Irod Agripa I je imao sina Iroda Agripu II, koji je, po svemu sudeći, bio naklonjen mladoj crkvi (hrišćanima) i zato pomaže Mariji Magdaleni i Šimonu Zelotu da napuste zemlju (to se dogodilo 44. godine posle Hrista). Možemo zaključiti da Lorens Gardner nije odgonetnuo zašto Irodov sin Irod Agripa II pomaže Mariji Magdaleni i Šimonu Zelotu – da beže iz Judeje. Gardner nije uočio da je Irod Agripa II bio član nove crkve, ili, bar, njen simpatizer. Ništa nije čudno, da se otac i sin mimoilaze u verskom ili političkom opredeljenju.

                                                                           ****
                                                                           
     Napravili smo pregled, šta se dešavalo u Palestini u jednom većem periodu od 200. godina? S lakoćom možemo zaključiti da su se preplitale dve dinastije u borbi za vlast – Hazmonejci i Irodovci. Obe dinastije vode poreklo od dva Izakova sina – Ezava i Jakova. Jakovljeva linija su Hazmonejci i ta linija, vodi preko Mojsija, od kog su kasnije svi proroci i Judejski carevi - Saul, David, Solomon, Sedecija i tako sve do Hrista i Jovana Krstitelja. Iz te linije je rođena i esenska zajednica. Za razliku, Irodovci su Ezavova linija i stanovnici Edoma.
     Uz ovu isprepletenost lokalnih vladara u događajima vezanim za pojavu hrišćanstva, treba imati u vidu i učešće Rimljana. Oni neposredno u svemu tome učestvuju i raspiruju vatru na tlu Palestine.
     Pođimo od najvažnije činjenice - Isus i Jovan Krstitelj se izdvajaju iz esenske zajednice i osnivaju mladu crkvu. Učenje Jovana Krstitelja o „krštenju kajanja za oproštaj greha“ nije se uklopio u esensku predestinacionu teologiju gde nema – kajanja. Esensko učenje je zauzelo stav da se čovek rađa ili u logoru Dece Svetla ili u logoru Dece Tame i da nema mogučnosti prelaska iz jednog u drugi. Ovo pravilo upućuje na zaključak da kod esena nije bilo kajanja.
     Moje je viđenje, da je kamen spoticanja nove i stare teologije bio, u to vreme, u osnovi učenja i jedne i druge – a ta osnova je odnos prema kajanju. Jovan je istrajno bio za – kajanje. Shvatio je, da u Bogu vladaju principi i da je kajanje sastavni deo tih principa. Ako nema kajanja (zaključak je pravilan, logičan), onda nema ni oproštaja greha. Čemu bi služilo opraštanje greha, ako se ispovednik ne bi popravio – pokajao, odrekao loših navika?
     Možda danas nismo svesni kakvu božansku snagu ima kajanje. Uverena sam da je kajanje naša akcija na zapis u „atomu života“ o našem lošem postupku, dok je oproštaj reakcija i brisanje tog lošeg postupka u „atomu života“. Da nema kajanja, to bi značilo da nam Bog nije dao mogučnost da se popravimo i shvatimo svoje greške. Kajanje ima izuzetnu važnost. Ono je u strukturi evolucije ljudskog roda. Kajanjem, gradimo svoj unutrašnji moral i dovodimo do kristalizacije tih moralnih kvaliteta. Bez kajanja, nema napretka ljudskog roda. To bi značilo, da se negativna osoba nikada ne može popraviti. Božanstvo ne bi bilo božanstvo kada svim ljudima ne bi dalo mogučnost - da stignu do vaskrsenja i vaznesenja. A na tom putu, kajanje je osnovni čistač naših duša. 
     Isus i Jovan su se žestoko borili s esenima, koji su bili močni i imali pristalice u obe dinastije. Hrišćanima su, ujedno, protivnici bili i pripadnici ostalih sekti – fariseji i saduceji. Rimljani se nisu mešali u njihova verska opredeljenja sve dok eseni nisu postali toliko močni da su i njima zasmetali. Zato su Rimljani, 68. godine posle Hrista, u jevrejskom ustanku, masakrirali esene. Doduše, postoji i druga verzija - da je radikalna frakcija, „zelota Sikarije“, masakrirala esene. Frakciju su osnovali Šimun Zelot i Juda Iskariot. I oni su se borili protiv Rimljana. Kod Josifa Flavija, nalazimo da je frakcija zelota pribegavala nasilju, likvidirajući Rimljane i Jevreje - političke protivnike. Zeloti su se zakleli, da će žrtvovati svoje živote za oslobođenje Palestine. Nazivali su ih i „sikari“ (na grčkom znači – razbojnici koji ubijaju nožem). Velika je verovatnoća da se ova organizacija održala i posle smrti Šimona Zelota i da su, možda 68. godine posle Hrista, zaista masakrirali esene. Te godine su u Kumranima eseni sakrili svitke u pečinama na rubu Mrtvog mora. Verovatno su tada uništena i dokumenta o vaspitanju Hrista i Jovana. Spalili su ih, ili „zelota Sikari“ ili esenski sveštenici. Da se sakrije o boravku Jovanovom i Isusovom u Kumranima, bilo je u interesu i esenima i hrišćanima.

   Nastali događai s Jovanom Krstiteljem i Isusom su oko 30. godina posle smrti cara Iroda Velikog. Smrt Jovana Krstitelja je opisana u Jevanđeljima.
Jevanđelje po Marku. gl. 6, 17 i 18 i 19 i 20 i 21 i 22 i 25 i 27;
     „Jer ovaj Irod posla te uhvatiše Jovana, i svezavši baci ga u tamnicu Irudijade radi žene Filipa brata svojega, jer se oženi njome“.
     „Jer Jovan govraše Irodu: ne možeš ti imati žene brata svojega“.
     „A Irudijada rasrdi se na njega, i šćaše da ga ubije, ali ne mogaše“.
     „Jer se Irod bojaše Jovana, znajući da je čovek pravedan i svet, i čuvaše ga; i mnogo koješta činjaše kako mu on reče, i rado ga slušaše“.
     „I dogodi se dan zgodan, kad Irod na dan svoga rođendana davaše večeru knezovima svojim i vojvodama i starešinama Galilejskim“.
     „I ušavši kći Irudijadina i igravši i ugodivši Irodu i gostima njegovim reče car devojci: išti u mene štagod hoćeš, i daću ti“.
     „A ona izišavši reče materi svojoj: šta ću iskati? A ona reče: glavu Jovana krstitelja“.
     „I odmah posla car đelata, i zapovedi da donese glavu njegovu“.
     Kada su Kumranski spisi bili detaljno proučeni, otkriveno je da su Jevanđelja često bila pisana šifrovanom metodom – kada su opisivani određeni događaji. Irod Antipa nije moga uhapsiti Jovana Krstitelja, jer u Judeji nije imao nikakvu vlast. Tumačiti bukvalno Jevanđelja, da je Jovan Krstitelj ubijen zbog primedbe Irodu Antipi, što se Irod oženio ženom svoga brata je, zapravo smešno. Za to vreme je bilo gotovo normalno da se žene svojim sestrama od tetke, ujaka, strićeva itd. To su činili i Rimljani, a kod katolika, to se zadržalo do danas.
Peta knjiga Mojsijeva, gl. 25, 5;
     „Kad braća žive zajedno pa umrije jedan od njih bez dece, onda žena umrloga da se ne uda iz kuće za drugoga; brat njegov neka otide k njoj i uzme je za ženu i učini joj dužnost deversku“.
Moje je mišljenje, da su jevanđeljisti za šifru „eseni“ uzeli ime - Irod. To se dogodilo verovatno zato što je i Irod Antipa tajno podržavao hrišćane, a nije ništa uradio da spase Jovana Krstitelja. Irod Antipa je poštovao Jovana Krstitelja, pa ga se čak i pribojavao. O tome nam Jevanđelja govore. Nije ništa učinio za Jovana Krstitelja, jer se plašio da će se religiozni pokret, koji je Jovan poveo, pretvoriti u veliku bunu i ugroziti njegovu vlast u Galileji i Pereji.

     Sada možemo povezati da su Kumrani (esenska zajednica monaha, gde su rasli Jovan i Hrist) uhapsili Jovana Krstitelja - zbog „neposlušnosti i pokušaja razbijanja čitave zajednice“. Jovan je imao veliku moć na vernike, zbog svoje svetosti. Posle hapšenja, eseni su ga držali u palati - tvrđavi Mahaerusi, s druge strane Mrtvog mora, a preko puta Enot Kaneha. Kod esena, presuda se nije mogla doneti bez 100 članova, ali nešto jednom rečeno nije se moglo poreči. Irodov rođendan kao „dan zgodan“ o kome govore Jevanđelja, predstavlja dan osnivanja Kumranske zajednice. Tada su svi članovi zajednice prisutni i mogla se doneti presuda.
     Na dan osnivanja Kumranske zajednice, esenski sveštenici su doneli presudu i ubili Jovana Krstitelja u tvrđavi Mahaerusi.
                                                                     *****
                                                                             
     Posle ovog neočekivanog ubistva Jovana Krstitelja, Isus, Šimun Zelot, Isusov brat Josip iz Arimatije, Juda Iskariot, Šimun Cirenac i Nikodem su znali da će, ukoliko nešto ne urade, završiti kao Jovan Krstitelj. (Nikodem je bio farisejski sveštenik i prišao je Hristu). Trebalo je nadmudriti esenske sveštenike. Jedini način bio je, uništiti ih njihovim oružjem. Uraditi ono što su oni godinama pripremali - pojavljivanje dugo najavljenog Mesije na Sudnji dan, onako kako je obećao Mojsije. Trebalo je ovu odluku čuvati u najvećoj tajnosti. Zato, o planiranom raspeću nisu bili obavešteni ni Isusovi učenici! Samo je tako bilo sigurno da o planu neće biti obavešteni esenski sveštenici.
     Šimun Zelot je Samaričanski filozof ili biblijski Lazar kog je Isus - podigao iz mrtvih. To je, tada u šifrovanim porukama označavalo - onoga koji je eskomuniciran i ponovo prihvaćen u zajednicu. Zelot je tada eskomuniciran iz esenske zajednice, zbog jedne građanske pobune koju je predvodio. Šimun Zelot, kasnije Sveti Simeon, bio je jedan od 12 Hristovih apostola. Pojavljuje se u biblijskim listama Hristovih učenika. Zelot je kasnije širio Hristovu veru po Mauritaniji i Africi. Pod imenom „Lazar“ bio je prvi episkop Marseja. U zapisu kardinala Baroniusa iz 1601 godine posle Hrista, stoji potvrda da su Zelota razapeli Rimljani u Linkonšajeru, u vreme vladavine Katule. Šimun Zelot (Lazar), je bio rođeni brat Marije Magdalene. U Jevanđelima je poznat i kao – Šimon od Kananije.
Jevanđelje po Marku. gl. 3, 18;
     „I Andriju i Filipa i Bartolomeja i Matija i Tomu i Jakova Alfejeva i Tadiju i Šimuna Kananejca“.
     U Kumranskim spisima pronađen je tekst pod nazivom „Pravilo rata“, gde je razrađena strategija o dolasku Mesije, kao vrhovnog komandanta Izraela. Rimski režim bio je krajnje surov i Jevreji su očajnički očekivali da se pojavi Mesija. Isus i Šimun Zelot su znali, da ukoliko žele da se suprostave esenima, moraju da povedu mase za sobom. Jedini način za to bio je da narodu pokažu da se ispunilo predskazanje starih proroka (Isaije, Jeremije, Ezehijela, Ozeja, Miheje i Zaharija) o povratku Mesije, kralja Jevreja. To mora da bude Isus - Spasitelj koji je iz loze kralja Davida. Povratak Mesije počeće trijumfalnim ulaskom u Jerusalem, kao što je to objavio prorok Zaharije. Isus je umarširao u Jerusalem na magarcu, putem posutim palminim grančicama.
     Posle pada Jerusalema 586 godine pre. Hrista - Davidijanski kraljevi su na krunisanje stizali uvek na mulama. Nakon Isusovog ulaska u Jerusalem, nastupilo je vreme Pashe, kada je po planu trebalo izvesti raspeće.

To su najavili proroci iz Starog Zaveta, a ispuniće ga Isus i njegovi sledbenici, čime počinje svetska religija, koja je ušla u treći milenijum. Uslediće proroci za čija proročanstva su pripremani Isus i Jovan u esenskoj zajednici:
Knjiga proroka Isaije, gl. 7, 14 i 15; gl. 9, 6; gl. 40, 3; gl. 42, 1 i 6;
     „Za to će vam Gospod dati znak: eto devojka će zatrudneti i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuel“.
     „Maslo i med ješće, dokle ne nauči odbaciti zlo a izabrati dobro“.
     „Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni“.
     „Glas nekoga koji viče: pripravite u pustoši stazu Bogu našemu“.
     „Evo sluge mojega, kojega podupirem, izabranika mojega, koji je mio duši mojoj; metnuću duh svoj na njega, sud narodima javljače“.
     „Ja Gospod dozvah te u pravdu, i držaću te za ruku, i čuvaću te, i učiniću te da budeš zavet narodu, vidjelo narodima“.
Knjiga proroka Jeremije, gl. 11, 9 i 19; gl. 23, 5 i 6; gl. 31, 31; gl. 33, 15;
     „Tada mi reče Gospod: buna je među ljudima Judinijim i stanovnicima Jerusalemskim“.
     „A ja bejah kao jagnje i tele koje se vodi na klanje, jer ne znadijah da se dogovaraju na me: oborimo drvo s rodom njegovim, i istrebimo ga iz zemlje, da mu se ime ne spominje više“.
     „Gle idu dani, govori Gospod u kojem ću podignuti Davidu klicu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji“.
     „U njegove dane spašće se Juda, i Izrael će stanovati u miru, i ovo mu je ime kojim će se zvati: Gospod pravda naša“.
     „Evo idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izraelovim i s domom Judinim nov zavet“.
     „U te dane i u to vreme učiniću da iznikne Davidu klica prava, koja će činiti sud i pravdu na zemlji“.
Knjiga proroka Ezehijela, gl. 34, 23 i 25;
     „ I podignuću im jednog pastira koji će ih pasti, slugu svojega Davida; on će ih pasti i biće im pastir“.
     „I učiniću s njima zavet mirni, i istrebiću zle zveri iz zemlje, i oni će živeti u pustinji bez straha i spavaće u šumama“.
Knjiga proroka Ozeja, gl. 6, 1 i 2 i 3;
     „Hodite da se vratimo ka Gospodu; jer on razdrije, i iscjeliće nam, rane, i zaviće nas“.
     „Povratiće nam život do dva dana, treći dan podignuće nas, i živećemo pred njim“.
     „Tada ćemo poznati Gospoda i sve ćemo ga više poznavati; jer mu je izlazak uređen kao zora i doći će nam kao dažd koji natapa zemlju“.
Knjiga proroka Miheje, gl. 5, 2;
     „A ti Betleme Efrato, ako i jesi najmanji među hiljadama Judinijem, iz tebe će mi izaći koji će biti gospodar u Izraelu, kojemu su izlasci od početka, od večnih vremena“.

Knjiga proroka Zaharija, gl. 9, 9; gl. 11, 12 i 13; gl. 12, 10;
     „Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalemska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spašava, krotak je i jaše na magarcu, i na magaretu mladetu magaričinu“.
     „I rekoh im: ako vam je drago, dajte mi moju platu; ako li nije, nemojte; izmeriše mi platu, trideset srebrnjaka“.
     „I reče mi Gospod: baci lončaru tu časnu cenu kojom me preceniše. I uzev trideset srebrenjaka bacih ih u dom Gospodov lončaru“.
     „Izliču na dom Davidov i na stanovnike Jerusalemske duh mislosti i molitva, i pogledaće na mene kojega probodoste; i tužiće za njim kao za prvencem“.
     Kako vidimo, Juda je dobio zadatak da ispuni Zaharijevo proročanstvo o trideset srebrnjaka. O tome govore sva Jevanđelja. Juda je izdao Hrista za 30 srebrnjaka. Pogledaj mo to:
Jevanđelje po Mateju, gl. 27, 3 i 5 i 6 i 7 i 9 i 10;
     „Tada videvši Juda izdajnik njegov da ga osudiše raskaja se, i povrati trideset srebrenjaka glavarima svećeničkim i starešinama“.
     „I bacivši srebrenike u crkvu izađe, i otide te se obesi“.
     „A glavari sveštenički uzevši srebrenike rekoše: ne valja ih metnuti u crkvenu haznu, jer je uzeto za krv“.
     „Nego dogovriše se te kupiše za njih lončarevu njivu za groblje gostima“.
     „Tada se ispuni što je kazao prorok Jeremija govoreći: i uzeće trideset srebrenika, cenu cenjenog koga su cenili sinovi Izrailovi;“.
     „I dadoše ih za njivu lončarevu, kao što mi kaza Gospod“.
     U Jevanđelju piše da je proročanstvo o trideset srebrenjaka – proroka Jeremije (greška), a u stvari, to je proročanstvo - proroka Zaharija. Grešku sam tražila, misleći, da je samo u mojoj Bibliji, međutim, to je greška jevanđeliste Mateje, jer se nalazi u svim knjigama Novog Zaveta. Prorok Zaharije je verovatno bio i sveštenik (Nemija, 12, 17). Gospod ga je pozvao u proročku službu i prvu viziju  dobiva druge godine cara Darija II, 520. godine pre Hrista. Prorok Jeremija, govori o lončaru, ali ne o trideset srebrenjaka i njegova poruka ima drugo značenje. Jeremija je u svom radu opominjao i savetovao narod Južnog Carstva za vreme poslednjih vladara, – Jozije, Joakima i Sedecije, poslednjeg (dvadesetog) cara na prestolu Jude. Car Vavilonski Nabukodonosor je, treće godine Joakimove vladavine došao u Palestinu i odveo deo roblja. Za vreme cara Sedecije, Nabukodonosor u, 19. godini svoje vladavine, osvaja Jerusalem i spaljuje Hram. To se dogodilo 586. godine pre Hrista.
Druga knjiga o carevima, gl. 25, 8 i 9 i 1o;
     „A sedmog dana petog meseca godine devetnajste carovanja Nabuhodonozora cara Babilonskog dođe u Jerusalem Nabuzardan zapovednik stražarski, sluga cara Babilonskog“
     „I popali dom Gospodov i dom carski i sve domove u Jerusalemu; sve velike kuće popali ognjem“.

     „I zidove Jerusalemske u naokolo razvali sva vojska Haldejska, koja biješe sa zapovednikom stražarskim“.
Jeremija, gl. 39, 1 i 2;
     „Devete godine Sedecije cara Judina mjeseca desetoga dođe Nabuhodonozor car Babilonski sa svojom vojskom na Jerusalem i stade ga biti“.
     „Jedanaeste godine Sedecijine mjeseca četvrtog, devetog dana toga mjeseca provališe u grad“.
Jeremija (na hebrejskom – Gospod uzdiže) počeo je svoj rad oko 627. godine pre Hrista u 13 godini Jošijine vladavine.
Jeremija, gl. 1, 2; 25, 3;
      „Kojemu dođe reč Gospodova u vrijeme Jozije cara Judina, trinaeste godine carovanja njegova“.
     „Od trinaeste godine Jozije sina Amonova cara Judina do danas, za ove dvadeset i tri godine, dolazi mi reč Gospodova i govorih vam za rana jednako, ali ne poslušaste“.
Jeremija biva prisiljen da s delom roblja ode u Egipat. Ovako govori prorok Jeremija:
Knjiga proroka Jeremije, gl. 18, 2 i 3 i 4 i 5 i 6; gl. 32, 9 i 25;
     „Ustani i siđi u kuću lončarevu, i onde ću ti kazati riječi svoje“.
     „Tada siđovh u kuću lončarevu, i gle, on rađaše posao na svom kolu“.
     „I pokvari se u ruci lončaru sud koji građaše od kala, pa načini iznova od njega drugi sud, kako beše volja lončaru da načini“.
     „Tada dođe mi reč Gospodova govorećo:“.
     „Ne mogu li činiti od vas kao ovaj lončar, dome Izraelov? Govori Gospod: gle, što je kao u ruci lončarevoj, to ste vi u mojoj ruci, dome Izraelov“.
     „I kupih od Hamamela sina strica svojega tu njivu koja je u Anatotu i izmerih mu novce sedamnaest sikala srebra“.
     „A ti mi veliš, Gospode, Gospode; kupi njivu za novce i uzmi svedoke, a grad se predaje u ruke Haldejcima“.
     Ovo je bila jedna od indicija da verujem da su Jevanđelja nastala, kao što misle i neki naučnici - iz Kumranske aktivnosti. Jevanđelisti su ih kasnije ispravljali - dodavajuči i oduzimajući pojedina poglavlja. I tako se potkrala ova greška u Jevanđelju po Mateju. Postoji još jedna varijanta da je Matej hteo da nam ostavi sledeću poruku: - Kao što nije istina da je ovo Jeremijino proročanstvo, tako i nije istina da je Juda izdao Hrista. Matej je bio carinik na istočnom ulazu u Kafarnaumu, u blizini morske obale. Kafarnaum je grad u kom je Isus boravio i radio najmanje godinu ipo dana. Duh proroštva govori da je Isus boravio u Petrovoj kući (DA259). Kafarnaum se nalazio na severozapadnoj obali Galilejskog jezera, nedaleko od ušća Jordana. Bio je vrlo blizu granice teritorija dvaju Heroda – Heroda Antipe i Heroda Filipa. U Hristovu službu Matej je pozvan odmah posle četvorice – Petra, Jakova, Jovana i Andreje (DA 272), ali je stupio u redove tek posle raspeća i zauzeo Judino mesto. Matej je poziv smatrao posebnom čašću pa je priredio svečani ručak.
Jevanđelje po Mateju, gl. 9, 9;
     „I odlazeći Isus odande vide čoveka gde sedi na carini, po imenu Matija, i reče mu: hajde zamnom. I ustavši otide za njim“.
Jevanđelje po Marku, gl. 2, 14;
     „I prolazeći vidje Levija Alfejeva gde sedi na carini, i reče mu: hajde zamnom. i ustavši otide zanjim“.
     „I kad sjedaše Isus za trpezom u kući njegovoj, i carinici i grešnici mnogi sedahu s njim i s učenicima njegovim; jer ih bijaše mnogo koji iđahu s njim“.

Zaključili smo - Isus i Jovan Krstitelj su rasli i vaspitavali se u Kumranskoj monaškoj zajednici. Pripremani su da ispune zakone starih proroka, gore u tekstu navedenih. Isus i Jovan su napustili esensku Kumransku zajednicu i osnovali drugu zajednicu, kasnije nazvanu – hrišćanskom. Eseni, više nisu mogli da ispune već razrađenu strategiju o dolasku Mesije, jer im je Isus bio ključna ličnost - zbog Davidove linije. Uhapsili su i ubili prvo Jovana Krstitelja jer je bio fanatik u veri i harizmatičan. Lako je mogao povesti narod u bunu. Isus i njegovi sledbenici, koji su bili iz iste Kumranske monaške zajednice, znali su da i njih čeka ista sudbina, ukoliko nešto ne preduzmu. Jedini način je bio (kako smo naveli) da ispune proročanstvo starih proroka o dolasku Mesije na Sudnji dan, onako kako su to imali nameru da urade – eseni.
Mesija je trebao biti izdan za trideset srebrenjaka, razapet s dva razbonika i u treći dan ustati.
     Isus je znao da je samo pitanje trenutka kada će ga uhapsiti i da će završtiz kao Jovan Krstitelj. Esenski sveštenici su organizovali Isusovo hapšenje – u vreme kada prođe Pasha. To doslovno, piše u Jevanđelju po Mateju, gl. 26, 4 i 5 – ubiti Isusa posle Pashe:
     „I savetovaše se kako bi Isusa iz prevare uhvatili i ubili“.
     „I govorahu: ali ne o prazniku, da se ne bi narod pobunio“.
Zato, sve je moralo da se odigra brzo i u toku noći uoči Pashe. Esenima je i Šimun Zelot, bio velika opasnost. Spremali su se da ga uhapse. Zelot, pored toga što je vodio ekstremni pokret „zelota Sikarije“, bio je jedan od najvećih maga tog vremena. On je znao da napravi narkotik od zmijskog otrova. Naravno, doziranje je vrlo bitno. Mešavina može dovesti do padanja u komu, a ukoliko je količina veća, smrt je neminovna.
Jevanđelje po Jovanu, gl. 12, 10 i 11;
     „A glavari svećenički dogovoriše se i da i Lazara ubiju;“.
     „Jer mnogi njega radi iđaše iz Judeje i verovahu Isusa.“.
Dana 20. marta 33. godine pos. Hrista, uoči Pashe u noći između četvrtka i petka velika drama je pratila raspeće. Sve je moralo da se završi u petak, pre početka subotnjeg dana odmora. Učenici su Hristu pripremili vazam i na toj večeri, Juda je trebao da dođe s rimskim vojnicima, koji bi ga uhapsili. Isusovi učenici, osim Šimuna Zelota i Jude Iskariota, nisu bili obavešteni – ni o čemu. Zato je za njih bilo iznenađenje u svakoj reči Hristovoj. U toku večere Hrist im govori:
Jevanđelje po Luki, gl. 22, 15 i 37;
     „I reče im: vrlo sam želeo da ovaj vazam jedem s vama pre nego postradam;“.

„Jer vam kažem da još i ovo treba na meni da se izvrši što stoji u pismu: i među zločince metnuše ga. Jer što je pisano za mene, svršuje se“.
U Jevanđelju po Jovanu u glavi: 15, 26 i 27 i 28; nazire se da je Isus bio uznemiren, iščekujući ishod:
     „Isus odgovori: onaj je kome ja umočivši zalogaj i dam. I umočivši zalogaj dade Judi Iskariotu“.
     „I po zalogaju tada uđe u njega sotona. Onda mu reče Isus: što činiš čini brže“.
     „A ovo ne razumije niko od onijeh što sijedahu za trpezom za što mu reče“.
     Iz ovog teksta možemo zaključiti da su Juda i Isus bili u dogovoru, jer mu reče: „što činiš čini brže“. Koliko god da je sve bilo dobro organizovano, Isusov život i njegovih najbližih saradnika je bio u neizvesnosti. U četvrtak posle ponoći, uoči petka, došao je Juda s rimskim vojnicima i svojom grupom - sikara. Biblija to ovako opisuje:
Jevanđelje po Mateju, gl. 26, 47 i 48 i 49 i 50;
     „I dok on tako govoraše, gle, Juda, jedan od dvanaestorice, dođe, i s njim ljudi mnogi s noževima i s koljima od glavara svečeničkih i starešina narodnih“.
     „A izdajnik njegov dade im znak govoreći: kog ja celivam onaj je; držite ga“.
     „I odmah pristupivši  k’ Isusu reče: zdravo, rabi! I cijeliva ga.“.
     „A Isus reče mu: prijatelju! šta ćeš ti ovde? Tada pristupivši digoše ruke na Isusa i uhvatiše ga.“.
Iz ovih glava možemo uočiti, da je Juda pored rimskih vojnika došao i sa svojim „zilotima sikarima“, jer je bilo znano da oni nose noževe. Celivanje Judino je dirljivo i simboliše - opraštanje dva prijatelja, pred veliki ishod. Isusa vode kod poglavara svešteničkog Kaife i njegovog tasta Ane. Kaifa je bio Isusovih godina. Što znači da su bili generaciski bliski, pa je Kaifa mogao da razume Isusove radikalne teološke promene. Da je Kaifa bio Isusov sledbenik i učestvovao u celoj zaveri, možemo zaključiti iz sledećeg biblijskog teksta:
Jevanđelje po Jovanu, gl. 18, 13 i 14 i 15 i 16;
     „I dovedoše ga najpre Ani, jer beše tast Kaifi, koji bješe poglavar svečenički one godine.“.
     „A Kaifa beše onaj što dade svjet Židovima da je bolje da umre jedan čovek nego narod da propadne.“.
     „Za Isusom pak iđaše Šimun Petar i drugi učenik; a učenik onaj bješe poznat kod poglavara svečeničkoga, i uđe s Isusom u dvor poglavara svečeničkog.“.
     „A Petar stajaše na polju kod vrata. Onda iziđe onaj učenik što bješe poznat kod poglavara svečeničkog i reče vratarici te uvede Petra.“.
     Učenik koji je bio poznat i ulazi kod poglavara svešteničkog, o kom se govori u tekstu, može biti samo Isusov brat Josip od Arimatije. Isus je posle večere poveo sa sobom samo tri učenika, do mesta gde će Juda po dogovoru doći da ga preda.
Jevanđelje po Marku, gl. 14, 32 i 33;
     „I dođoše u selo koje se zove Getsemanija, i reče učenicima svojim: sjednite ovdje dok ja idem da se pomolim Bogu“.
     „I uze sa sobom Petra i Jakova i Jovana, i zabrinu se i poče tužiti“.

     Učenici nisu znali šta predstoji, ali će biti svedoci Isusovog hapšenja. Josip, Kaifa i Ana su čekali samo Pilata, koji mora presuditi i izdati naredbu o raspeću. Rimski vojnici i sam Pilat, takođe, nisu znali o čemu se radi. Pilatu nije bilo jasno zašto mora odmah da se razapne neko, za kog ne vidi da je kriv. Organizovana grupa Zelotovih i Judinih „zelota Sikari“ je vikala ispred sudnice. Verovatno su se skupljali i građani, što je bio i cilj u organizaciji zaverenika. Da je Pilat bio zatečen i neobavešten, vidi se u Jevanđelju po Jovanu, gl. 18, 29 i 30 i 31;
     „Onda Pilat iziđe k njima na polje i reče: kakvu krivicu iznosite na ovog čoveka?“.
     „Odgovoriše mu i rekoše: kad on ne bi bio zločinac ne bi smo ga predali tebi?“.
     „A Pilat im reče: uzmite ga vi i po zakonu svojemu sudite mu. A Židovi mu rekoše: mi ne smijemo nikoga pogubiti“.
     Hrist je uhapšen oko ponoći u Getsemaniji. Mesto je u blizini zidina Jerusalema. U toku tih jutarnih sati, suđeno mu je najmanje 7 puta. Vođen je od Kaifinog dvora do sudnice, a zatim izveden pred nezakonitu sednicu Velikog veća. Moramo se pitati, kako se sednica održavala noću? Sva zasedanja Velikog veća su se održavala u palati prvosveštenika (5BC 1104; VB 537). Izveli su Hrista pred Pilatom u petak u 6,00 sahata (po hebrejskom računanju) a zatim je odveden kod Iroda Antipe i posle ponovo pred Pilatom.
     Samo nam se pitanje nameće - čemu žurba? Jevanđelja govore da su sveštenici čekali, da se završi vazam. Bojali su se narodne bune, a onda ti isti sveštenici, baš tada, sude Isusu i šalju ga na raspeće. Ovde je logika zatajila, a odgovor nije teško shvatiti. Sve je bilo organizovano u dogovoru s prvosveštenikom Kaifom, Irodom Antipom, velikom organizacijom „zelota Sikarije“, Josipom od Arimatije i Nikodemom. Josip je bio Isusov rođeni brat i s Nikodemom jedan od članova Velikog veća. Rimljani s Pilatom na čelu nisu znali o čemu se radi, ali će biti zvanični učesnici događaja – najavljenog starim prorocima. Eseni su nadmudreni i njihova zamisao je ostvarena bez njih! Temelje  teološkoj ideji – nazvanoj hrišćanstvo, postavila su tri čoveka na krstu. Pogledaj mo dalje sled događaja.
     U toku prepodneva, Hrist je osuđen i povorka je krenula k’mestu raspeća - Golgoti. Po starim prorocima, Mesija mora biti razapet između dvojice razbojnika. Jevanđelja ne ostavljaju ništa određeno o toj dvojici osuđenih, ali između redova možemo naći odgovore.
Jevanđelje po Luki, gl. 23, 26;
     „I kad ga povedoše, uhvatiše nekoga Šimuna Cirenca koji iđaše iz polja, i metnuše na njega križ da nosi za Isusom“.
Jevanđelje po Marku. gl. 14, 51;
     „I za njima iđaše nekakav mladić ogrnut platnom po golu telu; i uhvatiše onog mladića“.
     „A on ostavivši platno go pobiježe od njih“.
     Mladić ogrnut platnom bio je Juda Iskariot, koji je doveo rimske vojnike do Hrista, da ga uhapse. Krenuo je za njima ogrnut platnom da ga ne prepoznaju. Bio je go, jer su Rimljani polu gole ljude razapinjali i on je bio spreman da uđe u kolonu kad bude potrebno. Juda je bio i član „sikara“, koji su polagali zakletvu da će se žrtvovati za spas Palestine. Našli smo dvojicu koji će uz Hrista da ispune proročanstvo – Juda Iskariot i Šimun Cirenac.

Jevanđelje po Marku, gl. 15, 27 i 28;
     „I s njim razapeše dva hajduka, jednog s desne a jednog s leve strane njemu“.
     „I izvrši se pismo koje govori: i metnuše ga među zločince“.
     Kada su došli na Golgotu, davali su im vino sa smirnom. Ekstrat „smirne“ bio je sedativ, koji se upotrebljavao u tadašnjoj medicinskoj praksi. On se davao po zakonu osuđenicima na raspinjanje na krst. Znači, dat je Isusu i drugoj dvojici s ciljem. Na to upućuje ono što će se desiti i o čemu postoje podaci u Jevanđeljima.
Jevanđelje po Marku, gl. 15, 23;
     „I davahu mu da pije vino sa smirnom, a on ne uze“.
     Raspeće je usledilo između 12,00h i 15,00h posle podne po današnjem računanju vremena, ili od 6,00 do 9,00 sahata po hebrejskom - tadašnjem računanju vremena. Sirče pomešano sa „žući“, ustvari je vino sa zmijskim otrovom, koje je napravio Šimun Zelot. Posuda je bila spremna i tekućina je data Isusu - kroz cevčicu u sunđeru.
Jevanđelje po Jovanu, gl. 19, 29;
     „Ondje stajaše sud pun ocata: a oni napuniše sunđer, i nataknuvši na trsku, prinesoše k ustima njegovim“.
Jevamđelje po Mateji, gl. 27, 45 i 46;
     „A od šestog sahata bi tamo po svoj zemlji do sahata devetog“.
     „A oko devetog sahata povika Isus iza glasa: Eli! Eli! lama sabaktani? to jest: Bože moj! za što si me ostavio?“.
     Kako je primio smesu doziranog otrova, Isus je pao u komu i klonuo. Rimski vojnici su prišli i misleći da je mrtav, jedan ga ubode u slabinu i iz nje poteče krv. Judi Iskariotu i Šimunu Cirencu su polomili noge, jer im je to već bila rutinska praksa. Da je Isus bio mrtav, onda ne bi nastupilo vaskularno krvarenje iz njegove slabine.
Jevanđelje po Jovanu, gl. 19, 32 i 33 i 34;
     „Onda dođoše vojnici, i prvome dakle prebiše koljena i drugome raspetome s njim“.
     „A došavši do Isusa, kad ga videše da je već umr’o, ne prebiše mu goljenji“.
     „Nego jedan od vojnika probode mu rebra kopljem; i odmah iziđe krv i voda“. 
Dok se cela agonija odigravala na Golgoti, Josip od Arimatije pregovarao je sa Pilatom da mu preda telo, jer je sutrašnji dan Sabat.
Jevanđelje po Mateju, gč. 27, 57 i 58 i 59;
     „A kad bi uveče, dođe čovek bogat iz Arimatije, po imenu Josip, koji je takođe bio učenik Isusov“.
     „Ovaj pristupi k Pilatu i zamoli ga za telo Isusovo. Tada Pilat zapovedi da mu dadu telo“.
     „I uzev Josip telo zavi ga u platno čisto“.
     „I stavi ga u svoj novi grob što je bio isekao u kamenu: i navalivši veliki kamen na vrata od groba otide“.
     Grobnica je bila u blizini Golgote. Ustvari, sve se dešavalo na imanju Josipa od Arimatije, Isusovog brata. Iz ovih glava, zaključujemo da je Isus bio iz bogate porodice.
     Šimun Zelot je spremno čekao skriven u grobnici. Morao je brzo da Isusovo telo očisti od zmijskog otrova i popravi prelome Judi Iskariotu i Šimunu Cirencu. Nikodem je doneo sok od alojevine. Farmaceuti tvrde da je sok od alojevine brzo delujući čistač (purgativ). Ovakavim purgativom, Šimun Zelot je mogao da očisti Hristovo telo od zmijskog otrova.