У Библији стоји (књига постанка, 2 глава, стих 10–14):»Река је извирала у Едену и натапала врт, оданде се гранала у 4 крака (4 реке едена). Првом је име Пишон, а протиче свом земљом хавилском, земљом злата… Другој је реци име Гихон, а протиче кроз сву земљу Куш. Трећа је Тигрис, а тече на исток од Асура, четврта је Еуфрат…»
Алберт Херрман, научник који се бави «прабиблијом» сматра да се река Пишон налазила у Вад ел Раума, у покрајини Недшд у Арабији, а у библијско је доба текла површином земље. Херрманн сматра да се рај треба потражити у Хадрамауту у Арабији, у земљи тамјанових шума. Сер Вилијем Вилкок верује да се рај попут једне оазе налазио у Месопотамији и то од прилике у подручју данашњих села Анах и Хит северозападно од Багдада, а северно од места гдје се Еуфрат највише приближује Тигрису. Воде четири рајске реке учиниле су рај «земљом у којој теку мед и млеко». Кад су исчезли речни брзаци, рај је изгубио воду и претворио се у пустињу.
Бројни су истраживачи настојали у да  предањима старих народа нађу основе за библијски текст о Едену. У некој староиндијској бајци спомиње се «дрво живота» у врту Јина на брегу Хукаирyја. Германски митови такођер приповедају о некој врсти животног дрвета, тј. светог дрва. Друиди и Келти опћенито су такође имали свето дрво.
Сродни се мотиви налазе и у грчким предањима, нпр. у приповести о Хесперидима. Према миту Хеспериде су биле три кћери Атласа и Темиде. Њихово је царство било рајски врт са златним јабукама. Живеле су на сретним осттрвима Океаносу, наспрам Горгона, а чувао их је змај Ладон. Једна од дванаест Хераклових задатака је била да донесе хесперидске јабуке. Постоје разне слике с мотивом хесперидског врта и дрвета с златним јабукама које чува змија. Прве ранохришћанске слике јако подсећају на слике хесперидског врта. Исто тако у окултној као и гностичкој традицији налазимо (можемо рећи) те архетипове (дрво, плод, змија…).
У епу Гилгамеш говори се о једној врсти раја у облику шумског перивоја. Недалеко од наводног положаја тог раја уредили су Сумерани, три хиљаде година пре наше ере, своје ружине вртове и насаде винове лозе. У исто време постојали су и раскошно уређени вртови у Египту, Сирији, Палестини, и код наведених Асираца и Вавилонаца. Да ли је библијски мит био под утицајем тих прво предајом, затим текстом пренесених бајки? Да ли је случајност да су многе културе на планети имале врло сличне елементе? Да ли су наше предрасуде да су стари народи изумрли због неког греха тачне? Да ли смо свесни напретка тих древних цивилизација које су своје златно доба имале 3000 до 6000 година (или можда чак и више) пре Криста (5000 до 10000год од данашњег доба)?

Како је нестала еденска река Фисон
 
Једна од четири еденска (рајске) реке је Фисон, остале су: Тигар, Еуфрат и Гехон. У Библији пише да ове реке извиру из Едена, да теку у четири правца  и да доносе благодет људима и другим Божијим створењима.
 
Знамо да више нема Едена и да тешко одређујемо где је некада био. Препознајемо да су две реке Едена, данас с мало помереним токовима, Тигар и Еуфрат, али за наша данашња знања најзагонетнији су Фисон и Гехон. Фисон је потпуно ишчезао, а Гехон можемо наслутити да је река – Нил. Најумнији људи – од антике до данас, трагали су за њиховим старим и новим коритом. Свако ко узме Библију с жељом, да дође до истине, љубави и правде, срешће се, и с овим рекама. У том сусрету неће одолети, а да не буде један од многих, који су покушавали да пронађу једну од њих – реку Фисон. То се догодило и мени. У почетку читања Библије, трагала сам за суштинским питањима, о животу, греху, бесмртности, човеку као умном бићу, како се Мојсију отворило море, итд.
 
  Недокучиво је много тога што је записано у Библији. Ту се преплићу митови, историја, астрономија, филозофија, биологија и много тога још. Исчезла река Фисон је била тумачена као астрономија, или митска појава, а често је била и предмет расправе научних грана. Када је схваћена као река (што је и била), њено корито је смештано по копну Азије, Африке и Европе, заједно с Еденом.
После потопа (1656. год. од стварања света) у расељавању људи, многе реке су добиле име Фисон – па и наш Дунав. Професор Реља Новаковић је покушао да открије ко је то, и из којег разлога, обележио Дунав као четврту рајску реку и дао јој име Фисон. Само је претпоставио следеће: “Дунав је могао ући у легенду као рајска река само преко народа који је још од немерљиве прошлости живео уз реку која је имала исто име и уз коју је живео народ који је месопотамиски назив Фисон дао реци на чијим су обалама почели и продужили да живе новим животом”.
 
Библија, овако каже (Постање, гл. 2, 11. 12. 13):
“Једној је име Фисон, она тече око целе земље Хевилатске, а онде има злата,
“И злато је оне земље врло добро; онде има и бдела и драгог камена ониха.”
“А другој је реци име Гехон, она тече око целе земље Етиопске”.
Хавилах на хебрејском значи: пешчана пространства. Хавила је био Хамов унук и родоначелник већег арапског племена (Постање, гл. 10,7; 25, 18). Крај у којем се Хавила настанио назван је по њему. Једна  Хавила се налази у самом средишту Арапског полуострва, док је друга на његовом јужном крају. Становници овог подручја носе порекло од два Нојева сина: Сема и Хама.



  Данас се Арапима називају и Хамови потомци у северном делу  Африке, али у библијска времена, Арапима су звали само народе источно од Палестине. Бделум је, о којем Библија бележи да прати реку Фисон, разно испарљиво мирисаво биље данашњег Блиском и Средњем истоку. Земља Офир, чувена по злату, често спомињана у Библији, налази се на Арапском полуострву. Име је, највероватније, добила по потомцима Јоктановог сина Офира (Постање 10,29). Офирско злато се ценило по одличном квалитету (Изаиа 13, 12; Псалм 45, 9; Јоб 22,24). Соломон је довозио злато из Офира бродовима који су кретали из Есјон–Гебера (1. О краљевима 9,26-28; 10,11).
 
Мојсије, када описује ток река које су некада биле Еденске, говори о претпотопском периоду. Поставља их тамо где су некада биле, али се конфигурација земљишта променила у потопу, који се одиграо 1656. год - од стварања света.
Мојсије о рекама и Едену говори – после изласка из Египта, а то је 2453. године од стварања света, или 797 година после потопа. Потоп је условио друго лице Земље. Рајске реке су биле испрекидане, мењале су правац тока и потпуно губиле стотине километара своје дужине. Плодно тло куда је текла река Фисон, постаје у потопу - пешчано пространство. Мојсије нам, тако, означава куда је текла река Фисон, али из његовог послепотопног периода. Мојсије поставља претпотопне токове река у после потопну конфигурацију, што ће створити једну од највећих забуна историје света.
 
Бдел, пешчана пространства и земља доброг злата, указују да је реч о Арапско полуострво. То потврђује и податак из Библије да се ту налази и земља Офир, где има злата и драгог камена. Данас су пешчана пространства на Блиском и Средњем истоку истоветна онима из Мојсијевог доба. Зато бисмо требали да тражимо реку Фисон на овом подручју, али ње ту нема. Ту су, у близини, друге две рајске реке: Тигар и Еуфрат. Фисона нема, мада Мојсије каже да он, извирући из Едена, тече око целе земље Хевилетске (Арапског полуострва).
Гехон (Нил) је, због промене правца тока, занимљив исто толико колико и нестала река Фисон. Гехон је истичући из Едена текао око целе земље Етиопске. Из овога закључујемо да су реке текле са севера – према југу планете. Овакав закључак нам се слаже, јер и друге две реке – Тигар и Еуфрат теку према југу планете. Река Гехон указује на Нил, али нас збуњује њен ток. Она сада тече од југа планете ка северу, уливајући се у Средоземно море.
 
Приликом узимања Едена, Библија не спомиње, да су узете и еденске реке, које су текле и изван Едена. Мојсије прецизира да су то реке које теку ка Ашуру, (Асирији): око земље Хавилске, (Арапског полуострва) и земље Хус, (Етиопије). Хебрејско име за Хамовог потомка Хуса, употребљава се уколико се даје опис Етиопљана. По Семовом сину Ашуру, назваће се велико азијско царство – Асирија. Ашур је после потопа изградио Ниниву и још четири града, у којима ће његови потомци, хиљаду година касније, основати чувено Асирско царство. Он ће остати као  њихов локални Бог.

Српска политика
 

  Тигар и Еуфрат и даље имају претпотопски ток који описује Мојсије – са севера према југу планете. Једино, данас река Тигар после 1830 км, спаја се с Еуфратом, да би се заједно кроз реку Шат ел Араб улиле у Персијски залив.




Значи две рајске реке су нам познате – Тигар и Еуфрат. Гехох је (Нил) занимљив, јер је променио ток. Фисон је ишчезао и ми за њиме трагамо.
Ако Фисон тражимо између ове три препознате реке, где би требало да буде, нећемо га пронаћи. Ни претраживање по данашњим географским картама нам не може помоћи. Међутим, не мора да будемо немоћни, како нам се то чини. Библија нам може помоћи. Потребно је само веровати у њене поруке из времена које измиче рачунању – како је то написао проф. др Реља Новаковић, кад би се нашао пред загонетком временског одређења неког давног збивања.
 
Међутим, ако се окренемо хришћанској и хинду религији, видећемо да њихови верници имају по једну реку коју зову светом, или рајском – Јордан и Ганг. Те две реке су данас удаљене једна од друге и мало ко би се усудио да каже да су оне у претпотопско време извирале у Едену (Рају). Тиме би се срушила основна тврдња у Библији о четири рајске реке.
Пошто су нам ове религије откриле имена две нове рајске реке, остаје нам да видимо која би од њих могла да буде изгубљена река Фисон. Или, да претпоставимо, да су те две реке одвојени делови некад заједничке рајске реке Фисон.
И једно и друго су изазовне претпоставке.

Вратимо се сада геологији и географији.
 
Наша планета је потопом била потресена, тако снажно, да су се ломиле копнене целине огромних димензија. Стварала су се нова острва и полуострва. Плутала су копна побеснелим океанским и морским водама. Расцепљени делови су се удаљавали један од другог, прелазећи велике географске ширине, упловљавајући у различита климатска подручја. Један изломљени део копна, је носио јужни део, а други северни део реке. Тако је уништена и једна од четири рајске реке. Успомена на њу је остала у сећању људи – настањених око оба нова тока. Психолози би рекли да за незаборав треба захвалити колективно несвесном. Француски филозоф Анри Бергсон (1859 – 1941), поборник ирационалистичке традицији, тврдио је да је схватање времена повезано с тумачењем памћења. Каже: “У памћењу, свесни ум успоставља неку везу између прошлости и садашњости. Прошлост више не делује, док садашњост делује сада. Прошлост и садашњост морају бити раздвојене да би имала смисла потврда о утицају. Под памћењем подразумевамо понекад духовну делатност сећања, која се догађа овде и сада, а каткад прошли догађај који се памти. Овај начин изражавања представља управо оно математичко време које Бергсон, свакако негде настоји одбацити у корист трајања”.
Сада имамо две свете реке – Јордан и Ганг. Да ли је могуће да су Ганг (у Индији) и Јордан (на Блиском истоку) чиниле четврту рајску реку Фисон.

Призор на (глиненом?) цилиндру из периода акадске династије (око 2350. год пре Х.) приказује - Бога Еа. Он седи, а из оба пазуха му истичу два млаза воде. Млазеви су подугачки и кривудави. Потпуно подсећају на речне токове. У руци Бога Еа је таблица судбине, а изнад Бога је знак Сиријуса. Испред њега су три нижа божанства, од којих је једно космато с два лица и брадом.
Шта нам овај уметник оставља - у намери да се не избрише истина о прошлости?
Еа, Бог морских дубине ( кућа воде), трећи је члан божанског тројства – (Ану, Енли и Еа). Наклоњен је људима и Бог је уметности и мудрости. Средиште његовог култа је био сумерски град Ериду. Жена му је Лахаму а син Мардук.
 
Ану је био Бог неба и син богова Аншара и Кишаре (друге генерације богова после Апсуа и Тијамате).
Енли, други члан божанског тројства, заштитник држава, управља судбином људи. Средиште његовог култа био је град Нипур, где му је био подигнут храм - зигурат Дуранки (веза између неба и земље). У новијим вавилонским верзијама, Енлија је сменио Мардук, а у асирским Бог Ашур.
Да се посветимо слици Бога Еа. Из његових пазуха истичу две реке. Могле би то бити реке Гехон и Фисон. Пошто је Бог Еа господар морских дубина, морали бисмо закључити да су извори ових река у морским дубинама. Таблица, коју држи Еа, наслућује, да приказ говори о судбинама река. Знак Сиријуса изнад Бога Еа, упућује на реку Нил. Зашто? Па једноставно, за Сиријус се, одвајкада, везује време изливања Нила. На које водене дубине нам указује Бог Еа, а да су у близини реке Нил – Средоземно море, свакако.

Космато биће на цилиндру с два лица и брадом указује на Венеру. Асирци су је приказивали као богињу рата. Сумери су је звали Иштар – што на акадском значи богиња. Иштар је била кћерка Ануа бога неба, а сестра Шамаша (Сунце). Код Сумера – Син (бог месеца), Иштар и Шамаш представљали су друго божанско тројство. На глиненом приказу, Венера има два лица.
 

  Венерина два лица су само симболичан приказ онога што је Венера, у односу на судбину Земље, представљала. То што пише у Библији и што нам преносе стари митови, Венера некад није била једна од планета Сунчевог система. Прво је била комета, а онда се вековима трансформисала, прелазећи постепено у планету. Док је још била комета, људи су је посматрали и запазили су да је била невероватно космата. Грчки језик нам је о томе оставио најпоузданије сведочанство, јер се на старогрчком “космат” каже “комет” или онај који има дугу косу. Овакво обележавање за Венеру, можда је било обележје старих народа за комете.
Друга два божанства на глиненом цилиндру (Шамаш и Син) би могла значити - да су и они са кометом учествовали у потапању рајских извора, и да се Бог Еа спрема да им суди.
Све ове претпоставке нису без основа. Зато што је Венера најављена у Библији као комета. Погледајмо.

У Књизи о Јову, Бог каже своме слуги: “Знаш ли ред небески? Можеш ли извести Мазарота на време”. Вулгата преводи Мазарот као Луцифера а Септуагинта: “Можеш ли довести Мазарота на време и довести Вечерњачу (Венеру) држећи је за њену дугу косу”.
Исаија (гл. 14,12) каже: “Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина? како се обори на земљу коју си газио народе”. Венера у народу је позната као звезда Даница, кћер зорина и као што видимо имала је косу – као све комете.
Могло би се закључити, да су две реке – Нил и Фисон истицале из Средоземног мора. То би значило да је ту, пре потопа, морало бити копно. Реке су текле ка југу планете, онако како нам их описује Мојсије.    Између библијског Едена и Сумера имамо потоп. Догодио се 1656. год. од стварања света.
В. Вистон, Њутнов наследник на Кембриџу, а Халејев савременик, израчунао је да је комета, која се појавила л680. године после Христа, раније се појављивала у терминима од 575,5 година. У једном од својих пролаза, изазвала је Библијски потоп на Земљи! Зато је могуће, да је уметник – приказујући, на глиненом цилиндру, космато божанство са два лица, мислио на комету о којој говори В. Вистон.

Приказ на глиненом цилиндру нам говори да су две реке – Гехон и Фисон, истицале из дела копна, где је после потопа настало Средоземно море и прекрило изворе тих река, а да је потоп изазвала – комета.
Трагаћемо даље да поткрепимо наше сазнање.
Највећу бригу треба посветити тумачењу уметничких дела из најдавнијих времена. Она су богата порукама. Да видимо шта има на једном рељефу на глиненој плочи из сумерског периода.
Ту су две реке. Оне оивичавају море, а у мору је пет слика. Четири представљају рибе – од којих су две угинуле. Једна слика представља биће које има главу човека а тело рибе.
Ево, овде (опет) имамо две реке. Овај приказ јасно указује на две реке, чији су извори нестали у дубинама мору. Између двеју река, аутор је насликао море и у њему поменуте фигуре. (Биће – пола човек пола животиња означава атом живота). У случају када је тело рибе а глава човека – у питању је Бог Дагаон. Он је најомиљеније асирско-вавилонско божанство водених дубина. Најчешће је приказиван са телом у виду рибе (даг = риба). Овај приказ нас упућује на размишљање, да је између тих двеју река створен људски живот. Две живе рибе – говоре нам да сада ту живе водене животиње. Две угинуле рибе указују на неки помор животиња на том простору. Аутор овог приказа јасно нас упућује, на место где се налазио Рајски врт у којем је по Библијском предању започет живот. Приказ нам говори да је Рајски врт лежао између две реке – Гехон и Фисон и да је ту сада море.

Амерички истраживач Роберт Сармаст је пронашао у Средоземном мору, на дубини од 1,5 км, озидани врх брда у дужини од 3 км. Налази се између Кипра и Сиријске границе и то 80 км, југоисточно од Кипра. Истраживач Сармаст и његова екипа мисле да су пронашли Атлантиду. Моје мишљење - судећи по многим старим текстовима, да су пронашли нешто много, много значајније – Библијски Еден.
Упознајмо Нил. То је једина река на планети с које не дува хладан ветар. У “Херодотовој историји”, у делу где говори о Нилу и његовом изливању, спомиње Хомеров текст: “По њему, то долази отуда што Нил извире из Океана а Океан тече око целе Земље. Овај господин који прича о Океану, залази у мрачно царство бајки и не даје могучност да га побијамао. Ја бар не знам ни за какву реку Океан; и верујем да га је измислио Хомер, или неки други песник, и унео у песму”.

Океан – по Хомеру је велика река која тече око Земље и мора; она је извор свега што постоји. Хектај из Милета (око 500. год. пре Х.) историчар и географ, помишљао је да - Океан представља везу између Фахса и Нила. Касније су то Индијски и Атлански океан.
Из овог текста можемо закључити да је Хомер био у праву. Уколико је Нил извирао из дела копна где се сада налази Средоземно море, свакако да је онда Нил река која повезује, преко Средоземног мора све океане. Ако је Нил истицао из копна, где је у потопу 1656. године од стварања света, настало Средоземно море, онда смо нашли и разлог годишњих изливања Нила. Када се корито Нила почне пунити на југу Африке из планинских предела и када та вода крене према северу - до Средоземног море, тада у делти Нила долази до судара два тока. Оног који долази са југа и оног који извире из Средоземног мора и који је много снажнији. Знамо како на мора и океане утичу Сунце и Месец својом привлачношћу (гравитацијом). Вода с југа, не могавши да се улије у Средоземно море – излива се по копну. Из овога произилази да је Нил повезан са свим океанима. Овим сазнањима, добили смо одговор за тајну - Нилових изливања.
 
Херодот се трудио да докаже веродостојност приче, по којој је Египат постао наносом реке Нила. Његова претпоставка није без основа ако знамо ово о Нилу и разлогу његовог изливања.     
Све нас упућује, да Средоземног мора пре Потопа није било и да се формирао у Потопу. Ако је на месту садашњег Средоземног мора некада било копно - из којег су истицале две Еденске реке и на чијем простору се налазио Библијски врт, мора да је било разноврсног живота. Средоземно море, због многих живота које ће сахранити, сигурно у људској свести  остаје -  као вода смрти. Да ли нам то наши преци негде наговештавају?
Погледаћемо део садржаја у – “Епу о Гилгамешу”
“Кроз Кедрову шуму води пут на Брег богова”.
 
Кедрова у том делу има само у Либанону. Значи Гилгамеш је ишао из Ура (који је на реци Еуфрат) на север, к” Средоземном мору. Западно од Либанона налази се Средоземно море. На десетој плочи о Гилгамешу, пише:
“Тешка је пловидба преко Светског мора,
         тежак је пут до Вода смрти.
         које су пред далеким другим светом.
Како ћеш Гилгамешу, доспети преко мора?
Па и ако дођеш до Вода смрти”.

Да је Средоземно море – вода смрти, налазимо у једном од најстаријих епова. Гилгамеш се превози преко Вода смрти до острва, где је живео Утнапиштим. Место са ког се полазило на Утнапиштимово острво налази се, према епу, на ушћу реке.
Када је Павле кренуо на своје прво мисионарско путовање, Селеуција је била лука из које је, са сарадницима, запловио у правцу Кипра (Дела 13,4). Селеуција се данас назива Селеукијех. Лежи 26 км северозападно од Антиохије, а око 8 км северно од ушћа Оронта у Средоземно море.
 
Из овога можемо извући закључак, да река с које је кренуо Гилгамеш мора бити Оронта. Најближе острво с ушћа Оронте у Водама смрти (Средоземном мору) је Кипар. Могло би се закључити да је Утнапиштимово острво Кипар и да се у близини његових обала налази - библијски Еденски врт, узимајући у обзир глинени приказ из акадског периода и проналазак истраживача Роберта Сармаста.
До сада смо пронашли да су две реке Гехон и Фисон истицале из копна - где се сада налази Средоземно море. За реку Фисон смо закључили да је можда подељена на две реке: Јордан и Ганг, које су остале у свести људи као свете реке. Сада ћемо тражити одговор за подељену реку и зашто Гехон (Нил) сада тече к” северу – супротно од онога како нам говори Мојсије.
У књизи “Ева од јабуке до звезда”, приложила сам географску карту – како је, вероватно, изгледала наша планета пре Потопа?
На Азорским острвима у Атланском океану, постоји једно острво - зове се Острво Пико. На Атлантиди је постојао вулкан Пико Алто и људи су га сматрали носачем неба. Ово име Пико је остало у свести људи, па су се кроз векове индентификовали с овим вулканом. Налазимо га као Божанство, или као име неког од владара. У књизи др Јована Деретића “Нова Вулгата”, налазимо следећи текст: “Код Диодора, имамо следећи податак. Он вели, Нинов брат Пико (Пицус на латинском), ког су звали и Див, био је краљ Италије и држао је запад за 120 година. Пико је имао сина Фауна, ког су звали и Хермес”. Код Римљана, Пикус је Бог птица.

  Читајући о раду археолога Шлимана, наишла сам на текст:  „Атлантида је у Атланском океану и имам сигурну индицију места“. У међувремену је Шлиман умро, а његов син није пронашао Атлантиду. Тако је Атлантида остала и даље велика загонетка. Проучавала сам карту Атлантског океана, заједно са митовима и дошла на идеју да је Шлиману индиција, вероватно, било острво Пико – које је, по свој прилици, угашени вулкан – Пико Алто. На карти у књизи “Ева од јабуке до звезда”, уцртала сам Атлантиду поштујући Острво Пико – као вулкан “Пико Алто” и мишљења других старих аутора о Атлантиди. Код Платона у “Тимеју” 21 сс , “Критији” 108 Д. У овом последњем спису, Критија приповеда о некадашњој силној држави на острву Атлантида у Атлантском океану - одмах иза Херкулових стубова, којој није одолела Пра-Атина, уређена по узору Платонове идеалне државе. То острво је, после страховитог потреса, потонуло - у једном дану. Платон каже да је Солон ову причу испричао Критији старијем, а да је то дознао од учених свештеника у Египту.

На месту данашње мароканске Сахаре, налазило се језеро Тритон. Од Атлантског океана, језеро је било одвојено само једном планинском превлаком. За Хераклове стубове – данашњи Гибралтарски мореуз, постоји навод у легенди, да је Херакло раскинуо стене које су спајале Европу и Африку и тако спојио Атлантски океан и Средоземно море.
Проучавајући митове, уочила сам да постоје два главна Бога - Сунце и Јупитер, ређе Сатурн. У разним културама имају различита имена, али: или Сунце или Јупитер (како код којег народа) су прародитељи свих других Богова. Озирис је стари египатски бог. Припадао је првом кругу богова. То је, у ствари, Сунце – са својом плодотворном силом. Највише вавилонско божанство је – Бел (Сунце). Њега су  Хелени изједначавали са Зевсом. Зевс је краљ богова и људи - бог неба и творац свих природних појава, нарочито грома и муње. По миту, сазвежђе Орла је постало тако што је птица орао помагала Зевсу, носећи му муње - док је он убијао Титане. Као награду, Зевс га је поставио - као сазвежђе. На многим заставама је слика орла. Симболише много тога код народа и држава – бели орао је и у грбу Срба. Најмање сазвежђе на небу је Лабуд, с површином од 68 квадратних степени, за разлику од највеће (Хидре), са 1303 квадратних степени. Лабуд се може лако уочити по препознатљивом крсту. По једном миту, Лабуд је Зевс - само прерушен, да би завео нимфу Немезис. Вероватно из астеризма овог сазвежђа, крст је многим народима постао симбол божанства.

Зевса у многим културама, налазимо с муњом у руци - тада је он Јупитер. Дионисис је био син Зевса и Смеле. Артемида је кћи Зевса и Лете и сестра Аполонова. Хера - жена Зевсова, родила му је: Ареја, Хефеста, Хеба, Илитију, итд.
Сада ћемо видети шта каже астрономија. Да ли ту можемо наћи одговор зашто су Јупитер и Сунце проглашени боговима код старих народа. Зашто су их прогласили за богове - који рађају богове?
Моћни вртлози на Сунчевој површини избацују ужарене гасове у великим протуберанцама. Тај огромни материјал се опет враћа Сунцу, при брзини већој од триста осамдесет четири миље у секунди. Ако се материјал, при параболичном кретању бржем од триста осамдесет четири миље у секунди, не би вратио на Сунце, постао би периодична комета. Нешто слично се дешава и на Јупитеру. Једна легенда нам говори како је Јупитер родио  Атину (Венеру) из своје главе.
Народи који су схватили да им Сунце и Јупитер шаљу комете - које изазивају катаклизме на Земљи, морали су да их прогласе боговима, верујући да их могу, обожавањем, умилостивити.
Једна од оваквих комета је направила Библијски потоп на Земљи, 1656. године од стварања света.

Где је био рајски врт?

jedan korak od pakla ... 

U Bibliji sam našao tragove,koji ukazuje da raj nije bio na zemlji i da raj dan danas postoji.
Znači raj nije od materije.
Kada je Isusu rekao da ćemo se vratiti u nebo, reč vratiti znači da se vraćamo u taj raj, odakle smo i isterani.
Drugo, posle vaskrsenja Isus pomene da ide u nebo da nam pripravi mesto.Znači opet u raj, duhovni svet Božji.
Treće, rečeno da je sotona bila bačena na zemlju.Ako je raj bio na zemlji gde sotona prevario Adama i Evu,kako mogao on biti  zbačen na zemlju,kada je on već bio tu.I čini mi se da je bio bačen kod onog brda,gde Mojsije dobio 10 Božjih zapovesti od Boga.
I sama činjenica da smo isterani iz raja govori da taj raj,dan danas postoji.Nigde nije rečeno da je raj uništen na zemlji,pa da nalazimo njegove tragove.

  Сви делови наше планете се окрећу истом угаоном брзином. Уколико би јој пришла комета величине Месеца или Марса, њихове атмосфере би се дотакле. Тад би дошло до поремећаја угаоне брзине оних делова који нису у чврстом стању (вода и ваздух). Ј. Лаланд је израчунао да би комета чија је глава величине Земље на удаљености од 13.290 лиеус, односно четири пречника наше планете, подигла воде океана у виду плимне висине 2.000 тоисес, односно око четири километара. То би довело до урагана и плимних таласа, који би потопили све на Земљи. То се вероватно и догодило у време Потопа.

Атлантида, на којој је тада било много вулкана, лежала је на великим тектонским плочама. Простирале су се од севера до југа. Када се вода подигла, тектонске плоче су се помериле – Атлантида је морала потонути. Тада вероватно није издржала ни планинска преграда која је делила језеро Тритон од Атланског океана. Изливањем језера Тритон и од потонуле Атлантиде, ниво воде у Атлантику мора да се толико повећао и кроз Херкулове стубове пробио, па створио Средоземно море. Тада море прекрива изворе наших Библијских река – Фисон, Нил и Еденски врт. Вероватно је тежина Средоземног базена притисла Афричку плочу, к северу и тада Нил добија други ток – с југа на север.
Библија говори - да је висина воде била 15 лаката виша од највиших планина. Морске животиње нису требале бити заштићене у потопу, али је стихија и њих усковитлала. Морске струје допиру од 300 до 400 метара у дубину, али у слојевима стена и угља, могу се наћи животиње које живе и на већим дубинама – брахиоподи, трилобити и други. Када се стихија смирила, понесени материјал се полако таложио. Природно је да су најтеже животиње прве потонуле, а за њима оне лакше. Овакво слагање је довело касније до забуне, јер се веровало да су животиње пронађене у најнижим слојевима и најстарије. Нађени фосили у вишим слојевима су остављали утисак да су поједине врсте животиња тако настајале и живеле на Земљи. У Алпима се могу наћи фосили у свим могућим редоследима, па и обрнутим. То је знак да је ту дошло до таложења у немирној води. Остаци фосила не могу бити доказ редоследа живота на Земљи, јер су помешани вртлозима потопа. Фосили се стварају само у тренуцима изненадне катастрофе, где се понесе маса материјала и затрпа све живе животиње. Када животиња угине, не постаје фосил, него једноставно иструне, а разне рибе испливају на површину.

Највећи део Земљине површине, покривен је седиментима. То је доказ да је површина целе Земље, једно време, била прекривена огромном количином воде. Све седиментне стене показују редослед таложења - карактеристичан за покретне воде великих размера.
Ако су Еденске реке по Библији текле од севера к југу, онда је терен с којег су полазиле, морао сразмерно бити виши у односу осталог тла. Зато, све што се наталожило касније је, отицањем воде, отишло к нижим пределима. Највише у правцу Персијског залива и Каспијског језера и зато су ту највећа налазишта нафте. Читави ланци великих планинских масива се могу видети на јужној и северној обали Средоземног мора, источној обали Тихог океана и на западној и северној обали Индије. Која је то силина ветра која је тек житки формирани муљ, потиснула таквом снагом да се савијао и набирао у данашње Стеновите планине?

Катаклизма оваквих размера мора да је направила и друге промене у конфигурацији наше планете. Када ватра и вода дођу у додир испод површине Земље, ватрена стихија не налази одушка у загревању материјала око себе. Тада настају потреси. Земља подрхтава и надима се у облику валова. Уколико дођу вода и ватра у додир с наслагама стена и руда, долази до великих експлозија - цепања тла и изливања лаве. Ово је тренутак када се јужни део копна Арапског полуострва отцепио и кренуо да плови Индијским океаном. Подвукао се под велики континент, набирајући Хималаје и формирајући данашњи - Индијски потконтинент. Овим цепањем тла (Индије од Арабије), отишао је и део реке Фисон, заједно с ушћем. Тада у Индији, добисмо свету реку – Ганг. Предео око реке Ганг, спаљен је. Онако, како је то могло бити само у потопу, цепањем дела континента. Када сам о цепању Индијског потконтинента од Арабије разговарала с нашим публицистом и књижевником Слободаном Јарчевићем, он је рекао:
         Могуће да је све то тако било. Можда је Индијски потконтинент Нојева барка, у којој је спасено на хиљаде земаљских животиња.
         Ово је привлачна претпоставка и треба је истраживати.

Арапско полуострво је тада добило садашњи изглед. Када се доњи део копна отцепио (Индија), остатак континента се (Арабија) расцепио на два места – Персијски залив (где се уливају Тигар и Еуфрат) и Црвено море, у којем се формирало Синајско полуострво. Остатак дела реке Фисон, на старом континенту, формирало је ново ушће у Акабском заливу. То ушће је сада једно песковито полуострво - зове се Ноеба. На њега излази суво речно корито из кањона – Вади Ватир. Суво корито реке, која излази из кањона Вади Ватир на Ноеба полуострво, пружа се даље кроз морски залив, према Арабији и има већу надморску висину у односу на околину. Целом дужином, према Арабији – море је у ширини корита једне реке и ту је море много плиће. Овај податак ме је навео да верујем да је то корито, некадашње реке Фисон и да се ту Мојсију отворило море. Ако је тло корита реке Фисон, (чији је део у Средоземном мору) у даљем току остао исти као пре потопа, онда је његова надморска висина од садашњих у просеку 1.700 метара, остала иста. Због разлике у надморској висини, у тренутку катаклизме за време Мојсија, корито реке Фисон остало је суво, јер су се воде повукле у дубље делове копна. (Мојсијев пролаз кроз море, описан је у књизи “Ева од јабуке до звезда”). Један од следећих текстова биће: “Мојсијев пролаз кроз море”
Из горњег текста, закључујемо - да је преостали део реке Фисон  - Јордан имао дужи ток, него што је садашњи. Река Јордан, сада се улива у Слано море, а не у Акабски залив.

“Јарден” знаћи - онај који се спушта. За Палестину и цело ово подручје, највећа и најважнија река је - Јордан. Настаје од четири извора у пределу северне Палестине на падинама Антилибанона. Најисточнији извор реке се налази у печини Панеас и ту вода избија на висини од 330 метара. Најдужа речица од које настаје Јордан је Нахр ел Хасбани и дугачка је 40 км, а извор јој је на надморској висини од 519 м (Вероватно је ова река некада била притока Фисона). После сједињавања свих извора, река се даље спушта према југу у више слапова. Последњи слап је висок 40 м и од њега, река даље тече кроз равницу 12 км. Иза овог тока, долази до моста”Кћери Јаковљеве”, који је најпогоднији прелаз  на путу Дамаск – Галилеја. Иза моста, река Јордан креће кроз базалтни кањон, дуг 11 км. Задња два километра, док се не улије у Галилејско језеро, река Јордан тече равницом. После проласка кроз Галилејско језеро, које се налази 208 м испод нивоа Средоземног мора, Јордан постаје река с највећим бројем меандра на свету. (Као што Јордан пролази кроз Галилејско језеро, тако Нил, својим некадашњим током, пролази кроз Средоземно море). Од Галилејског језера до Мртвог мора, Јордан тече равницом 320 км. У том делу, река је широка од 27 до 30 м, а долина кроз коју тече од 8 км до 25 км. Трагаћемо да видимо зашто је ова река доживела - да још једном, после Потопа, буде подељена и када.

Прво ћемо видети шта каже “Библија”.
“У време патријарха, долину Јордана натапала је река и била је као врт Господњи”. Лот, Аврамов синовац, одлучио је да то буде његов дом, па је премештао своје шаторе све до Содоме.
“Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску, како целу натапаше река, беше као врт Господњи, као земља Египатска, све до Сегора, пре него Господ затра Содому и Гомору. (Прва књига Мојсијева. гл. 13,10).
“Сви се они сакупише у долини Сидимској, која је сада слано море”. (Прва књига Мојсијева. гл. 14, 3).
Из ова два текста јасно видимо да у доба Аврама, када је дошао из Ура Халдејског у Канан, сланог мора још није било. То би значило да је река Фисон, или сада Јордан, још увек имала ток до Акабског залива.
У Аврамовој 99. год. живота, јави му се Господ у равници Мамбарској. Тада му је рекао да ће уништити Содому и Гомору. “Тада пусти Господ на Содому и на Гомору од Господа с неба дажд од сумпора и огња”. (Прва књига Мојсијева. гл. 19, 24). “И затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски”. (Прва књига Мојсијева. гл. 19, 15).

Ако је Аврам рођен 1948. године од стварања света а о уништењу Содоме и Гоморе, речено му у његовој 99. год. живота, то би значило да се 2047. године од стварања света, нешто догодило на небеском своду. Те године је настало слано море и тада је река Фисон, или садашњи Јордан, још једном подељена. Од тада се река Јордан улива у - Мртво море. Судећи по Библијском запису, катаклизму мора да је изазвао астероид. Приликом удара, направио је велики кратер и распршио се у комадиће. У настали кратер, уливала се река, а од хемијског састава астероида настало је Мртво море, које је највећа депресија на планети.
     Највећи расцеп, који се може наћи на Земљи, налази се у Палестини. Почиње од планине Тауруса у Малој Азији и спушта се поред Либанона долином Јордана и Мртвог мора на Акабски залив све до Мозамбика у централној Африци. Дубина расцепа на најдубљем делу Мртвог мора је око 800 метара. А овакву последицу, несумњиво, може направити само астероид.
Планина Небо је део Абаримских гора, које се у наставку Либанонских, Галадских и Базанских, спушта к југу. На западу се степенасто спушта к најдубљем процепу на Земљи, к Мртвом мору. Небо се понекада назива и Писга а “Писгах” значи - одсечен. Име ове планине, упућује нас, да је планина била одсечена. Овај податак, може бити једна од потврда - да је у том делу пао астероид.
Када смо све чињенице сагледали, можемо рећи да је наше колективно несвесно заиста било у праву. Обе реке: Јордан и Ганг су пођеднако свете, јер су Еденска река Фисон.

Каже се: ако желите разумети Јунга, морате бити јунговац. После овог истраживања, могу рећи: ако желити наћи реку Фисон, морате бити фисоновац. Кант је рекао: “Морао сам утемељити знање да бих нашао место за веровање”.
Ја бих још додала:
- Добро је имати вере уколико се жели утемељити знање.

Једино муслимани имају занимљиву визију раја у земаљском смислу.
Иначе, уопште нисам одушевљен дословним тумачењима Библије. То је битно протестантима, Јеховиним сведоцима...