Како ти се звао отац? -Хусеин. Његов отац? -Кемал. Чији је Кемал? -Шефкин. Даље? -Шефик Ибров, Ибро Рушидов, Рушид Екрем, Муслија, Адем и Алија! Даље? -Нема даље! -Нема даље, последњи је Алија! Ко је родио Алију? -Одкуд знам, опет неки Хусеин, Кемал! -Није. -Него ко? -Њега су родили Цвјета и Спасоје Југовић. А ако кренеш назад сретаћеш само оваква имена: Вељко, Милош, Душан, Видак, Војак...
“Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja!"
„Budite čovek po svaku cenu. Ako treba, platite koliko košta. Neka to bude najskuplja stvar u vašoj kući. Niko nema veće obaveze prema sebi nego da bude i ostane čovek."
Ја бих куп укинуо управо због оваквих ствари. Сећам се када ми сто година нисмо могли да узмемо титулу, па узмемо једном у три године тај туњави куп и ћелави Лукић нас дрка како је сезона била врло успешна јер је освојен трофеј. Вредност тог купа је у рангу оног турнира у малом фудбалу на Ади.
Можда једино ако би се организовао суперкуп па да се играју неки двомечи, то би подигло интересовање. Ако ништа, била би још два дербија у години, једине утакмице које привлаче пажњу.
У сваком случају, честитке на трофеју, колико год небитан био.
“Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja!"
„Budite čovek po svaku cenu. Ako treba, platite koliko košta. Neka to bude najskuplja stvar u vašoj kući. Niko nema veće obaveze prema sebi nego da bude i ostane čovek."