Mocno ZagleMbje gubi kuci na poluvremenu od SoenderjyskE. 

Nema kraja sportskom i finansijskom posrtanju FK Partizan

Svi neuspesi poslednjih godina rezultat su negativne selekcije ljudi na svim nivoima. Haos na terenu posledica je nereda u upravi. A nered u upravi posledica je nereda u državi. U takvoj atmosferi dva tabora bore se za vlast u Partizanu

Sinan Gudžević, pesnik, prevodilac i partizanovac, objavio je 10. decembra prošle godine sjajan stih: „Pun mi je k…. prečki i moralnih pobeda“. Tako je urliknuo pesnik na zapadnoj tribini Partizanovog stadiona, pred masom kojoj nije bilo do poezije, jer je tog 10. decembra Partizanu bilo potrebno samo da ne izgubi sa 1:3 ili grđe od nemačkog Augzburga kako bi „prezimio“ u Evropi. Bio bi to tek drugi put od uništenja Jugoslavije da je klub iz Srbije uspeo takvo što, i bilo je naravno 1:3, golom primljenim u 90. minutu. Prečku koju je opevao Gudžević, petnaestak minuta ranije pogodio je Nikola Ninković, šutem lepim i uzaludnim.

Sedam meseci kasnije, dok je Partizan igrao lepo i uzaludno protiv poljskog Zaglembja, istu prečku ispod južne tribine stadiona JNA, u istom takmičenju, pogodio je drugi Nikola, Đurđić. U revanšu se „lepo i uzaludno“ svelo na jedan epitet i sada navijači Partizana mahom traže da i uprava i trener i barem pola tone fudbalera vise na prečki.
Avaj, „prečka“ i doslovno i metaforično znači „zamalo“, a Partizan je i od evropskog proleća i od evropske jeseni 2016. delilo mnogo, jer su sve te prečke rezultat negativne selekcije ljudi na svim nivoima. Posle Gudževića, može i Krleža – nered na terenu posledica je nereda u upravi. A nered u upravi posledica je nereda u državi.
FK Partizan je krajem 2014. godine dobio upravu pod kontrolom Srpske napredne stranke. Oličavali su je Miloš Vazura, proveren kadar SNS, nekadašnji savetnik ministra pravde Nikole Selakovića, i Novak Nedić, još provereniji kadar SNS, generalni sekretar Vlade Srbije; prvi kao generalni direktor, drugi kao siva eminencija, obojica kao kumovi. Njihova tikva je pukla posle utakmice sa Augzburgom.

„Posle Augzburga je nastao potpuni kolaps u upravljanju Partizanom, pod pritiskom Nedića, koji je ušao u svlačionicu i rekao: `Sve ću vas smeniti, ja sam vas i postavio`“, kaže izvor blizak radnoj grupi koja trenutno upravlja Partizanom.

Od tog momenta situacija se komplikuje toliko da danas verovatno nijedan učesnik ove tragikomedije nije siguran ko kome radi iza dresa. FK Partizan i danas vode ostaci uprave u ostavci – bez Nedića – a početkom ove godine takozvani „najvatreniji navijači“, koji su cele 2015. doslovno glumili pretorijansku gardu upravi – što će reći i Milošu Vazuri – postavljajući zaštitne kordone ispred svečane lože, sprečavajući skandiranja protiv Aleksandra Vučića i napadajući partizanovce koji nisu bili oduševljeni ni idejom ni praksom SNS-ove uprave, počinju pesmama i transparentima da teraju Vazuru i decenijsku sivu eminenciju Partizana Žarka Zečevića, ali ne i onu svežiju, Novaka Nedića. Skandiranja protiv Vučića, koja se i dalje čuju sa istočne i zapadne tribine Partizanovog stadiona, „najvatreniji“ i dalje guše kako znaju i umeju, a kafanski naručene teralice najavljuju kristalisanje dva tabora koji se i danas bore za vlast u Partizanu.

Njihov sukob kulminira majskom izbornom skupštinom koja je posle jednog sata prekinuta zbog opšte tuče u najavi. Nova je zakazana za 12. septembar, a u pomenuta dva tabora treba se fokusirati na četiri lica – Miloša Vazuru i Žarka Zečevića sa jedne, Novaka Nedića i Nenada Bjekovića sa druge strane fronta. Vazura i Nedić su kumovi, a Zečević i Bjeković su bili tandem koji je Partizanom drmao skoro dvadeset godina, od kraja osamdesetih do 2007; Zečević kao generalni sekretar, Bjeković kao sportski direktor. Ta dva pocepana para nekada najbližih saradnika danas bitku biju za Partizan. Već pomenuti izvor blizak radnoj grupi, dakle Zečević-Vazura kombinaciji, negira priče o stidljivom krpljenju parova, kako se tumačilo to što je nova skupština uopšte zakazana.
„Ne, nismo se još usaglasili. Datum skupštine određen je upravo da bi postojao primeren rok u kome bi se pokušalo sa usaglašavanjem stanovišta po spornim pravnim pitanjima.“

„Usaglašavanje stanovišta“ odnosi se na pokušaj da se zaraćeni saglase oko toga ko uopšte može da glasa na toj skupštini i pod kojim uslovima, što je bio povod da se majska skupština pretvori u bircuz. No pošto ta skupština o sudbini Partizana odlučuje koliko i republička skupština o sudbini Srbije, to se može i preskočiti. Zanimljivije je sledeće – Zečević i Bjeković su 2007. otišli sa funkcija nakon godina besnih navijačkih protesta. I prava je mera Partizanovih muka to što se mnogi partizanovci koji su se pre manje od decenije molili bogovima da taj dvojac najzad ode iz kluba, sada mole da se, ako je to ikako moguće, taj dvojac vrati u klub, samo bez političke pratnje, jer Zečević i Bjeković, kažu mučenici, barem nešto znaju o fudbalu. Sudeći po medijskoj grmljavini Nenada Bjekovića nakon poljske tragedije, od toga nema ništa, ali ovo nije fudbal, već politika, a ona pred matičara odvodi i mnogo luđe kombinacije od bivših partnera. Nikad, dakle, ne reci nikad ni za šta osim za nadu da će ovakvom Partizanu poći nabolje.

„Partizan je za nekoliko godina prodao igrače u vrednosti od nekoliko desetina miliona evra, a u minusu je od petnaestak miliona evra, pa tvrdnja da je poslovanje bilo transparentno vređa inteligenciju. Finansijski problemi i 271 dan blokade u prethodne tri godine rezultat su nerešenog statusa klubova. Partizan je, kao i njegov najveći rival, udruženje građana. Nema jasnog vlasnika, tako da je klub u istom položaju kao bilo koje drugo javno preduzeće – Alajbegova slama. Stranke koje su na vlasti koriste taj status kako bi u JP Partizan udomile svoj kadar, a motiv je jasan – Partizan je među retkim ,preduzećima’ koje od rutinskog izvoznog posla, prodaje igrača, može da zaradi milion evra, pet miliona ili više. Zato ne treba očekivati da se neko nov i relativno čist uključi u bitku za vlast. To će se desiti onda kada klub bude privatizovan“, objašnjava izvor koji nije blizak nikome.

Magična reč „privatizacija“, koju prizivaju čak i najtvrđi levičari među partizanovcima, i bauk, ako slušamo mandatara/premijera koji tvrdi da on bi, al’ da je otpor prejak. Otpora svakako ima, ali dolazi upravo iz politike, i dok je tako, Partizan ostaje orijentisan na…

„Sumanutu prodaju igrača sa bahatošću svojstvenom novokomponovanim tajkunima – ,uzmi pare odmah, dok ima’. Niko ne razmišlja o tome da bi igrač poput Miloša Jojića, Lazara Markovića ili Aleksandra Mitrovića vredeo mnogo više da je prodat kasnije. Ne, nego daj odmah i daj sve. Uprave Partizana žive od proizvodnje igrača u omladinskoj školi, ali to neće večito trajati – ne može škola da izbaci toliko igrača koliko oni mogu da prodaju.“
Otud i podatak da su u prethodne tri sezone za Partizan nastupila šezdeset četvorica fudbalera, vođeni petoricom trenera, a ovog leta su se pridružila još devetorica. Te su brojke apsurdne, ljudi ne stignu ni da se upoznaju, a već su postrojeni u formaciju, ali je nered u klubu, rekosmo, posledica nereda u državi. Mile Jovičić, kopredsednik radne grupe koja trenutno upravlja Partizanom, nedavno se opreznim rečima žalio na povlašćen tretman koji Crvena zvezda ima pod vlašću SNS. Premalo i prekasno, rekao bi partizanovac, jer se godinama priča kako je Zvezda bila zapostavljena za vreme vlasti Borisa Tadića, a upravo je ta vlast Zvezdi obezbedila sponzorski ugovor sa Gaspromom, o kojem Partizan može samo da sanja.

Vučić je, pak, lično po Zvezdi vodio potencijalne investitore, poput princa prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, pokušavajući da udomi klub tri, četiri ili pet puta dužniji nego Partizan, a na pregovore sa sadašnjim trenerom Božovićem rukovodstvo FK Crvena zvezda je letelo avionom Vlade Srbije. Klub čiji je račun u prethodne tri godine bio u blokadi ukupno 879 dana – uključujući ceo ovaj prelazni rok – i u ovom je prelaznom roku doveo niz skupocenih stranih fudbalera, Argentinac Pablo Muče izjavio je da u Zvezdu dolazi „da se finansijski obezbedi“, a nedavno je objavljeno da je FK Crvena zvezda za dve godine smanjila dug sa 50-60 na 35 miliona evra. Budući da se od 2010. do 2014. u svakom završnom računu FK Crvena zvezda nalazio težak milionski gubitak, a samo u 2015. plus (od 443.000 evra), i da su jedina tri javna milionska izvora novca za Crvenu zvezdu u te dve godine bili pomenuti ugovor sa Gaspromom i prodaje Predraga Rajkovića i Marka Grujića – ukupno vredni petnaestak miliona evra – navijači Partizana se pitaju zašto se takva finansijska magija ne izvede i u njihovom klubu.

Partizanov dug, međutim, raste i nastavlja se apsurdni spor oko vlasništva nad Partizanovim stadionom – spor koji je započeo još Dragan Šutanovac – i time se Partizanu oduzima mogućnost za privatizaciju. Ko će da kupi klub koji ne zna kakav mu je status stadiona? I to se pita svaki navijač Partizana, gledajući močvaru u klubu i oko njega, u kojoj se više ne vidi ni ona Gudževićeva prečka.