Фудбалски клуб Партизан :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

Anatomija jednog poraza: Drulović tražio provincijski Partizan, deo svlačionice se bunio

Kako je tekla priprema crno-belih za presudni susret sezone i šta se sve dešavalo u Zemunelu...

Zašnirao je jaknu. Iz kragne izvukao glavu i zaturio se pokušavajući da se prikaže onakvim kakav nije. Hrabrim. Dva, tri koraka kasnije shvatio je da je to zabluda identična onoj da može da vodi Partizan.

Oborio je pogled. I otišao.

U mrak, u noć, u bespuće...

Tako je Ljubinko Drulović napustio stadion Partizana u četvrtak veče. Malo pre toga pokušao je, sebi svojstvenim driblingom iz igračkih dana, da prevari novinare. Loptu je izbacio u aut. Na stadionu je bio još suroviji, sa klupe je postigao autogol kakav Humska 1 ne pamti. Surovo. Bolno. Neko će reći - sramno.

Iz neznanja, s predumišljajem, nehotice ili prosto zato što je Augzburg bio onakav kakav je Partizan morao. A nije bio. Ni tim. Ni trener koji ga vodi. Otresit.

Da bi se shvatilo zbog čega, sat bi s četvrtka veče trebalo vratiti na sredu popodne. Iza 15 časova. U Zemunelu.

Ključni sastanak. Stručni štab i igrači Partizana. Jedni naspram drugih. Tema: taktika za Nemce.

Pored Drulovića stoje njegovi pomoćninici, identičnog manjka samopouzdanja kao i njihov šef minulih dana. Ne progovaraju. Ne osmehuju se. Ne izgledaju kao pobednici. Ćuti i Portuglac koga je Ljubinko, mimo propisa UEFA i zdrave logike, poslao na konferenciju za medije da kaže kako je „pripremio utakmicu odlično“. U sali u kojoj se ni muva ne čuje sastanak počinje Drulovićevim objašnjenjem igre Auzburga.

Klasika.

Ovde su najjači. Kad prime loptu - pritisak. Markacija. Blokovi...

I tako, ispriča u nekoliko minuta šta je imao.

A onda se neko od igrača osmeli.
„Dobro, šefe, a mi? Šta ćemo kad mi budemo imali loptu?“

Drulović će spremno:
„Pazite, momci, ovako ćemo. Kad je lopta kod nas, onda štoperi razmene dva, tri pasa i odmah ide duga na Abubakara“.

Iznenađenje za sve. Pa i za te štopere. Ono što ne rade ni u domaćem prvenstvu sad najednom moraju u Evropi. Jer, to je Drulovićev jedini plan! Izum pred kojim su skamenjeni oni fudbaleri Partizana koji znaju lopte. Tehnički potkovani. Znalci, ma koliko to grubo u ovim okolnostima delovalo.

Jedan od njih bi da uđe u konverzaciju sa trenerom.
„Šefe, a sredina terena“?

Neočekivan odgovor:
„Ništa sredina. Ništa. Samo borba, trčanje, markacija, pokrivanje prostora. Nema pasova“.

A-ha!

Dakle, ono što je važilo 70 godina sad - ne važi. Partizan odustaje od svog stila. Neće da igra. Hoće da se brani. Samo da se brani.

Pogažen je princip kluba. Izvrnute ruglu sve njegove legende. Od Bobeka, Galića, Vukotića, Bjekovića, Saše Ilića... Svi onih koji su terali napred, makar pred njima stajao i Real Madrid. Uostalom, seća li se Drulović da se na taj kraljevski klub Partizan 2003. zaleteo u Humskoj 1 kao da mu je poslednje u životu? Na Galaktikose sa Zidanom, Raulom, Figom, Bekamom, Ronaldom. Pravim. Zato što ga je vodio - Nemac!

Drulović je to izbrisao kao đak prvak kad dohvati Pelikan gumicu. Jednim potezom poništio je sve. Celu istoriju Partizana sklonio u stranu i rekao:
„Ovako ćemo“.

Neko bi mu možda i oprostio rečima „dobro, imao je lufta, trebalo je samo da ne primi tri gola“. Samo, svakom ko je od najgore utakmice Partizana ove godine video makar minut - da li prvi il’ svejedno je, jer je svaki sličio drugom - bilo je jasno da je takvom bezdušnom taktikom, ukopan u rov na 30 metara od svog gola, svojstvene malom klubu iz provincije bio osuđen na poraz. On bi se desio pre ili kasnije. Čak i da je Augzburgu za prolaz bilo potrebno pet komada Partizan se postavio tako da bi Bavarci i tih pet dali.

Sigurno.

Sve to malopre pomenuti znalci s loptom, oni koji drže do sebe i do Partizana, pokušali su da promene. Mimo znanja trenera. Videli su šta se sprema i da će igra u kojoj nema čestitog pasa značiti havariju. Pokušali su da prekroje samoubilački plan vođe. Iskusniji igrači - što starteri, što rezerve - u jednom trenutku želeli su da na samom terenu odstupe od Drulovićevih zamisli i igraju onako kako je Partizan igrao godinama. Makar i tako izgubili.

Jer, bolje poginuti časno, nego kukavički.

Nisu naišli na odobravanje ostatka tima. Naročito mlađih igrača, uplašenih za svoj status, kao i njihov trener, pa se moglo čuti:
„Ali, nama je trener rekao da šaljemo duge lopte...“

Epilog: jedan gol nehotice ispucanom loptom Jevtovića - koji je sledio uputstva trenera - i zahvaljujući trku Abubakara Oumarua i tri primljena posle užasnih rekakcija odbrane, koja je Druloviću došla glave između ostalog i zbog činjenice da nije naučio igrače kako se brani prekid.

Posle odluke da precrta istoriju Partizana, njegove aktuelne fudbalere ubaci u kalup u kome se snalaze još lošije nego kad imaju slobodu, ponizi Sašu Ilića rečima da mu je važan za igru, a onda ga drži na klupi ne koristeći pravo na treću zamenu (iako je kapiten morao prvi da uđe, ma, šta da uđe - da počne), pokaže odsustvo profesionalizma nedolaskom na konferenciju za medije i aroganciju rečima kako ne planira da ode, jer ima ugovor do juna, Ljubinko Drulović ne bi smeo da dočeka ni utakmicu sa Radom na klupi crno-belih.

Zbog crno-belih samih, kojima je potreban šef struke od stila, petlje, agresije i pre svega znanja, kako se ne bi desilo da ikad više u Zemunelu, makar se i muva ne čula, odjekne:
„Momci, samo duga lopta i to je to“.

http://www.mozzartsport.com/vesti/anatomija-jednog-poraza-drulovic-trazio-provincijski-partizan-deo-svlacionice-se-bunio/122818

DOSIJE POPOVIĆ: Šta je obećao, a šta ispunio?

Skoro jednogodišnja vladavina Partizanom počela je najavama o Ligi šampiona i povratku porodične atmosfere na tribine, pred čijim pritiskom je na kraju predsednik i popustio ostavljajući ljudima da analiziraju da li su crno-beli u boljoj poziciji sad ili kad ih je preuzeo

Bio, video, otišao.

Čim je zagustilo, Zoran Popović se pokupio i napustio klub za koji je, pre bezmalo godinu dana uveravao da ga vidi u Ligi šampiona. Na proleće ga, čak i iz fotelje svoje firme ili doma, neće gledati ni u Ligi Evrope, međutim, pre nego što Skupština koja ga je izabrala usvoji njegovu i ostavke ostalih članova odlazećeg Upravnog odbora prirodno bi bilo da predsednik, kao prvi čovek, ispostavi račun kao što je tražio od svojih prethodnika. Da se tačno zna - na čemu je Partizan.

Pre svega: da li ima dugove, prema kome i u kolikom iznosu? Odmah zatim, gde su velike investicije koje je obećao na Izbornoj Skupštini. I na kraju, al’ što kažu Amerikanci, ne i manje važno, ko je u klub doveo igrače koji nisu u stanju da prođu Augzburg čak i u situaciji kad im odgovara i poraz 0:1:, 0:2, 1:2.

Idemo redom.

Najpre - novac. Zoran Popović je tvrdio da, sa svojim saradnicima, ima plan da ozdravljenje Partizana. Predočio ga je u danu kad je izabran na predsedničku funciju. A do danas, kad s nje odlazi, nije ga sproveo u delo.
„Finansijski plan koji predstavljam podrazumeva ulazak 8.000.000 evra do kraja 2015. godine. Obećavam investicije od 6.000.000 evra do 31. marta, a do februara ćemo izaći iz blokade u kojoj smo trenutno. Posebnu pažnju ćemo posvetiti izmirenju obaveza kako bismo mogli da igramo UEFA takmičenja. Moj plan je da se pre ovih 6.000.000 oformi kreditno preduzeće u okviru kluba koje će za prvu pomoć doneti 2.000.000“, pričao je Popović 25. decembra prošle godine.

U pokušaju da uspe na tom polju, tražio je kredit na 4.000.000 evra, međutim, kako je baš tih dana, početkom februara, Petar Škuletić prodat Lokomotivi podigao je svega 1.000.000 evra. Kao zalog, stavio je Sportski centar Zemunelo pod hipoteku.
„Kredit smo dobili na pet godina i to tako što smo stavili hipoteku na Sportski centar Teleoptik, tu nemamo šta da krijemo. Grejs period nam je 18 meseci, a kamatna stopa 6,4 odsto, što je sigurno najpovoljnije što smo mogli da dobijemo. Još nismo odlučili na šta ćemo usmeriti ta sredstva, ali nije tačno da će dva miliona otići na porez, jer su naša dugovanja po tom osnovu oko 700.000 evra. Bitno je da odblokiramo račun i poslujemo nesmetano“, izjava je Zorana Popovića od 14. februara.

U međuvremenu je Ivan Maričić, jedan od članova Upravnog odbora, objavio da dug Partizana, na dan 31. decembar 2014. iznosi 14.873.000 evra. To je u amanet sadašnjoj ostavila prethodna uprava. Kao jedan od načina saniranja predsednik Popović je predložio da svaki pojedinac iz UO pozajmi Partizanu minimum 50.000 evra. U startu je naišao na otpor. Najbližih saradnika.
„Običan sam građanin i zaista nemam taj novac da doniram. Bio sam sedam godina član uprave Partizana i nikada nije bilo predlagano da se klubu daju donacije. Nije ovo privatni klub da uložiš novac i posle uzmeš deonice“, govorio je potpredsednik Milorad Vučelić 26. februara.

Ono na čemu se dosadašnjim čelnicima Partizana ne može zameriti jeste - potvrđuju to i zaposleni - da su za vreme svog mandata sve plate regulisali na vreme. Na tom planu nema kašnjenja otkako je Popović glavni, ali ostaje dilema zbog čega nisu isplaćene plate koje se duguju još iz vremena dok je predsednik bio Dragan Đurić, uz podsećanje da se pojedinim igračima i članovima stručnog štaba duguje i za premije (titule, plasmani u LE) u vrednosti d nekoliko desetina hljada evra.

Plate na vreme i najava da će Partizan dobiti spor sa Vojskom Srbije, te da će mu biti vraćen stadion smatraju se plusevima odlazeće vrhuške, u kojoj su maltene od prvog dana postojale nesuglasice. Najpre se to videlo na primeru tadašnjeg potpredsednika Ljubiše Tumbakovića koji je sa ovom graniturom ljudi izdržao tek dva meseca, da bi se kasnije povukao i iz ilegale, bez učešća u odlukama, pratio dešavanja pre nego što je podneo neopozivu ostavku. Tu je i konflikt sa prethodnim trenerom Markom Nikolićem, oteranim za daleko manje „grehove“ nego što su pravili Zoran Milinković i Ljubinko Drulović, pa razmimoilaženje u pogledu na fudbal sa Draganom Ćirićem zbog čega je i sportski direktor napustio klub.

Zbog nedostatka pravog čoveka u sportskom sektoru, Partizan je, uglavnom nemarnošću ljudi iz uprave, oslabio tim, lako se odrekavši Danka Lazovića, Nikole Drinčića, Branka Ilića, Vladimira Volkova i još nekih igrača. Njihova mesta popunjavali su fudbaleri sumnjivog kvaliteta (Fabrisio), oni koji nisu opravdali očekivanja (Božinov) ili pokazali da još nisu zreli za ozbiljan fudbal (Jevtović). A to kako su neki od njih dolazili - ako bude hteo i pre svega pošten prema sebi i Partizanu - Popović bi mogao da obelodani kao savršen primer naslednicima kako ne bi trebalo. Ni smelo.

Partizan za vreme mandata Zorana Popovića promenio trojicu trenera (od kojih Marka Nikolića i dalje plaća 10.000 evra svakog meseca, što je cena prevremenog raskida saradnje), dok su se angažmani Zorana Milinkovića i Ljubinka Drulovića pokazali kao promašaji i sa te strane teško da bi moglo da se oceni kako je uprava crno-belih birala dobra kadrovska rešenja.

Za sve vreme, ista ta uprava, trepela je ozbiljne kritike u javnosti i slušala kako je na svakoj utakmici vređaju navijači sa zapada i istoka. Jug je nije dirao. Do četvrtka. A onda je i Grobarima prekipelo. Orilo se posle Augzburga: „Uprava, napolje“.
„Navijači Partizana su specifični, oni osećaju ono što drugi ne mogu, zbog toga ih je teško zavarati lažnim obećanjima i trikovima. Siguran sam da ako uspemo da vratimo porodičnu atmosferu, po kojoj je Partizan uvek bio prepoznatljiv, unutar kluba da će navijači to prepoznati i da će poseta biti daleko veća nego ranije“, jedna je od poruka Zorana Popovića data u novogodišnjem intervjuu sa sajt Partizana.

Sami procenite koliko se obistinila u danu kad je na ključnoj utakmici za spas sezone i najvažnijoj koju je klub igrao u poslednjih deset godina na nju došlo tek 20.000 gledalaca.

http://www.mozzartsport.com/vesti/dosije-popovic-sta-je-obecao-a-sta-ispunio/122844