Све укупно  2 цела фудбалера на оној слици

ko je onaj pored golmana 

 

Кад се само сетим, и вратим филм две године уназад...Нови почетак, нова енергија, раздрљени дресови без спонзора, два-три задња везна, Гумине кифле, Лекићево хватање за главу и избезумљени поглед кад промаши, Психо-Тутора најокрутнији штоперски тандем у историји фудбала,  Савио који бије све редом уз повремене слаломе,  Лаза капитен, млади Славко цар Иса који је решио да остане, Нине који је блистао...Предвођени легендом, нашим добрим Пижоном, вечито сукобљеним са новинарима, спремног да финтом завара противничког играча како би украо мало времена...са 20.000 људи у просеку,  који их гледа као нешто најбоље што је имао овај клуб, и бодри их лудачким фанатизмом, без и једног звиждука кад направе неку глупост.

Већина тих играча је некако пукла касније, вероватно због великог притиска који су носили на леђима у тим временима, а на који нису навикли у својој пређашњој каријери.

Дата им је незахвална улога да пробају да придигну бар на колена, џина који је од силине ударца приликом пада мало утонуо у земљу. Успели су у томе мање више, много нам живаца покидали пре свега на евро-гостовањима, приредили нам онај магични Тбилиси на Маракани, са кога ће ми осећај после петог гола остати у срцу до његовог последњег откуцаја...
И зато ће ми ова слика увек измамити одређене емоције, јер подсећа на време када смо сви заједно играчи, стручни штаб, управа, навијачи решили да не дамо нашу Звезду.