Фудбалски клуб Црвена звезда :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

Вреди прочитати , текст је са навијачког форума . . .

Немам ја право о овоме да говорим. Ко сам ја - наспрам Звезде? Само неко од милиона који је био на некој од милиона утакмица. Којих ће тек бити. Доћи ће и дан у коме ће неки од нас чути вест "Умро је и последњи члан Звездине генерације која је 1991. покорила свет". И тад ћемо рећи "Бог да му душу прости" и поћи на наредну утакмицу. Зашто? Зато што је Звезда већа и од тог последњег, и од сваког од нас понаособ.

Можда ћемо тада играти у трећој европској лиги, можда у другој српској, а можда ћемо ишчекивати почетак реванша полуфинала Лиге шампиона. Цупкати, као некада, у реду за улазак на Север. Једном је мој деда са мном цупкао чекајући да уђе на утакмицу на којој је играо Просинечки. Једном ћу и ја са унуком да цупкам у реду чекајући почетак тог полуфинала. Или борбе за опстанак у трећој лиги. Али, ни мој деда, Бог да му душу прости, ни мој унук, Боже здравља, а ни ја - нисмо ка Северу кренули због играча. Већ због Звезде. Једино је она битна у тој причи, ни "десетка" на терену, ни плава коса, ни тренер.

Матори ће сада рећи "Е, да.. ми смо тако и кренули на стадион. Чувено 'Игра Звезда' било је довољно за покрет. Не 'игра овај или онај', не 'играју Срби против Хрвата' него - 'игра Звезда'". Клинци ће пак рећи "Лако је вама, ветерани. Ви сте били у Барију. Ви сте уз пиво чекали зору и почетак преноса из Токија. Ми смо прво пиво окусили тек 15 година касније, када нас је на стадиону било 15 пута мање него вас. Када је Срба остало 15 пута мање него што их је било на вековним огњиштима. Негде у оно време када ми је отац погинуо, баш тамо одакле је овај што га хвалите. А шта је са нама? Шта је са оном причом 'Звезда, Србија, никад Југославија'? Шта је са песмама о Хрватима? Шта је са најсрБскијим председником за којим смо пошли и покренули сопствену мобилизацију? Шта ми да радимо сад, кад ће свако ко не воли нашу Звезду сада имати један разлог за милион прозивки. И што је најгоре, шта да им одговоримо? И шта себи да кажемо, када овим газимо све оно на чему смо одгајани баш на том Северу?"

Дигресија. Важна. Као увод у најважније. Може бити да имамо најбољу управу на свету, а да се око ње води медијска хајка. А може бити да су тачне оне приче о кумовским везама, кримосима који круже око клуба као лешинари. Може бити да је Просинечки маркетиншки трик у ситуацији када се не остварује најава која је отприлике гласила "да ће се у другој години рада нове управе освојити титула, а у трећој постати редован учесник Лиге шампиона". Може бити да ће Просинечки бити најбољи тренер у историји нашег клуба. Може бити. Свашта може бити.

Али, шта сигурно неће да се промени? Шта је то у теби, који ово читаш, сигурно и данас и сутра? Јел' да да је сигуран одговор на питање "За кога навијаш?", м? Јел' да да се то никада неће променити?

Јесте, било је тешко на трибини у појединим тренуцима. Или то деценије беху... Дође 300 људи, па смо ми као "исти они који су били само делић непрегледне масе, која је била ту до пре коју годину, али је напрасно нестала". Као што је напрасно нестао и свет за који су нас учили да је идеалан, а распршио се у диму и праху. Пола људи отишло на други крај света, половина од осталих изгинула, половина од остатка рањена, половина од оног делића - куне све што није српско. Уместо да мења оно што јесте српско. Уосталом, не учи ли нас историја наша да смо најбољи били када смо себе мењали, када смо из очаја - кретали у славу, упркос свим прогнозама да је успех немогућ. А опет, било нас је све мање и мање. Али, остала је та нека идеја, та нит која нас је спајала и пре чувених ратовања и после њих. Само та нит нас је и држала заједно. Звезда. Не ни то што се ја 19 година касније сећам како изгледа Робијева пируета близу корнер заставице испод Севера и Запада на мечу са Осијеком, испраћајем у Бари. Не ни прављење кореографије са костурском главом за први послератни долазак хрватског клуба на Маракану. Не, једина нит која је моју личност повезивала са оним што сам био и што ћу бити је иста она нит због које ти седиш сада пред својим компјутером и читаш овај Форум. Звезда.

Да, Звезда. И то рањена. Посрнула. Очерупана. Нема више куд, нема више назад. Гледаш у све што се понуди као у сламку спаса. Дође ти да плачеш кад видиш манекене на терену, а опет дођеш да јој певаш. Не њима, него њој. Каже ти комшија "Је ли, јел' сад они твоји Боyси постају Београдски дечки?", церека се онако црно-бело, а ти му кажеш "Ма нек' су они сад и момчад и дечки, ал' опет ће вас ***ати Роберт Просинечки". Онако, одговориш му више кроз шкргут зуба, али се у теби пробуди неки давно заборављени понос. "Хм. Јел' ја то после свих ових година опет имам елан за старо добро препуцавање са познаницима који не подносе црвено-бело? Јел' могуће да је то Роби побудио?". Наравно да није он. Та нит је одувек постојала, само сам био сметен свиме што нам се у тужној земљи сервира.

Живимо као подељене личности. У зору на посао, заједно са момком из Јанг бојса. Реч-две-три, па свако на свој посао. Будеш ђак генерације, па студент генерације, а онда изађеш да видиш људе себи сличне и певаш песме теби сличне, да би увече слушао у медијима како си заправо "наркоман, обневидео, у служби дилера и спортске мафије, хулиган због ког никада овој земљи неће бити боље". Хваташ се за ту једну нит, али ниси као остали. Не чекаш, као остатак земље, да ти неко други сервира лепшу будућност, него шта год да је у питању, каквог год да је невреме напољу, колико год да је пут дугачак, колико год да је манекена у екипи, ти кренеш на стадион. А зашто? Зато што игра Звезда. Већа је она и од мене, и од центарфора, и од председника, и од тренера. И тек ће бити. А зашто? Јер вера у њену славу никада неће престати. А зашто? Зато што ћу и када је најлуђе, и када је најтеже, бити колико год могу и кад год могу - ту. Уз њу, да се та нит не прекине. Да нас не нестане и ово мало што нас се окупило.

Просинечки? Да, памтим где сам стајао када је дао гол Дрездену. И кога сам загрлио после чувене пируете против Осијека. Памтим штошта. Само, слаба вајда од тога. Не волим ја Звезду зато што је била првак света, већ зато што је она та нит која нас све спаја. Идеја, која грми и када је ведро небо. И која разгони облаке када је мрак усред дана. А најгори је онај мрак када гледаш у једну тачку, а не видиш ништа осим ње. Роби је та тачка. Звезда је све оно око ње. Неко се, јелте, обрадовао што стиже "Децембарски". Неко се обрадовао што ће моћи да се спрда на рачун тога. Него се наљутио, неко растужио. Неко је у дилеми. Али, јел' осећате ви и поред тога да сте и даље оно што јесте? Да ли сте се 10. децембра пробудили са мање љубави према Звезди? Да ли због тога нећете доћи на прву утакмицу која се игра 2011? Или 2022? Или 2033?

Ма, немам ја право о овоме да говорим. Ко сам ја - наспрам Звезде? Само неко од милиона који је био на некој од милиона утакмица. Којих ће тек бити. Доћи ће и дан у коме ће неки од нас чути вест "Умро је и последњи члан Звездине генерације која је 1991. покорила свет". И тад ћемо рећи "Бог да му душу прости" и поћи на наредну утакмицу. Зашто? Зато што је Звезда већа и од тог последњег, и од сваког од нас понаособ.