Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 24 25
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Freidrich Nietzsche ~ Fridrih Niče  (Pročitano 41266 puta)
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Pozdravljanje

Bilo je već dockan poslepodne kada je Zaratustra, posle dugog uzaludnog traženja i tumaranja, došao opet kući u svoju pećinu. Ali kad je bio već prema njoj, ni na dvadeset koraka od nje udaljen, dogodi se ono čemu se sad ponajmanje nadao iznova začu onaj veliki povik za pomoć. I, za čudo! ovaj put dolazio je on iz njegove rođene pećine. Bio je to jedan dug mnogostruk naročit povik, i Zaratustra je jasno razabrao da je složen iz mnogih glasova iako je, kad bi se izdaleka čuo, odjekivao kao povik iz jednih istih usta. Zaratustra poskoči tad do svoje peć!ne, i: nuto: kakvo pozorje za oči očekivaše ga posle one predigre za uši! Tu su na okupu sedeli jedan do drugog svakolici što ih je toga dana sreo i mimo kojih je prošao: kralj od desna i kralj sleva, stari čarobnik, papa, dobrovoljni prosjak, senka, savesni u duhu, žalosni prorok, i magarac; najružniji čovek pak beše metnuo sebi krunu na glavu, i opasao se dvoma purpurnim pojasevima, – jer je voleo, kao što vole svi ružni, da se oblači i namešta. A posred te ožalošćene družine stajao je orao Zaratustrin, narogušen i nemiran, jer je trebalo da odgovori na mnogo šta na što mu ponos nije davao đa odgovori; mudra zmija pak visila mu je oko vrata. Sve to gledao je Zaratustra s velikim divljenjem, zatim ispita svakog pojedinog od svojih gostiju s ljubaznom radoznalošću, pročita šta im u duši piše, i stajaše opet zadivljen. Međutim iskupljeni se behu podigli sa svojih sedišta, i čekahu sa strahopoštovanjem šta će Zaratustra reći. A Zaratustra ovako progovori i reče: »Vi očajnici! Vi osobenjaci! To dakle beše vaš povik za pomoć što ga čuh? A znam sad i to gde treba da tražim onog što sam ga danas uzalud tražio: višeg čoveka : – on sedi u mojoj rođenoj pećini, taj viši čovek! Ali čamu se ja čudim! Zar ga nisam ja sâm k sebi namamio žrtvama od meda i lukavim priželjkivanjem sreće svoje? Nego, čini mi se da vi međusobno slabo pristajete ovako za društvo, vi činite da svakom od vas bude još teže oko srca, vi vikači za pomoć, kad sedite ovako zajedno? Mora tek da dođe neko, – neko koji će da vas opet nasmeje, kakav dobar veseo lakrdijaš, kakav igrač ili vetar ili vetropir, budikakva stara budala: šta velite? Oprostite mi, o vi očajnici, što govorim pred vama ovako male reči, neprilične, zaista, za ovakve goste! Ali vi ne pogađate, šta razigrava srce moje: – – to ste vi sami, vi ovako kako vas gledam da oprostite! Jer svaki postane srčan kad gleda nekog koji očajava. Obodravati onog koji očajava, svaki drži da ima dosta snage za to. Meni samome dadoste vi tu snagu, – lep dar visoki gosti moji! Baš kako treba za dar domaćinu! Dobro dakle, nemojte se onda ljutiti na mene ako i ja vama što od svoga ponudim. Ovo je ovde moje carstvo i moje gospodarstvo: a šta je moje, za ovo veče i za ovu noć neka bude vaše. Zveri moje neka vas služe: pećina moja neka vam bude odmorište! U mom domu, i ko je kod mene doma, ne sme da očajava, u mome okrugu zaštitiću svakog od divljih zverova njegovih. I to je prvo što vam mogu ponuditi: Sigurnost! A drugo je: moj mali prst. Imate li njega, uzmite odmah i celu šaku, i, napred samo! još i srce uz to! Dobro mi došli ovde, dobro došli, gosti moji!« Tako je govorio Zaratustra, i smejaše se iz ljubavi i iz zlobe. A na taj pozdrav pokloniše se ponovo njegovi gosti, i ostaše ćuteći u strahopoštovanju; kralj od desna pak odgovori mu u njihovo ime. »Po tome, o Zaratustra, kako si nam pružio ruku i pozdravio se s nama, vidimo da si zaista Zaratustra. Ti si se ponizio pred nama; umalo ti nisi povredio strahopoštovanje naše – : – a ko bi još umeo da se sa toliko ponosa ponizi tako kao ti? To i same nas diže, to je melem očima našim i srcima našim. Samo da bismo to videli, popeli bismo se rado i na više bregove nego što je ovaj breg. Jer mi dođosmo kao radoznali gledaoci, da vidimo kako se mutne oči mogu razbistriti i razvedriti. I gle, već nema više sve crne naše vike za pomoć. Već nam se duh i srce šire, i stoje ushićeni. Još malo pa će se i razigrati. Ništa, o Zaratustra, ne raste na zemlji što bi većma veselilo srce čovekovo nego uzvišena jaka volja: to je najlepše što raste iz nje. Čitav kraj može da osveži jedno takvo drvo. Kao pinija izgleda mi, o Zaratustra, onaj koji tako izraste kao ti: duga, ćutljiva, tvrda, usamljena, ima najbolje savitljivo drvo, divna, – – i najzad s ispruženim snažnim zelenim granama u svoje carstvo, postavljajući snažna pitanja vetrovima i vihorima, i svemu što živi tamo u visinama, – i još snažnije odgovore dajući, zapovedajući, nadvlađujući i pobeđujući: o, ko se ne bi peo na visoke bregove da bi video takvo rastinje? Tvoje drvo ovde, Zaratustra, daje snage i namrštenome, i nakaženome, gledajući u te nestalni postaje stalan, i srce mu ozdravi. I veruj, na tvoje brdo i na tvoje drvo upravljene su danas mnoge oči: velika jedna čežnja zahvatila je ljude, i mnogi su naučili pitati: ko je Zaratustra? Svaki kome si ikad u uvo kapao od meda svoga i od pesme svoje: svi oni sakriveni, pustinjaci, sami i udvoje, svi su oni odjednom progovorili u srcu svom: 'Zar živi još Zaratustra? Ne vredi više živeti, sve je isto, sve je uzalud: ili – morali bismo živeti sa Zaratustrom!' 'Zašto ne dolazi taj što je toliko objavljivao svoj dolazak? tako pitaju mnogi; da li ga je samoća progutala? Ili treba možda da idemo mi k njemu?' Dogada se sad da i sama samoća postane trošna i raspadne se, kao grob koji se raspadne i ne može više da drži mrtve svoje. Svuda se vide uskrsli iz grobova. Dižu se sad, sve više i više, vali oko brega tvog, o Zaratustra. I ma koliko da je visoko pećina tvoja, mnogi moraju gore k tebi: čun tvoj neće više dugo stajati na suvom. I što smo mi očajnici došli ovo u tvoju pećinu, i već nismo više očajni: to je samo predznak znamenje da ima boljih koji su na putu k tebi, – – jer na putu k tebi je i on sâm, poslednji ostatak božiji medu ljudima, a to je: svi ljudi velike čežnje, velikoga gađenja, velike dosade, – svi koji neće više da žive, osim ako mogu da nauče da se opet nadaju – osim ako se mogu da nauče od tebe, o Zaratustra, velikoj nadi!« Tako govoraše kralj od desna, pa dohvati ruku Zaratustrinu da bi je poljubio; ali se Zaratustra odbrani od njegova častvovanja i ustuknu poplašeno, ćuteći i kao da beži odjedared u daleke daljine. No već posle kratkog vremena bio je opet kod svojih gostiju, pogleda ih vedrim, ispitujućim pogledom, i reče: »Gosti moji, vi viši ljudi, hoću da govorim s vama nemački i momački. Niste vi oni na koje sam ja čekao u ovim brdima.« (»Nemački i momački? To je odviše! reče tad kralj sleva, na stranu; vidi se da ne poznaje dobro Nemce, ovaj mudrac s Istoka! Već on misli 'nemački i sokački' – tako da! To danas može sasvim da podnese!«) »Vi ste možda svi skupa zaista viši ljudi, nastavi Zaratustra: ali za mene – vi niste dosta visoki niti dosta snažni. Za mene, to znači: za ono što je neumoljivo u meni, što zasad ćuti, ali što neće uvek ćutati. Sve iako spadate uz mene, niste mi ono što i desna ruka. Jer onaj koji i sâm stoji na bolesnim i slabim nogama, kao vi, taj pre svega hoće, znao on to ili krio od sebe: da ga štede. A ja ne štedim ruku svojih ni nogu svojih, ja ne štedim ratnika svojih: kud ste dakle vi pristali za moj rat? S vama bih proigrao svaku pobedu svoju. A mnogi od vas izvrnuo bi se već na sâm glasni jek bubnjeva mojih. Pa niste mi ni dosta lepi ni blagorodni. Meni su potrebna čista glatka ogledala za moje nauke; na vašoj površini ispašće nakazan još i rođeni moj lik. Vaša pleća pritiskuju mnogi teret, mnoga uspomena; mnogi zao patuljak čuči u uglovima vašim. I u vama ima skrivene pučine. Iako ste visoki, i od više vrste: mnogo je na vama krivo i nakazno. I nema kovača na svetu koji bi mi vas sakovao prave i pravovaljane. Vi ste samo mostovi: neki bi viši preko vas prelazili preko! Vi imate značaj stepena, ne ljutite se dakle na onog koji se preko vas penje u svoju visinu! Iz semena vašeg iznićiće možda i meni jednom pravi sin i savršen naslednik: ali to je još daleko. Sami vi niste oni kojima pripada imanje moje i ime moje. Niste vi oni na koje ja čekam ovde u ovim brdima, niti smem s vama sići dole još poslednji put. Došli ste k meni samo kao predznak da su viši već na putu k meni – – ne ljudi velike čežnje, velikog gađenja, velike dosade, i sve ono što ste vi nazvali ostatkom Božijim, ne! Ne! i po treći put Ne! druge iščekujem ja ovde u ovim brdima, i bez njih neću podići odavde nogu svoju, – više, snažnije, pobedonosnije, ornije, takve koji su zdravo i pravo sazdani telom i dušom: nasmejani lavovi moraju doći! O, gosti moji, vi osobenjaci, – zar još ništa niste čuli o deci mojoj? I da se nalaze na putu k meni? Ta govorite mi o vrtovima mojim, o blaženom ostrvlju mom, o novom i lepom rodu mom, – zašto mi o tome ne govorite? To uzdarje hteo bih ja da izmolim od ljubavi vaše, da mi govorite o deci mojoj. Toga radi bio sam bogat, toga sam radi postao siromah: šta sve nisam dao, – šta sve ne bih dao, da imam jedno: tu decu, taj živi sâd, to drveće života volje moje i najviše nade moje!« Tako je govorio Zaratustra, i zastade odjedared u svome govoru: jer beše ga spopala njegova čežnja, i on zaklopi oči i usta usled snažnog kucanja svoga srca. A i svi njegovi gosti ćutahu, i stajahu nepomično i tronuto: samo što je stari pretkazivač davao znake rukama i pokretima.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Večera

Na tom mestu naime prekide pretskazivač zdravljanje Zaratustrino sa njegovim gostima: on se progura napred, kao neko ko ne sme da gubi vremena, dohvati Zaratustru za ruku, i povika: »Ali, Zaratustra! Jedno je mučnije nego drugo, tako ti sam kažeš: dobro dakle, jedno je meni sad više potrebno nego sve drugo. Prava reč u pravo vreme: zar me ti nisi pozvao na jelo? A ovde ih ima dosta koji su prešli duge puteve. Valjda tek ne misliš da nas besedom zasitiš? Osim toga, svi mi vi govorite i suviše o smrzavanju i davljenju u vodi i na suvu, i o ostalim nevoljama telesnim: ali još niko od vas ne spomenu moju nevolju, a to je umiranje od gladi.« – (To reče prorok; a kad zveri Zaratustrine začuše te reči, razbegoše se od straha. Jer videše da sve ono što su preko dana donele bile kući, neće biti dovoljno ni za samoga pretskazivača da se nakljuka.) »I k tome od žeđi, nastavi pretskazivač. Čujem ovde doduše gde žubori voda, kao što žubore besede mudrosti, to jest izobilno i neumorno: ali ja – hoću vina! Nije svako rođen vodopija kao Zaratustra. Voda i nije dobra za umorne i uvele: nama pristoji vino, – tek ono daruje iznenadno okrepljenje i trenutno ozdravljenje! « Tom prilikom, kada je pretskazivač iskao vina, dogodi se da i kralj sleva, onaj ćutljivi, dode do reči. »Za vino, reče, mi smo se postarali, ja i brat moj, kralj od desna: mi imamo vina dosta, – puna natovarena magarca. Ne traba dakle drugo do hleba.« »Hleba? odvrati Zaratustra smejući se. Baš hleba nema u pustinji. Ali, ne živi čovek samo o hlebu, već i o mesu dobrih jaganjaca, a takva imam dva: – Njih treba brzo zaklati i zgotoviti začinima: tako ja volim. I korenja i voća ima dosta, i dosta dobrih i za čankolize i slatkogrize; a i oraha i drugih zagonetaka da se zubi polome. Tako ćemo brže-bolje prirediti dobru večeru. Ali ko hoće da se prihvati, mora da i sâm prihvati, čak i kraljevi. Jer kod Zaratustre može da bude i kralj kuvar.« Ovaj predlog bio je svima po srcu: samo što se svojevoljni prosjak opirao mesu i vinu i začinima. »Slušaj samo ovog izelicu Zaratustru! reče u šali: zar se zato ide u pećine i u planine, da se drže ovakve gozbe? Sad dabome razumem ono čemu nas je nekad učio: 'Neka je slava maloj sirotinji', i zašto bi hteo da nema prosjaka.« »Budi dobre volje, odgovori mu Zaratustra, kao što sam ja. Ostani pri navici svojoj, čestiti čoveče, melji zrnevlje tvoje, pij vodu tvoju, hvali kuhinju tvoju samo ako ti se čini da si veseo! Ja sam zakon samo za one koji su moji, ja nisam zakon za sve. A ko spada k meni, taj mora da ima snažne kosti, i lake noge, – – mora ići veseo u rat i na gozbe, ne sme biti namršten niti sanjalica, već spreman i na najteže kao da će na gozbu, zdrav i sav. Ono što je najbolje, pripada mojima i meni; ako nam ga ne daju, uzimamo sami, najbolju hranu, najvedrije nebo, najsnažnije misli, najlepše žene! « – Tako je govorio Zaratustra; a kralj zdesna odvrati »Čudno! Da li je još ikad čuo ko tako pametne stvari iz usta jednog mudraca? Jer odista, ja držim da je najčudnije kod jednog mudraca kad je pri svem tom još i pametan, i nije magarac.« To reče kralj od desna, i čuđaše se; a magarac na te njegove reči zadovoljno odvrati: I-ja! Tako otpoče ona duga gozba koja se u staroslovnim knjigama naziva »Tajnom večerom«. A na njoj ne beše ni o čemu drugom govora do o višem čoveku.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.3
O višem čoveku

1.

Kad sam prvi put došao k ljudima, učinio sam ludost koju čime pustinjaci, veliku ludost: otišao sam i stao na tržište. I govoreći svima, niesam govorio nikome. Uveče pak drugovi mi behu igrači na konopcu, i leševi; i ja sam bejah skoro leš. Ali sa novom zorom dođe mi jedna nova istina: tad naučih govoriti: »Šta me se tiče tržište i pučina i graja pučine i duge uši u pučine! « O vi viši ljudi, naučite ovo od mene: na tržištu niko ne veruje u više ljude. Govoriti može,tamo ko šta hoće! Ali pučina sazno žmirka »svi smo mi jednaki«. »Vi viši ljudi, – tako žmirka pučina – nema viših ljudi, svi smo mi jednaki, čovek je čovek, pred bogom – svi smo mi jednaki!« Pred bogom – Ali eto taj bog je umro. A pred pučinom nećemo da budemo jednaki. O vi viši ljudi, idite, idite dalje od tržišta!

2.

Pred bogom! – Ah eto taj bog je umro! O vi viši ljudi, taj bog bio je najveća opasnost vaša. Tek otkako je on u grobu, vi ste opet uskrsnuli. Tek sad dolazi Veliko podne, tek će sad viši čovek postati – gospodar! Razumete li ovu reč, o braćo moja? Vi ste se poplašili: da li zahvati nesvest srce vaše? Zija li vam ovde provalija? Zija li na vas ovde pakleni pas? Napred! Napred samo! Vi viši ljudi! Sad se tek trese u mukama brdo budućnosti čovekove da bi porodilo. Bog je umro: sad mi hoćemo, – da natčovek živi.

3.

Najzabrinutiji pitaju danas: »kako bi se mogao čovek održati?« Ali Zaratustra pita, jedini i prvi: »kako treba čoveka prevladati?« Natčovek leži meni na srcu, on je moj prvi i jedini, – a ne čovek: ne bližnji, ne najsiromašniji, ne najnapaćeniji, ne najbolji. – O braćo moja, što ja mogu da volim na čoveku, to je što je on prelazak i zalazak. A i na vama ima mnogošta što mi uliva ljubav i nade. Što ste prezirali, o vi viši ljudi, to mi uliva nade. Jer veliki su prezritelji veliki poštovatelji. Što ste očajavali, to je umnogom pogledu za poštovanje. Jer vi ne htedoste učiti kako da se podajete, ne htedoste se učiti sitnim mudrolijama. Danas su, na primer, mali ljudi postali gospodarem: oni svi propovedaju podavanje i uzdržavanje i uzimanje u pamet i vrednoću i obziranje na sve strane i jedno dugo i-tako-dalje sitnih vrlina. Što je god od roda ženskog, štogod vodi poreklo od roda služinačkog, i naročito ona mešavina – pűčina: To bi htelo sad da zagospodari nad svakolikom sudbinom čovekova – o gad! gad! gad! To zapitkuje jednako i neće da stane: »kako se odražava čovek, najbolje, najduže najprijatnije?« I time – su oni danas gospodari. Te današnje gospodare prevladajte mi, o braćo moja, – te male ljude: oni su najveća opasnost za natčoveka! Savladajte mi, o vi viši ljudi, sitne vrline, sitne mudrolije, k'o zrno peska sitne obziriće, sav taj komešaj mravinjački, to bedno samouživanje, tu »sreću najviše njih«! – A bolje je da očajavate nego da se pokorite. Zaista vam kažem, ja vas stoga volim što ne umete da živite danas, vi viši ljudi! Jer na taj način vi živite – ponajbolje!

4.

Da li imate hrabrosti, o braćo moja? Da li ste srčani? Ne hrabrosti pred svedocima, već pustinjačke i orlovske hrabrosti, koju ni bogovi ne posmatraju? Hladne duše, mazge, slepci, pijani – nisu za mene srčani. Srca ima onaj koji zna šta je strah, ali koji ume da savlada strah; koji vidi ambis, ali s ponosom. Onaj koji vidi ambis, ali očima orla, – koji bakandžama orlovskim ambis uhvati i shvati: Taj ima hrabrosti.

5.

»Čovek je zao« – tako su govorili tešeći me svi najmudriji. Ah, kad bi to bar i danas još bilo istina! Jer zlo je najbolja snaga čovekova. »čovek mora postati bolji i gori« – tako ja učim. Najveće zlo je potrebno za najveće dobro natčo vekovo. To je možda pristajalo za onog propovednika malih ljudi, da je patio noseći na sebi greh čovečiji. Meni, međutim, veliki greh godi kao velika uteha moja. – Ali ovo nije kazano za duge uši. Nije ni svaka reč za svaka usta. To su tanane daleke stvari: one se ne smeju hvatati ovnujskim papcima.

6.

O vi viši ljudi, da li vi mislite da sam ja tu da popravim što ste vi pokvarili? Ili, da hoću vama paćenicima odsad da prostirem bolju postelju? Ili, da vama nestalnima, zabludelima, medu vrleti zalutalima pokažem nove udobnije staze i bogaze? Ne! ne! i po treći put ne! Sve više njih, i sve bolji od roda vašeg treba da propadnu, – jer sve gore i sve teže treba da bude vama: Samo tako – samo tako raste čovek u visinu gde ga munja pogađa i poražava: visoko dosta da ga munja može dahvatiti! Onome što je malobrojno, što je dugovečno, što je udaljeno, tome su upravljeni misao moja i čežnja moja: šta bi imala da me se tiče vaša sitna, mnoga, kratka beda! Vi mi još ne patite dovoljno! Jer vi patite sa vas, vi niste još patili sa čoveka. Lagali biste kad biste rekli da nije tako! Svi vi ne patite sa onog sa čega sam ja patio.

7.

Nije mi dovoljno da grom više ne nanosi štete. Neću da ga otklonim i svedem: nego neka nauči da za mene – radi. Dugo se već sakuplja mudrost moja kao takav oblak, sve je tiša i sve mračnija. Tako čini svaka mudrost koja hoće jednom da rađa munje. Ovim današnjim ljudima neću da svetlim, niti hoću da me zovu svetlom. Njih – hoću da oslepim: Munje mudrosti moje! Izbodi im oči njihove!

8.

Nemojte hteti više nego što imate: ima neka nevaljala lažnost u onih koji hoće više nego što imaju. Poglavito kad hoće velike stvari! Jer oni izazivaju nepoverenje prema velikim stvarima, ti prepredeni kovači lažnog novca, i glumci: – dok ne postanu najzad lažni pred samima sobom, razroki, premazane crvotočine, zaogrnuti jakim izrazima, spolja izvešanim vrlinama, bleštavim lažnim delima. Budite u tome veoma pažljivi, vi viši ljudi! Ništa mi se naime ne čini danas dragocenije i ređe nego poštenje. Zar današnjica ne pripada pučini? A pučina ne zna šta je veliko šta malo, šta pravo, šta pošteno: ona je bezazleno kriva, ona uvek laže.

9.

Imajte danas dosta nepoverenja, vi viši ljudi, vi srčani! vi srdačni i prostodušni! Pa držite u tajnosti razloge svoje! Jer današnjica pripada pučini. Ono u što je pučina nekad naučila da veruje bez razloga, ko bi još mogao to razlozima – oboriti? Na tržištu se ubeđuje rukama. Jer prema razlozima pučina je nepoverljiva. Ako tu slučajno jedared pobedi istina, zapitajte se sa dosta nepoverenja: »kakva je to velika zabluda bila na njenoj strani?« Čuvajte se i od naučnika! Ti vas mrze: jer oni su neplodni! U njih su hladne isušene oči, pred njima svaka ptica leži očerupana. Oni se isprsuju i hvale time da ne lažu: ali nemoć za laganje ne znači još ni blizu što i ljubav za istinom! Čuvajte se! Nemanje groznice ne znači još ni bilizu što i saznanje! Ohlađenim duhovima ne verujem. Ko ne ume da laže, ne zna šta je istina.

10.

Ako hoćete visoko da dospete, trebaju vam vaše rođene noge! Ne dajte da vas nose gore, ne sedajte na tuđa leđa niti na tuđu glavu! Šta, ti si se popeo na ata? I jašeš brže-bolje gore ka cilju svome? Dobro,prijatelju moj! ali i tvoja je uzeta noga s tobom na konju! Kad stigneš k cilju svome, kad skočiš sa ata svog: na rođenom visu svom, viši čoveče, – ti ćeš se spotaći?

11.

Vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Žena je trudna samo za svoje rođeno dete. Ne dajte da vas nagovaraju, da vam koješta govore! Ko je to, vaš bližnji? Zar vi radite »za bližnjeg«, – valjda tek ne stvarate za njega! Odviknite mi se od toga »za« vi stvaraoci baš vrlina vaša traži da ništa ne činite »za« i »zbog« i »stog«. Začepite uši svoje da ne čujete takve lažne male reči. To »za bližnjeg«, to je vrlina samo malih ljudi: među njima se čuje »jedan kao drugi« i »ruka ruku mije«. – oni nemaju ni prava ni snage za vašu samoživost! Usamoživosti vašoj, stvaraoci, leži smotrenost i proviđenje onih koji su trudni! Što niko još nije smotrio i provideo, plod: njega štiti i štedi i gaji svekolika ljubav vaša. Onde gde je svekolika ljubav vaša, kod deteta vašeg, tu je i svekolika vrlina vaša! Delo vaše, volja vaša je vaš »bližnji«: ne dajte da vas nagovore na lažne vrednosti!

12.

O vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Ko treba da rodi, taj je bolan; ali ko je rodio, taj je nečist. Pitajte žene: ne porađaju se one od zadovoljstva. Od bola kakoću kokoši i pesnici. Vi stvaraoci, na vama je mnogošta nečisto. To je zato što ste se morali porađati. Novo dete: o, koliko nove nečistote dolazi s njime na svet! Sklonite se! A ko je rodio, neka opere dušu svoju!

13.

Ne budite vrli više nego što vam dopušta snaga vaša! I ne ištite ništa od sebe što nije verovatno da možete postići! Gazite u stope kojima je išla još vrlina otaca vaših! Kako biste se i mogli popeti u visinu, ako se ne penje s vama volja otaca vaših? Ko bi hteo da bude prvi, neka dobra pazi da ne bude poslednji! A u čemu su bili gresi otaca vaših, u tome ne treba vi da hoćete da budete sveci! Šta bi to bilo, kad bi onaj čiji su oci terali blud sa ženama, i tovili se mesom veprovim uz jaka vina: kad bi taj tražio od sebe da ostane čedan? To bi bila ludost! Mnogo je već, zaista vam kažem, od takvoga, ako nema više od jedne ili dve ili tri žene. I sve da gradi manastire, i da nad vratima ispisuje: »Put ka svetitelju« – ja bih ipak rekao: nešto! to je ludost! Taj je sagradio sâm sebi zatvor i zaklon: neka mu je,na zdravlje! Ali ja u to ne verujem. U samoći raste ono što ko u nju donese, i životinja u čoveku. Zato mnogi ne treba da idu u samoću. Da li je bilo dosad što prljavije na zemlji od svetaca-pustinjaka? Oko tih nisu igrali kolo samo vešci, – nego i svinje.

14.

Strašljivi, posramljeni, nevešti, kao tigar koji je promašio skok: takve sam vas, o vi viši ljudi, često gledao gde se šunjate u stranu. Stavili ste nešto na kocku pa ste promašili. Ali, o vi kockari, šta je stalo do toga! Niste naučili igrati se i izrugivati se onako kako to treba činiti! Zar ne sedimo svi mi za jednim velikim igračkim i podrugivačkim stolom? Pa iako ste promašili nešto veliko, da li ste zato vi sami – promašeni? Pa ako ste i vi sami promašeni, da li je zato promašen – čovek? A ako je čovek promašen: tim bolje, samo napred!

15.

Što je stvar od više vrste, utoliko je teže domašiti je. Vi ovde viši ljudi, zar niste svi vi – promašeni? Budite dobre volje, šta je stalo do toga! Koliko još ima što se može domašiti. Naučite smejati se samima sebi kao što se treba smejati! Zar je i čudo što ste promašeni i tek pola domašeni, vi pola-razbijeni! Ne gura li se i ne navaljuje li u vama – čovekova budućnost? Ono što je za čoveka najudaljenije, ono što je najdublje, visina njegova koja se zvezda maša, ogromna snaga njegova: ne penuši li se sve to jedno mimo drugo u loncu vašemu? Zar je čudo ako se poneki lonac i razbije? Naučite smejati se sebi kao što se treba smejati! O vi viši ljudi, koliko još ima što se može domašiti! I zaista vam kažem, koliko je već domašeno! Kako je bogata zemlja sitnim dobrim savršenim tvarkama, onim što je domašeno! Postavite sitne dobre savršene stvari, svud oko sebe, i vi viši ljudi! Zlatna zrelina njihova melem je za srce. Ono što je savršeno uliva nade.

16.

Šta beše ovde na zemlji dosad najveći greh? Ne beše li reč onoga koji izreče: »Teško onima koji se ovde smeju!« Zar taj ne nađe osnova za smejanje na samoj zemlji? Onda je rđavo tražio. I dete bi moglo naći ovde osnova. U njega – nije bilo dosta ljubavi: inače bi imao ljubavi i za nas koji se smejemo! A on je nas mrzeo i rugao nam se, i proricao nam glasan plač i cvokotanje zubima. Zar se mora odmah psovati i proklinjati ono što se ne voli? To – meni izgleda rđav ukus. Ali on je tako činio, taj Bezuslovni. On dolazaše iz pučine. On sam imao je ljubavi, ali nedovoljno: inače se ne bi toliko ljutio što njega ne vole. Svaka velika ljubav neće ljubavi: – ona hoće više. Sklanjajte se sputa takvim bezuslovnim. To je jedna bolesna vrsta, vrsta pučine. Ona rđavo podnosi ovaj život, zao je pogled njihov na ovu zemlju. Sklanjajte se s puta svim takvim bezuslovnim! U njih su glomazne noge i zaparna srca – oni ne umeju igrati. Kako bi takvima bila zemlja laka!

17.

Iskrivljene dođu sve dobre stvari blizu svome cilju. Kao mačke načine grbu, predu u sebi usled bliske sreće svoje, – sve su dobre stvari nasmejane. Korak odaje da li neko korača već svojim putem. pogledajte mene kako idem! Ali ko se približi cilju svom, taj igra. I, zaista vam kažem, ja se nisam u kip pretvorio, niti stojim na jednome mestu tupo, glupo, kruto, kao stub; ja volim brzo trčanje. Ne mari što ima na zemlji močvara i guste turobnosti: u koga su noge lake, taj trči i preko blata, i igra kao po očišćenom ledu. Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: človite i na glavi!

18.

Ta kruna nasmejanoga, taj venac od ruža: ja sam se sâm ovenčao njime, ja sam sâm proglasio svetim smeh svoj. Nikog drugog ne nađoh danas da je za to dosta jak. Zaratustra igrač, Zaratustra lakokrili, koji lakim krilima maše, spreman da poleti, koji maše svima pticama, spreman na let smišljen, blaženo -lakomislen: – Zaratustra pretkazivač, Zaratustra uvek nasmejan, nikad nestrpljiv, nikad bezuslovni, jedan od onih koji voli skokove, pravo i u stranu; ja sam se sâm ovenčao takvom krunom!

19.

Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: dubite i na glavi! Ima i u sreći tromih žvotinja sa glomaznim nogama odmalena. Čudno je gledati ih kako se muče, kao kakav slon koji bi silom hteo da dubi na glavi. Ali, bolje je biti lud od sreće nego lud od nesreće, bolje je glamazno igrati nego ići bogalj. Naučite dakle od mane mudrost moju: i najgora stvar dobra je kad se okrene naopako, – i najgora stvar ima dobre noge za igranje: naučite dakle već jednom sami sebe, o vi viši ljudi, da stanete na prave noge svoje! Odviknite mi se već jednom od te turobnosti i od sveg tugovanja pučinskog! O, kako mi žalosni izgledaju danas ti pajaci pučine! A današnjica pripada pučini.

20.

Budite mi kao oluj kad navali iz stenovitih pećina svojih: hoće da igra kako sâm sebi zviždi, mora drhću i ugibaju se pod stopama njegovim. Onaj što daje krila magarcima, što muze lavice, njemu neka je slava, duhu neobuzdanome koji dolazi kao vihor-vetar za sve što je od danas, i za sve što je pučina, – – koji je dušman bodljikama i bockavim glavicama, i svima svelima listićima i koprivama: neka je slava tome divljem dobrom slabodnom vihor-duhu, koji igra po močvarama i tugobama kao po livadama! On koji mrzi one ogavne ogare iz pučine, i sav nakazni natmureni nakot: neka je slava tome duhu svih slobodnih duhova, nasmejanom vihoru, koji duva prah u oči svima zloslutnicima i sušićavima! O vi viši ljudi, vaše je najveće zlo: što svi vi niste naučili igrati kao što treba igrati – igrati preko sebe samih! Šta je stalo do toga što ste promašeni! Koliko ima još što se može domašiti! Naučite već jednom da se smejete preko sebe samih! Uzdignite srca vaša, o vi dobri igrači, u vis sve više! A.li ne zaboravite mi ni na dobri smeh! Ovu krunu nasmejanoga, ovaj venac od ruža: vama, braćo moja, dobacujem venac taj! Ja sam smeh proglasio svetim; o vi viši ljudi, naučite mi se - smejati!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.3
Pesma turobnosti

1.

Govoreci Zaratustra ove govore, stajao je blizu ulaza u svoju pećinu; a kad je izgovorio poslednje reči, izvuče se od svojih gostiju, i pobeže za kratko vreme napolje. »O čisti miomiru oko mene, klicao je, o blažena tišino oko mene! Ali, gde su zveri moje? Ovamo, ovamo, orle moj i zmijo moja! Recite mi što ću vas pitati, zveri moje: svi ti viši ljudi skupa – da li možda oni ne mirišu dobro? O čisti miomiru oko mene! Sad tek znam i osećam koliko vas, zveri moje, volim.« – I Zaratustra reče još jednom. »ja vas volim, zveri moje!« A orao i zmija priljubiše se uza nj, dok je govorio ove reči, i gledahu k njemu u visinu, Tako su stajali tiho na okupu troje, njuškajući i gutajući u društvu dobri vazduh. Jer vazduh beše ovde napolju bolji nego među višim ljudima.

2.

A tek što je Zaratustra napustio bio pećinu, podiže se stari čarobnik, pegleda lukavo unaokolo pa reče: Izašao je!« I već, vi viši ljudi – evo vas i ja golicam tim pohvalnim i laskavim imenom, kao on sâm – već me spopade zli duh moj, varalac i čaralac, turobni vrag moj, – koji je iz osnova protivan ovome Zaratustri, oprostite mu! Evo hoće pred vama da čara, sad mu je baš došao čas: uzaman se rvem s tim zlim duhom. Svima vama, koje god počasti davao ko sebi rečima, bilo da se nazivate »slobodnim duhovima« bilo »istinoljubivima« bilo »duhovnim isposnicima« bilo »raspusnicima« bilo »velikom čežnjom zapojenima«, – svima vama koji patite sa velikog gađenja kao i ja, kojima je umro stari bog a navi još ne leži ni u povojima i pelenama, – svima je vama naklonjen zli duh moj i vrag-čarobnjak. Ja znam vas, vi viši ljudi, ja znam njega, – ja znam i toga zlokobnika, i volim ga i protiv volje, toga Zaratustru: on sâm izgleda mi češće kao neka lepa obrazina kakvog sveca, kao kakva nova čudna preobuka u koju voli da se preruši zli duh moj, turobni vrag: – ja Zaratustru volim, tako mi se često čini, moga zloga duha radi. – I evo već me ovaj spopada i sili me, taj duh turobnosti, taj vrag večernjega sutona: i, odista, vi viši ljudi, evo mu se prohteva – otvorite samo dobro oči! – prohteva mu se da se pokaže nag, ne znam još da li kao muško ili kao žensko: ali evo izlazi, sili me, avaj! otvorite dobro čula svoja! Dan odzvonjava, spušta se veče za sve stvari, i za najbolje stvari: čujte sad, i vidite, vi viši ljudi, kakav je vrag, da li čovek da li žena, ovaj duh teške večernje tuge! « To reče stari čarobnjak, pa pogleda lukavo unaokolo, i dohvati tad harfu svoju.

3.

Kad zrak se mrači,
kad već slana pada
da teši zemlju,
nevidno, i nečujno –
jer laku obuću kap
utešna nosi, k'o svaki tešilac: –
sećaš li, toplo srce, sećaš li se
negdanje žeđi tad? : –
nebesnih suza, rosnih kapi žedno
ležalo si tako, sprženo i svelo,
dok po žutim stazama kroz travu
zglobni zraci večernjeg sunca
letahu okolo, –
kroz crno granje svetli, plameni zraci.

»Istinoljubac? Ti? – i smejahu se –
Ne! Samo pesnik!
Zver, i to lukava, grabljiva, pažljiva,
lažljiva zver,
što orno, voljno mora da laže:
gramzeć' za plenom,
čuvidom zastrt,
čuvida sebi,
sâm plen rođen svoj –
to zar – istinoljubac?
Ne! Tek budala! Tek pesnik! Pesnik!
Reči zbrkane
kroz obrazinu glasno vičući,
po mostovima reči lažljivih
teturajuć' se, k'o po dugama
šarnim, izmeđ lažnih nebesa
viseći i zamalja večito, –
tek ludak, pesnik tek!

Istinoljubac – to?
Ne tih, nam, gladak,
ne leden, kao kip,
kao božiji stub,
ne postavljen pred hram
k'o čuvar božiji, –
ne! – dušman svakom takvom kipu, svud
tražeći divljinu a ne hram,
pun živahnosti mačje, strmoglav
skačući u slučaj svak,
i svaku prašumu
nanjušujući žudno-požudno,
gde bi u društvu s divljim zverima
potrč'o, lep,
pohotno ržuć', grešno zdrav i sav
šaren kao oni,
podsmešljiv, vraški, krvožedno-blažen,
harajuć', krijuć', obziruć' se svud: –

Ili kao orao što u ponore
upire pogled dug, nepomičan,
u svoje ponore: –
kako se svijaju
unutra, dole,
u veću sve i veću dubinu! –
tad,
odjednom, pravce
slati strmoglavce
međ jaganjce,
gladan, krvogladan
jagnjećeg mesa,
ljut na sve jagnjeće duše,
besan na sve što bleji
i gleda kao ovca i jagnje, mekoruno,
i sivo, s večnom ćudi jagnjeta!

Eto takve,
orlovske zmijske,
pesničke su žudi,
tvoje su žudi ispod sto čuvida,
budalo ti! Pesniče!

U čoveku ti vide
boga i ovcu: –
rastrgati boga.
baš kao i ovcu u čoveku,
pri tom smejati se –

To, to je što te čini blaženim!
Blaženstvo zmajsko, odista, orlovsko,
blaženstvo pesnika, i budale!« –

Kad zrak se smrači,
kad mesečev srp
krišom već puza zelen zavišću
na zađnju rumen sunca večernjeg:
– dindušman danu,
svakim korakom tajno
posecajući ruže s bokora,
dok redom glave svoje ne pognu
i propadaju sve u mračnu noć: –

K'o one, nekad pao sam i ja,
iz ludog zanosa za Istinom
iz žudi što ih dan mi dočara,
izmožden danom, prasit svetlosti,
– pao, propao, i sen postao:
jednom istinom spržen ostao,
i večno žedan:
te žeđi još? –
Da za me nema
nigde Istine,
bejah i biću uvek jedino
pesnik, budala!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.3
O nauci

Tako je pevao čarobnik: a svi koji su tu bili, uđoše kao ptice neosetno u mrežu njegove lukave i turobne pohote. Samo se savesni u duhu nije dao uhvatiti: on uze brže bolje harfu od čarobnika i povika: »Vazduha! Dajte da čist vazduh uđe ovamo! Dajte Zaratustru ovamo! Od tebe postaje pećina ova zaparna i otrovna, ti zli stari čarobniče! Ti zavodiš, podmukli, preprederni čoveče, na nekušane želje i u neznane divljine. Avaj, kad takvi kao ti što si stanu propovedati i zanovetati o istini! Teško svim slobodnim duhovima koji nisu na oprezu od ovakvih čarobnika! Svršeno je sa slobodom njihovom: ti učiš i mamiš natrag u tamnice, – ti stari turobni vraže, iz tužbe tvoje čuje se zvižduk hajkača, ti si kao oni koji uzdižući čednost pozivaju potajno na slađostrasnost! « Tako je govorio savesni; ali stari čarobnik pogleda unaokolo, uživaše u pobedi svojoj, i proguta usled toga ljutnju koju mu savesni zadade. »Umiri se! reče skromnim glasom, dobre pesme hoće dobro da odjeknu; posle dobrih pesama treba dugo ćutati. To i čine evo svi ovi, svi viši ljudi. A ti mora da nisi dobro razumeo pesmu moju? U tebe nema dosta duha čarobnog.« »Ti me pohvaljuješ, odgovori savesni, odvajajući me od sebe, meni je pravo tako! Ali vi ostali, šta to vidim? Vi svi još sedite sa pohotnim očima: Vi slobodne duše, kuda vam se dede sloboda vaša! Izgledate mi čisto kao oni koji su dugo gledali igru opakih nagih devojaka: i same duše vaše igraju! U vama, vi viši ljudi, mora da ima više onoga što ovaj čarobnik naziva duhom čarobnim i varljivim. – mora biti da smo mi različiti. I odista, dovoljno smo razgovarali i razmišljali jedan s drugim, pre nego što se Zaratustra povratio u pećinu svoju, a da bih mogao znati: mi i jesmo različiti. Mi i tražimo razno ovde gore, vi i ja. Ja tražim više sigurnosti, i zato sam došao k Zaratustri. Jer on je još najčvršća kula i volja – – danas, kad se sve ljulja, kad se cela zemlja trese. A vi, kad vas vidim kako zverate očima, čisto mi se čini da vi tražite više nesigurnosti, – više zebnje, više opasnosti, više zemljotresa. Vi ste željni, tako mi se čisto čini, oprostite pričini mojoj, o vi viši ljudi, – – vi ste željni najgoreg, najopasnijeg načina života, koji meni najviše straha zadaje, života divljih zverova, šuma, pećina, strmih brda i bezdanih provalija. Vama se nekako ne sviđaju najbolje vodioci iz opasnosti, već baš oni koji vas odvode sa pravih staza, zavodioci. Ali, ako je takva želja u vama i istinska, ona mi ipak izgleda nemoguća. Jer strah – to je nasleđeno i osnovno osećanje u čoveku; iz straha se daje protumačiti sve, i prvi greh i prva vrlina. Iz straha je izrasla i moja vrlina, koja se zove: nauka. Mislim, strah od divljeg zverinja, – njemu se čovek najduže učio, računajući tu i zverku koju u samome sebi nosi, i od koje se boji: – nju zove Zaratustra 'životinjom u čoveku'. Taj dugi stari strah, kad se najzad istanjio, kad je postao duhovan, duševan – danas, tako mi izgleda, zove se: nauka.« – Tako je govorio savesni; a Zaratustra, koji se baš beše vratio u svoju pećinu, i koji beše čuo i pogodio poslednje što je ovaj rekao, prosu na savesnoga punu ruku ruža i smejaše se »istinama« njegovim. »Kako! uzviknu, šta to baš čuh? Odista, kako mi se čini, ili si ti budala ili sam ja sâm: a tvoju 'istinu' obrnuću brže-bolje naopako. Jer strah – to je naš izuzetak. A smelost i pustolovina i želja za nepoznatim, za nepokušanim – smelost je, čini mi se, cela ranija povest čovekova. Od najdivljijih najsmelijih zverova zavišću svojom ispipao je on i preoteo sve vrline njihove: i tako je tek postao – čovekom. Ta smelost, kad se najzad istanjila, kad je postala duhovna, duševna, ta čovečanska smelost sa orlovskim krilima i zmijskom mudrošću: ona se, tako mi se čini, zove danas – « »Zaratustra!« – povikaše svi koji su tu sedeli, kao iz jednog grla, i podigoše veliku graju i smeh: a sa njih se diže u vis kao neki težak oblak. I čarobnik se smejaše, i reče mudro: »Gle! Nestade ga, zloga duha mog! Nisam li vas ja sâm opomenuo da ga se čuvate, i rekao, da je varalica, da je duh lažljiv i varljiv? Naročito kad se pokaže nag. Ali šta ja mogu za njegove podvale! Jesam li ja stvorio, njega i svet? Dobro de! Budimo opet dobri i dobre volje! I mada je Zaratustra namrgođen – pogledajte ga samo! on se ljuti na me: – – još pre nego što padne noć, opet ću mu biti drag, i hvaliće me, jer on ne može dugo da živi a da ne čini takve budalaštine. Taj – voli neprijatelje svoje: u toj se veštini on najbolje razaznaje, od svih koje sam video. Ali se on zato sveti – prijateljima svojim!« Tako je govorio stari čarobnik, a viši ljudi su odobravali što kaže: tako da je Zaratustra išao od jednog k drugom i s puno zlobe i ljubavi stiskao ruke prijateljima svojim, – kao neko koji kod svakog ima nešto da popravi i da se izvini. A kad je pri tom došao do vrata svoje pećine, spopade ga opet želja za dobrim vazduhom napolju, i za zverima njegovim, – i htede da se izvuče.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.3
Među kćerima pustinje

1.

»Nemoj odlaziti! reče tad putnik koji se nazivaše senkom Zaratustrinom, ostani kod nas, inače će nas opet spopasti stara potmula turabnost. Već nas je onaj stari čarobnik poslužio onim što ima najgore u sebi, i gle samo, eno dobri pobožni papa proliva opet suze i sasvim se već ukrcao ponovo na more teške tuge. Ovi kraljevi prave doduše pred nama veselo lice: jer oni su danas to od sviju nas najbolje naučili! Ali da nema ko da ih gleda, opkladio bih se da bi i kod njih opet počela iznova opaka igra – – opaka igra oblaka što promiču, vlažne tugobe, natmurenih nebesa, ukradenih sunaca, urlajućih jesenjih vetrova, – opaka igra našeg urlanja i vikanja za pomoć: ostani kod nas, o Zaratustra! Ovde ima mnogo skrivene bede koja bi da progovori, mnogo sutona, mnogo oblaka, mnogo zagušna vazduha! Ti si nas nahranio snažnom hranom za ljude, i snažnim izrekama: ne daj sad da nas na kraju jela spopadnu mekušni ženski duhovi! Ti jedini činiš da vazduh oko tebe biva snažan i čist. Da li sam igde još na zemlji naišao na tako dobar vazduh kao kod tebe u pećini tvojoj? Mnoge sam zemlje upoznao, nos se moj naučio da ispituje i procenjuje svakovrstan vazduh: ali kod tebe udišu nozdrve moje svoju najveću slast! Osim može biti, – može biti – o, oprosti jednu staru uspomenu! Oprosti mi jednu staru pesmu posle jela koju sam nekad spevao medu kćerima pustinje: – jer i kod njih beše vazduh isto tako dobar, jasan, pun istoka; onde sam bio najviše udaljen od oblačne vlažne turobne stare-Evrope! Tada sam voleo onakve devojke s istoka, i ona plavetna nebesa, sa kojih ne vise oblaci ni misli. Nećete verovati koliko je bilo lepo videti ih kad sede, ako ne bi igrale, zadubene ali ne u misli, kao male tajne, kao kitnjaste zagonetke, kao oraščići posle jela – odista, mnogobrojne i neobične! ali bezoblične: zagonetke koje se daju odgonetnuti: za ljubav tim devojkama izmislio sam tada jedan psalam da se poje posle jela.« To reče putnik i senka; i pre nego što mu je ko mogao odgovoriti, beše već dohvatio harfu starog čarobnika, i prekrstio noge, gledajući unaokolo mirnim i mudrim očima: – a nozdrvama udisaše polako i ispitujući vazduh, kao neko koji u novim zemljama okusi neznani zrak. Zatim otpoče da peva, kao da urla.

2.

Pustinja se širi: avaj onome, ko pustinje u grudima skriva.

– Ha! svečano!
odista svečano!
dostojan početak!
afrikanski svečano!
I lava dostojno,
a i kakvog moralnog drekavca –
– ali ništa za vas,
dražesne družice,
kraj čijih je nogu
meni, prvi put,
Evropljaninu pod palmom,
sedeti dopušteno. Selah.

Čudno odista!
Evo me gde sedim
blizu pustinje, a ipak
u isti mah udaljen od nje,
i još ni u čem pust:
to jest, progutala me
ova majušna oaza: –
– ona baš zinula beše,
zinula ustima slatkim,
o ta mirisna ustašca! : –
ja u njih padoh,
propadoh, skroz – među vas,
dražesne družice! Selah.

Slava onome kitu,
ako je ovako gosta
ugostio svog! – vi znate
šta misli tim učenost moja? –
slava trbuhu onom
ako, ovako
kao ovaj trbuh, oaza
dražesna beše: u što sumnjam,
– jer dolazim iz Evrope,
koja u sve sumnja, više
nego sve ostarije ženice skupa.
Neka bi je popravio Bog!
Amin!

Evo me gde sedim
u ovoj majušnoj oazi,
kao urma – zagasita,
šećerna, zlatna, žudna
ustašca devojačkih,
više još devičanskih
ledenih, snežnih, oštrih
sekutića: za njima
gine srce svim toplim urmama. Selah.

Kao to voće s juga,
tako, sasvim tako
ležim ja sad, oko mene
bumbarćići leću,
i njuše i njišu se,
i s njima još manje,
još luđe, i grešne
željice i misli, –
opkoljen vama,
vi neme, vidovite
device-mačke,
Dudu i Zulejka,
– obsvingljen, da natrpam sve
što osećam u jednu reč:
(nek bog oprosti greh protiv jezika!)
– sedim tu, udišem najbolji zrak,
odista, rajski zrak,
zrak čist i svetao, zlatom prošaran,
najbolji što je ikad
s meseca pao –
bilo slučajno,
bilo iz obesti?
kao što stoji u starim pričama.
Al', sumnjalica ja,
ja sumnjam, naravno, jer dolazim
iz Evrope,
koja u sve sumnja, više
nego sve ostarije ženice skupa.
Neka bi je popravio Bog!
Amin!

Pijući najbolji zrak,
s nozdrvama nabubrelim
kao pehari,
bez budućnosti, i bez uspomena
sedim tu,
dražesna družice,
i gledam palmu,
gledam igračicu,
kako se vije, svija i previja, –
– ko dugo gleda, igr'o bi i sâm!
Igračica je, rekao bih, ta
dugo, predugo, uvek stajala
na jednoj nozi?
pa je smetnula s uma, rekao bih,
– sećaš se, toplo srce, sećaš li se
drugu nožicu?
Jer ja uzalud
tražim tog malog
skupog blizanca
– to jest drugu nogu –
pod svetim krugom
dražesne joj, lepe,
lelujave lepeze-suknjice.
Čak, verujte mi, drugarice lepe,
rekao bih čisto:
izgubila je!
Nema je!
propala je!
druga nožica! –
šteta za lepu drugu nožicu!
No – gde to jadna tuguje sada
samotna nožica?
Možda od straha mre sad pred nekim
goropadnim čudovištem od lava,
plavogrivim? Il, je možda čak
izgrižena, oglodana gde –
do kostiju, avaj! oglodana! Selah.

O, ne plačite
meka srca!
srca k'o urme!
prebela prsa!
ne plačite,srca
od slatkog drvca
šećerna!
Ne plači više,
bleda Dudu!
budi čovek, Zulejka! hrabro!
– Il' bi vam možda sada
godilo nešto snažno,
nešto što snaži srce?: –
miropomazan stih?
svečana utešna reč? –
Ha! amo dostojanstveno!
vrlo, evropejsko dostojanstvo!
Duvajte, duvajte opet
vrlinâ mehovi!
Ha!
daj da zaurlam još jednom,
da moralno zaurlam!
poput moralnog lava
pred kćerima pustinje!
– Jer urlik vrline,
dražesne device,
više je neg sve drugo
strasna prednost i strašna glad Evropejca
I stojim evo već
kao Evropejac,
ne mogu drugačije, tako mi pomogao Bog!
Amin!

Pustinja se širi: avaj onome, ko pustinje u grudima skriva.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.3
Buđenje

1.

Posle pesme putnika i seni, napuni se pećina odjedared grajom i smehom: i kako su svi iskupljeni gosti u isti mah stali govoriti, pa ni magarac, ohrabren time, nije ostao miran, podiđe Zaratustru mala zlovolja, i on se podsmehnu u sebi ovakvoj poseti: iako se radovao njihovoj veselosti. Jer ona mu izgledaše znak ozdravljanja. On se dakle izvuče napolje, i govoraše tu svojim zverima. »Kud se dede nevolja njihova? reče, i već odahnu sam od male svoje dosade, – kod mene su se odvikli, kako mi se čini, od vike za pomoć! – ali, nažalost, još ne i od vike uopšte«. I Zaratustra zapuši svoje uši, jer se baš beše pomešalo magarčevo i-ja na čudan način sa veselom grajom ovih viših ljudi. »Oni su veseli, otpoče opet, a ko zna? možda o trošku domaćina svog; i mada su od mene naučili smejati se, to ipak nije moj smeh kojem su se naučili. Ali, šta je stalo do toga! To su stari ljudi: oni ozdravljaju na svoj način, oni se smeju na svoj način; moje su uši imale već i gore što da izdrže pa se nisu rogušile. Ovaj dan znači pobedu: uzmiče eno već, beži, duh težine, stari moj dindušmanin! Kako će lepo da svrši ovaj dan koji je tako ružno i teško počeo! A hoće da svrši. Već se bliži veče: eno ga gde preko mora jaše amo, dobri jahač. Kako se ugiba, blaženi, vraćajući se u zavičaj, na purpurnim sedlima svojim! Nebo ga vedro gleda, svet leži u dubini: o svi vi čudaci što dođoste k meni, isplati se zaista živeti kod mene!« Tako je govorio Zaraturstra. I opet se začu vika i smeh viših ljudi iz pećine: tada on poče iznova. »Zagrizli su, moj je mamac dobar; i pred njima uzmiče neprijatelj njihov, duh težine. Da li pravo čujem: eno uče već da se smeju sami sebi? Moja je muška hrana dobra, moja reč puna soka i smoka: ali, zaista vam kažem, ja ih i nisam hranio zeljem što nadima, već hranom ratničkom, hranom pobedničkom: nove sam požude razbudio u njima. Nove nade uđoše u ruke i noge njihove, srce se njihovo isteže. Oni nalaze nove reči, još malo pa će iz duha njihova obest izbijati. Takva hrana nije dabome za decu, niti za čežnjive stare i mlade ženice. Njihova se utroba ubeđuje na drugi način; njima nisam ja lekar i učitelj. Gađenje uzmiče ispred ovih viših ljudi: eto! to je moja pobeda. U mome carstvu stiču pouzdanje, sav glupi stid napušta ih, oni se iskaljuju. Oni iskaljuju srce svoje, dobri im se časi vraćaju, oni opet slave i preživaju, – oni postaju zahvalni. To je za mene najbolji znak: postaju zahvalni. Neće dugo trajati a oni će početi da izmišljaju svetkovine, i da dižu spomenike starim radostima svojim. Oni su na putu ozdravljenja!« Tako je govorio Zaratustra u srcu svom, gledajući u polje; a njegove zveri ulagivahu se oko njega, i poštovahu njegovu sreću i njegovo ćutanje.

2.

Ali odjedared, poplaši se uvo Zaratustrino: jer u pećini, koja je dotle bila puna graje i smeha, nasta iznenada mrtva tišina; – a do nosa mu dopiraše mirisan kâd tamjana, kao od zapaljenih šišarki. »Šta se to zbiva? Šta to rade?« zapita se, i privuče ulazu, tako da je mogao, neopažen, videti šta mu rade gosti. Ali, da divna čuda! šta je morao da vidi svojim rođenim očima! »Oni su postali svi opet pobožni, oni se mole, oni su pomahnitali!« – govorio je, i nije se mogao načuditi. I zaista! svi ti viši ljudi, oba kralja, papa van službe, opaki čarobnik, dobrovoljni prosjak, putnik i senka, stari pretskazivač, savesni u duhu, i najružniji čovek: svi su oni ležali kao deca, ili kao skrušene stare žene, na kolenima, obožavajući magarca. I baš beše počeo najružniji čovek da se guši i penuši, kao da će da pokulja iz njega nešto što se ne da iskazati; a kad je uskipeo da dođe do pravih reči, vidi, to beše pobožna čudna litanija u slavu obožavanog i okađenog magarca. A ta litanija zvonila je ovako: Amin! Slava i čast i mudrost i hvala i pohvala i krepkost neka je bogu našemu, na vjeki vjekov! – A magarac odvikivaše, I-ja! On nosi teret naš, on uze na se oblik služinački, on je trpeljiva srca i ne kaže nikad Ne; a ko ljubi Boga svoga, taj ga i kažnjava. – A magarac odvikivaše, I-ja! On ne zbori reči: jedino što svetu koji je stvorio kaže uvek I-ja: on time slavi svoj svet. U tome je mudrina njegova, što neće da govori: te tako retko kad da nema pravo. – A magarac odvikivaše, I-ja. Neopažen ide on po svetu. Siva boja kože u koju je uvijena vrlina njegova. Ako ima duha, on ga krije; ali svako veruje u velike uši njegove. – A magarac odvikivaše, I-ja. Koliko je skrivene mudrosti u tome što ima duge uši, i sve sa I-ja potvrđuje a nikad ne poriče! Nije li on stvorio svet po svome podobiju, to jest, što je moglo biti glupljim? – A magarac odvikivaše, I-ja. Ti hodiš pravim i krivim putevima; slabo te se tiče, šta nama ljudima izgleda pravo šta krivo. Tvoje je carstvo s one strane dobra i zla. U tome je tvoja nevinost, što ne znaš šta je to nevinost. – A magarac odvikivaše, I-ja. Pogle samo kako nikoga ne guraš od sebe, ni prosjaka, ni kraljeve. Puštaš decu da dolaze k tebi, a kad te opaki dečaci draže, ti kažeš jednostavno I-ja. – A magarac odvikivaše, I-ja. Ti voliš magarice i sveže smokve, ti jedeš što dohvatiš. I boca te zagolica u srcu, ako si baš gladan. U tome leži mudrost jednoga boga. – A magarac odvikivaše, I-ja.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.3
Magareća slava

1.

Ali, kod toga se mesta litanije Zaratustra nije mogao više uzdržati, nego viknu i sâm I-ja, još glasnije nago magarac, i skoči posred svojih pomahnitalih gostiju. »Ta šta to radite, vi deco od ljudi? povika, dižući bogomoljce silom sa zemlje. Teško vama, da vas još ko vidi osim Zaratustre: Svaki bi mislio da ste vi sa novom verom svojom najgori hulitelji, i najluđi od svih starih žena! Pa i ti sam, ti stari papo, zar to priliči tebi, da ovako obožavaš magarca kao boga?« – »O Zaratustra, oprosti, odgovori papa, ali što se boga tiče,i u,tome sam ja prosvećeniji od tebe. A tako i treba da bude. Bolje je obožavati boga u ovom obliku, nego ni u kojem obliku! Promisli malo ovu izreku, pa ćeš brzo doći do toga da u ovakvoj izreci ima mudrosti. Onaj koji je rekao 'bog je duh' – taj je na zemlji učinio dosad najveći korak i skok ka bezverju: takva se reč na zemlji ne daje lako popraviti! Staro moje srce skače i skakuće, zato što na zemlji ima još nešto što se može obožavati. Oprosti zato, o Zaratustra, jednom starom pobožnom papskom srcu! « – »Pa ti, reče Zaratustra putniku i senki, ti kažeš i misliš da si slobodan duh? A evo se klanjaš i služiš kumirima i popovima? Gore je, zaista ti kažem, to što radiš ovde nego ono što si radio među onim tvojim opakim crnpurastim devojkama, ti opaki novi bogomoljče!« »Da gore, odgovori putnik i sen, imaš pravo: ali šta ja tu mogu! Stari je bog opet živ, o Zaratustra, ma šta ti govorio. Svemu je kriv najružniji čovek: on ga je probudio u nov život. A to što kaže da ga je on nekad ubio: smrt kod bogova, uvek je predrasuda.« – »Pa i ti, reče Zaratustra, ti opaki stari čarobniče, šta si ti to učinio? Ko će, u ovo slobodnjačko doba, odsad u tebe verovati kad ti veruješ u ovakvu magareću bogovštinu? Glupost je to bila što si učinio; kako si mogao, ti mudrac, učiniti takvu glupost!« »O Zaratustra, odgovori mudri čarobnik, ti imaš pravo, bila je glupost, – ali mi je i dosta teško pala.« – tek ti, reče Zaratustra savesnome u duhu, promeri samo i metni prst na nos svoj! Zar je sve ovo po tvojoj savesti? Zar nije duh tvoj odviše čistunac za molitve i za isparenje ovih bogomoljaca?« »Ima u tome nešto, odgovori savesni i metnu prst na nos, ima u tome pozorištu nešto što čak godi mome duhu. Može biti da ne smem da verujem u boga: ali je pouzdano da mi bog u ovom obliku izgleda još najverovatniji. Bog treba da je večit, prema svedočanstvu najpobožnijih: ko ima toliko vremena, taj se ne žuri sa vremenom. Što je moguće lakše, i što je moguće gluplje: na taj način može neko koji je takav daleko da dospe. A ko ima duha i suviše, toga još ponajlakše zalude baš sama ludost i glupost. Razmisli o samome sebi, o Zaratustra! Ti sâm – zar ne! i ti sâm mogao bi od silne mudrosti postati magarcem. Zar ne ide savršen mudrac rado pa najkrivljim stazama? Kao što se to vidi, o Zaratustra, – kao što se to vidi po tebi!« »I, najzad ti, reče Zaratustra, i okrete se prema najružnijem čoveku, koji je još jednako ležao na patosu s uzdignutam rukom prema magarcu (jer mu je davao da pije vina) Govori, ti neiskazani, šta si to tu počinio? Izgledaš mi preobražen, iz oka ti bije plamen, ogrtačem uzvišenoga zagrnuta je ružnoća tvoja: šta si učinio? Je li istina to što ovi ovde kažu, da si njega opet probudio? Čemu? Zar nije bio iz temelja umrtvljen i utuljen? I ti sâm izgledaš mi probuđen: šta si učinio? šta si ti prevrnuo? Čemu si se ti okrenuo? Govori, o ti neiskazani!« »O Zaratustra, odgovori najružniji čovek, ti si spadalo! Da li je on još živ, ili je opet živ, ili je iz temelja mrtav, – ko to ponajbolje zna od nas dvojice? Ja tebe pitam. Ali ja jedno znam, – a to sam od sama tebe naučio, o Zaratustra: onaj koji hoće najtemeljnije da ubije, taj se smeje. 'Ne gnevom već smehom se ubija' – tako si ti govorio nakad. O Zaratustra, ti skriveni, ti uništitelju bez gneva, ti opasni svetitelju, – ti si spadalo! «

2.

Tada se dogodi da Zaratustra, začuđen sve takvim doskočicama mesto odgovora, odskoči unatrag do vrata svoje pećine, i, okrenut licem prema gostima svojim, povika snažnim glasom: »O vi vragolani svi skupa, o vi lakrdijaši! Što se izmotavate i zamotavate preda mnom! Kako je u svakome od vas srce skakutalo od radosti i pakosti, zato što ste najzad opet postali kao dečica, to jest pobožni, – što ste najzad opet činili što deca čine, to jest molili se bogu, skrštavali ruke i govorili 'dragi Bože'! Ali, sad napustite ovu dečju sobu, moju rođenu pećinu, u kojoj se teraju danas svakojake detinjarije. Rashladite i iskalite ovde napolju toplu svoju obest detinju i nemirno srce svoje! Naravno: ne postanete li kao dečica, nećete dospeti u ono carstvo nebesko. (I Zaratustra pokaza rukama na nebo.) Ali mi nećemo u carstvo nebesko: mi smo postali ljudi, – mi dakle hoćemo carstvo zemaljsko.«

3.

I još jednom stade Zaratustra besediti. »O novi prijatelji moji, reče, – vi osobenjaci, vi viši ljudi, koliko mi se sad svidate, – – otkako ste se opet obveselili! Vi ste, zaista vam kažem, svi procvetali: meni se čini da su za takvo cveće, kao vi što ste, potrebne nove slave, – kakva mala hrabra ludorija, kakva služba božija ili slava magareća, kakva stara, vesela budala Zaratustra, vihor-vetar koji će vam izduvati iz duše pomrčinu. Nemojte zaboraviti ovu noć i ovu magareću slavu, vi viši ljudi. To ste izmislili kod mene, to je za mene, dobro znamenje, – tako što izmišljaju samo oni koji su na putu ozdravljenja! A ako je još jednom budete slavili, ovu magareću slavu, učinite to sebi za ljubav, učinite to i meni za ljubav! I meni u pomen!«
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.3
Pijana pesma

l.

Međutim behu jedan za drugim izašli napolje u hladnu zamišljenu noć; a sâm Zaratustra vodio je za ruku najružnijeg čoveka, da mu pokaže svoj noćni svet, i veliki okrugao mesec, i srebrne vodopade kod svoje pećine. Tako su bili najzad svi na okupu u miru, sve sami stari ljudi, ali sa utešenim hrabrim srcem, i začuđeni u sebi što se na zemlji tako dobro osećaju; a prijatna tišina noći prodirala je sve više i više ka srcu im. I Zaratustra iznova pomisli u sebi: »o koliko mi se sad sviđaju, ovi viši ljudi!« – nego ne htede reći glasno, jer je poštovao njihovu sreću i njihovo ćutanje. – Ali tad se dogodi ono što je toga čudnog dugog dana bilo najčudnije: najružniji čovek poče još jedanput, i to poslednji put, da se guši i penuši, pa kad je doterao do reči, nuto, pitanje okruglo i čisto iskoči iz njegovih usta, jedno lepo duboko jasno pitanje, koje se taknu srca svih što su ga slušali. »Prijatelji moji svi skupa, reče najružniji čovek, kako se vama čini? Ovoga dana radi – ja sam prvi put zadovoljan što sam proživeo ceo život. I nije dosta da samo toliko posvedočim. Vredi živeti na zemlji: jedan dan, jedna slava sa Zaratustrom, naučili su me da volim zemlju. 'To li beše – život?' reći ću smrti: 'Pa dobro! Daj još jednput!' Prijatelji moji, kako se vama čini? Zar nećete i vi reći smrti kao ja: To li beše – život? Pa dobro, Zaratustre radi, daj još jedanput« – Tako je govorio najružniji čovek; a tada je bilo nedaleko od ponoći. I šta mislite, šta se tada dogodilo? Tek što su viši ljudi čuli njegovo pitanje, postadoše odjednom svesni toga da su preobraženi i opet zdravi, i toga, ko je to učinio: priskočiše dakle svi ka Zaratustri, zahvaljujući, slaveći ga, umiljavajući se oko njega, ljubeći mu ruke, kako je već bilo kome u prirodi: tako da su se neki smejali a neki plakali. A stari čarobnik igrao je od zadovoljstva; pa sve iako je, kao što kažu naki pripovedači, bio tada pun slatka vina, bio je zacelo još puniji slatkog života, i odrekao se bio svakog umora. Ima ih čak koji pripovedaju, da je tada i magarac igrao: nije mu, dakle, pre tega najružniji čovek uzalud davao vina da pije. Možda je bilo tako a možda i nije; ali ako uistinu one večeri magarac i nije igrao, dogodila su se tada još veća i čudnija čudesa nego što bi bilo igranje jednoga magarca. Ukratko, što rekao Zaratustra: »Šta je meni stalo do tog!«

2.

Zaratustra je međutim, kad se dešavalo ovo sa najružnijim čovekom, stajao kao opijen: pogled mu se ugasio, jezikom je zaplitao, noge mu počeše klecati. I ko bi tu mogao pogoditi, kakve tad misli proletahu kroz dušu Zaratustrinu? Ali mu duh očevidno beše ustuknuo, i potekao unapred, tako da je bio u dalekim daljinama i kao »na visokom grebenu, kako stoji u knjigama, na sredini izmedu dva mora, – putujući kao težak oblak izmedu onoga što je bilo i onoga što će biti«. No polako, kako su ga viši ljudi grlili i ljubili, dolazio je pomalo k sebi, i branio se rukama od navale poštovalaca i pomagalaca; samo nije govorio. Tek odjedared obrnu brzo glavu, kao da je čuo nešto: tada metnu prst na usta i reče: »Hodite!« Sve se unaokolo utiša i utaji; samo iz dubine dopiraše polako do gore zvon zvona. Zaratustra osluškivaše, kao i viši ljudi; zatim metnu i po drugi prst na usta, i reče opet: »Hodite! hodite! Još malo pa će ponoć!« – a glas mu se beše izmenio. Ali se još jednako nije kretao s mesta: tada posta još tiše i još tajanstvenije, i svi osluškivaše, i magarac, i Zaratustrine počasne zveri, orao i zmija, isto tako i pećina Zaratustrina, i veliki hladni mesec, i sama noć. A Zaratustra metnu i po treći put prst na usta, i reče:

Hodite! hodite! hodite! Podimo sad! Čas je kucnuo: pođimo u noć!

3.

O, vi viši ljudi, još malo pa će ponoć: te hoću da vam kazujem nešto na uši, što ono staro zvono meni na uvo kazuje, – – tako tajanstveno, tako strašno, tako srdačno, kao što govori meni ono ponoćno zvono koje je doživelo više nego što može doživeti čovek: – koje je brojalo još otaca vaših bolne otkucaje srca – ah! ah! kako uzdiše! kako se u snu smeje! ta stara duboka, duboka ponoć! Ćut! ćut! Tu se mnogo šta čuje što danju ne sme da da glasa od sebe; nego sad, u hladnome zraku, sad kada se stišala i sva graja u srcima vašim, – – sad progovara, sad se čuje, sad se uvlači u noćne prebudne duše: ah! ah! kako uzdiše! kako se smeju u snu! – zar ne čuješ kako tajanstveno, strašno, srdačno tebi govori, stara duboka, duboka ponoć? O čoveče, pazi!

4.

Teško meni! Kud se dede vreme? Ne potonuh li u duboke kladence? Svet spi. – Ah! Ah! Pas zavija, mesečina sja. Radije ću umreti, umreti, nego vama reći šta u ovaj čas misli ponoćno srce moje. Evo, umro sam već. Sve je prošlo. Pauče, šta to pleteš oko mene? Hoćeš li krv? Ah, ah! Rosa pada, čas je tu – – čas, u koji mi se koža ježi od studi, koji pita i jednako pita: »u koga bije srce u junaka? – ko da bude zemlji gospodar? Ko će reći: ovuda tecite, vi velike i male reke!« Čas se približuje: o čoveče, ti viši čoveče, pazi! ovo je govor za osetljive uši, za tvoje uši – to ponoć tiha k tebi prilazi!

5.

Nosi me, zanosi me, igra duša moja. Rade nasušni, svakodnevni! Ko da bude zemlji gospodar? Mesec je hladan, vetar ćuti. Ah! Ah! Da li ste već dosta visoko odleteli? Vi ste igrali: ali noga nije što i krilo. Vi dobri igrači, otišla je sad radost sva: vino se pretvori u talog, pehari omekšaše, grobovi zajecaše. Ne odleteste dosta visoko: i evo gde grobovi jecaju: »iskupite mrtve! Zašto je tako dugo noć? Ne opija li nas to mesečina?« Vi viši ljudi, oslobodite grobove, probudite leševe! Ah, šta to još dube crv? Sve više se približuje čas, – – eno mumla zvono, još bruji srce, još dube drvo crv, i srce crv. Ah! Ah! Dubok je svet!

6.

Slatka liro! Slatka liro! Ja volim tvoj zvuk, tvoj opojni turobni huk! – kako mi iz davnine, kako mi iz daljine dolazi huk tvoj, iz daleka, iz ribnjaka ljubavi! Ti staro zvono, ti slatka liro! Svaki bol urezao ti se u srce, bol očinski, bol dedovski, bol pradedovski; govor je tvoj sazreo, – – sazreo kao zlatna jesen, ili popodne, kao pustinjsko srce moje – i ti si progovorilo? i sâm je svet sazreo, grozd je zarudeo, – i hoće evo da umre, od sreće da umre. Vi viši ljudi, zar ne osećate miris? Potajno kulja odozdo miris, – miomir i miris večnosti, ružičasto blažen, zagasit i zlatan kao vino, miris od stare sreće, – od opojne sreće kad ponoć mre, i kad poje: dubok je svet, bez dna, dublji nego dan što zna!

7.

Mani me! Mani! Odviše sam čist za te. Ne dotiči me se! Zar nije baš u ovaj čas svet moj postao savršen? Koža moja odviše je čista za tvoje ruke. Okani me se, ti glupi blesasti tupi dane! Zar nije ponoć vedrija? Najčistiji treba da budu zemlji gospodar, oni koji su ostali nepoznati, koji su najjači, ponoćne duše, vedrije i dublje od svakog dana. O dane, ti za mnom pružaš ruke? Ti bi da napipaš sreću moju? Ja sam za tebe bogat, usamljen, rudnik pun blaga, riznica puna zlata? O svete, ti mene tražiš? Zar sam ti svetovan? Zar sam ti duhovan? Zar sam božanski za tebe? Ali dane i svete, vi ste odviše nezgrapni, – – imajte dosetljive ruke, hvatajte dublju sreću, dublju nesreću, hvatajte budikakvog boga, ne hvatajte mene: moja nesreća, moja sreća je duboka, o ti čudni dane, ali ja nisam bog, nisam pakao božiji: dubok je njegov jad.

8.

Božiji je jad dublji, ti čudni svete! Hvataj božiji jad, a ne mene! Šta sam ja! Opojna slatka lira, – – jedna ponoćna lira, jedna zvonka kreketuša koju niko ne razume, ali koja mora da kaže što ima, pred golubovima, o vi viši ljudi! Jer vi me ne razumete! Prošlo je! Prošlo! O mladosti! O podne! O popodne! Došlo je evo veče, i noć, i ponoć, – pas zavija vihor-vetar taj: – ili zar nije vihor-vetar pas? Cvili, laje, zavija. Ah! Ah! kako uzdiše! kako se smeje, kako se guši i koca, ta ponoć! A sad, kako trezveno govori, ta pijana proročica! Da nije natpila pijanost svoju? da nije postala prebudna? da ne preživa? – preživa jad svoj, u snu, stara duboka ponoć, i više još radost svoju. Jer radost, ma kolilko jad bio dubok; Radost je dublja još neg vaj.

9.

O ti lozin čokote! Što me slaviš? Zar te nisam posekao! Bio sam svirep, iz tebe teče krv: – otkud ta hvala tvoja pijanoj svireposti mojoj? »Što je postalo savršeno, sve što je sazrelo – hoće da umre!« tako kažeš ti. Blagosloven neka je navek nož vinogradarev! Ali, avaj, sve što je nazrelo hoće da živi! Jad kaže: »Prodi sad! Odlazi, jade!« Ali, sve što pati, hoće da živi da bi sazrelo, i postalo puno radosti i puno čežnje, čežnje za udaljenim, višim, vedrijim. »Ja hoću naslednika, kaže sve što pati, ja hoću decu, ja neću sebe«, – a radost neće naslednike, neće decu, – radost hoće samu sebe, hoće večnost, hoće povraćaj, hoće sve isto na vjeki vjekov. Jad kaže: »Skrhaj se, krvavi, srce! Hodi jednako, nogo! Leti, krilo! Napred! u vis, bole!« Jeste, staro srce moje: Jad kaže: »prodi sad!«

10.

O vi viši ljudi, kako se vama čini? Da li sam ja prorok? da li sanjalica? pijanac? tumač snova? zvono ponoćno? jesam li kap rose? pramen dima i daha večnosti? Ne čujete li? Ne osećate li? Baš u ovaj čas postao je svet moj savršen, i ponoć je podne, – i bol je radost, i prokletstvo je blagoslov, i noć je jedno sunce, – odlazite, ili ćete naučiti: da je i mudrac budala. Jeste li ikad pristali na ikakvu radost? O, prijatelji moji, onda ste pristali i na svaki jad. Sve su stvari vezane jedna za drugu, udenute jedna u drugu, zaljubljene jedna u drugu, – - jeste li ikada poželeli da jedanput dođe još jedanput, jeste li ikada rekli: »sviđaš mi se, srećo! Protrč, trenute!«, onda ste poželeli i sve još jedanput! – sve iznova, sve večno, sve u vezi jedno s drugim, udenuto i zaljubljeno jedno u drugo, tako ste eto vi voleli svet, – – vi večiti, tako ga volite večito i u svako doba: pa i jadu vi kažete: prođi sad, ali dođi opet! Jer radost kaže: večno traj!

11.

Svaka radost hoće da sve stvari večno traju, hoće meda, hoće taloga, hoće pijane ponoći, hoće grobova, hoće utehe u suzama sa grobova, hoće pozlaćenu večernju rumen – – šta neće radost! ona je žednija, srdačnija, gladnija, strašnija, tajanstvenija od sveg jada, ona hoće sebe, ona guta sebe, volja prstena bori se u njoj, – – ona hoće ljubav, ona hoće mržnje, ona je prebogata, deli drugima, rasipa, prosi da je neko uzme, zahvaljuje onome ko je uzima, ona bi da je mrze, – – radost je tako bogata da žudi za jadom, za paklom, za mržnjom, za sramotom, za bogaljem, za svetom, – jer ovaj svet, o ta vi ga bar znate! Vi viši ljudi, za vama čezne, radost, neobuzdana, blažena, – za jadom vašim, vi promašeni i unakaženi! Za onim što je promašeno i nakaženo čezne svaka večna radost. Jer svaka radost hoće samu sebe, te stoga hoće vaj! O srećo, o bole! O pukni, srce! Vi viši ljudi, naučite jednom da radost hoće večnost, – radost kaže svima stvarima da večno traju: večno traj, i večnost daj!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu


Zodijak
Pol
Poruke 1223
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.5.0.3
Znak

A u jutro posle te noći, skoči Zaratustra sa svoga ležišta, opasa se, i izađe iz svoje pećine, plemenit i krepak, kao jutarnje sunce kad izlazi iza mračnog stenja. »Veliko svetlo nebesko, progovori kao što je nekad govorio, ti duboko oko sreće, u čemu bi bila sva sreća tvoja da onih nemaš kojima sijaš! I kad bi oni ostali u sobama svojim dok si ti već budno i na putu ovamo da poklanjaš i razdeljuješ: kako bi se razgnevila tad ponosita sramežljivost tvoja! A eto! ovi još spavaju, ti viši ljudi, dok sam ja budan: to nisu pravi saputnici moji! Ne čekam ja na njih ovde u brdima mojim. Hteo bih da otpočnem delo svoje, svoj dan: ali oni ne razumeju znamenja moga jutra, korak moj – nije za njih budilnik. Oni još skapavaju u pećini mojoj, san njihov još pije od opojnih pasama mojih. Ali uvo koje bi oslušnulo da li će mene čuti, – toga poslušnog uva nema među udovima njihovim.« – To je govorio Zaratustra u svome srcu dok se sunce rađalo: a tad pogleda upitnim pogledom u visinu, jer ču iznad sebe oštri krik svoga orla. »Vrlo dobro! povika gore, to mi se dopada, i to mi pripada. Zveri su moje budne, jer sam ja budan. Orao je moj budan, i slavi sunce kao i ja. Orlovskim kandžama dohvati novu svetlost. Vi ste prave životinje moje; ja vas volim. Ali mi nema još prvih ljudi mojih!« Tako je govorio Zaratustra; a tada se dogodi da odjedared ču, kako oko njega proleću i lepršaju se nebrojene ptice, – i udaranje tako mnogih krila, i navala oko njegove glave, bili su toliki da je zaklopio oči. Jer odista, kao da se oblak sručio na njega, oblak od strela koje se sipaju na novog neprijatelja. No gle, ovo ovde beše oblak od ljubavi, i to na novog prijatelja. »Šta se zbiva sa mnom?« razmišljaše Zaratustra u svome srcu, i polako se spusti na veliki kamen što je ležao pokraj izlaza iz njegove pećine. Ali, hvatajući rukama oko sebe i iznad sebe i ispod sebe, da bi se odbranio od nežnosti ptica, nuto, zbi se s njim nešto još čudnovatije: i nehotice beše zahvatio rukom posred jedne guste tople grive; a u isti mah odjeknu tu pred njim urlik, – blag odužen rik lava. »To je znak«, reče Zaratustra, i srce mu se preobrazi. I odista, kad se ispred njega raščisti zrak, ležaše mu kod nogu žuta golema zver, prislanjaše glavu na njegovo koleno, i ne htede ga se okanuti od silne ljubavi, baš kao pas koji opet nađe svog starog gospodara. A golubovi behu isto tako užurbani da pokažu svoju ljubav kao i lav; i svaki put kad bi kakav golub proleteo lavu preko nosa, zadrmao bi lav glavom čudeći se i smejući se. Na sve to izgovori Zaratustra samo ovu jednu reč: »deca su moja blizu, deca moja«, – i onda ućuta sasvim. Ali je njegovo srce bilo razdragano, i iz očiju mu kapahu suze i padahu dole na ruke njegove. Nije obraćao pažnju ni na što više, nego je sedeo nepomično i nebraneći se više od životinja. A golubovi letahu gore dole, spuštahu se na njegova ramena, milovahu mu bele kose, i ne znadoše već šta će od milošte i veselja. Stari lav pak lizaše jednako suze što padahu na ruke Zaratustrine, ričući uz to i mumlajući potrnulo. Tako su radile ove životinje. – To je sve trajalo dugo vremena, ili kratko vremena: jer, pravo reći, na zemlji za ovakve stvari i nema vremena. – Međutim behu se porazbudili viši ljudi u Zaratustrinoj pećini, i spremahu se svi skupa za pohod: da idu u susret Zaratustri, i da mu požele dabro jutro, – jer behu videli, kad su poustajali, da njega već ne beše među njima. Ali, kad su dospeli do vrata od pećine, a šum njihovih koraka bio izmakao ispred njih, naroguši se lav užasno, okrete se odjednom od Zaratustre, i poskoči, besno ričući, na pećinu; a viši ljudi, kad čuše kako riče, dreknuše kao iz jednog grla, pobegoše natrag, i nestade ih za tren oka. Sâm Zaratustra ipak, zanesen i unezveren, podiže se sa svog sedišta, pogleda oko sebe, zastade u čudu, zapita se u sebi šta je to, pribra se, i beše sâm »Šta to čuh? progovori najzad polako, šta se to sada sa mnom zbi?« I odmah mu se povrati sećanje, a jednim pogledom obuhvati i shvati sve što se beše dogodilo između juče i danas. »Evo ovde kamena, reče i pogladi se po bradi, na njemu sam sedeo juče iz jutra, ovde je pristupio k meni prorok, i ovde sam čuo prvi put povik koji sam i sada baš čuo, veliki povik za pomoć. O vi viši ljudi, o vašoj nevolji vračao mi je juče izjutra onaj stari pretskazivač, – – na vašu nevolju htede me on zavesti i u iskušenje dovesti: o Zaratustra, govorio mi je on, ja dolazim da te zavedem na tvoj poslednji greh. Na moj poslednji greh? povika Zaratustra i smejaše se ljutito svojoj rođenoj reči: šta je to još ostalo za mene da bude moj poslednji greh?« – I još jednom utonu Zaratustra u misli, sede ponovo na veliki kamen, i razmišljaše. Odjedared poskoči, – »Sažaljenje! Sazaljenje prema višim ljudima! povika, i lice njegovo pretvori se u čelik. Neka! To – to je bilo i prošlo! Moja patnja i moje sažaljenje – šta je stalo do njih! Zar ja težim za srećom? Ja težim za delom svojim! Tako je! Došao je lav, deca su moja blizu, Zaratustra je sazreo, moj čas je kucnuo: – Ovo je moje jutro, oslavio je moj dan: ovamo, sad, diži se, veliko Podne!« – –

Tako je govorio Zaratustra napuštajući svoju pećinu, plemenit i krepak, kao jutarnje sunce kad izlazi iza mračnog stenja.

- K r a j -
« Poslednja izmena: 12. Maj 2006, 08:57:17 od Bredkok »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 24 25
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.082 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.