Пирамидални Топаловићи




Жив ми био, звучи као бизарна клетва међу члановима Удружења за посмртну помоћ „Београд”. Још од далеке 1987. године, редовно су плаћали скромну месечну чланарину за спокојан одлазак на вечни починак. Смрт у Србији је прескупа работа, а живот још скупљи, тако да обичан смртник мора да до танчина израчуна шта му је исплативије.

Чланови удружења су се, свесни тог искушења, рационално понашали. Али у јануару је све живе кориснике ужаснула вест да је Удружење преминуло. Отишло је на онај свет, а чланови, махом пензионери, сумњају да су остављени на овом – преварени и опељешени.

За двадесетак и више година, неки од њих су стекли и капитал од 96.000 динара, што је довољно за један пристојан последњи опроштај, али су доживели крах на загробној берзи, мислећи да ће провести миран дан на самртничкој постељи. Пензионери су стара школа. За разлику од нас, воде рачуна о свакој пари. Што су свеснији да им се ближи крај, то више брину да својом смрћу не отежају животарење наследника.

Када је умирао, мој отац је више бринуо о томе да ли сам запамтио где је склонио новац који је уштедео за сахрану и претио ми је да ће са оног света пажљиво мотрити да ли сам га потрошио по његовим упутствима, упозоривши ме да ћу са небеса добити ћушку ако само помислим да спискам тај новац за половна кола. Како је иначе имао тешку руку и меко срце, послушао сам га.

Али, за 350 ојађених корисника, испоставило се да се не исплати надживети Удружење, јер преживеле поштењачине претпостављају да су постале жртве пирамидалних Топаловића. Наиме, „Београд” је ликвидиран после изненадне и тешке финансијске ситуације, након доласка новог председавајућег за посмртну помоћ. Он објашњава да су трошкови сахране од 2012. године скочили за невероватних 300 одсто, те је размишљао да се чланарина повећа на 1.000 динара. То би за пензионере био монетарни удар, далеко јачи од срчаног. Тако је рачун Удружења умро у цвету младости, у 30. години.

Улагање у сопствену смрт је постао ризичан посао у тржишној утакмици многобројних трговаца, спекуланата и силних газда Језди који нуде ол-инклузив одлазак у вечна ловишта, те се изиграни инвеститори у посмртно осигурање надају да не постоји и живот после живота. Јер, ко преживи, кајаће се! И ко умре, кајаће се!

Послови са смрћу показују се изузетно исплативим због раста тржишта, јер све више људи умире, тако да се многе компаније оглашавају чак и у виртуелном свету, на бројним специјализованим порталима који нуде да се претворимо у пламичак, огањ, или да сневамо вечни сан по папреним ценама.

Да ли ће изиграни пензионери дочекати правду, или ће она бити покопана заједно са њима? Има ли важнијег задатка државе од решавања овог случаја? Судим да нема, јер, тим људима последње речи не смеју бити: „Кад будем мртав и бескућник”.