Poštovanje i uljudnost



Svaki čovek želi da živi u zajednici, u ljudskom društvu u kome se oseća prihvaćeno i cenjeno. Da bi se neko tako osećao potrebno je da od drugih ljudi dobija potvrde da jeste prihvaćen i da ga drugi vide kao vredno ljudsko biće. Potrebni su mu ljubav i poštovanje.

Ljubav je osećanje koje se uglavnom pokazuje i doživljava u intimnom socijalnom krugu, dok se izvan ovog kruga, u javnosti, izražava poštovanje. Izgleda da kod nas postoji velika razlika između intimnog i javnog. Većina ljudi se oseća dovoljno voljenima od bliskih osoba, dok upravo u javnosti, u svakodnevnoj komunikaciji sa osobama sa kojima nisu bliski, ne doživljava da je cenjena.

Poštovanje osećamo prema onim ljudima za koje ocenjujemo da imaju neku osobinu koju mi visoko cenimo. Što neko više ceni datu karakteristiku druge osobe, to je snažniji njegov doživljaj poštovanja prema njoj.

Za razliku od opisanog poštovanja koje je potrebno „zaraditi” nekom izuzetnom karakteristikom ili sposobnošću, postoji i ono elementarno ili minimalno poštovanje koje pripada svakom ljudskom biću. Prema teoriji ljudskih prava, svaki čovek, samo zato što jeste čovek, ima pravo na dostojanstvo. Biti dostojan dolazi od „stajati-do” čime se naglašava da se stoji na istom, horizontalnom nivou, da nije vertikalni odnos u kome se drugi ponižava („čini niskim”) ili se prema njemu ponaša uzvišeno („sa visine”). To znači da elementarno poštovanje isključuje prezir prema nekoj osobi, i to bez obzira kakva je ta osoba i šta je uradila. U praksi to znači da bez obzira na to šta neko oseća prema nekoj osobi i šta misli o njoj – u obavezije da se prema njoj ponaša sa poštovanjem. To je civilizacijski standard koji se naziva uljudnost.

Mnogobrojni primeri iz svakodnevnog života ukazuju da je kod nas previše ljudi koji zahtevaju poštovanje, istovremeno odbijajući da poštuju druge. Najčešće zbog toga što ne razumeju šta poštovanje jeste, tako da izražavanje poštovanja doživljavaju kao znak slabosti, kao neku vrstu poniznosti. A kako ne žele da budu ponizni, ponašaju se bahato i u stvarnosti ponižavaju druge.

Problem je i kada neko ne razlikuje poštovanje, koje je pozitivan odnos, od strahopoštovanja koje je negativan odnos. Strahopoštovanje je vrsta straha zbog kojeg se neko ponaša kao da poštuje samo da bi sprečio agresivnost druge osobe. Zato nije retko da neko zastrašuje druge iznuđujući „poštovanje”.

Sve to čini da je potrebno da vratimo uljudnost, ljubaznost i poštovanje u javni život, kako u medijima tako i u svakodnevnoj komunikaciji. Najbolje sopstvenim primerom, ali i jasnom osudom neuljudnog javnog ponašanja.

Zoran Milivojević

Izvor

Ljubav i vaspitanje



Pre pola veka psihoanaliza i druge psihoterapijske škole uverljivo su pokazale i dokazale da su ona deca koja su odrasla bez roditeljske ljubavi izrasla u neurotične ličnosti. Na osnovu te činjenice, stvorena je pretpostavka da je za detetov pravilan razvoj i njegovo buduće mentalno zdravlje najvažnije da mu se dovoljno pokazuje da je voljeno. Pretpostavlja se da ako nedostatak ljubavi izaziva neurozu, da bi njeno pokazivanje i davanje tvorilo mentalno zdravlje.

To je razlog zbog kojeg se mnogi roditelji kojima je stalo da budu dobri veoma trude da detetu što više i što češće pokazuju ljubav, kao i da izbegavaju svaku situaciju u kojoj bi dete moglo da se oseti nevoljenim ili nedovoljno voljenim.

Posledica je da su se pojmovi voleti dete i vaspitati dete potpuno spojili i poistovetili. Odbačen je nekadašnji, srednjoevropski model vaspitanja koji je preporučivao disciplinovanje uz istovremeno izbegavanje pokazivanja ljubavi, a ustoličen je savremeni model koji preporučuje pokazivanje ljubavi, a disciplinovanje dece čini neostvarljivim.

Posle više decenija dominacije ovog permisivnog, popustljivog načina vaspitanja, suočeni smo sa njegovim negativnim posledicama. Umesto da tvori mentalno zdravu decu koja su sposobna za samostalni život, ispostavilo se da model tvori egocentrične i narcisoidne odrasle, zainteresovane samo za svoje uživanje, nesposobne da vole, nedovoljno sposobne da kontrolišu impulse i zbog toga sklone nasilju, uzimanju droga, alkohola.

O ovim i čitavom nizu drugih problema koji su nastali kao posledica popustljivog vaspitanja, veoma dokumentovano piše psiholog dr Arik Sigman u knjizi „Razmažena generacija” koju uskoro objavljuje „Psihopolis”. Sigman nas opominje da smo unutar zapadnog civilizacijskog kruga napravili tragičnu grešku kada smo poistovetili ljubav i vaspitanje, te da je krajnje vreme da te pojmove ponovo razdvojimo.

Danas je jasno da smo bežeći od preterano socijalizovanog deteta otišli u nesocijalizovano dete, od neuroze u narcisoidnost. Lek nije povratak na staro jer nije ljubav ta koja kvari decu. Kvari ih nedostatak disciplinovanja. Plašeći se da ih deca neće voleti, savremeni roditelji su usvojili dečje definicije da je ljubav sve ono što kod deteta izaziva prijatnost, a da neljubav izaziva neprijatnost. Moramo ponovo da kolektivno učimo, uključujući i ponekog stručnjaka, da disciplinovanje dece nije izraz neljubavi, nego upravo ljubavi. Pomozimo deci da shvate da postoje i veoma korisne stvari koje su neprijatne, a koje dete mora da nauči i usvoji. I zato je nova formula vaspitanja: ljubav plus disciplina.

Zoran Milivojević

Izvor

Biće i ponašanje



Da li na osnovu nekog postupka određene osobe možemo da zaključimo kakva je ona kao čovek, kao ljudsko biće? Kada neko uradi nešto loše, da li to znači da je loš čovek? Da li je moguće da dobri ljudi u nekoj situaciji postupe na loše način?

Na primeru dece: da li neki loš postupak deteta znači da je ono loše i da ga zbog toga ne možemo voleti? Jasno da ne. Deca izgrađuju svoju ličnost i usvajaju vrednosti, tako da je normalno da se povremeno loše ponašaju. Time što detetu, koje se loše ponaša, tvrdimo da ono nije dobro – dajemo mu argument zbog kojeg ono treba da odbaci loše postupanje i da počne da se ponaša na ispravan način. Kada to usvoji, ono će samo želeti da se više ne ponaša na loš način.

Šta se dešava u suprotnom, kada dete grdimo tako što mu poručujemo da je njegov loš postupak dokazao da je ono loša osoba? Tada mu poručujemo da je ono takvo po svojoj prirodi, da mu je loše ponašanje svojstveno, urođeno. Takođe, indirektno tvrdimo da je ono takvo i da ne može da se promeni. Ako smo imali nameru da grdnjom utičemo da dete promeni ponašanje – sami smo sebe negirali. Ovakva grdnja poziva dete da se poistoveti sa svojim lošim ponašanjem, što dovodi do toga da ono nastavi da se loše ponaša.

Ono što deca i odrasli mogu da promene je postupanje, ponašanje, način na koji misle i izražavaju se. I zato bi svaka kritika – svaki zahtev za promenu – trebalo da bude isključivo usmeren na to kako se neko ponaša, kako se poneo ili šta je napravio.

Na osnovu toga koliko ljudi u nekoj zajednici razlikuju ponašanje od osobe koja se ponaša, može da se meri civilizacijski stepen te zajednice. To se najbolje vidi u slučaju konflikta: tamo gde većina ljudi razlikuje postupak od osobe, tipičan konflikt je takav da neko jasno osuđuje nečije ponašanje ili želju, dok istovremeno ima pozitivan stav prema drugome kao osobi. U tim zajednicama su kritika i poštovanje povezani. U onim zajednicama gde ne uviđaju razliku između ponašanja i bića, konflikti su povezani sa dehumanizacijom drugoga kao osobe, sa osećanjima prezira i mržnje, ponižavanjem i nasiljem.

Takođe, možemo da primetimo da ljudi koji dobro poznaju razliku između ljudskog bića i načina na koje ono u nekoj situaciji postupa, i koji se u skladu sa tim razlikovanjem odnose prema drugima i sami prema sebi, po pravilu nemaju problema sa mentalnim zdravljem. I zato ko želi da ima dobar odnos sa drugima, nikada ne treba da kritikuje nekoga kao osobu, već samo ponašanje te osobe u određenim situacijama. A kada pohvaljujemo, upravo je najveće priznanje kada nekoga pohvalimo kao osobu.

Zoran Milivojević

Izvor

Sve je to divno marko...postovanje i uljudnost-ljubav i vaspitanje-bice i ponasanje.Mnogo ljudi to ima,pa cuva i cuva i cuva a tada "sve prekardasilo"

Eh, ako dve individue imaju to imaju i ljubav i ne mogu bas tako lako otici u neko "prekardasnjavanje". 

Inace, lepi su Zokijevi tekstovi i gadjaju sustinu nekih stvari vezanih za sam zivot pojedinca i njegov suzivot sa drugima. Procitaj ih, po meni ima dosta lep ugao gledanja na neke stvari. 

Procitao sam Marko i prije prvog posta    

Ljudi vole napadati neciju licnost,jer od svoje zaziru.

Poverenje



Različita istraživanja pokazuju da naši ljudi ne samo da sve manje veruju liderima, sredstvima javnog informisanja, institucijama, partijama, već i da sve manje verujemo jedni drugima. Kako opada poverenje, a raste njegova suprotnost – sumnja, tako se menja slika sveta: iz prijateljske u neprijateljsku.

Reč poverenje dolazi od glagola verovati. Verovanje nije znanje o stvarima ili ljudima, već je samo naša pretpostavka ili uverenje o njima. Kada je neko (ili nešto) opravdao naše ranije ukazano poverenje, tada je dostojan poverenja ili verodostojan. U svakodnevnim komunikacijama ljudi se trude da im poverujemo, da budu uverljivi. Nije dobro što se kod nas odomaćila reč ubedljivost kao sinonim za uverljivost, zato što je njeno izvorno značenje negativno, u smislu „uvaliti u bedu” nekoga zato što je nekome poverovao. Ova reč implicira da nije dobro nekome poverovati.

Postoji nekoliko nivoa poverenja. Možemo da imamo poverenja u nekoga da prema nama ima dobre namere, da nas neće prevariti, iskoristiti ili pokrasti. Nekada ljudi kriju svoje loše namere, jer im to omogućuje da dođu u priliku da drugoga prevare. Pojava osećanja sumnje nam omogućuje da se distanciramo i zaštitimo, da ne poverujemo u to kako nam drugi predstavlja stvari. Ono što pokreće osećanje sumnje je kada osoba svesno ili nesvesno registruje da se nešto ne uklapa. Naivni ljudi često bivaju prevareni, jer nikada ne sumnjaju, puni su poverenja. jer smatraju da su svi ljudi uvek dobri. Suprotnost su paranoidni koji smatraju da su ljudi pokvareni, tako da su stalno sumnjičavi i na oprezu.

Samopouzdanje je nečije verovanje u vlastite sposobnosti. Neko može da veruje da je sposoban da nešto uradi, dok drugi mogu da sumnjaju da ima takve sposobnosti. Zato, kada je reč o tuđim sposobnostima mi možemo da imamo poverenje ili sumnju.

Nekada ljudi koji su dobronamerni i sposobni da urade ono što su rekli da će da urade, to iz nekog razloga ne urade. Zato je važno i poverenje u nečiju doslednost i istrajnost, da će „održati reč”.

Kao što je detetu potrebno da ima poverenje u svoje roditelje, tako je i odraslima važno da postoji poverenje u zajednici. Bez tog šireg poverenja se loše živi. Poverenje u bliske ljude ne može da zameni poverenje u ljude. Loše je kada ljudi izlaskom iz intime, a ulaskom u javnost, na ulicu, imaju doživljaj da su na neprijateljskoj teritoriji. Međusobnu sumnjičavost nesvesno održavamo jednačeći poverenje sa glupošću, a prevaru sa pameću i lukavstvom. Stvari će se značajno promeniti kada prestanemo da žrtve prevare osuđujemo kao glupe i naivne, da se divimo prevarantima, a sebi da potvrđujemo da nas stalna sumnjičavost štiti da ne postanemo žrtve.

Zoran Milivojević

Izvor

Spontanost



Kada se u različitim psihološkim teorijama opisuje kakva bi idealna ličnost trebalo da bude, naglašava se da bi trebalo da bude spontana. To jeste razumljivo, jer je nečija spontanost znak da je u skladu sa samim sobom. Spontano izražavanje jeste osobina onih ljudi za koje kažemo da imaju integrisanu ličnost.

Ali zar nisu upravo deca prirodno spontana, jer se izražavaju u skladu sa tim šta osećaju i šta žele? Ova vrsta spontanosti ima negativno značenje zato što deca svojim izražavanjem često krše različite društvene norme. Zato ovu divlju spontanost zovemo impulsivnost. Ona označava da dete ili odrasli reaguje u skladu sa svojim unutrašnjim impulsom, otpisujući neke bitne aspekte stvarnosti, osećanja drugih ljudi ili društvene norme. Spontanost ima pozitivno značenje, jer podrazumeva izražavanje u socijalno prihvatljivim okvirima. Tokom kultivisanja impulsivnosti osoba u svojoj ličnosti integriše važne socijalne norme i vrednosti. Zato što ga sačinjavaju automatizmi koje razvijamo tokom socijalizacije, spontano ponašanje nije prirodno ponašanje.

Nespontanost je kada je osoba zadržana, kada je u grču i kada se kontroliše. To se dešava kada ili postoji konflikt između osobe i spoljašnjeg sveta, ili postoji konflikt unutar osobe – između dva dela njene ličnosti.

Spontanost je povezana sa opuštenošću, kako u telu, tako i u mislima. Zato je spontanost povezana sa duhovitošću, jer opušteni ljudi mogu da se igraju sa svojim mentalnim predstavama, praveći nove asocijacije između njih. Spontanost je osnova za stvaralaštvo, kreativnost.

Postoji razlika između spontanosti unutar socijalnog kruga ljudi sa kojima je neko blizak i spontanog ponašanja u javnosti. Ljudi sebi uglavnom dozvoljavaju spontanost u okvirima bliskosti, a u javnosti se ponašaju samokontrolisano, jer nose psihološku masku. Razlog za to je što ne znaju kako bi na njihovo spontano ponašanje mogli da reaguju ljudi koje ne poznaju, tako da se ustručavaju da se opuste. Ipak je moguće biti spontan i u javnosti na jedan socijalno prihvatljiv način.

Zato što su spontani ljudi prihvatili sebe, u društvu su opušteni i duhoviti, što ih čini omiljenima. Oni se prepuštaju tokovima unutrašnjih asocijacija i slobodno se izražavaju, bez vređanja drugih. U društvu spontanih je prijatno i nikada dosadno tako da ne dolazi do zasićenja. Kada je neko opušten i spontan, on druge poziva da se isto tako opuste i oslobode u njegovom društvu. Spontani ne samo da pokazuju da su sebe prihvatili, već i drugima pokazuju da ih prihvataju.

Zoran Milivojević

Izvor

Skrivena kamera



Glumci se trude da nam veoma realistično prikažu lik koga glume. Odličan glumac tako glumi da ne može da se primeti da glumi. Ako se zapitamo da li nas dobar glumac dobro obmanjuje i laže, odgovor je negativan samo iz jednog razloga: zato što znamo da glumac glumi. Upravo taj nesklad između naše svesnosti da gledamo glumca koji glumi i našeg doživljaja da je pred nama čovek koji ne glumi, jeste odlučujući za našu ocenu njegove glume. Šta se dešava kada neko sa kim smo u komunikaciji glumi, a mi niti znamo niti možemo da primetimo da glumi? Tada nas ta osoba dovodi u zabludu. Najjednostavnije rečeno, tada smo žrtva laži i prevare.

Jedna vrsta pozorišta izvan pozorišta je „nevidljiva animacija”. Tada publika ne zna da se pred njima odvija predstava već misli da je sve stvarno. Na primer, u restoranu, pred gostima „odigraju” ubistvo. To je sasvim različito od situacije kada kupimo kartu za pozorište. Kupujući kartu mi smo sklopili jednu vrstu psihološkog ugovora sa glumcima i pozorištem, potvrđujući da pristajemo da gledamo nešto što nije stvarno. Međutim, u slučaju nevidljive animacije takav ugovor ne postoji. Umetnici u želji da svojim delom izazovu snažne doživljaje kod publike, iako to publika niti je tražila niti je pristala, mogu da izazovu traume kod nekih gledaoca. Zbog toga se nevidljiva animacija smatra nekom vrstom „umetničkog silovanja”, etički neprihvatljivog i moralno spornog.

Skrivena kamera je vrsta nevidljive animacije u kojoj pored glumaca koji pred svojim žrtvama nevidljivo glume, postoji i naknadna publika koja zna za prevaru. I upravo je ta publika i njene reakcije na nečiju zbunjenost ono što je ključno. Gledaoci skrivene kamere pokazuju ismevanjem i podsmehom neprijateljski odnos prema žrtvi koja je u svom neznanju ispala „glupa” ili „prevarena”. To zna i žrtva, iako se, u trenutku zbunjenosti, a pod sugestijom glumca, osramoćeno smeje sama sebi.

Smejanjem se mogu izraziti različite emocije. Zdrav smeh je izraz osećanja smešnog, ali nisu svim ljudima smešne iste stvari. U neprijateljskim odnosima smešno je kada se datoj osobi desi nešto negativno, pa ona ispadne glupa, nespretna i nedostojanstvena. Smeh kao takav može biti izraz prezira, otvorenog kroz ismevanje, prikrivenog kroz ciničan podsmeh. Ismevanje žrtava skrivene kamere, bilo da su oni anonimusi ili poznate ličnosti, gaji neprijateljske odnose. Zreo čovek se drži pravila da se nikada ne smeje ljudima, već sa ljudima. Izgleda da u ovoj zemlji svako, pa i vi i ja, može da bude žrtva skrivene kamere, javne ili privatne. Pa čak i one u kojoj učestvuje uniformisana policija.

Zoran Milivojević

Izvor

Kada je vreme za udaju?
Marija Pavković | 09. decembar 2013. 12:45 |
Kada pređu 30. godinu, žene se suočavaju sa nestašicom na bračnom tržištu, jer su mnogi oženjeni, a dobiju i epitet udavače pa ih udvarači izbegavaju. Nerealna očekivanja su velika prepreka

Kada ćeš da se udaš? Nema neudate žene u Srbiji, kojoj najmanje jednom nije bilo upućeno ovo pitanje, a znatiželjni su najčešće roditelji, bliža i dalja rodbina, prijatelji, poznanici, kolege, udvarači, često i osobe koje je tek upoznala. I pored toga što se poslednjih godina "podrazumeva" da žene pre udaje završe školovanje, zaposle se i osamostale, tako da većina staje na "ludi kamen" oko 30. godine života, pitanje o udaji provlači se od ranih 20-ih, a kako vreme odmiče, radoznali su sve glasniji i uporniji. Naravno, preduslov svega je pronaći srodnu dušu, što nimalo nije lako.


- Kada se u obzir uzme životno iskustvo, ali i biološki sat žene, pravo vreme za ulazak u dobar i uspešan brak su kasne dvadesete - naglašava u razgovoru za „Život plus” Zoran Milivojević, psihoterapeut. - S jedne strane, što se stekne više iskustva, to lakše i bolje može da se proceni budući partner i izbegne greška koju bi žena mogla da napravi u ranoj mladosti. Ipak, ne treba zaboraviti da je idealno vreme za materinstvo u 23. godini, što danas mnoge dame zanemaruju.

Dvadesete su rezervisane za studiranje, zapošljavanje i napredovanje u karijeri, formiranje bliskog kruga prijatelja, putovanja, ali i pronalaženje i uspostavljanje svog "ja", tako da "život" zapravo počinje u tridesetim. Ekonomski i društveni kodeks nam nameću taj tempo i pomeraju granice majčinstva, a mnoge žene tek na proslavi 30. rođendana postanu svesne da nisu više u "cvetu mladosti" i počnu da razmišljaju o stvaranju porodice.

Naš sagovornik naglašava da u Srbiji ima veliki broj uspešnih, pametnih, situiranih i lepih žena, koje imaju više od 30 godina, a nisu udate, čak nemaju ni partnera.

- U pitanju je ozbiljan problem savremene generacije. Kada dođu u te godine, žene se suočavaju s takozvanom nestašicom na bračnom tržištu, s obzirom na to da se određen broj muškaraca već oženio. Dobiju epitet udavače, pa ih čak mnogi udvarači izbegavaju, jer smatraju da žele brak već posle mesec dana zabavljanja - objašnjava Milivojević.

Poznati psihoterapeut smatra da devojke u Srbiji mnogo čekaju, jer se nameće da je moderno živeti u stilu serije "Seks i grad" i da za brak uvek ima vremena.

- Mnoge žene kod nas planiraju da se udaju u 34. godini, jer do tada žele da, kako kažu, žive život i ostvare se na poslu. Naravno da je i to moguće, ali mislim da nema potrebe da se toliko čeka, bez obzira na to što se trudnoća ili porodica negativno odražvaju na karijere žena u pojedinim preduzećima u Srbiji - poručuje Milivojević.


S druge strane, pritisak okoline da je 30. godina "krajnja granica" često je potpuno kontraproduktivan, pa mnoge žene natera da urade suprotno. U 20-im se veliki broj brakova sklapa iz pogrešnih razloga, iako, naravno, postoje i prave ljubavi, jer mnogi u tim godinama polaze od trenutno lepog iskustva, misleći da će ono trajati kroz život, a nisu ni svesni da zajednica dvoje ljudi obuhvata i mnogo problema i obaveza, koji vremenom "ubijaju" romantiku.

Zato se dešava da devojke, koje su u ranoj mladosti rekle sudbonosno "da", često nisu dobro ni upoznale muževe, odnosno da ne znaju kako će brak funkcionisati u problematičnim situacijama. Prednost udaje u tridesetim je to što su žene uglavnom izgradile sebe, znaju tačno šta žele i imaju dovoljno životnog iskustva da bolje procene potencijalnog partnera, za razliku od mladih devojaka koje još "traže" sebe, često prilagođavaju svoje mišljenje muškim stavovima, previše analiziraju vezu i ostaju u ljubavnim odnosima bez budućnosti.

Ulazak u četvrtu deceniju života svkako donosi više samopouzdanja i na prve signale da emotivna veza ne vodi u željenom pravcu, one su spremne da raskinu. Isto tako, za pravog muškarca spremne su da se bore svim srcem i ne plaše se da glasno kažu šta žele i očekuju od partnera.

Insistiranje okoline da svaka neudata predstavnica lepšeg pola mora po svaku cenu da ima dečka, takođe može da bude pogubno po ženu i da nesmotreno ulazi iz veze u vezu samo da ne bude sama, a tako može i da propusti svoju srodnu dušu zbog osoba koje joj ne odgovaraju. Ako ste trenutno sami, nije smak sveta, i to nikako ne umanjuje vrednost žene. Stručnjaci savetuju da je bolje da budete bez partnera, nego da u prelomnom periodu života "robijate" u promašenoj vezi ili braku.


Naravno, nerealna očekivanja su veliki protivnik uspešnoj vezi, ali zrelost donosi i saznanje da niko nije savršen, pa ni vi. Prava sreća može da se pronađe samo uz kompromise, dobre odnose i međusobno razumevanje.

- Veliki je problem kada pojedine žene sa 33 ili 34 godine dođu i kažu "želim da se udam za lepog, uspešnog i situiranog muškarca i ne pada mi na pamet da spuštam kriterijume". Naravno da ne bi trebalo da spušta kriterijume, ali pristup kako niko nije dovoljno dobar za nju je velika prepreka da pruži šansu nekome ko zaista vredi, međutim, na prvi pogled on se ne uklapa u njihovu viziju savršenog muškarca - kaže Milivojević.

- Ako se niste udale do 30. godine, nije smak sveta, ali je pravo vreme da sa dovoljno životnog iskustva pružite šansu pravom udvaraču.


SEKS BOLJI POSLE TRIDESETE

Kada pređu 30. godinu, žene vrlo dobro znaju šta vole u seksu i kvalitet ljubavnog odnosa se popravlja, pokazuju istraživanja. Svesne su da nije važno samo da pokažu umeće muškarcu i da njega opčine i zadovolje, već akcenat stavljaju na sebe i svoje želje. Osim toga, mlade devojke su stidljivije, dok s godinama, predstavnice nežnijeg pola hrabrije iznose svoje fantazije i ne ustežu se da to podele sa partnerom, čak i sa kada su svesne da je to samo prolazna avantura.



GLEDAJU MAJKU, ODBIJAJU BRAK

U prilog kasnoj udaji ide i nametnuti ideal večne mladosti. Predrasude kako nema više provoda kada čovek "odraste ili stupi u brak", takođe utiču na stav mladih dama da sa udajom ne treba žuriti. Osim toga, zbog produženog lagodnog života kod roditelja, koji je u Srbiji česta pojava, mnoge devojke ne žele da napuste porodično gnezdo i osamostale se, upozorava dr Zoran Milivojević.

- Kada vidi žrtvu svoje majke, devojke na delu imaju negativan model koji žele da izbegnu. Postaju egocentrične, uz konstatacije "neću da se udam, da mu kuvam i perem". Takva osoba mora da uloži ogroman napor kako bi ostvarila zajednički život i uhvatila se ukoštac sa svim onim što život nosi - konstatuje Milivojević.

Izvor: Novosti