Pa naravno da dospevaju. Samo sa mnogo slabijim zracenjem. Sa kvadratom rastojanja opada.

aha... nemojte se ljutiti sto sam dosadan. jbg sta cu kad me sve zanima :S

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/8/89/236084main_MilkyWay-full-annotated.jpg

Zanima me kako ne vidimo centar naseg mlecnog puta?

I drugo pitanje imaju li mozda slike centra ali slikane teleskopom?

Zato sto ti je tako predstavljena. Jos niko nije otisao nekih 100-tinak hiljada svetlosnih godina van nje, da bi je uslikao iz tog polozaja. Drugo sto smo mi u polozaju da je gledamo sa strane. I trece, sa ove daljine ne deluje toliko zbijeno. Nije isto biti ispred sume na 50m ili na 1000m. Nece zbijenost delovati isto.

Slikano sa Zemlje ...

Nisi razumeo, nisam ni mislio da je neko slika van mlecnog puta, vec sa zemlje, tu sliku sto si postavio je sasvim dovoljno.

U kom godisnjem dobu se centar nazire ili je nemoguce videti bez teleskopa?

Mislim da se centar vidi sa juzne hemisfere. A ovo je opet radjeno duzom ekspozicijom. Tako da i nije toliko izrazajno kao na slici.

 Ovaj covek je legenda.

Ovo izgleda tačno u svetlu Einstein-ove relacije i tu se potpuno slažem... Ipak, to što se čestica može, u kvantnoj fizici, modelovati kao talasni paket (http://en.wikipedia.org/wiki/Wave_packet) ne znači da je materija baš potpuno isto što i energija. Na primer, kako ćemo energiji pridružiti određene osobine kao što su masa ili naelektrisanje? Hoću da kažem da ipak postoji fundamentalna razlika između "materije" i "energije" koja nije samo u gustini. Ako, dakle, koncentrišemo više toplotne energije u nekom kotlu, nećemo dobiti materiju, već samo malo veću gustinu energije. Potreban je fizički proces transformacije, moguć samo pod određenim uslovima, da bi energija prešla u materiju i obratno, nije dovoljna samo razlika u gustini...

Svest i "duša" se mogu objasniti kao emergentni fenomeni. Na primer, vodonik i kiseonik imaju, kao atomi, određene osobine. Kada interaguju i oslobode malo energije, dobijeni molekul vode ne zadržava te osobine, ali se pojavljuju nove, emergentne osobine. Jedna od posledica usložnjavanja sistema je i ta da je vodu nemoguće opisati kao sumu osobina vodonika i kiseonika. Na sličan način, usložnjavanjem sistema, javljaju se i razni oblici života koji se, kao emergentni fenomeni, od neživih pre svega razlikuju po određenim emergentnim osobinama, kao što su reprodukcija, prisustvo složenih regulatornih povratnih sprega i sl. Postoje i prelazni oblici, od "neživog" ka "živom", kao što su prioni ili virusi. Prioni su uglavnom sačinjeni od proteina i samo su složene "hemikalije" (http://en.wikipedia.org/wiki/Prion), dok su virusi isto tako samo složene makromolekularne hemikalije (ali još sadrže i DNA) dok su van tela domaćina. Pri svemu ovome, ono što složene sisteme čini "složenim" je njihova organizacija (koja se može kvantifikovati) a ukupna organizacija je limitirana količinom informacije, koja je termodinamički vezana za veličinu pod nazivom "entropija" a koja se, opet, može kvantifikovati na nivou sistema.


Mi to ne možemo da znamo. Mi možemo videti samo ono što je iz naše pozicije vidljivo. Dakle, ne vidimo šta je bilo pre i šta će biti posle u vremenu, ne znamo čak ni da li je kosmos svuda isti (ili bar sličan) kao ovaj njegov deo u kome se nalazimo i sl. To se, u najopštijem obliku, zove "observer bias" -- mi trenutno posmatramo samo jednu pojavnu varijantu kosmosa i to u samo jednom trenutku vremena i to iz jednog ugla, i to samo opservabilne veličine. Logično bi bilo pretpostaviti da jedan dobar deo zračenja ne dospeva do Zemlje. Ne treba izgubiti iz vida ni Olberov paradoks: http://en.wikipedia.org/wiki/Olbers_paradox


Postoji čitav niz eshatoloških teorija, bolje ili lošije utemeljenih u fizici. Jedna od boljih je vezana za dekoherenciju, koja se ogleda u izuzetno velikoj brzini promene brzine propagacije EM talasa usled promene dielektričnih i drugih osobina sredine (talasovoda). Brzina promene brzine je ubrzanje, a veliko ubrzanje dovodi do naglog usporenja protoka vremena koju "svest" u trenutku smrti iskusi, posmatrano spolja. Dakle, za tu svest, trenutak "smrti" traje praktično beskonačno dugo u fizičkom smislu (pa verovatno ima i takvo iskustvo) dok je, posmatrano iz našeg ref. sistema, to vrlo kratko vreme. Na taj način "umiruća svest", koja dekoherira, biva "zarobljena" u trenutku umiranja koji, za nju, traje praktično beskonačno. Inače, ako se prihvati stanovište čisto fizičke (nasuprot metafizičkoj) prirodi "svesti" i "duše", glavna odrednica je nivo organizacije, što je u termodinamici savršeno dobro poznato i može se kvantifikovati, a ne prosto energija. Energija je neiskoristiva ako je svuda podjednako distribuirana; neophodna je neuravnoteženost, dakle nekakva organizacija, znanje o tome odakle će i kuda teći ta energija (iz tačke višeg ka tački nižeg potencijala) i samo tada može da se dobije koristan rad. Živa bića su visokoorganizovani sistemi i to ih čini specifičnim, a ne količina ili forma energije -- spaljivanjem jednog čoveka se, naime, neće dobiti više energije nego spaljivanjem odgovarajuće količine običnog uglja.


SE se uspešno primenjuje kao model u mikrosvetu a ne za kafane, tako da su navedeni primeri besmisleni.

Ali svakako zabavni.