Iako od 1. marta ove godine mogu da biraju hoće li struju kupovati od Elektroprivrede Srbije ili će je nabavljati na tržištu, srpske kompanije to još uvek ne čine. A i zašto bi kad struju koju im isporučuje EPS plaćaju po ceni koja je do 60 odsto niža od cena na evropskim berzama i niža od cene koju plaćaju građani.

Prosečna cena je manja od pet dinara za kilovat-čas. Dakle, industrijski potrošači u Srbiji struju plaćaju manje nego građani i znatno manje nego da se električnom energijom snabdevaju na tržištu.

- Cena struje za isporuke u 2009. u četvrtak je na berzi EEX u Lajpcigu iznosila 80 evra za jedan megavat-čas - kaže za ,,Blic nedelje” Tomaž Orešić, direktor marketinga za Centralnu i Zapadnu Evropu EFT.
Tajni ugovor
Iako je cena struje nepredvidiva i varira usled niza faktora, na osnovu postojećeg trenda Orešić očekuje da će cena za 2009. na regionalnom tržištu biti viša od cene na tržištima Zapadne Evrope. Tako nešto, već se dogodilo kad je nedavno u Albaniji zbog izuzetno povećane tražnje cena megavat-časa prešla granicu od 100 evra.
Iako zvanično tarifa od 50 evra za megavat-čas važi za sve kupce van kategorije domaćinstava, dakle i za privredu i za tzv. prioritetne potrošače (bolnice, socijalne ustanove...), sumnja se da neki od najvećih industrijskih potrošača energiju kupuju po znatno nižim cenama. Tako, na primer, nije poznato po kojoj ceni struju kupuje “US Steel” jer ugovor između vlasnika smederevske železare i EPS-a nikada nije objavljen. Tomaž Orešić, međutim, kaže da to za region jugoistočne Evrope nije neuobičajena pojava.
- Garancija snabdevanja energijom po povoljnim cenama u dužem vremenskom periodu značajan je faktor u privlačenju stranih investicija. U Rumuniji veliki potrošači snabdevanje strujom ugovaraju direktno sa hidroelektranama, takođe po ceni koja je ispod tržišne i koja, sa svim taksama, dostiže oko 60 evra za megavat-čas. Slično je i u Slovačkoj, gde veliki potrošači raspisuju tendere za nabavku električne energije, a neretko cene ugovoraju u direktnim pregovorima - kaže Orešić.
Ukazujući na visok stepen zavisnosti između cene električne energije i energetski intenzivnih industrija, sagovornik „Blica nedelje“ kao interesantan navodi model uvoženja tržišne cene energije za industriju koji je primenjen u Crnoj Gori gde su potrošači primorani da svake godine za deset odsto povećavaju procenat svog bilansa koji kupuju po tržišnoj ceni. Tako je vlasnik podgoričkog kombinata aluminijuma (KAP) Oleg Deripaska u 2007. oko 40 odsto energije koju troši morao da kupi po tržišnoj ceni (ove godine taj se procenat popeo na 50), dok je ostatak dobio kao tarifni potrošač od Elektroprivrede Crne Gore po znatno povoljnijim cenama. Nezadovoljan Deripaska je zapretio da će, ukoliko bude morao da plaća struju iz uvoza po ekonomskoj ceni, ugasiti proizvodnju u KAP što bi, po procenama ekonomista, bruto društveni proizvod Crne Gore vratilo na nivo od pre 15 godina, a Luka Bar i Željeznica ostali bi bez polovine zarade.
Država ćuti
Po rečima Gorana Nikolića iz Centra za naučnoistraživački rad Privredne komore Srbije, računi pojedinih velikih kompanija-izvoznika sa mesečnim utroškom od desetak i više hiljada megavat časova iznose svega 20 miliona dinara. A po računici EPS-a, zahvaljujući jeftinoj struji firme u Srbiji godišnje na račun ovog javnog preduzeća zarade između 80 i 120 miliona evra.
Elektroprivreda Srbije funkcioniše više kao socijalna institucija nego kao pravo preduzeće, izjavio je Aleksandar Obradović, generalni direktor EEZ Srbija koji smatra da je cena električne energije u Srbiji pre svega političko pitanje. Otuda veliki potrošači ne koriste mogućnost da struju nabavljaju izvan EPS-a, jer dobro znaju da je cena po kojoj sada kupuju ispod tržišne, kaže Obradović.
Vlada Srbije do sada nije pokazala nameru da velike potrošače otera na tržište, makar delimično kako je to učinjeno u Crnoj Gori. Nije to ni lako, ni zgodno. Jer, kako od stranih investitora tražiti da struju plaćaju više od sume za koju su svojevremeno kupili srpske kompanije. Ovakvom politikom država omogućava prelivanje potencijalnog profita EPS-a na račune privatnih kompanija i na taj način indirektno nanosi štetu svim poreskim obveznicima.

Primer iz okruženja
Od 1. jula 2007. u Sloveniji veliki potrošači su u potpunosti prepušteni tržištu, a cene po kojoj nabavljaju energiju variraju između 60 i 100 evra za megavat-čas. Suočena s tim kompanija Talum (Tvornica gline i aluminjuma Kidričevo) postala je nekonkurentna i morala je da zatvori 50 odsto proizvodnih kapaciteta. S druge strane nova situacija primorala je Talum da radikalno poboljša energetsku efikasnost i potrošnju struje smanji za blizu 500.000 megavat-časova.





Izvor: Blic