Filozofske grane :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Filozofija prirodnih nauka

Karl Hempel

Predgovor

Ova knjiga pruza uvod u neke od sredisnjih tema savremene metodologije i filozofije prirodnih nauka. Kako bih udovoljio zahtevima profesora koji mi je stalno na raspologanju, odlucio sam da podrobnije obradim ogranicen broj znacajnih pitanja, umesto da pokusam da dam ovlasan pregled sireg podrucja tema. Iako je ova knjiga po svom karakteru na elementarnom nivou, nastojao sam da izbegnem zbunjujuca pojednostavljivanja i ukazao sam na nekoliko neresenih problema koji cine predmet trenutnih istrazivanja i rasprava.

Citaoci koji zele da potpunije istraze pitanja koja se ovde razmatraju ili da se upoznaju sa drugim problemskim podrucjima filozofije nauka naci ce naznake za dalje citanje u kratkoj bibliografiji na kraju knjige.

Znatan deo ove knjige napisan je 1964, tokom poslednjih meseci godine koju sam proveo kao clan nastavnog osoblja u Centru za proucavanje u oblasti bihevioristickih nauka. Drago mi je sto mogu da izrazim svoju zahvalnost na ukazanoj mi prilici.

Na kraju bih zeleo da se toplo zahvalim i urednicima ove biblioteke, Elizabet i Monro Berdsli, na njihovim dragocenim savetima, kao i Dzeromu B. Neu za njegovu delotvornu pomoc pri citanju korektura i primeni indeksa.

Karl G. Hempel

1. Domen i cilj ove knjige

Razlicite grane naucnog istrazivanja mogu se podeliti u dve glavne grupe: empirijske i neempirijske nauke. Prve imaju za cilj da istraze, opisu, objasne i predvide dogadjaje u svetu u kome zivimo. Njihovi stavovi moraju se, stoga, proveravati na cinjenicama naseg iskustva i oni su prihvatljivi samo ako su na odgovarajuci nacin potkrepljeni iskustvenim svedocanstvom. Takvo svedocanstvo pribavlja se na mnostvo razlicitih nacina: eksperimentisanjem, sistematskim posmatranjem, razgovorima ili anketama, psiholoskim ili klinickim testiranjima, brizljivim proucavanjem dokumenata, natpisa, novcica, arheoloskih ostataka itd. Ova zavisnost od iskustvenog svedocanstva razlikuje empirijske nauke od neempirijskih disciplina kao sto su logika i cista matematika, ciji se stavovi dokazuju bez sustinskog pozivanja na iskustvene cinenice.

Same empirijske nauke cesto se dele na prirodne i drustvene nauke. Kriterijum za ovu podelu je mnogo manje jasan od kriterijuma koji razlikuje empirijska od neempirijskih istrazivanja, i ne postoji opsta usaglasenost oko toga gde bi tazno trebalo povuci liniju razdvajanja. Obicno se smatra da prirodne nauke ukljucuju fiziku, hemiju, biologiju i njihova granicna podrucja; u drustvene nauke najcesce ubrajamo sociologiju, politicke nauke, antropologiju, ekonomiju, istoriografiju i njima srodne discipline. Psihologija se ponekad pripisjuje jednom, ponekad drugom podrucju, a ne tako retko kazemo da se ukrsta sa oba ova podrucja.

U ovoj seriji izdanja, filozofija prirodnih i filozofija drustvenih nauka obradjene su u razlicitim knjigama, sto omogucava prikladnije razmatranje sirokog podrucja filozofije nauka; namera nije bila da se unapred odgovori na pitanje da li ova podela ima i sistematski znacaj, tj. da li se prirodne nauke fundamentalno razlikuju od drustvenih, po svom predmetu, ciljevima, metodima ili pretpostavkama. Da izmedju ovih sirokih podrucja postoji temeljne razlike rasprostranjen je stav, zasnovan na razlicitim zanimljivim razlozima. Detaljno ispitivanje ovih tvrdnji zahteva brizljivu analizu kako drustvenih tako i prirodnih nauka i prevazilazi domen ovog nevelikog izdanja. Uprkos tome, nase razmatranje osvetlice donekle i ovo pitanje. Tu i tamo, imacemo prilike da u istrazivanju filozofije prirodnih nauka bacimo uporedni pogled na drustvene nauke, i videcemo da mnoga nasa otkrica u pogledu metoda i racionalne osnove naucnog istrazivanja vaze za drustvene, bas kao i za prirodne nauke. Reci nauke i naucni cesto ce, stoga, upucivati na celokupno podrucje empirijskih nauka, ali ce, kako to jasnoca bude zahtevala, biti pridodate i odgovarajuce odrednice.

Ugled koji nauka danas uziva bez sumnje se poglavito moze pripisati zadivljujucim uspesima i brzom sirenju delokruga njenih primena. Mnoge grane empirijskih nauka pruzaju osnovu pratecim tehnologijama, koje rezultate naucnog istrazivanja uvode u praksu, i koje cisto ili osnovno istrazivanje cesto opskrbljuju novim podacima, novim problemima i novim istrazivackim alatima.

No, pored toga sto coveku pomaze u nastojanju da ovlada svojim okruzenjem, nauka zadovoljava i jedan drugi, bezinteresni, ali ne manje dubok i trajan, poriv: covekovu zelju za sticanjem sve sireg znanja i sve dubljeg razumevanja sveta u kome se nalazimo. U poglavljima koja slede razmotricemo kako se postizu ovi primarni ciljevi naucnog istrazivanja. Istrazivacemo kako se dospeva do naucnog saznanja, kako se ono podrzava i kako se menja; ispitacemo kako nauka objasnjava iskustvene cinjenice i kakvu nam vrstu razumevanja pruzaju njena objasnjenja, a tokom ovih razmatranja dodirnucemo i neke opste probleme koji se ticu pretpostavki i granica naucnog istrazivanja, naucnog saznanja i naucnog razumevanja.

2. Naucno istrazivanje: smisljanje i provera hipoteza

2.1 Istorija jednog slucaja kao primer

Radi jednostavne ilustracije isvesnih znacajnih aspekata naucnog istrazivanja, razmotrimo Zemelvajsov rad na proucavanju porodiljske groznice. Ignacije Zemelvajs, lekar madjarskog porekla, obavljao je ovo istrazivanje u periodu od 1844. do 1848. godine u Opstoj bolnici u Becu. Kao clan medicinskog osoblja Prvog porodiljskog odelenja ove bolnice, Zemelvajs se veoma uznemirio kada je ustanovio da je veliki broj zena koje su se porodile na ovom odeljenju dobio opasnu i cesto fatalnu bolest, poznatu kao porodiljska groznica. Od 3157 porodilja na Prvom odeljenju, od ove bolesti je 1844. godine umrlo 260 ili 8,2 procenta; smrtna stopa je 1845. bila 6,8 a 1846. inosila je 11,4 procenta. Ove brojke bile su utoliko alarmantnije sto je na susednom Drugom porodiljskom odeljenju iste bolnice, na kojem je bilo smesteno gotovo isto tolikoo zena koliko i na Prvom, stopa smrtnosti od porodiljske groznice bila mnogo niza: 2,3 2,0 i 2,7 procenta u toku istih godina. U knjizi o uzrocima i sprecavanju porodiljske groznice koju je kasnije napisao, Zemelvajs opisuje svoje napore da razresi ovu zastrasujucu zagonetku.(I)

Zemelvajs je zapoceo razmatranjem razlicitih objasnjenja koja su u to vreme ponudjena; neka od njih smesta je odbacio jer se nisu slagala sa dobro zasnovanim cinjenicama; druga je podvrgao odredjenim proverama.

Jedno rasireno glediste pripisivalo je razorno dejstvo porodiljske groznice "epidemijskim uticajima", nejasno opisivanim kao "atmosfersko-kosmicko-zemaljske promene", koje se protezu citavim kvartovima, uzrokujuci kod porodilja porodiljsku groznicu. Ali , kako su takvi uticaji, razmisljao je Zemelvajs, godinama mogle da pustose Prvim odeljenjem, a da pri tome postede Drugo. I kako se ovo glediste moglo pomiriti sa cinjenicom da, dok je groznica divljala u bolnici, u Becu i okolini nije zabelezen gotovo nijedan slucaj: prava epidemija, kao sto je kolera, ne bi bila tako selektivna. Na kraju, Zemelvajs belezi da su neke zene sa Prvog odeljenja, koje su zivele daleko od bolnice, porodile na ulici: pa ipak, uprkos ovim nepovoljnim okolnostima, stopa smrtnosti od porodiljeske groznice medju slucajevima "porodjaja na ulici" bila je niza od prosecne stope na Prvom odeljenju.

Prema prvom misljenju, uzrok smrtnosti na Prvom odeljenju lezao je u prepunjenosti kapaciteta. Ali Zemelvajs naglasava da je guzva bila cak i veca na Drugom odeljenju, delimicno kao rezultat ocajnickih nastojanja pacijentkinja da izbegnu zloglasno Prvo odeljenje. Zemelvajs odbacuje jos dve slucajne pretpostavke koje su u to vreme iznesene, primecujuci da nisu postojale razlike izmedju ova dva odeljenja u pogledu isrtane ili opste brige prema pacijentkinjama.

Komisija odredjena da postize slucaj pripisala je 1846. godine prevladavane bolesti na prvom odeljenju povredama nanetim grubim pregledima studenata medicine, koji su praksu iz akuserstva obaljvali na Prvom odeljenju. Osporavajuci ovo glediste, Zemelvajs je primetio sledece: (a) povrede nanete prirodnim putem, u toku samg porodjaja, mnogo su vece od povreda koje bi mogle biti prouzrokovane grubim pregledom; (b) babice koje su obavljal praksu na Drugom odeljenju pregledale su pacijentkinje na gotovo isti nacin, ali bez istih posledica; (c) kada je kao reakcija na izvestaj komisije, broj studenata prepolovljen, a njihovi pregledi svedeni na minimum, smrtnost je, nakon kratkotrajnog opadanja porasla do viseg nivoa viseg nego ikada ranije.

Bila su ponudjena i razlicita psiholoska objasnjenja. Prema jednom od njih, organizacija na Prvom odeljenju zahtevala je da svestenik, koji bi nosio poslednju pricast zeni na umoru, na putu do bolesnicke sobe prodje kroz pet odeljenja: pojava svestenika, kome je prethodio posluzitelj sa zvonom, imala je, smatralo se, zastrasujuci i iznurujuci efekt na pacijentkinje, cineci ih podesnim zrtvama porodiljske groznice. Na Drugom odeljenju ovaj nepovoljni faktor je izostajao, posto je svestenik imao direktan pristup bolesnickoj sobi. Zemelvajs je resio da ispita ovu hipotezu. Nagovorio je svestenika da ide zaobilaznim putem, ne koristeci pri tom zvono, kako bi do bolesnicke odaje stigao tiho i neopazeno. Ali, smrtnost na Prvom odeljenju nije se smanjila.

Nova ideja koja je ponudjena Zemelvajsu zasnivala se na zapazanju da su na Prvom odeljenju zene poradjanje u lateralnom polozaju, dok su na Drugom odeljenju poradjane postrance. Iako je ovu pretpostavku smatrao malo verovatnom, odlucio je da ispita, "kao davljenik koji se hvata za slamku", da li ova razlika u postupku ima znacaja. Uveo je lateralni polozaj prilikom porodjaja na Prvom odeljenju, ali je smrtnost ostala nepromenjena.

Najzad, pocetkom 1847, jedan nesrecan slucaj pruzio je Zemelvajsu odlucujuci kljuc za resenje problema. Jedan od njegovih kolega, Kolecka, zadobio je posekotinu na prstu od skalpela studenta sa kojim je obavljao autopsiju i preminuo nakon bolnog toka bolesti, ispoljavajuci iste simptome koje je Zemelvajs uocio kod zrtava porodiljske groznice. Iako je u to vreme uloga mikroorganizama kod ovakvih infekcija jos uvek bila nepoznata, Zemelvajs je shvatio da je "materija sa lesa" koju je skalpel uneo u Koleckinu krv prouzrokovala smrtnu bolest njegovog kolege. Slicnost izmedju toka Koleckine bolesti i bolesti zena na klinici dovela je Zemelvajsa do zakljucka da su njegove pacijentkinje umirale od iste vrste trovanja krvi: on, njegove kolege i studenti medicine bili su nosioci zaraznog materijala, posto su on i njegovi saradnici dolazili na odeljenje odmah nakon seciranja u sobi za autopsiju i pregledali zene neposredno pred porodjaj, opravsi tek ovlas ruke, koje su cesto zadrzavale karakteristican neprijatan miris.

Zemelvajs je i ovoga puta stavio svoju ideju na probu. Zakljucio je da, ukoliko je u pravu, porodiljeska groznica moze da se spreci hemijskim unistavanjem zaraznog materijala koji se zadrzao na rukama. Izdao je nalog svim studentima medicine da, pre svakog pregleda, isperu ruke u rastvoru hlorisanog kreca. Smrtnost od porodiljske groznice smesta je pocela da opada, a u toku 1848. godine pala je na 1,27 procenata na Prvom odeljenju u poredjenju sa 1,33 na Drugom.

Kako bi dalje podrzao svoju ideju, ili svoju hipotezu, kako cemo je takodje zvati, Zemelvajs primecuje da ona objasnjava i cinjenice da je smrtnost na Drugom odeljenju uporno bila toliko niza: o pacijentkinjama su se na tom odeljenju starale babice, ciji program obuke nije obuhvatao praksu seciranja leseva u okviru anatomije.

Ova hipoteza pruzala je objasnjenje i za nizu smrtnost medju "porodiljama na ulici": zene koje su stizale sa bebom u narucju retko bi nakon prijema bile pregledane, te su tako imale bolje izglede da izbegnu infekciju.

Slicno tome, ova hipoteza objasnjavala je i cinjenicu da su sve zrtve groznice medju novorodjenim bebama bile one bebe cije su majke zarazene za vreme porodjajnih bolova; infekcija je tada na bebu mogla da se prenese pre rodjenja, preko zajednickog krvotoka majke i deteta, sto nije bilo moguce kako bi majka ostala zdrava.

Dalja klinicka iskustva ubrzo su navela Zemelvajsa da prosiri svoju hipotezu. Jednom prilikom, na primer, posto su pazljivo dezinfikovali ruke, Zemelvajs i njegovi saradnici pregledali su zenu u trudovima koja je bolovala od kancera na grlicu materice, da bi zatim, posle rutinskog pranja ruku i bez ponavljanja dezinfekcije, pregledali jos dvanaest zena iz iste sobe. Jedanaest od dvanaest pacijentkinja umrlo je od porodjajne groznice. Zemelvajs je zakljucio da porodjajna groznica moze biti prouzrokovana ne samo materijom sa lesa vec i "gnojnom materijom koja potice sa zivih organizama".

(I) Prica o Zemelvajsovom radu i teskocama sa kojima se susreo predstavlja fascinantnu stranicu u istoriji medicine. Detaljan prikaz, koji ukljucuje prevode i parafraze duzih odlomaka Zemelvajsovih spisa, dat je u Sinklerovoj knjizi (W. J. Sinclair), Semmelweis: His Life and His Doctrine (Manchester, England: Manchester University Press, 1909). Kraci navodi u ovom poglavlju preuzeti su iz te knjige. O kljucnim momentima u Zemelvajsovoj karijeri pripoveda prvo poglavlje knjige P. De Kruif, Men Against Death(New york: Harcourt, Brace & World, Inc., 1932).

2.2 Osnovni koraci prilikom proveravanja hipoteze

Videli smo kako je, u potrazi za uzrocnikom porodiljske groznice, Zemelvajs razmotrio razlicite hipoteze koje su ponudjene kao moguci odgovori. Kako se do takvih hipoteza uopste dolazi, zanimljivo je pitanje kojim cemo se pozabaviti kasnije. Pogledajmo, najpre, kako se neka hipoteza, kada se jednom postavi, proverava.

Ponekad je ovaj postupak neposredan. Razmotrite pretpostavke po kojima razlika u broju pacijentkinja, ili ishrani, ili opstoj nezi, objasnjava razliku u smrtnosti izmedju dva odeljenja. Kao sto je Zemelvajs naglasio, ovo se ne slaze sa lako opazljivim cinjenicama. Takve razlike izmedju odeljenja naprosto ne postoje, te se stoga ove hipoteze odbacuju kao pogresne.

Ali, provera je obicno manje jednostavna i direktna. Uzmimo hipotezu koja visoku stopu smtnosti na Prvom odeljenju pripisuje uzasu koji stvara pojava svestenika i njegovog posluzitelja. Intenzitet uzasa, narcito njegov uticaj na porodiljsku groznicu, ne mogu se utvrditi neposredno, kao u slucaju razlike u broju pacijentkinja ili ishrani, pa Zemelvajs koristi indirektni metod provere. On se pita: Postoje li lako opazljive posledice koje moraju da se jave ukoliko je hipoteza ispravna? I zakljucuje: Ako je hipoteza ispravna, onda ce odgovarajuca promena u ponasanju svestenika biti pracena opadanjem smrtnih slucajeva. Zemelvajs proverava ovu implikaciju jednostavnim eksperimentom i nalazi da je pogresna, te stoga odbacuje hipotezu.

Slicno tome, da bi proverio pretpostavku o polozaju zene prilikom porodjaja, Zemelvajs zakljucuje: Ako je ova pretpostavka istinita, onda ce usvajanje literalnog polozaja na Prvom odeljenju smanjiti smrtnost. Eksperiment i u ovom slucaju dokazuje da je implikacija pogresna i pretpostavka se odbacuje.

U poslednja dva slucaja provera se zasniva na argumentaciji da ako je zamisljena hipoteza, na primer H, istinita, onda ce se odredjeni opazljivi dogadjaji (npr. opadanje smrtnosti) desiti pod specificnim okolnostima (npr. ako svestenik prestane da prolazi kroz odeljenje, ili ako se zene poradjaju u literalnom polozaju); ili, ukratko, ako je istinito H, onda je istinito i I, gde I oznacava stav koji opisuje opazljive pojave koje se daju ocekivati. Radi jednostavnosti, recimo da I sledi iz H ali je implicirano od H; nazovimo I proveravajucom implikacijom hipoteze H. (Kasnije cemo dati mnogo precizniji opis relacije izmedju I i H.)

U nasa dva poslednja primera, eksperimenti pokazuju da je proveravajuca implikacija neistinita i, shodno tome, hipoteza se odbacuje. Rasudjivanje koje vodi do odbacivanja moguce je prikazati u obliku sledeceg obrasca:

2a) Ako je istinito H, onda je istinito i I.

Ali (kako svedocanstvo pokacuje) I nije istinito.

H nije istinito.

Svaki argument ovog oblika, koji se u logici naziva modus tollens,(II) valjan je na osnovu dedukcije; odnosno, ako su njegove premise (recenice iznad horizontalne linije) istinite, onda je njegov zakljucak (recenica ispod horizontalne linije) nuzno istinit. Otud sledi da, ako su premise (2a) pravilno ustanovljene, hipoteza H koja se proverava mora biti odbacena.

Razmotrimo sada slucaj u kome posmatranje ili eksperiment podrzavaju proveravajucu implikaciju I. Iz hipoteze da je porodiljska groznica trovanje krvi koje proizvodi materija sa lesa, Zemelvajs izvodi zakljucak da ce odgovarajuce antisepticke mere smanjiti broj smrtnih slucajeva od ove bolesti. Ovog puta, eksperiment pokazuje da je proveravajuca implikacija istinita. Ali ovaj povoljni ishod ne dokazuje potpunu ispravnost hipoteze, jer ce argument imati oblik

2b) Ako je istinito H, onda je istinito i I.

(kako svedocanstvo pokazuje) I je istinito.

H je istinito.

Ova forma zakljucivanja, koja se naziva greskom afirmacije konsekvensa, nije valjana na osnovu dedukcije, odnosno, zakljucak moze biti pogresan cak i ako su premise istinite. (III) Ovo ilustruje i Zemelvajsovo sopstveno iskustvo. Prema prvobitnoj verziji objasnjenja porodiljske groznice kao oblika trovanja krvi, infekcija koja potice od materije sa lesa predstavljena je kao jedini izvor bolesti; Zemelvajs je bio u pravu kada je zakljucio da ce, ukoliko je hipoteza istinita, unistavanje cestica sa lesa pomocu antiseptickog sredstva smanjiti smrtnost. Stavise, eksperiment je pokazao da je proveravajuca implikacija istinita. Tako su, u ovom slucaju, obe premise (2b) bile istinite. Pa ipak, Zemelvajsova hipoteze bila je pogresna jer je gnojna materija sa zivih organizama, kako je kasnije otkrio, takodje mogla biti uzrocnik porodiljske groznice.

Otud sledi da povoljan ishod provere, tj. cinjenica da je utvrdjeno da je proveravajuca implikacija koja sledi iz hipoteze istinita, ne dokazuje istinitost same hipoteze. Cak i u slucaju da je veliki broj implikacija jedne hipoteze potvrdjen pazljivim ispitivanjima, hipoteza ipak moze biti pogresna. Sledeca argumentacija ponovo cini logicku pogresku afirmacije konsekvensa:

2c) Ako je istinito H, onda su istinite i I1, I2,..., In.

(Kako svedocanstvo pokazuje) I1, I2,..., In su istinite.

H je istinito.

Ovo takodje mozemo ilustrovati pozivanjem na Zemelvajsovu konacnu hipotezu u njenoj prvobitnoj verziji. Kao sto smo ranije naveli, iz njegove hipoteze slede i proveravajuce implikacije prema kojima smrtnost od porodiljske groznice na Prvom odeljenju medju slucajevima porodjaja na ulici treba da je nizi od prosecne stope na tom odeljenju, a deca majki koje su izbegle bolest ni sama nisu zarazena; ove implikacije podrzava i svedocanstvo, iako je prva verzija konacne hipoteze bila neistinita.

Ali, opazanje da povoljan ishod ma kojeg broja provera ne pruza zakljucni dokaz hipoteze ne treba da nas navede na pomisao da, ukoliko smo hipotezu podvrgli brojnim proverama od kojih su sve imale povoljan ishod, nas polozaj nije nista bolji nego da hipotezu uopste nismo proveravali. Skup povoljnih rezlutata dobijenih proverom razlicitih implikacija, I1, I2,..., In, neke hipoteze pokazuje da je s obzirom na date implikacije hipoteza podrzana; uprkos tome sto ovaj rezultat ne pruza potpuni dokaz hipoteze, on nam barem donekle pruza podrsku, delimicno potkrepljenje ili potvrdjenje hipoteze. Obim ovog potvrdjivanja zavisice od razlicitih aspekata hipoteze kao i od cinjenica poverenja. Ovim cemo se pozabaviti u Poglavlju 4. (IV)

Pogledajmo sada jos jedan primer, koji ce nam ukazati na neke druge aspekte naucnog istrazivanja.

Kao sto je bilo poznato u Galilejevo vreme, a verovatno i mnogo ranije, jednostavna usisna pumpa, koja vodu iz bunara crpi pomocu klipa koji se dize unutar pumpe, podignuce vodu do nivoa koji ne prelazi 10m iznad povrsine bunara. Galileja je zainteresovalo ovo ogranicenje i ponudio je objasnjenje koje je, medjutim, bilo neodrzivo. Nakon Galilejeve smrti, njegov ucenik Toriceli izlozio je novi odgovor. On je tvrdio da je Zemlja obavijena vazdusnim omotacem, koji svojom tezinom vrsi pritisak na povrsinu ispod sebe, i da ovaj pritisak na povrsini bunara podize vodu u pumpu kada je klip podignu. Maksimalna duzina vodenog stuba u pumpi koja iznosi 10 m naprosto odrazava ukupan pritisak atmosfere na povrsinu bunara.

Ispravnost ovog opisa ocigledno je nemoguce odrediti neposrednim uvidom ili posmatranjem, pa ga je Toriceli proverio indirektno. Zakljucio je da ukoliko je njegova pretpostavka tacna, onda bi pritisak atmosfere trebalo da podigne srazmerno kraci stub zive; buduci da je specificna tezina zive oko 14 puta veca od tezine vode, duzina zivinog stuba trebalo bi da bude oko 10/14m ili nesto manje od 80cm. Toriceli je ovu implikaciju proverio uz pomoc cudesno jednostavne naprave, zivinog barometra. Bunar sa vodom zamenio je otvoreni sud sa zivom; usisnu pumpu zamenila je staklena cev koja je na jednom kraju bila otvorena. Cev je bila do vrha ispunjena zivom i zatvorena pomocu palca na otvorenom kraju. Zatim je okrenuta, otvoreni kraj potopljen je u posudu sa zivom, a palac uklonjen; zivin stub u cevi opadao je sve dok nije postigao duzinu od oko 80cm bas kao sto je predvidela Toricelijeva hipoteza.

Sledecu proveravajucu implikaciju ove hipoteze zabelezio je Paskal, koji je zakljucio da ako se ziva u Toricelijevom barometru posmatra u odnosu na pritisak vazduha iznad otvorene posude sa zivom, onda ce se njena duzina smanjivati sa povecanjem nadmorske visine, posto tezina vazduha opada sa visinom. Na Paskalovu molbu, ovu implikaciju proverio je njegov zet, Perije, koji je duzinu zivinog stuba u Toricelijevom barometru izmerio u podnozju planine Pi-d-Dom, visine nekih 1450m, a zatim je aparaturu pazljivo preneo na vrh, gde je ponovio merenje ostavivsi u podnozju planine kontrolni barometar pod nadzorom asistenta. Perije je ustanovio da je zivin stub na vrhu planine vise od 7cm kraci nego u podnozju, dok je duzina stuba u kontrolnom barometru ostala nepromenjena tokom citavog dana.