Filosofsko-Religijske diskusije :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Citat: lightsoft 23. Nov 2010, 18:50:44

Ne pricaj svasta, molim te. Lepo sam pitao o uzrocno posledicnoj vezi.

Сада сам прочитао опет шта си питао. Изоставио си појам "вјечности". Да не бих морао о томе да пишем ископираћу нешто што је занимљиво за коментарисање.

Armin Risi: VREME I VEČNOST

Intervju sa Arminom Risijem:
Vreme i večnost

Prevod: Jelena

Večna, trajna i besmrtna – to je priroda našeg duhovnog bića. Kako se večnost
odražava u našem zameljskom vremenskom okviru?

Naše vremensko postojanje nije odvojeno od večnosti. Večnost je pozadina vremena. Mistici kažu: „Vreme je senka večnosti.“ Ako se krećemo kroz naše vremensko postojanje uz pogled na večnost, mnogo toga možemo sagledati iz drugačije perspektive.

Šta je razlika između vremena i večnosti?

Večnost nije beskrajno dugo vreme. Večnost nije protok iks milijardi godina, koje u jednom trenutku prelaze u večnost. Iks milijardi godina je još uvek vreme. Vreme je beskraj. Večnost je postojanje, koje nije vezano za vreme. Večnost je bezvremenost. „Večno“ znači bez-prostorno i bez-vremeno. Svojim materijalnim razumom mi ne možemo zamisliti bezvremenost, jer je on sam proizvod prostora i vremena. Ovde naša svest, koja nije ograničena razumom, dotiče večnost.

Vreme je beskonačnost, a beskonačnost nije isto što i večnost. Kako su beskonačnost i večnost povezani? Kako se oni razlikuju?

Možemo to predstaviti jednom analogijom, jednim lepim primerom iz dvodimenzionalne oblasti: pravom. Koliko tačaka ima jedna prava?

Beskonačno mnogo.

A koliko tačaka ima na jednoj ravni?

Još beskonačnije mnogo. (smeh)

Podjednako mnogo kao na pravoj?

Da.

Da, beskonačno znači neograničeno. I čak ni u tom dvodimenzionalnom primeru ne možemo zamisliti beskonačnost. Ovde dobijamo osećaj za mistično opažanje. Oboje je beskonačno, a ipak ne isto. Ravan simbolizuje večnost, prava beskonačnost. Prava je linearno vreme, smešteno na ravan, večnost. Bila bi iluzija misliti da je prava odvojena od pozadine, ili još ograničenije, da postoji samo prava, a ne i ravan, pozadina. Postojanje linije je dokaz za postojanje ravni. Prolaznost je dokaz večnosti, jer prolaznost je senka. A senka ne postoji sama za sebe. Tako stičemo osećaj za ono šta je suština beskonačnosti i večnosti.

Kako univerzalno, beskonačno trajanje protoka energije utiče na vremensku, ograničenu smenu zemaljskih, materijalnih oblika?

Ako krenemo od toga, da je večnost – bezvremenost – naša realnost i da nosi vreme, kao što ravan nosi pravu i ako tada pogledamo materiju, spoznajemo sledeće: materija ima zadatak da u jednom neprekidnom toku proizvede prolazne oblike. Energija je večna, oblici su promenljivi. Ovde u mističnim spisima nalazimo zakon o održanju energije. Tadašnji ljudi možda nisu znali matematičku formulu, ali su živeli u toj svesti beskonačnosti i večnosti. Na sanskritu se energija naziva „prakriti“, „ono što hervorbringen, proizvodi“. Energija – takođe i materijalna energija – je potencijalno večna. Protok je beskonačan, pojedinačni oblici su prolazni. Ovde se često govori o maji, „iluziji“. Ali nisu prolazni oblici iluzija. Svet i naše telo nisu iluzija. Materijalno je takođe realnost, relativna realnost, ali ipak realnost. Iluzija, maja, je stanje svesti: ako se identifikujem isključivo sa materijom i pomislim da sam prolazan kao moje telo i da ne postoji ništa osim materije. Uzgred rečeno, ta slika o svetu je osnova današnje nauke. I ta ograničenost ljudskog duha se naziva „napretkom“ ...

Pojam „maja“ nas dovodi do indijske filozofije. Kako je tamo opisano vreme?

Pojam na sanskritu za večnost je „sat“. Srećemo tu reč na primer u „Sat-Cit-Ananda“ i u „Satsang“. „Sat“ bukvalno znači postojanje, „biti“, i to bezvremeno postojanje, nasuprot reči „kâla“ – linearnom vremenu. Reč „Kâla“ nam je poznato preko imena Boginje Kâlî – ne treba ga pomešati sa Kali iz „Kali-Yuga“ (sa kratkim a i kratkim i). Kâlî je personifikacija Kâla, suština vremena. U Indiji je predstavljeno kao Boginja, koja jaše na tigru, sa isplaženim jezikom i ogrlicom od lobanja. Kada su ljudi sa hrišćanskog zapada pre nekoliko stotina godina došli u Indiju i videli taj prikaz, mislili su da je Kali ženski đavo. Ali to je bio veliki nesporazum. Kâlî je vreme, koje sve guta. Za one, koji se identifikuju sa vremenom, Kâlî je naravno, velika pretnja, sila, koja sve oduzima – i zato su se patrijarhalne religiozne strukture plašile ženske energije. Kâlî je aspekt dualnosti Šive: Kâlî je vreme, a Šiva je prostor i zajedno oni su neposredni tvorci materijalnog sveta.

„Kâla“ je, dakle, vreme a „Sat“ bezvremenost, večnost. A mi smo „Sat-Cit-Ananda“; to je kvalitativno jedinstvo sa Bogom. Bog je večan, zbog toga smo i mi večni. Bog poseduje svest, zbog toga i mi posedujemo svest. Bog je u sebi ispunjen i potpun, zbog toga i mi možemo biti ispunjeni i pronači unutrašnje zadovoljstvo. To je značenje reči „Ananda“ u „Sat-Cit-Ananda“ i najčešće se prevodi kao „radost u duši“ (slog „cit“ znači svest“). Kada živimo u svojoj „Sat-Cit-Ananda“-prirodi, u jedinstvu smo sa Bogom i to jedinstvo je svest ljubavi. U ljubavi mi smo dvoje, a opet jedno, nismo odvojeni, a opet smo individualni. Kada smo jedno, ne postoji ljubav, a kada smo dvoje, onda smo odvojeni. Ljubav znači, biti jedno i individualan, to je mistična spoznaja božanske ljubavi. Pitanje glasi: koliko smo toga svesni? Naravno, mi smo uvek večni, čak i kada toga nismo svesni. Ipak, mi tada živimo u projekciji, a večnost za nas više nije realnost. Tada više nismo u svesti bezvremenosti (Sat), već u svesti bez „sat-a“. Bez „sat-a“ znači „odvojen od večnosti“: „Sat-an“. Nismo više u svesti jedinstva, u svesti večnosti, u svesti ljubavi. I tada nam mnogo toga nedostaje. Tada od drugih moramo dobiti ono što nam nedostaje, izvodimo prepade, živimo od tuđe energije i to je začetak zla – na suptilan način već i na višim duhovnim dimenzijama.

Kada zaboravimo „večnost“, padamo, dakle, u projekciju i u odvojenost od jedinstva. Šta to konkretno znači?

Kada vidimo sebe kao večna bića, kakva jesmo, to ima sasvim konkretno dejstvo na naš život i na to kako posmatramo svet. Jer večnost je uvek Sada i Ovde. Večnost je večna sadašnjost. A deo večnosti je i naša slobodna volja. To znači, da u svakom trenutku možemo posegnuti za slobodnom voljom. Naš život nije samo predestiniran, nije sve neophodno iskustvo. To bi se čak moglo formulisati: ništa nije neophodno iskustvo – ali iz svega se može učiti. Upravo jer nije neophodno, može se nešto naučiti. Kada bi postojala samo predestinacija, tada bi uzrok ležao u prošlosti, van našeg domašaja. Šta god da se dogodi, predestinirano je – pogotovo kod drugih, koji bi onda bili „sami krivi“. Ali u Sada i Ovde, tj. uvek, ja imam slobodnu volju. To nam vraća samostalnost i individualnost i samoodgovornst. Mi ne povlačimo projekcije samo filozofski, već i sasvim lično u odnosu sa krivicom, sa drugim ljudima, sa onim što se događa.

Slobodna volja i odgovornost – kako je to povezano sa pitanjem o vremenu i večnosti?

Večnost – bezvremenost – je povezana i sa Bogom. Govorimo o večnom Bogu i o Božijem kraljevstvu. To se ne nalazi negde na nebesima. U Tominom Jevanđelju je preneta naredna Isusova izreka: „Ako vam neko kaže, Božije kraljevstvo je na nebu, tada bi ptice stigle pre vas. Ako neko tvrdi, Božije kraljevstvo je u vodi, tada bi ribe stigle pre vas. Božije kraljevstvo je svuda, i izvan vas i u vama. Drugim rečima, ono nije samo u nama – to bi opet bilo ograničeno – već svuda, i izvan i unutar nas. Ta večnost je uvek tu, uvek u sadašnjosti. Apsolut nije samo neka apstraktna energija, već Svest – Postojanje, individualno Bivstvo: večno, nedeljivo Bivstvo. Individualno bukvalno znači „nedeljiv“, a to znači da naše istinsko biće nije podeljeno na prošlost i budućnost. Ono je večno, večna sadašnjost. Zbog toga je „individualno“ takođe pojam za „večno“. Ovde na Zemlji stičemo iskustvo vremena, ali i unutar tog prolaznog sveta, vezanog za vreme, mi imamo slobodnu volju, koja je večno povezana sa ja - individualnošću. To individualno Bivstvo je večno i ne mora se rastvoriti, jer i ne može biti rasvoreno. Zbog toga je slobodna volja večna realnost – a time i sopstvena odgovornost.

Kako tu perspektivu možemo da unesemo u našu svakodnevnicu?

Ako je vreme senka večnosti, onda je ovde reč o projekciji, jer senka je uvek projekcija. Mi ovde živimo u jednom svetu projekcije – no, u tome nema ničeg lošeg. Problem počinje onda, kada se izgubimo u projekciji i više ne znamo da živimo u jednoj projekciji. Tada se gubimo u linearnosti vremena. Tada počinje stres, tada nastaju žalopojke i čežnje. Čovek žali za onim što je nekada bilo i čega više nema. „Čovek bi morao ponovo imati dvadeset“, kako se to kaže u jednom starom šlageru. Ili čovek ćezne za onim, što još uvek nije nastupilo ili se plaši onoga što dolazi. Tako čovek živi u projekciji, u budućnosti i prošlosti, a ne u sadašnjosti. Mi gubimo kontakt sa realnošću i time sa svojom slobodnom voljom i stvaralačkom snagom. Postajemo otuđeni od života: pod stresom smo i „nemamo vremena“ ili nastupa dosada uz poziv za zabavom, senzacijama, odvraćanjem pažnje, da bi se „ubilo vreme“.

Kako ti lično unosiš večnost u svoju materijalnu, vremensku svakodnevnicu?

Tako što usmeravam svoj život ka toj svesti i tim ciljevima. Jasno, svi mi moramo da zaradimo novac, moramo da platimo stan itd. Ali vodim računa o tome da ne dopustim da mi se krade vreme. Ne želim da dopustim da mi se diktira kako bi trebalo da provedem svoje vreme – pogotovo slobodno vreme. Jer mnogo toga iz neke više perspektive nije toliko važno. Zbog toga nemam televizor, nemam radio, ne čitam novine – a ipak sam dobro informisan. Kada su mi potrebne informacije, tražim ih ciljano, ne u vidu konzumiranja. Jer u to vreme mogu da radim nešto drugo, naime, ono što je sa stanovišta večnosti važno. I kada živimo u toj svesti o večnosti, ne identifikujemo se sa projekcijom i ne moramo ništa da dokazujemo sebi i drugima. Možemo da činimo ono što odgovara našem pozvanju.

Kada mi na zapada čujemo o toj vezi između vremena i večnosti, zapitamo se: kakoda to postignem? Kako u svakodnevnici možemo održati vezu sa večnošću ili je barem ne izgubiti iz vida?

Praktičan život u povezanosti sa Bogom ima tri aspekta. U Indiji se to naziva karma, jñana (izgovara se „Gjana“) i bhakti. One se međusobno dopunjavaju i nijedna ne treba da nedostaje.

• Prvi aspekt, „Karma“, znači „ispravno delovanje“ iz svesti o sopstvenoj odgovornosti. To znači da u svakom trenutku imamo svoju slobodnu volju i iz svega možemo nešto da naučimo. Senka podseća na original, vreme nas podseća na večnost. Sve što se odigra u vremenu, može nas podsetiti na večnost. A ono što nas najviše podseća na večnost, je ono, čega se većina ljudi najviše plaši, naime, smrt. Takozvana smrtnost je stalno prisutno podsećanje da smo večni.

• Jñana, drugi aspekt, označava „znanje“, duhovno znanje, samo-spoznaju, refleksiju - ne samo proučavanje, ali i to. Čovek čita, obrazuje se. Umesto da svakodnevno gledamo TV ili čitamo novine, možemo upotrebiti to vreme, da bismo se bavili onim istinski važnim. Ako je teorija tačna, tada imamo dobre šanse da se ona potvrdi u praksi. Dakle, ništa protiv teorije, protiv filozofije. Jñana se odnosi na mentalno telo i ima za cilj da unese jasnoću i red u naše misli, a to postižemo preko duhovnog znanja. Duhovno znanje nikada nije samo teoretsko.

• Treći aspekt, „bhakti“, znači „predanost“, delovanje u svesti o unutrašnjem jedinstvu sa Bogom, delovanje iz istovremene Jednosti i Individualnosti. Ili kako je to Isus izrazio: „Neka bude volja Tvoja!“ Još jedna mogućnost da se to izrazi je: aktivno dopuštanje da se stvari dogode.

Različita doba života – detinjstvo, mladost, vreme učenja tokom nekih 10 godina, porodični život sa sopstvenom decom ili karijera tokom 25 do 30 godina i najzad još godine mudrosti, kako bi trebalo da bude, do smrti – važe za ljude. Zašto postoje ti ciklusi na Zemlji, ta pravilnost?

I ovde bih želeo da prvo odgovorim filozofski: večnost se u linearnom vremenu reflektuje u vidu ciklusa. Na pozadini večnosti, prostor – i bezvremenost – koja nije neki apstraktni vakum, već dinamična svest, i mi smo deo te bezvremene realnosti – na toj sveprisutnoj pozadini se odigrava materijalna kreacija, koja je po sebi opet beskonačna. I beskonačnost se odslikava u večnosti u vidu ciklusa. U Indiji je to predstavljeno stvaralačkim Bogom, Višnuom, koji izdiše i udiše Univerzume. Univerzumi, koje Višnu izdiše i udiše, su prolazni, ali energija je večna i uvek iznova stvara novo.

I ovde važi: kako gore, tako dole. Taj ciklus se pokazuje u našem sopstvenom životu u vidu začeća, rođenja, mladosti, zrelosti, starosti sve do smrti. Za dušu samu ne postoji ni rođenje ni smrt. Iz duhovne perspektive nema reinkarnacije, jer mi smo večni. Taj ciklični tok života u materiji podseća nas na večnost – i predstavlja odskočnu dasku nazad u tu svest. U indijskim spisima čak postoji iskaz da čak i bića svetla žele da se rode na Zemlji kao čovek, da bi tamo doživela kvantni skok večnosti. Ako postojite kao biće svetla, gotovo da se može, makar iz naše ljudske perspektive, zaboraviti da ste u stvari večni, jer se praktično poseduje beskonačan život. Zbog toga se kaže – možda i kao mala uteha za nas ljude, koji se muče ovde na Zemlji – da čak i bića svetla žele da dožive zemaljsko postojanje, da bi dobili priliku, koju ti, čoveče, već imaš.

Kako se ciklična priroda vremena ispoljava u odnosu na Zemlju i kosmičke cikluse?

Veliki kosmički ciklusi određeni i ti ciklusi se odslikavaju u vidu podciklusa: na nivou kosmosa, galaksija i našeg sunčevog sistema. Znamo to iz geometrije fraktala, gde se u malim detaljima ponavlja ono veće: ide se sve više u dubinu i oblici se beskrajno ponavljaju, kako u malom, tako i u većem, sve do kosmičkog beskraja. Isto tako je i sa vremenom. Na sanskritu se govori o Yuga – ciklusima. U majanskom kalendaru se kao važan pojam javlja bektum, ciklus od 144.000 dana. Za nas relevantni ciklus se sastoji od trinaest takvih baktuna: 13 puta 144.000 dana daje okruglo 5.200 godina i to je ciklus, koji se na Zemlji završava 2012 godine. Upravo se u majanskom kalendaru istraživanje fraktalne prirode vremena razvilo do jedne vrste nauke: koji se raniji vremenski period ponavlja u sadašnje vreme? Usled fraktalne i ciklične prirode vremena raniji periodi istorije se uvek iznova odslikavaju u odgovarajućim vremenskim obrascima sadašnjosti – što za nas predstavlja šansu da razrešimo prošlost. Vreme, dakle, nije samo izvrtanje svakodnevnice, već dinamična refleksija večnosti u vidu ciklusa.

Možemo li na osnovu ciklične prirode vremena iz sadašnjosti menjati prošlost?

Da, u jednom izvesnom smislu. Za to nema potreba da fizički putujemo u prošlost, kako je to opisano u pričama naučne fantastike. Možemo duhovno putovati u prošlost a pogotovo u budućnost. Jer u Ovde i Sada mi određujemo svoju budućnost.

Vreme nam može izmaći ili stajati za nas – da li mi možemo umaći zemaljskom vremenu ili ga zadržati?

Da, može se umaći vremenu. Ali mi intuitivno odmah osećamo da to nije pravo rešenje. Jer vreme nas uvek iznova sustiže. Možemo potisnuti neke stvari, ali nas prošlost sustiže u sadašnjosti i poziva nas nazad na tu tačku, da bismo se pozabavili određenim temama. Naše hektično vreme primenjuje mnogo kozmetike – u bukvalnom, kao i u prenesenom smislu – da bi izvelo taj trik.

Vreme je relativno. Možemo pokušati da umaknemo vremenu ili da ga zadržimo, međutim, nijedno od ta dva nije istinski smisleni pristup vremenu. Nijedno od toga ne funkcioniše trajno. Ključ je živeti u sadašnjosti. Uz to bih naveo jedan lični primer: sa 18 godina sam odlučio da odem u manastir, ne da bih postao monah ili svetac, već zbog toga što su me fascinirali spisi na sanskritu. Rekao sam sebi, za pola godine sam pročitao i razumeo metar i po knjiga. Ipak, brzo sam primetio da nije reč o metar i po niti o knjigama, već o primeni i učenju. I napustio sam razmišljanje u linearnom vremenu. Rekao sam sebi, prihvatiču ono što dolazi, svejedno, koliko to dugo traje, čak i ako ceo život provedem tu. To je bilo ukupno 18 godina. Kada pogledam unazad, to izgleda kao mnogo vremena, ali prema mom osećaju to vreme niti je prošlo posebno brzo, niti mi se činilo predugo. U izvesnom smislu nisam ga ni primetio. Mogao sam svakoga dana da živim Sada i Ovde, to takođe zahvaljujući manastirskoj disciplini. Danas, kada više ne živim u tom podsticajnom okruženju, može se dogoditi da upadnem u žurbu i počnem da jadikujem, kako nemam dovoljno vremena za sve što treba obaviti. Tada se u tom jadikovanju setim da ne treba da budem u maji, iluziji, već da sam večan i treba da živim Sada i Ovde.

Dakle, zaista ti za tih 18 godina u manastiru nikada nije bilo dosadno?

Dosadno …? To je čudna pomisao! Ali naši dani zaista jesu bili dugi. Ujutru je počinjalo u 4:15, 4 do 5 sati meditacija i ceremonija – moglo bi se pomisliti da je dosadno, imati isti raspored svakoga dana. Ali ta pravilnost me je naučila da uvek budem Ovde i Sada. Kada se setim toga, kako sam kao dete doživeo propoved – to je bilo mučenje i stalno sam mislio: kada će biti gotovo? Sveštenik je govorio oko 20 minuta, ali za dete je to tortura. Činilo se da tih 20 minuta beskonačno traju – jer sam se nadao kraju i bio orijentisan ka budućnosti. Kada slušamo u Ovde i Sada, propoved nije niti duga, niti dosadna. Isto je bilo i u manastiru, nikada mi se nije činilo dugo, već sam bivao u sadašnjosti. Takođe nisam mislio: „Propuštam svoje najbolje godine.“ Živeo sam tamo od 18. do 36. godine. Tokom tog vremena sam stekao intenzivan osećaj za bezvremenost.

Znamo da smo večni. Kako da od znanja dođemo do osećaja – da takođe i osetimo da smo večni?

Na sanskritu postoji jedna važna rečenica: „Kada se čovek odvoji od svesti večnosti, nastaje strah.“ Oslobađamo se te odvojenosti, tako što povlačimo projekcije. Zamislimo nekoga, ko sedi u bioskopu, gleda neki horor-film i gotovo umire od straha. Kada se taj čovek priseti da je to sve samo projekcija – da je krv sok od paradajiza, a vampirski zubi od plastike – tada je ono najgore već prošlo. To povlačenje projekcije pretpostavlja određenu vežbu, određeno učenje. Možda oklevamo da povučemo svoje projekcije, jer smatramo da ćemo na taj način izgubiti nešto. To se može uporediti sa senkom, koja se boji svetlosti: „Kada dođe svetlo, tada me više neće biti.“ Ali senka i mrak su u tom simboličnom smislu samo iluzija. Kada dođe svetlost, vidimo pravu realnost. Ne gubimo ništa, kada povučemo sve te projekcije, sve naše predstave o tome, šta drugi misle o nama, šta očekuju od nas, šta bi trebalo da predstavljamo, itd. Kada sve to otpustimo i jednostavno budemo ono što jesmo, tada je to neopisivo oslobođenje. Vraćamo se u sadašnjost. U najmanju ruku, glava nam je iznad površine vode i udišemo vazduh. Sledeći korak je još da se popnemo u čamac, u „čamac znanja“. Tada još uvek plovimo maticom vremena, ali u čamcu. A brod je uvek sadašnjost, Ovde i Sada. Tada nestaje strah, pre svega strah od smrti. Kada taj strah nestane, nema više ranjivih mesta za manipulaciju i zastrašivanje. Tako se može osetiti večnost.

Šta možemo učiniti da to postignemo?

Ta svest se ne može jednostavno istrenirati mentalno ili stvoriti na veštački način. Tu se zatvara krug svega, o čemu smo govorili na početku: realnost, večnost. Bog nije samo neki apstraktan pojam. Reč je o biti jedno i biti individualan, a to je uvek povezano sa otkrovenjem, sa milošću. Možemo živeti u mraku i iskreno želeti da se oslobodimo mraka, ali svetlost je ta, koja rastvara mrak. A u svetlost stupamo kada se oslobodimo svega, što nas odvaja od svetlosti, pre svega straha. To činimo sasvim prirodno, kada na to više ne mislimo i ako pogledamo unazad, izgledaće kao da se to dogodilo „odjednom“, jedan „klik“, jedan zrak svetla naizgled bez uzroka. I tako svet „odjednom“ vidimo iz perspektive večnosti. Prihvatamo ga ozbiljno kao jednu relativnu realnost, kao što i jeste, i znamo, da to nije jedina realnost. Iza prošlosti je beskonačnost. Iza vremena je večnost.

Otkrovenje dolazi onima, koji su za njega spremni. Offenbarung kommt zu denen, die dafür bereit sind. Ta spremnost nema nikakve veze sa „stresom za prosvetljenjem“: „Već dugo sam spreman za prosvetljenje, zašto ono ne dolazi?“ Tako ne idemo napred. Razlog za to ne leži u pristrasnosti nekog Boga, već u tome što nismo spemni – upravo zato što mislimo da jesmo. To je mistični paradoks. Kada se oslobodimo te borbe, tada se odjednom događa „nešto“ i to onda, kada to ne očekujemo – jer ništa ne tražimo. I to „samo od sebe“ je nešto najprirodnije što postoji. Tako ezoterija postaje oslobođena stresa! Kada dospemo u sadašnjost, nalazimo se na dodinoj tački, gde su vreme i večnost povezani jedno sa drugim. Dolazimo do sebe.

извор: иза границе