Svi govorimo o vaspitanju, tražimo ljubav, humanost. A opet deca nam ulicama idu ko manijaci. Samo u proteklih godinu dana čula sam za četiri bezrazložna uvadanja nožem u bubreg. Takav ubod je ozbiljan atak na život i zdravlje. Izbodeni su u sva četiri slučaja dečaci ispod 20 godina koji nisu očekivali napad i koji ne pripadaju kriminogenim sredinama. Ni jedan od napadača nije kažnjen a policija se nije baš mngo ni trudila da otkrije napadače.

Roditelj sam i znam roditelje dece iz generacije mojih omladinaca. Ti roditelji pripadaju statističkom uzorku, ima ih iz svih društvenih slojeva, ali niko od njih nije svoje dete učio da ubada druge nožem, šutira u glavu ili pali. A opet toga ima na sve strane.

Ovde smo često govorili  o sektama, o raznim socijalnim grupama ali koja je to nevidljiva ruka koja od dece stvara ubice .

Та невидљива рука је друштво. Ево ја сам клинац, имам 21 годину и знам како размишљају моји вршњаци као и пубертетлије. Тачно могу да приметим разлику између деце која су сада 7-8. разред и моје генерације кад смо били на том узрасту. Ово сада нису деца, ово су животиње и ја не могу да верујем шта раде. Ми смо нашу разредну у основној обожавали. Мила једна старија жена коју не можеш да не волиш. Кад се сретнем с њом само ми кука како смо јој ми последња нормална генерација и како једва чека да оде у пензију. Каже да нису нормални, да су дивљи, да све уништавају, ломе, кидају, туку се, дечаци чак млате и девојчице, вређају наставнике.. Мени се стомак онда преврне кад се сетим како смо се ми понашали у основној школи.
Брат моје девојке је сад 2. година гимназије. Дечко се окуражио, почео у средњој да се дружи са децом која су у моје време (пре само 3 године!) експресно избацивана из школе, дакле момци који се свакеог петка и суботе урољају 'ко немци' и обавезну се потуку са неком екипом из другог дела града. Почео је да иде на утакмице, био је у Београду на Северу па су га пребили јер није знао неку песму(!?!) па сад као навија за Војводину и иде повремено за НС. Једном се вратио са утакмице са подливом испод ока и само је сестри и мени рекао да је попио чозму од неког жандара. Од тад вређа и виче на жандаре на улици, покушава да се прави "навијач". Све је кулминирало поломљеном руком једне суботе у кафићу кад су се потукли са неким момцима из друге групе који живе у суседном насељу. Најгоре је што се он са њима зна пошто му брат од тетке живи у том насељу и он је те ноћи у тој тучи убоден ножем. На крају сам питао малог 'и шта сад?', ништа није знао да ми одговори.
С друге стране моја девојка, његова сестра, је сушта супротност. Дакле није проблем у родитељима.

И у чему је онда проблем? Зашто се такве небулозе дешавају? Ја мислим да је фрка у друштву. Друштво не регулише и не коригује моралне вредности које важе и постоје да би се регулисали односи у том друштву. Од деведесетих наовамо нико се не брине о друштву. Околности су биле такве да је био и рат и свашта се дешавало а друштво се онда срозава. Ево од 1999. наовамо нема рата нема ничег променила се власт али се ништа друго није променило. Дакле већ скоро 20 година нико не води рачуна о друштву. Последица тога је срозавање нивоа свести и заједништва, моралне вредности се искривљују... Клинци су данас необразовани, интересује их музика (у понуди доминира Гранд), филмови (доминира Холивуд и америчка култура), спорт (доминира хулиганство а не спорт). Односи међу младим људима су изопачени, нема поштовања, свако је сваком супарник на неком плану - оцене, симпатије, популарност.. Дакле све је накарадно!

Потребна је власт која је свесна тога да она обликује друштво и односе међу грађанима. Има овде људи који су живели у комунизму, нека кажу какви су односу били међу људима и зашто је то било тако.

Na jednoj temi na ovom forumu je postavljeno pitanje o Božijem imenu. Znamo da se različita imena pominju u raznim kulturama. U nekima postoji i više njih. Većina učenja se slaže da je Bog večan, samim tim nije stvoren. Dakle ako ima ime mora da ga je sam dao. Malo sam razmišljao o tome i evo nekog mog zaključka. Bog je jedan, jedinstven. Njemu ime nije potrebno zbog Njega. Nezavisno od načina na koji su ta imena nastala (po nekim verovanjima se Bog lično ili preko anđela obraća odabranim ljudima i daje svoje ime, Allah npr.), ljudima su potrebna da bi znali o kome govore i čemu se u molitvama obraćaju. Inače sama imena su  uglavnom opisnog karaktera i obuhvataju jednu ili više Božijih osobina. Ali ipak nisu sveobuhvatna. Ako Bog ipak ima određeno ime, po nekoj zemaljskoj logici ono bi trebalo da obuhvati sve Njegove aspekte. Takva reč nije poznata ljudima. Tako ne mogu da prihvatim ni jedno ponuđenih imena kao pravo. Zanima me šta ostali misle o ovom pitatanju.

Хм, пробаћу да дам неко своје виђење, а да се при томе не позивам на Свето писмо. 
То име које ти очекујеш (оно свеобухватно, које обухвата све Његове особине, аспекте) би требало да описује његову природу, односно божанску суштину, а она је несазнатљива. И никада неће бити сазнатљива, јер је у питању онтолошки јаз који нас дели (а мислим на јаз између Нествореног Бога – створеног света), а тај јаз ни у Царству Божијем неће бити превазиђен. Па сходно овој логици, лакше би било рећи шта Бог није, него шта Он јесте, односно овде је примеренија апофатика. Да одем и корак даље у објашњењу, сазнајући шта све Бог није, ми стичемо и неко знање о Њему, само је оно негативно, није афирмативно. Ниједан појам никада неће моћи да обухвати Бога (а када би то и успели, онда то више не би био тај појам, јер Бог је Необухватив (израз Необухватив је пример апофатичког сазнања))
Оно што ми описујемо у својим називима, именовањима Бога најчешће су његова дејства која опажамо, Његове енергије, а то и јесте катафатика.

Истини за вољу, ни једно, ни друго није оно што је најважније, јер Бог се не може спознати преко своје природе (јер је несазнатљива), па је покушај да се Бог именује на основу природе, бесконачни задатак који не може бити решен.
Покушај именовања преко особина је такође бесконачан посао, јер тих имена ће бити онолико колико својстава Божијих будемо спознали (а Бог је бесконачан)...

А постоји и трећи пут.

То је познање некога као личности, дакле не на основу природе, нити на основу особина, већ га спознати у слободном љубавном односу, у заједници са Њим.
Ово је пут који ми ретко у животу примењујемо (па упитај се, колико често друге посматраш као скуп особина, физичких, интелектуалних, етичких, вољних, духовних..не увек, али невероватно често; па зар тиме не негирамо јединственост сваког бића, јер сам покушај да некога стрпамо у неки оквир, шаблон...показује да не видимо у њему нешто изузетно драгоцено, вољено биће, брата, сестру...) јер друге желимо да упознамо преко њихових карактеристика, особина, дела...а тиме нам људи личе једни на сруге, постају безлични и поновљиви.
Познати некога као личност, то значи љубављу га познати као јединствено и незаменљиво биће, а то се може постићи изласком из свог индивидуалистичког постојања и уласком у заједницу љубави са оним другим...Бити личност, то подразумева однос са другим и то не било какав однос, већ однос љубави (то јест слободна заједница љубави са њим)
И ово је бесконачан процес сазнавања, јер је и љубав бесконачна, па што више будемо волели, више ћемо другога и познавати...али при томе, што више будемо волели и сазнавали, то ће нам бити јаснија једиственост, уникатност Вољеног и његова незаменљивост (док у остала 2 случаја сазнавања, ма колико сазнали о Богу, то може да нема егзистенцијалне последице по нас, јер само знање о некоме не чини некога једиственим, битним, непоновљивим)

А ако то применимо као метод, пут сазнања Бога, доћи ћемо до тога да и Бог егзистира у односу (чак и пре стварања света, Бог је од вечности био у односу, у заједници љубави Оца, Сина и Светога Духа), да није самац, и да Га и ми можемо спознати кроз слободну заједницу љубави, кроз улажење у однос са Њим, а то је најбољи начин сазнања (кроз љубав), тако да ће ту вероватно преовладавати једно име: Вољени...

Dopada mi se kako razmišljaš Makros_crni.

Zaista, ako Boga 'nazovemo' Stvoriteljem, kao da Ga ograničavamo i moramo da Mu dodamo i 'prezime' - na primer Ljubav, ili Milost ili ...

Možda je Blagi Bog namerno Sam za Sebe rekao (a opet i to je bio odgovor na pitanje - Ko je On) da se
'naziva': "Ja Sam Onaj Koji Jesam" (ili "Ja Jesam").

Elem, u našoj kulturi i tradiciji, Bog je - Bog.

Sa druge strane, imamo preporuku da Ga (osim Bogom) nazivamo i Ocem, što pokazuje Njegov stav, ponašanje i odnos prema nama. Odnos prisne zainteresovanosti i angažovanosti oko nas, svakoga od nas!

bolje ime je sujetni bog  moze i osvetoljubivi! zlopamtilo, ravnodusni, odsutni itd

kako cinis, tako ti se vraca. daklem cuti i trpi 

Silvanuse, zanimljiv pogled, neki stavovi mi se sviđaju. Lepo je ovde svratiti, prijatna atmosfera vlada u kafanici, i nauče se  neke stvari.

Samo da vas podsetim da su i nasi matorci isto tako o nama govorili kao i vi o danasnjim klincima. Svaka nova generacija je nemoguca i zabrinjavajuca jer je besna i ljuta - tako treba da bude. Jedino ljuti tinejdzeri mogu da doneu boljitak drustvu. Usukani i pasivni tinejdzeri su oni koji ce da ponavljaju nase greske - besni su oni koji tragaju za necim novim jer im se ovo nase ne svidja. Iskreno uopste ih ne krivim - ni ja nisam ponosan na ovo sto vidim oko sebe.

kakav boljitak? ubijanje nekog zato sto ga je pogledao ili ubijanje penzionera zbog 200 dinara.
ili mozda zivot od kriminala.