znaci najbolje je da nam ugrade svima cipove. to je zbog bezbednosti. 

Da. I to čipove kojima mogu kontrolisati ponašanje ljudi. A za svaki slučaj, ako nešto krene naopako, čip mora biti u stanju da ubije subjekta koji ga nosi. Čipovi imaju gomilu prednosti, pa šta čekamo. Dajmo slobodu za sigurnost. E neće ta stvar u mene, makar postao pustinjak, jeo korenje pio kišnicu i živeo u pećini.

dovoljno je da se cip napravi od nikla kao i metalni euro. taman se zivi do penzije i ... nece valjda da trose budzet na nekakve penzije.
i onda ce te deca jednog dana pitati "gde si nas ovo doveo?! nista nam nisi stvorio".

Pricate o "njima" - a ko su to oni? A kada odgovorite na to pitanje uvek ostaje ono ko ste to "vi" ili "mi".

Снимљен је филм, у коме затвореницима уграђују чипове, па било каква евентуална непослушност изазива неподношљив бол...

Можда ми можете помоћи о којем филму се ради...

Има такође још један филм, ваљда неки доктор на острву комбиновањем гена животиња и људи ствара мутанте које контролише исто чиповима... Када један мутант постаје свијестан да има чип и чупа га из себе почиње заплет...

Oni su ekipa koja vlada i želi vlast i kontrolu nad ljudima uvećati na bilo koj način. To su ljudi koji kontrolišu novac, a sam tim i sve što je za njega vezano. gottago to što cenim slobodu znači da bih pustio decu da donesu odluku o svom životu. Ako žele biti robovi neka idu. Naravno da neću odmah pobeći u pećinu, već bi sa ostalim protivnicima čipa bojkotovao dok je moguće. Magic, gledao sam nekoliko filmova sa  sa tom tematikom, ne mogu da se setim konkretnih naslova.

Piti ili ne piti, pitanje je sad?

Слажем се са тобом, разбијањем заједнице, наступа отуђеност међу људима, више се форсирају, истичу разлике међу људима него заједничка начела која нас све спајају. Форсира се индивидуалистички начин егзистенције, а овакав начин постојања, скоро по правилу, код човека временом рађа несигурност, стрепњу, што доводи до страха, а страх доводи до агресије.
Често сукоби и настају искључиво као последица страха од ,,оног другог''.

Па чак и ти отуђени људи, та наша несрећна и уплашена браћа и сестре, вапе за заједницом, па се зато и окупљају у скупине истпмишљеника. Чак и они који су борци против система, друштва, државе, праве заједнице које их спајају.

Мислим да је потребно што више будити љубав код деце (јер заступам тезу, да ако се то уради у детињству, ако се деца напију љубави као мала, да ће касније увек тежити да буду добра, тежиће за Истином Правдом, тежиће ка братском-сестринском односу са другима, тежиће ка Богу), потребно је да, оно што ми (одрасли, родитељи...) сматрамо за своја темељна начела, не само преносимо речима деци, већ да их истински живимо, а тако ће и она почети да их следе.

Ergo, враћамо се на почетак (хм, као у античко доба, цикличан начин посматрања света) да све почиње од васпитања, од нашег односа са децом...

Или како то рече Вилијем Рос Волас: Рука која љуља колевку влада светом !

Добро, ово треба условно схватити, али поента је да ако нас мајке, родитељи... ваљано васпитају и подигну, онда ће и овај свет постати бољи.

Tvrdimo da smo danas civilizovaniji nego ikad, imamo brojne institucije koje potvrdjuju nas stepen razvoja, a opet sredina u kojoj zivimo postaje sve agresivnija i agresivnija...
"Nesto je trulo u drzavi Danskoj", zar ne 

Ne mozemo reci da decu ne odgaja sredina. Njihovi roditelji zive u toj sredini, i sopstvena iskustva iz sredine prenose na decu. A razmisljanje dece je u sve gorem i gorem stanju... Onda bismo mogli zakljuciti da treba krenuti od sredine u kojoj egzistiramo. Prihvatiti da stvari jednostavno ne funkcionisu.

Kao da smo zasadili biljku na zagadjenu zemlju. Listovi bolesni, nece da se razgrana, nece da procveta, mi pokusavamo da lecimo listove, plodove, a ne shvatamo da je koren otrovan zemljom u kojoj se nalazi.

Ово је везано за нашу тему:

Шта највише утиче на формирање човека: наслеђе (гени), васпитање, уникатни печат Божији у сваком човеку, самоваспитање? Шта је са слободном вољом човековом?

Тешка питања на која задовољавајуће одговоре једва да би успели дати генетичар, психолог, социолог, теолог, педагог и философ – заједно. Наиме, најједноставнији одговор јесте – и тај одговор не би био нетачан – да су сви чиниоци које сте навели активни у образовању човекове личности. Улога гена, наследне супстанце, чија је хемијска структура добрим делом истражена, неоспорна је. Ми наслеђујемо не само физичке одлике наших предака већ и психичке (позитивне и негативне). Динамичка психологија (нарочито психоанализа) пружила је доказе да васпитање у породици, и то оно рано (до треће године живота), пресудно утиче на обликовање карактера, дакле и личности ("Рука која љуља колевку влада светом"). За сваког верујућег човека, хришћанина посебно, сваки је човек оригиналан (уникатан) Божији печат, јер носи у себи, не само општу људску црту боголикости, већ и своју посебну, јединствену и непоновљиву. Самоваспитање, најзад, свакако је значајна карика у поменутом низу чинилаца од којих зависи образовање наше личности, и то у смислу задатка који нам је постављен: од Бога, природе, друштва, породичне традиције, како хоћете. Ваше питање о слободи воље добро се наставља на самоваспитање воље, јер шта ми помаже самоваспитање ако немам слободу воље, већ само нужност наслеђа и рано васпитање одлучују, да ли ћу бити добар или рђав човек, поштен или лопов.

Пре него што кажем нешто више о слободи воље, морам признати да ме забрињавају последња истраживања у генетици која настоје да докажу да су најпогубнија кретања у људском понашању (убиство, сексуалне перверзије, наркоманија и алкохолизам) условљена "грешкама" у хромозомима, као носиоцима гена, јер онда изгледа – ако се ове претпоставке потврде као тачне – да је човек рођен са оваквим "грешкама", немилосрдно изложен "судбини". Тако се, на крају XX века, после свих фантастичних успеха науке, враћамо на веровања политеистичких народа, током хиљаде и хиљаде година, у "судбину", било да је она записана, (и за појединачног човека и за народе) у звездама, у вољи неког ћудљивог бога или божанства, или у рђавим генима. Да ли нас нова сазнања у науци припремају да у XXI веку постанемо отпорнији и независнији од неумитности природних сила, јер смо их боље упознали и тако њима овладали, или ће нас нова научна знања учинити горим робовима, робовима-аутоматима, у политичком, друштвеном и личном животу, горим него што су то били робови у старогрчко и римско доба?

Највише стрепим да прозборим нешто о најважнијем и за сваког човека судбоносном питању, о слободи воље. Тешко ми је, најпре, скоро незамисливо, да представим себи истински верујућег човека који не верује да је човекова воља слободна. Па ипак, таквих верујућих људи увек је било а има их и данас. Довољне су само Приче Соломонове, Књига проповједникова, из Старог завета, или пророк Јеремија, па да се замислимо на пребрзо донетом суду о слободној човековој вољи:

"Много има мисли у срцу човјечијем, али што Господ науми оно ће остати… Господ је творио све сам за се, и безбожника за зли дан… Господ ме је имао у почетку пута својега, прије дела својих, прије свакога времена" (Приче Соломонове)

"Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били пре нас… Погледај дјело Божије; јер ко може исправити што он искриви?… Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такође дознах да једнако бива свијема." (Књига проповједникова).

"Знам, Господе, да пут човјечији није у његовој власти, нити је човјеку који ходи у власти да управља корацима својим." (Књига пророка Јеремије).

Ко би се усудио да посумња у дубоку хришћанску веру једног Мартина Лутера; а овај страсни (можда не увек и душевно-духовно здрави) верски револуционар, у књизи О неслободној вољи жестоко побија слободу воље у човеку.

Питање слободе воље је крајње сложено, каткад и противречно (или само антиномично), све и када имам у виду данашња открића у генетици и психологији пренаталног и постнаталног доба, социолошка истраживања о нужности друштвеног развоја, астрономска и астролошка веровања о деловању сунца, месеца и звезда на понашање човека (утицај сунчаних пега сваке једанаесте године на лична и колективна збивања на земљи, утицај пуног месеца на човека, итд. ), утицај исхране на правац човековог мишљења, безброј унутрашњих, невидљивих дејстава: биохемијских, електричних и хормоналних на свакодневно понашање човека и његов биоритам, најзад, и ако имам у виду чврсту монотеистичку веру некадашњег или данашњег Јеврејина или мухамеданца, затим, не малог броја протестаната који у своме животу збиља посведочавају веру у Бога, али и у Његово строго одређење шта ће бити са човеком, и овде и с оне стране (учење о предестинацији) – као православни хришћанин уверен сам да човек поседује слободу воље.

Овом приликом позваћу се на меланхоличног и песимистичког философа Артура Шопенхауера (на његову књигу О слободи воље) који је, иако је био агностичар или атеиста (вероватно и није био свестан колико је многовековно хришћанство деловало на процес философског мишљења у Европи), хришћански размишљао о слободи воље: "Постоји једна чињеница свести на коју се, да не бих ометао ток истраживања, до сада уопште нисам обазирао. То је потпуно јасни и сигурни осећај одговорности за оно што чинимо, урачунљивости за наше радње, који почива на непоколебљивој сигурности да смо ми сами починиоци својих чинова. На основу те свести никоме, чак ни ономе ко је потпуно убеђен у нужност којом наступају наше радње, никад неће пасти на памет да се том нужношћу извини за неки преступ и да кривицу са себе пребаци на мотиве, будући да је чин био неизбежан чим су они наступили. "

И код неког хришћанског философа из прошлих векова, тешко би било наћи овако јасне представе о слободи и неслободи воље човекове, мада је Шопенхауер пре будистички него хришћански мислилац (у томе и јесте парадокс његове формулације слободе воље код човека); мада је Шопенхауер песимистички философ за кога је овај свет најгори од свих светова, а воља људска "безразложна, слепа, без циља", ова његова воља, којом човек покушава да отера патњу од себе, чини га још већим, узалудним патником. При свему томе, код Шопенхауера смо прочитали и ово: Човек је одговоран за своја делања у животу, за свој однос прама људима, отуд и за свако зло које чини другом човеку, свесно или несвесно, намерно или "судбински" (по закону нужности – гена, васпитања, звезда…); он сам одговара: пред Богом, пред својом савешћу, пред људима, Законом или законима, овде, а за оне који верују или само слуте живот после смрти, и с оне стране.

Владета Јеротић, 50 питања и 50 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе

извор: сајт Растко


Има овде ствари са којима се не слажем, има много више са којима се слажем, али дефинитивно треба прочитати мишљење овог нашег ерудите.