Ja kažem da ovih Deset Božijih Zapovesti , dete nije ustanju ni da razume.

Ne razumeju ove reči ni mnogo stariji.

Reci mi iskreno šta misliš koliko je naših Srba Hrišćana pročitalo Novi Zavet ?

Koliko njih je krenulo da ga čita, i ostavilo jer u toj nauci "nešto škripi", jer neke stvari tu jednostavno nisu primenljive na stvarni život.

Koliko njih shvata da je Hrišćanstvo psihološka, a ne materijalna činjenica.

Nerazum kakvo zamenjivenje teza, provoslavni sveštenici žive u celibatu dok se ne ožene. Šta sveto pismo uopšte govori o sekslualnosti ?

Мислим да ћемо деци неминовно, још од најранијег детињства, преносити оно што мислимо, осећамо, верујемо...и то ћемо им преносити и нашим причама и поступцима, па чак и онда када не чинимо нешто (када не реагујемо на злодело, када не бранимо Истину, када жмуримо са оба ока, а некоме треба помоћ...) или када нешто недоследно чинимо (овде у првом реду мислим на оно када једно причамо, а друго радимо, на пример: учимо дете да не лаже, а када нас неко зове, жени кажемо да нисмо ту...ово јесте банално, али јесте и пример нашег лицемерја који је тако уобичајен и образац који деца примете, односно учимо их да некима говоре истину, а другима не...а у првом реду да је допуштено лагати).

Тако да верско образовање, бар по мом мишљењу, креће од малих ногу. Наравно да га не учимо догматици, егзегези и антропологији, већ најчешће примером указујемо детету како треба да се понаша (на пример да слуша вољене, као што мужић слуша своју жену...  ). А деца воле да опонашају своје родитеље...мада чешће у лошем, него у добром (што сведочи да смо ми више лоши, него добри)

А што се тиче односа према другим верама и нацијама...мислим да треба бити отворен. Под овим отворен мислим да децу стварно треба учити да су нам сви људи ближњи (нема даљних), без обзира на веру или нацију, боју коже...Чак и у верском погледу мислим да треба бити отворен, јер вера не може да се наметне, ако дете Истину не препозна у Јеванђељу, а ми га силимо да буде хришћанин, контраефекат је загарантован.
Можда је овај мој став изразито субјективан (ја сам из антитеистичке породице, али ми моји слободоумни родитељи нису  ограничавали литературу за читање, па тако читах и Свето писмо и Куран и делове Талмуда и зрнца из будизма (тада ништа нисам схватао), а не могу да изоставим ни Приче о најдивнијем (Кришни), коју сам купио (добро, мами ми је купила, јер се сажалила на сироту студенткињу) од једне студенткиње (да ли се сећаш како су раније девојке и момци ишли по кафанама и продавали књиге, ораснице, цвеће?), мало Конг Фу Цеа...), али када неко прочита Јеванђеља, ако и мало има срца и етике у њему, не може, а да не остане задивљен и да не каже, овако треба свет и сопствени живот уредити. Крстио сам се у 17-ој години, тако што сам пре тога мало читао, причао, тражио...али нигде не нађох нешто лепше од Беседе на гори, нигде тако лепих, племенитих мисли...Има и у другим учењима добрих идеја, добрих начела, али ово ми се допало и умом и срцем и вољом...
Изазов је за човека да проба да стварно живи Јеванђеље.
Хм, баш га претера са својим искуством. Извињавам се.

Ако у деци пробудимо љубав, онда неће бити проблем то што воли Христа или своју нацију, јер оно неће постати шовиниста и религиозни фанатик (мада са овим појмом треба бити обазрив; по неким схватањима овог појма, ја сам фанатик  ).

Мислим да децу треба васпитати, тако да изграде вољне карактере, да имају светињу у души, љубав у срцу, развијену савест у глави и да својим поступцима показују способност за самоконтролу и самоприсилу (у супротном јавља се потреба за даљним васпитавањем детета; мада и неко одрасли људи, још нису са овим изашли на крај...).
Дете треба од малих ногу да стекне хијерархију вредности (јао, када сам ово прочитам, тако рогобатно звучи), да научи границе (шта се сме, а шта не сме; и нарочито ЗАШТО се нешто сме и не сме), а успех у овоме зависи једино од нас и наше доследности у примењивању истих.

Слажем се са тобом да је ,,казна'' некада неопходна (опет признајем да сам субјективан и да је могуће да грешим), јер  и само дете истражује докле може да иде, да се инати са нама, само је врло важно да и сами будемо начисто са собом да ли дете кажњавамо зато што смо се изнервирали, зато што смо се уплашили за њега, зато што немамо времена...или са циљем да и кроз ту казну, дете нешто научи и да следећи пут покуша да поступи исправно (у некој ситуацији).
Казна никако не сме да буде циљ сама себи, већ само да спречи лоше дело и да постави темељ даљем васпитању (дакле причи, саветима, разговору...).
Никако не смемо после кажњавања детета да ту станемо, већ да кроз причу објаснимо детету где је погрешило и како следећи пут да поступи (а не као у нашим затворима, који су само казнени, а не и поправни ,,домови'')



А зашто мислиш да хришћанство није права страна живота? (или је можда у питању неспретна конструкција реченице, узрокована ситним сатима?)
И сам си раније лепо приметио да је хришћанство и вера љубави, али и вера страдања. Па хришћанство виси са крста, а свако од нас и носи свој крст, своје бреме.
Никада није било, нити ће бити, искреног хришћанина, а који не страда због своје вере. Тако да дете треба учити да прашта другарима када га увреде, нападну, али и да је дужан да брани своје ближње увек и свуда.
Знам, знам, како ово звучи, зато би дете послао на курс аикидоа (да буде као Стивен Сигал   ), па када га нападну, да нападачи осете како их сопствена злоупотреба силе поражава.
У део хришћанског васпитања спада и борба са злом. (хришћанство није пацифистичка вера, бар не у смислу који је тако уобичајен данас, већ је константна борба са злом, у првом реду са својим, па тек када ту битку извојујемо, са туђим; А везано за ово, не сме се злу допустити да шири свој утицај и власт, јер оно нема граница, жели да се све затрује. Ако је неко разуздан, он је то и својом вољом, али још више вољом других који му допуштају да се разуздава. Дакле, зло треба зауздати! (каква игра чечи, разуздати и зауздати   )
Мислим да треба водити рачуна да  дете не дође у схизофрену ситуацију, код куће се понаша хришћански, а напољу другачије (не знам који израз да употребим)...Доследност у животу је веома важна.
Тако да хришћански треба живети увек и свуда, и у кући, и на послу и у школи и на утакмици.
Знам да то није лако (па један од разлога што сам престао да идем интезивно на текме је и то што сам се свађао. противио понашању својих другара...), али то и спада у изградњу вољног карактера...

Deset zapovesti je temelj vere koji nikad nije opovrgnut ni od kojeg kasnijeg verskog vođe dok su mnogi drugi staro i novozavetni tekstovi opovrgnuti životom, jednostavno istekao im je rok važnosti. Definitivno je jako teško živeti po njima i ne prekoračiti ih. Da nije onda ljudi ne bi bili grešni nego savršeni i ne bi nam moći bile limitirane.

Naučno gledano pre 2000 gdina ljudi su bili na korak od industrijske revolucije i u Kini i na Mediteranu pa su umesto toga sledila dva mileniuma stagnacije i propadanja.

Nije mnogo Srba prčitalo Novi Zavet, još je manje pročitalo Stari Zavet. Ja sam i mislim da je to neophodno bez obzira da li je neko vernik. Međutim arhaičnost i nejasnoća simbolike verovatno predstavljaju problem u čitanju.

Naravno tu se postavlja pitanje zašto uz NZ ne postoji i priručnik za tumačenje. Ali ni jedan priručnik ne može da pokrije sve nivoe simbolike tog teksta.

Kad je NZ u pitanju jako se oseća razlika onog četvorojevanđelskog dela koji je baziran na poukama i kasnijeg gomilanja teksta u poslanicama. Moje iskreno osećanje je da se sa nekim poslanicama, posebno onima koje je pisao Pavle, ne slažem. U stvari one se ne slažu sa Hristom. Takođe se ne slažem ni sa nekim kasnijim izumima teologa i mislim da ih je vreme pregazilo i da treba novi sabor koji će veliki deo stavova osavremeniti.


Ja se tu recimo nalazim u velikoj nedoumici. Desilo mi se u životu dramatičn preokret pre nekoliko godina. Iako sam oboje dece vaspitavala na isti način (koliko je to moguće) u tom trenutku sin i ćerka su reagovali sasvim drugačije. Sin je stariji i sagledao je stvari prilično realno, gok je ćerka kao mlađa sagledavala emocionalno i to je stvorilo veliku barijeru ne prema meni nego prema hrišćanskim principima i veri.

Hoću da kažem kako osim vaspitanja i primera koji kao roditelji pružamo postoji još čitav spektar drugih okolnosti koje će uticati na razvojdeteta.

decu treba pustiti da sami otkriju istinu o veri i religiji, ne daviti ih time od malena, nije to gramatika ni matematika.
za realno shvatanje religije osoba treba da bude mentalno zrela i da ima razvijen kriticki pristup.

Simijon,
слажем се са тобом да бројни фактори могу да утичу на васпитање деце, људи...од родитеља, траума, околине...
И логично је да ако нашу децу васпитавамо на исти начин, да резултат може да буде другачији, различит ?!
Знам како ова реченица звучи, али свако дете (људско биће) је јединствено, уникатно, па је онда и логично да не морају сва деца од истих родитеља подједнако да реагују на наше покушаје да их васпитавамо, подучавамо. (а камоли на утицаје са стране)
Да направим једну неспретну аналогију са руком и прстима. Сви прсти су на истој руци, шаци, али се и сви прсти разликују. Могли би да буду једнаки, на пример по дужини, само ако би их скратио или надоградио...Али тада би моја шака постала ужасно неспретна или саката.
Па следећи ову моју бедну аналогију, логички би следило да се сви прсти разликују, односно да сваком детету треба приступати на посебан начин.
Мислим да и не постоји неко универзално правило који би увек гарантовало успех, ма колико се трудили.
Морамо да се прилагођавамо детету, мада то не значи да треба да мењамо темељне етичке принципе, тежњу да развијемо осећање дужности код детета или да пробудимо љубав у њему...

Ти у овој области имаш више искуства (ееееј, двоје деце, а ја бездетан нешто млатим...  ) и знања, па ће ти вероватно ова моја прича деловати крајње досадном и глупом.
Ово је покушај да као аматер, лаик изнесем нека своја искуства која сам стекао.

А највише жеља да још нешто научим од других.

Gledam ovih dana ponovo kako dečak ubija potpun nepoznate devojčice u školi u Nemačkoj. Istog dana čovek je ubio celu svo svoju porodicu a onad nasumično pucao u vozače na auto putu. Pre kratkog vremena mladić obojen u korps pejnt ušao je u jaslice, obezbeđenje ga je prpustilo i tamo je ubio bebe i njihovu negovateljicu. I razmišljam kako se zaštititi.

S jedne straneje oružje. Da li je nošenje oružja veća zaštita ili veća opasnost za onog ko ga nosi.

S druge strane je prevencija kroz prepznavanje i lečenje labilnih ljudi. Kako prepoznati nekog ko je potencijalna atomska bomba i izdvojiti ga u društvu ako još ništa nije učinio.

Treće pitanje je obezbeđenje. Što je obezbeđenje veće i profesionalnije svi postajemo zatvorenici sopstvenog straha.

Četvrto kako primorati taj ogromni biznis proizvodnje oružja koji gura oružje u ruke ljudima da prestane.

Не бих се са тобом сложио око овога.
Сматрам да је задатак обезбеђења (војске, полиције, жандара...) управо да чува заједницу од зликоваца, а под овим не мислим само на физичку безбедности, већ и на спречавање настајања стрепње, несигурности, страха ,неповерења међу људима.
Зло има више циљева, а један од њих је и да међу људима буде непријатељство, сумња у све и свакога...а та врста несигурности онемогућава и појединца и заједницу да се бави било каквим стваралачким радом, онемогућава духовни напредак.

Тако да ако је безбедност који наши браниоци нама осигуравају добра, то ће свима нама омогућити да се бавимо другим пословима...
Ти наши браниоци нам дођу као велики кишобран.
И хвала им на томе, хвала им на труду који улажу да би ми били сигурни.

Jeste do neke granice, ali ako se u svakoj ustanovi na vratima nalaze čuvari koji svakoga pretresaju temeljno. Ako na svaki koncert ili sportsku priredbu zbog pretresa mora da se dođe satima ranije i ne sme da se unese praktično ništa, ako našu decu stalno presreću policijske patrole i po tri puta za veče na istom mestu legitimišu i pregledaju džepove.

Simijon,
слажем се да је и то лоше, јер и то уноси нервозу у људе и контрапродуктивно је...Али и то је проблем заједнице, јер често и сами видимо да се нешто лоше дешава, а понашамо се као да се нас то не тиче или да то није наш посао...На пример, у граду се дешава да група нападне човека на улици (због клуба за који навија или због тога како ,,гледа'' или изгледа...) и често нико не скаче у помоћ нападнутом човеку.
Мислим да је проблем у томе што нам је заједница (и вере и љубави и солидарности, људскости...) разбијена, атомизирана, па хладноћа бије из наших срдаца.
Да имамо праву заједницу, коју вежу заједничка начела и етика, циљеви...онда не би било потребе да се претреси врше свуда и често...Али како управо та заједница не функционише, добијамо слику опште несигурности, као да је чување реда и мира, добра...посао само одређених појединаца, а не свих нас.
Наравно да професионалци треба да постоје, али треба и сви помало да чувамо ту нашу заједницу.

Мислим да си евидентан проблем сувише умањила, он је, по мом мишљењу, далеко шири, а односи се на разбијање међусобне повезаности људи, на негирање заједнице и њених вредности, односно тежња да се истичу само појединци и њихова права, а да се негирају права заједнице, да је овде у питању конфликт појединац-заједница, са нагласком на појединца...

Da, da, dobro zapažaš. I meni je želja da dublje zagazimo u taj začarani krug koji otuđuje ljude, onda ih tako otuđene čini uplašenim, a strah ih tera na naoružavanje, skupljanje u čopore i agresiju. Agresija onda u drugim ljudima rađa strah i otuđenst.

Dakle baš to i jeste tema. Kako kroz svest razbiti taj začarani krug i ne dozvoliti da mu postanemo robovi, a da opet ne ugrozimo sopstvenu bezbednost preko razumnog nivoa.