Ako je raj dobro mesto, otkud batina tamo? Batina stvara strah a često i mržnju prema onom ko je koristi, kao i uzroku zbog kojeg su dobijene. Tako da to smatram lošim sretstvom. Mene ovde više zanima religisko obrazovanje dece. Učenje mališana o Bogu, je nametanje određenog shvatanja. Drugo, pitanje je kako će deca shvatiti Boga. Često roditelji koriste Boga da uplaše decu kako bi bila poslušna. Mislim da je nametanje bilo koje ideologije deci pogrešno. Voleo bih da čujem one koji misle suprotno, kakvo bi religisko vaspitanje trebalo da bude? Kad da počne? I šta da sadrži, naravno u zavisnosti od uzrazsta?

Ајде, да мало дискутујуемо о томе...

Ако ће родитељи децу да плаше Богом или чика Црним  или мраком или ...онда то говори о томе да они лоше васпитавају своју децу, стварајући у њима стрепњу, страхове...Тако да је овде Бог само изговор којим се служимо да би децу плашили, обмањивали, да им не бих пуно времена посвећивали...тако да ово не могу да прихватим као озбиљан аргумент, већ више као патологију.
У току процеса одрастања, ми се скоро свакодневно навикавамо на учешће туђе воље (на пример, воља мајке и оца, учитеља, баке, деке, секе, бате, тетке...) у васпитавању,  често деца користе и прихватају оно што од родитеља чују, науче...Мала деца, већином имају слабу вољу (твдоглавост је нешто сасвим друго), тако да се процес васпитања великим делом и односи на јачање воље детета.
Циљ и основа васпитања је самоваспитање, односно да научимо малог човека да се на крају само васпитава (а до тог ступња мора да се прође много тога, пуно да се научи, усвоји, па тек онда следи ово као финале).
Мислим да темељ тог основног васпитања представља буђење љубави у детету (а у оквиру тога, љубави према Богу, ближњима, отаџбини...), затим изградња елементарних етичких норми (које наравно следе из погледа на свет васпитача...), потреба за лепим, осећање дужности (савест)...
Ако је љубав везивно ткиво, свег овог интерактивног процеса васпитања, онда постоје велике шансе да васпитавање протекне добро (увек постоји могућност да крене наопако, јер дете учимо и слободи и томе да је слобода и велики дар и велика одговорност), али ако страх буде доминантни чинилац, онда ће то сигурно оставити лоше последице по дете (разноразне трауме, могуће и неурозе, страхове...).
Што се тиче верског образовања (а мислим да нисам баш објективан у овом погледу, што због своје службе, што због тога што немам своју децу; имам своје кумче, али ипак то није то...тако да ово треба узети са резервом, јер поступам онако како мислим да је најбоље, али то не мора да значи да је то и објективно најбоље), мислим да родитељи неминовно својој деци преносе неки свој поглед на свет. Па самим тим што га подижу, они на њега преносе оно што мисле да је најбоље из њихових сопствених ,,философија, учења, веровања...'' тако да ако су родитељи верници, то верско образовање иде од рођења. (па и ако су агностици, опет ће преносити агностички поглед на њега...)...То не мора неминовно да доведе да дете постане верник (или агностик или антитеиста), јер ће сваки одговоран родитељ покушати, да као једну од врхунских вредности, своме чеду пренесе и потребу за слободом, слободним мишљењем, одлучивањем, веровањем...
Родитељи у току васпитања теже да пренесу детету део оних вредности које и сами поштују и испуњавају (јер, ако би им преносили оно што сами цене, али не испуњавају, довешће до тога да ће деца, пре или касније схватити наше лицемерство и то може да доведе до негативног ефекта...).

Мислим да би покушај да дете лишимо било каквог утицаја (верског, идеолошког, философског...), био погубан, јер ако ми то не учинимо, то ће неко други сигурно урадити. Ово кажем, јер сви ми стално утичемо једни на друге и чињењем и нечињењем или млаким, безвољним чињењем. Тако да је и одсуство дејства, већ неко дејство и путоказ другоме...
Мислим да се треба држати оне Кантове максиме, да наши поступци треба да буду такви, да пожелимо да их сви понове. Па самим тим, нећемо никада децу учити нечему због чега би смо се касније стидели, што мислимо да је погрешно или неисправно.
А искрено верујем да је васпитавање детета у духу Јеванђеља Христовог нешто најбоље што је могуће за човека или дете.

Slažem se da ljubav treba biti glavno vezivno tkivo u procesu vaspitanja. Samo tako će dete odrastati u prirodnim uslovima. Vaspitanje putem straha obično veoma loše utiče na dete i može imati razne posledice. Svako ima određeni pogled na svet, on će se bar u početku preslikati na dete. Zato se ono mora naučiti kritičkom razmišljanju. Treba se truditi da koliko je moguće detetu damo što širi pogled na svet. Religisko vaspitanje je usko tako da kasnije može biti problema. Proces socijalizacije počinje u porodici i nastavlja se u školskim ustanovama. Ovde se može javiti sukob. Ako detetu kod kuće nametnemo jedan (uski) sistem verovanja, a u školi ga uče drugačije nastaje problem. Školstvo je prilagođeno važećim društvenim vrednostima, koje su danas naročito sa religiskim učenjima u mnogo čemu suprostavljene. U takvoj situaciji dete može biti zbunjeno, što nikako nije dobro za njega. Taj problem je onda teško rešiti. U procesu vaspitanja roditelj mora biti dalekovid. Dete se mora naučiti da samo razmišlja i donosi odluke. Naravno, uvek mu treba davati određene smernice i savete na osnovu našeg iskustva i verovanja, ali da ono na kraju donosi odluke. Sloboda je najveći dar koje možemo dati svom detetu.

Vaspitavanje dece, tema mngo bliža psihologiji nego religiji.

Silvanus šta ti misliš o vaspitavanju dece. Treba li u vaspitanju od najranijeg detinjstva unositi odnos prema veri, kako se postaviti prema drugim religijama i nacijama.

Inače deca se najbolje vaspitavaju skladom između onog što od njih tražimo i onog kako sami postupamo. Ne možeš tražiti detetu da bude iskreno, da se ne svađa i da se ponaša uzorno a istovremeno biti lažov, svađalica i baraba.


Veliki efekat na dete ima otvoren i iskren razgovor. Nikakve priče za bebe, argumenti iracionalnog autoriteta. Jedino razumna objašnjenja, uproštena koliko je moguće. Ako baš nešto ne može da se uprosti bolje reći detetu da će to kasnije naučiti nego izmišljati neke lagarije.

A batine, one grube, sadističke, samo uništavaju odnose u prodici. Međutim malu nedokazanu decu nekad moramo prisiliti da nešto čine ili ne čine.

Kazne su takođe nekad neophodne, ali one moraju biti umerene i pravedne jer nepravedna kazna samo budi bes. Ali pre nego što se posegne za kaznm daleko je bolji razgovor, upzorenje, uticaj pa i pretnja kaznom.

Suviše česta kažnjavanja gube smisao, ali nekad deca prosto čeznu da osete koliko je roditeljima stalo da traže i neku kaznu. Dete koje ne zna za ograničenje i kaznu ne može ni da uživa u svojoj slobodi i širenju krila.

Lepo rečeno 

Neka se Silvanus nadoveže na ovaj post, pa ću i koju reći ako budem imao šta pametno da dodam.

Pošt Silvanus nije tu nadoveži se ti. Ja već uviđam neke prostore koje nisam dodirnula.

 Ja sam već pisao o nešto slično o tome, na drugoj temi, o postepenom sazrevanju čoveka, pa tako i njegovom doživljaju što nazivamo religijom.

 Lepo je da se dete rodi u Hrišćanskoj porodici, koja neguje tradicije svoje vere. Pre svega, kada se radi o detetu , smirnost i strpljivost u odnosu na dečija infantilna shvatanja nečeg što je prevelik zalogaj i za odraslog čoveka.

 Ali znam slučajeve gde roditelji nisu mnogo odmakli u razumevanju veru (u našem slučaju Hrišćanstva), već su i oni ostali da nekom infantilnom (dečijem, prostom) razumevanju religije.

 Dete kada se rodi  nema predstavu ni o samom sebi. Deca od rođenja, pa do izvesnog doba o sebi govore u trećem licu. Kada dete počne da govori o sebi i počne da koristi reč "JA" umesto "ONA-ONO", to je znak da je dete normalno razvija svoju psihu. Još dete ne treba opterećivati i mučiti onim što ne razume. Za to će doći vreme, i tu roditelji trebaju da budu dovoljno razumni.

 Kasnije, kada dete krene u osnovnu školu, ono će samo sebi krenuti da postavlja neka pitanja, i treba ga samo pažljivo slušati.

 Koliko je slučajeva da deca iz porodice sveštenika iz negog revolta kasnije postanu tvrdokorni ateisti, i obratno da deca iz komunističkih porodica postaju iskreni vernici.

 Da je ovo tema više za psihologiju , tu se slažem, jer neki roditelji nisu dovoljno ni sami sebi razvili sliku religije, pa i dalje pribegavaju onom starom "batina je iz raja" izašla.
 
 Kasnije kako dete već sazreva u mladića/devojku , po završetku osnovne škole, javlja se još veća opasnost da roditelji gurnu dete dalje od njegove vere, pa i da ga upropaste, evo daću banalan primer, cepajući muškom detetu njegove erotske časopise, ili devojci braneći da se provokativno oblači. (znam da su ovo ekstremi).

Šta će biti posledica toga ako je tada još uvek mlad čovek osećajan, introvertan, stidljiv.

 Neka roditelji kažnjavaju svoju decu samo kada je to zaista neophodno, kazna za dobro deteta ( normalno je izudarati malo dete po guzi , ako je krenulo da gurne prste u šteker).
 
 I normalno je vaspitavati u hrišćankom duhu, ali samo kroz svoj primer. Neka se dete od roditelja uči pravilnom ponašanju. Ali neka i od svojih drugara vidi onu drugu pravu stranu života. Ne možete malom detetu savetovati da kada ga bezobrazni drugar udari , da mu po staroj Hrišćanskoj nauci " okrene i drugi obraz". Neka nauči da vraća, neka nauči da život nije livada prepuna divnog cveća.

 Doći će vreme kada će čovek sam krenuti da sebi postavlja filozofska pitanja. (Mada još bolje ako ne dođe to vreme dođe što kasnije, neznanje je blaženo). I što više znaš više ćeš patiti. (Ovo je u duhu svih velikih svetkih religija).

 Da ne mlataram više, osetiće čovek težinu ove zemaljeske egzistencije pre ili kasnije. Neka bar detinjstvo sa roditeljima provede bez kojekakvih besmislinih kazni.

Jedna stvar mi je zanimljiva kad se govori o moralu. Svi se nekako uhvatim za seks, a seks je tako sporedna tema. Daleko bitnije po mom viđenju su teme poštenja, iskrenosti, nenasilja, poštovanja. Uostalom u Zapovestima jedino što je rečeno je ne čini preljubu, ostalo što se tiče seksa uopšte nije osporeno.

Deset Božijih Zapovesti

1. Ja sam Gospod Bog Tvoj, nemoj imati drugih bogova osim mene,

2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti.

3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svoga.

4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.

5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.

6. Ne ubij.

7. Ne čini preljube.

8. Ne kradi.

9 Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.

10. Ne poželi ništa što je tuđe.

Kako podići dete po ovih deset zapovesti ako smo tako licemerno spremni da zamenimo teze i da se umesto  nepoštovanja, nepoštenja, nasilja i koristoljublja zgražavamo nad seksom.

imas treci smrtni greh: razvrat necistota blud.

E nemoj mi Savla, ja prema njegovom doprinosu hrišćanstvu imam priličn kritičan stav.