Filip Radonjić, od kanadskog grafiti genga do galerije "Zvono"

Možda i u Beogradu ima života

Ovde sam stigao usred demonstracija 1997. Čuo sam za Fleku, "Urbazonzu", video-radove Sonje Savić i tako otkrio beogradsku off scenu. Tražio sam nešto što bi bila umetnost ovog trenutka, a da nije samo puka reciklaža

Slike Filipa Radonjića izložene u galeriji Zvono predstavljaju interesantan kultur-miks B-umetnosti, grafita, korporacijskih logotipa i onog eteričnog, u suštini potpuno nedefinisanog područja zvanog "visoka umetnost". Do svoje dvadesete, Radonjić je živeo u Kanadi, a onda se iznenada materijalizovao u Beogradu, gde je i diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti.

Izložba u Zvonu je ujedno i tvoj debi u jednoj oficijelnoj galeriji?
- Ispada tako. Kada si klinac i pržiš se na andergraund, onda zaobilaziš sve institucije kao kugu. Naivan si, pa misliš da tako i treba. Dok sam živeo u Kanadi nisam ništa znao o umetnosti. Bio sam u grafiti gengu i izražavali smo se - direktno na ulici. Čak smo izašli i u magazinu "Can Art", koji pokriva evropsku i američku grafiti scenu. U Montrealu sam upoznao i Sina (Seen), legendu njujorških grafita s početka 80-ih.

Kada si došao u Beograd?
- U sred demonstracija 1997. Čuo sam za Fleku, "Urbazonzu", video radove Sonje Savić i tako otkrio beogradsku off scenu. Tražio sam nešto što bi bila umetnost ovog trenutka a da nije smor, samo puka reciklaža. I u punom kontrastu sa političkom situacijom, Urbazona je propovedala upravo takvu umetnost. Želeo sam da nađem galeriju koja bi bila kao anti-fensi galerije u Montrealu. Tamo sam video i izložbu Bisti bojs. U galeriji Zvono je bilo puno eksperimentalnih izložbi. Pomislio sam "možda ima života i u Beogradu" i ugovorio nastup sa galeristkinjom Ljiljom Tadić. Ljilja je uvek bila kul.

I sad radiš te slike koje se doimaju kao disfunkcionalni "logotipi", potpuno primerene ovoj disfunkcionalnoj stvarnosti?
- Sve treba dovesti do simbola, znaka koji zarobljava i više poruka odjednom. Logotip je nešto ipak mnogo sterilnije i direktnije od slike. Korporacije oblikuju vizuelnu stvarnost a tzv. novi pop je direktna komunikacija sa tom stvarnošću. Balansiranje na ivici. Nema andergraunda bez korporacija, ali korporacije nikako da dođu ovde.

Neki kažu da je ceo andergraund postao ukrasni dizajn za korpo-stvarnost.
- Pa šta fali. Šta ćeš bolje nego spoj kinte i halucinacije. Ja stvarno ne bih da živim kao Van Gog, hvala lepo. Bilo je lepo videti neke od umetnika iz Urbazone na izložbi "Devedesete" u MSU. Tih prodor, ali dovoljan. Pop se nameće kao jedino rešenje ako želiš da preživiš kao umetnik. Takaši Murakami, Vorhol, Lihtenštajn... svi oni su našli genijalan spoj komercijale i andergraund senzibiliteta.


Izvor: Glas Javnosti \ S.Đ.M.

Can somebody translate this piece into english???