DRAGOSLAV BOKAN: NEMOJTE, DRAGI HUMANISTI!
ponedeljak, 05 oktobar 2009 10:36
nasiljearticleDa li smo tek tako postali usmereni ka uništavanju svega humanog ili je sve samo posledica strašnih događaja iz najbliže prošlosti i nečasni medijski odjek operacije daljeg ubijanja Srbije?

„Kroz patnje, čovečanstvo postaje mudrije“.
Ivan Iljin: „O suprotstavljanju zlu silom“

Ne postoji aktuelnija i važnija reč u Srbiji ovih dana od reči „nasilje“. Ništa ne izaziva toliki revolt, ništa ne pravi takvu napetost, ništa ne unosi onako strašne asocijacije, kao nasilje. Čak se na trenutke čini da su se naše ulice i stadioni, parkovi, restorani i kafići odjednom pretvorili u prave pozornice nasilja.

Od ležernog grada otvorenog srca, sa nasmejanim ljudima koji, oduvek, strance vole kao svoje najrođenije, sad se najedanput stvorila sasvim suprotna slika - jednog mračnog klaustrofobičnog, homofobičnog i ksenofobičnog mesta koje treba izbegavati, po svaku cenu.

Ne znam ko je za sve to zaslužan, ali događa se nešto zaista neobično. Kao kada bi, recimo, neko dečiji Diznilend počeo da tretira kao sablasni „Sin City“, a Kalemegdan kao jezovito, senovito mesto po kome se slobodno šetaju opasne spodobe, žive reinkarnacije grofa Drakule, Frankenštajna i Džeka Trboseka. Kao da su gradski kafići dobili nešto od atmosfere one usamljene kuće iz Hičkokovog horor-filma „Psiho“.

Otkud sve to? Baš sada. U ovom trenutku. Šta se to dogodilo pa da najbezbedniji grad u Evropi, koji nikada nije imao mesta zabranjena za šetnju i noćne obilaske, postane pokazno strašilo za plašenje male dece pred spavanje? Kako se desilo da Obilićev Venac i Knez Mihajlova ulica postanu srpska, beogradska verzija Bruklina, Bronksa i Harlema?

Da li je moguće da su navijači „Partizana“ i „Zvezde“ tek tako, iz čista mira postali opasniji od onih rimskog „Lacija“, sicilijanskog „Palerma“, zagrebačkog „Dinama“ i svih onih tetoviranih fanatika iz sirotinjskih predgrađa Marseja, Bogote, Kejptauna, Mančestera ili Liverpula? I da su ovi naši momci ovde, u akrobatskom medijskom obrtu, postali mnogo suroviji i neuporedivo grublji od svih njih zajedno?

Da li su srpski desničari opasniji i žešći od svih onih iz bunkera i podruma Berlina, Amsterdama, Milana, Hjustona, Varšave i Madrida? Da li je jedan pištolj nađen u fijoci nečijeg novobeogradskog stana stvarno nešto mnogo gore od svih evropskih i svetskih „skakavaca“, bazuka, Molotovljevih koktela i „uzija“? Da li se neobavezna (pa makar i protestna, pa makar i formalno neprijavljena) šetnja na platou kod Filozofskog fakulteta može tretirati kao užasni simbolični znak demonske pretnje bezbrojnih hordi i legija nekakvih u medijima stvorenih, novorođenih beogradskih „fašista“?

I da li se scene nasilja mogu videti samo i najviše baš kod nas, upravo ovde na evroazijskom raskršću svih puteva sudbine? Pa kod nas na svim ovdašnjim masovnim demonstracijama od jubilarnog gazimestanskog Vidovdana, preko Slobinog mitinga na Ušću, Vukovog 9. marta, antinato manifestacija i dosovske revolucije od 5. oktobra poslednje godine prošlog milenijuma - nije bilo, ukupno, žrtava koliko u samo jednoj jedinoj oštrijoj tuči na ulicama Njujorka, Liona ili Dablina.

Kod nas se često ne razbijaju čak ni prozori tokom demonstracija (uz par izuzetaka). U našoj prestonici ne gore ulice i ne praskaju bombe u centru prestonice doslovno mesecima (kao, recimo, u Atini ovog leta). Naša deca ne ubijaju iz automata, sekirom i sačmaricom svoje školske drugove i drugarice koji imaju tu nesreću da natrče na njih (kao po američkim i nemačkim školama). Čarls Menson nije Srbin, ni Osama bin Laden. Mi nemamo terorističke napade verskih fanatika koji u vazduh dižu i sebe i sve one koji se zateknu kraj njih (od ruskog Beslana, preko Egipta, do Turske, Izraela i Palestine).

Ovde se – tvrdim! - svako nasilje uvek događalo u minimalnom obliku, manjeg obima i žestine nego ma gde drugde u svetu, posebno ako se ima u vidu šta smo sve morali da preživimo i pretrpimo.

Pa setimo se samo da u Beogradu za čitavo vreme trajanje surovog građanskog sukoba u Jugoslaviji nije bilo ni jednog jedinog šovinistički motivisanog ubistva građana druge vere ili suprotne nacije (na način užasne egzekucije srpske porodice Zec u ratnom Zagrebu)!

Da li se jedna ljudska i sportska tragedija kakva je smrt francuskog navijača Brisa Tatona, dvadeset osmogodišnjaka koji se, na nesreću, našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme (kako su to i rekli njegovi roditelji) može i sme ovako zloupotrebljavati kao što se to događa kod nas, ovih dana? Još od davnog „slučaja Martinović“ i burne reakcije državnih medija na ubistvo male Milice Rakić, od krvave drame na stadionu Hejsel i „granatiranja Markala“ pa do poslednjih događaja nakon neodržane „gej parade ponosa“ - nije bilo ovako intenzivnog udaranja u tanke žice čitave naše i svetske (zgrožene i medijski iritirane) javnosti.

Samo čekamo da ponovo ugledamo policajce sa maskama na licu i okrvavljenim pendrecima, kao što se to dešavalo par puta u našoj bližoj prošlosti. I ponovo smo dobuili priliku da se, kao nekada pod Titovom diktaturom, nemilosrdno obračunavamo sa „reakcijom“ i „unutrašnjim neprijateljima“ – konzervativnim guračima klipova u točkove režimski isplaniranog napretka. Opet je religija „opijum za narod“, nacionalizam „bolest na smrt“, a neposlušnost režimu „povratak Srbije u mračni srednji vek“. I opet kraj nas urlaju neki usrećitelji čovečanstva o tome kako „sve njih treba po kratkom postupku“. Smrt fašizmu, sloboda narodu! Pesnicom u čelo, metkom u grudi, presudom prekog suda po saboterima vladajućeg poretka.

Kome to treba? Ko je to sve organizovao i dopustio? Ko je od konkretne nasilničke situacije napravio nekakav nepostojeći nasilnički ritual srpskih desničara i navijača?

Bez ikakve želje da branim ma koga, moram da upozorim na očigledno preterivanje čitave naše javnosti. Hrvatski kardinal se neće izviniti ispred jasenovačkog spomenika, ali ćemo zato mi odmah – i to „u ime celog srpskog naroda“ – da se izvinimo „građanim Francuske“?!

Kaznite huligane, obezbedite proteste, borite se protiv kriminala, edukujte decu i omladinu, nabavljajte nova i još efikasnija policijska oruđa i oružja, radite šta god hoćete – ali nam, molim vas, nemojte držati preteće lekcije, i to pred očima čitavog sveta. Nemojte uopštavati ono što se ne treba i ne sme generalizovati. Nemojte, dragi beogradski humanisti, da se igrate propagandnih operacija tako tipičnih za Krcunovo i Rankovićevo vreme i sve one godine koje su nam već pojeli skakavci.

Trebali li da se sad možda upitamo koliko se samo neprijavljenih laptopova krije po beogradskim kancelarijama? Treba to odmah ispitati. I sve dečije tenkiće, gumene buzdovane i pištolje sa kapislama iz radnji sa dečijim igračkama treba odmah proveriti, zlu ne trebalo, jer ko zna šta se tu sve može naći.

Da nije smešno, bilo bi tragično. Time se samo opet na delu pokazalo da guslarski mentalitet i uspaljeni deseterački jauci nisu isključivi balkanski, te nacionalistički specijalitet i da ideološki uspaljene & hiperurbane, mirnodopske „žene u crnom“ polako konkurišu uplakanim „ženama u crnini“ iz zapaljenih ratnih ruševina. I da je priča protiv nasilja u stvari  idealni poligon za dobijanje krupnih političkih poena (i adekvatnih donacija).

Da li smo tek tako postali nasilni, opasni, rušiteljski i destruktivno usmereni ka uništavanju svega humanog, normalnog i civilizacijskog? Ili je sve, možda, ipak samo posledica nekih strašnih događaja iz naše najbliže prošlosti i nečasni medijski odjek jedne ne tako spretne operacije daljeg ubijanja Srbije?

Da li smo zaista za sve (samo) mi krivi?