Fenomen varalice

Postoje žene (i muškarci, ali kod njih je ova pojava znatno ređa) koje su veoma uspešne, obično na poslovnom, a nekad i na svim ostalim planovima - toliko su uspešne da se svi dive njihovoj briljantnosti. Po svakoj logici, one bi trebalo da budu srećne i da se raduju postignutom uspehu, ali nije tako - zabrinute su. Kad pogledaju ljude oko sebe, svoje saradnike, vide ih kao uspešne i sposobne i pitaju se čime su zaslužile da budu među tako briljantnim saradnicima; čini im se da će u svakom trenutku biti otkriveno da one zapravo tu ne pripadaju i da će izgubiti sve što su mukotrpnim radom stekle. A jesu puno radile, puno se zalagale, i njihov uspeh je posledica kako njihovih sposobnosti (koje, uprkos njihovim strahovima, jesu velike) tako i predanog rada i zalaganja. Međutim, one se boje. Boje se da će biti razotkrivene kao varalice. Ova pojava naziva se "fenomen varalice".

"Fenomen varalice" nije formalno priznat psihički poremećaj, ali je ipak u poslednjih 20-i-kusur godina predmet brojnih proučavanja. Osobe koje se ovako osećaju imaju relativno nizak stepen samopouzdanja. One naporno rade jer veruju da će tako zadobiti ljubav i poštovanje drugih, ali i kad uspeh stigne, ne zadržavaju se dugo na tom prijatnom osećanju da su uspele, već počinju da preispituju taj uspeh (recimo, pitaju se koliko je uspeh posledica njihovih sposobnosti, a koliko toga što su imale sreće i sarađivale s pravim ljudima), kao i sopstvene sposobnosti.

Onda se javi sumnja u pravi stepen svojih sposobnosti, strah od toga da će svi otkriti kako zapravo nisu dovoljno dobre i zbog tog straha rade još napornije, kako bi se ipak dokazale. I dokažu se, samo što ni taj osećaj uspeha ne traje dugo - ponovo počinje ciklus preispitivanja i sumnji u sebe. Rezultat? Ona je konstantno veoma uspešna - i nikada sigurna u sebe, nikada stvarno srećna, uvek uplašena.

"Fenomen varalice" najčešće se uočava kod preambicioznih studentkinja, zatim kod lekara, nastavnika, advokata, poslovnih savetnika i programera (takvi su američki podaci, kod nas ovakva istraživanja nisu vršena - da jesu, teško da bi se lekari i nastavnici našli na listi). Takođe, ovom poremećaju podložne su i osobe koje se bave kreativnim poslom. Taj poremećaj može da napravi brojne probleme u životu osobe koja pati od njega.

Osobe s ovakvim problemom često su emocionalno teške, potcenjuju tuđu sliku o sebi, sklone su depresiji i često svog partnera sputavaju u karijeri i vezi. Zbog toga ovaj poremećaj može da spreči osobu koja pati od njega da zadrži partnera/partnerku, kao i da pokaže inicijativu na poslu kojim se bavi - previše se boji da će biti razotkrivena kao varalica.

Može se desiti i da ovakva osoba redovno daje odgovore za koje smatra da bi drugi voleli da ih čuju ili da se trudi da šarmira prisutne da bi dobila njihovu podršku - i tako samo kod sebe pojačava osećanje da vara. U strahu od procena svojih sposobnosti i (boji se takva osoba) posledičnog neuspeha i razotkrivanja, igraće na sigurnu kartu, jer se boji da se prijavi za nove projekte ili poslove, da traži (ili čak i prihvati ponuđeno) unapređenje. Ovakva osoba smatra da svaki njen potez mora da bude savršen, jer puno toga može da se izgubi, i taj strah može da izazove depresiju ili da parališe.

"Fenomen varalice" začinje se u detinjstvu, kada je dete obasuto pažnjom i ljubavlju i veruje da je nešto posebno i specijalno. Kako vreme prolazi, dete uviđa da je i ono u stanju da pravi greške, kao i da ima izazova koje ne može tako lako da savlada - i javlja se strah od toga da ako ne uspe, ako ne bude onako briljantno kao što svi tvrde da jeste, neće više biti voljeno, da će biti odbačeno i ostati sasvim samo.

vrlo tcno..cesto deca koja su obsapiana paznjom ne mogu da shvate da nisu uvek najbolja.da nisu uvek savrsena..da postoji i neko bolji od njih.onda se utapaju u fenomen o kojem se govori u tekstu...

"Fenomen varalice" mogu da prouzrokuju i stereotipna očekivanja povezana s polom ili godinama, naročito ako se osoba nalazi na autoritativnoj poziciji - osoba se može opredeliti da krije svoje prave sposobnosti i svoje pravo ja, kako bi se uklopila u sliku "normalnog i prihvatljivog". Brzo unapređenje i nagli uspon u karijeri umeju da stvore dodatni problem, jer se stvori jaz između onoga kako osoba vidi sebe i kako je drugi vide (drugi je vide, recimo, kao veoma perspektivnog mladog šefa, dok su njene misli još uvek na staroj, znatno nižoj poziciji dok se trudila da stekne novu).

Kako se izboriti s ovakvim problemom? Kako ne dopustiti da vam uništi život i sve što ste postigli? Za početak, neophodno je shvatiti da imate problem, a zatim shvatiti da taj problem nije nerešiv - i da niste jedini koji ga ima. Pokušajte da odvojite emocije od činjenica - svako se nekad oseća glupo i nesposobno, što ne znači da to i jeste. Ne maltretirajte sebe perfekcionizmom; trudite se da stvari obavite što bolje možete, ali i ako napravite grešku, setite se izreke jednog od najuspešnijih poslovnih ljudi, Henrija Forda, da je pad samo šansa da ponovo počnete inteligentnije.

Ako se osećate drugačije od drugih, a vidite da imate uspeha u poslu, vrlo je verovatno da vam baš ta različitost omogućava uspeh - dakle, to nije razlog zbog koga bi trebalo da se osećate manje vredno. Kad vam je u nečemu potrebna pomoć, ne stidite se da je tražite - i najsposobnijim ljudima potrebna je pomoć, zato i imaju saradnike. Ako započnete novi posao i posumnjate u svoje sposobnosti, setite se da se svako u toj situaciji oseća pomalo izgubljeno, pa ipak većini uspe da dobro obave posao, a jednom kad posao uspešno okončate, prihvatite komplimente, jer ih zaista zaslužujete i jer ste zaista sposobni.