Otmice zemunskog klana (1): Crna lista mafije
Mile NOVAKOVIĆ | 02. mart 2013. 20:59


Prvo planirali da otmu nekog od Karića, zatim Ceptera, Kostića, Džajića. Legija izabrao „zemunce“ da likvidiraju Arkanove ubice


Aleksandar i Miloš Simović, Mile Luković, Dušan Spasojević i Vlada Milisavljević

KUMOVI Dušan Spasojević, zvani Duća (1968) i Mile Luković, zvani Kum (1968), nepoznati do 1993/94. godine, u narednih deset godina formiraju najmasovnije zločinačko udruženje u Srbiji i ovom delu Evrope.


Oni su do 1999. godine skupili bandu koja u beogradskim kriminalnim krugovima u to vreme nije imala značajnije mesto. Pored droge, reketiranja, krađe automobila i vraćanja vlasnicima za novac, izvršili su i nekoliko ubistava, uglavnom članova protivničkih bandi na tržištu narkotika (Dragana Ugarkovića, zvanog Ugar, Peru Miloševića, Željka Vuletića Hamzu, „Šodera“ i druge).

U to vreme članovi kriminalne grupe bili su još braća Simović - Miloš i Aleksandar, zatim Vlada Milisavljević, zvani Budala, Milan Jurišić Jure, Nikola Bajić Baja, Marko Petrović Mamica, Saša Petrović, Željko Mihajlović Crnogorac, Ninoslav Konstantinović Nino, Dušan Krsmanović. Nešto kasnije, pridružili su im se: Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, i Sretko Kalinić Beli. U grupu su povremeno uključivani i drugi kriminalci za izvršenje pojedinih krivičnih dela, pre svih braća „Fiškali“ i Pacov iz Požarevca, Opačić iz Novog Sada, Japanac, Kobac, Gagec, kao i velika grupa mlađih dilera heroina iz Zemuna.

Zbog svakodnevnog druženja i poslovanja sa Ljubišom Buhom, zvanim Čume, kumovima i njihovoj bandi ubrzo je skočio rejting u kriminalnim krugovima. Nešto kasnije poznanstvo i sve prisniji odnos sa Miloradom Ulemekom, zvanim Legija (1998/99), doneo im je i u Beogradu i u Srbiji neviđenu kriminalnu moć.

Posle ubistva Željka Ražnatovića (januar 2000. godine), Legija uz logističku podršku DB dobija zadatak da likvidira organizatore Arkanovog ubistva. Za taj posao, odabrao je Dušana Spasojevića i njegovu bandu nazvanu „zemunski klan“. „Zemunci“ su taj zadatak shvatili kao važan državni posao i od tada su se ponašali kao isturena pesnica DB. Sa Legijom su napravili spisak krivaca za Arkanovu likvidaciju, i proširili ga kriminalcima koji su im stojali na putu.

Kao na filmu ubijali su redom sve sa Legijinog spiska. Najpre Branislava Linovića Dugog, zatim Zorana Davidovića Ćandu, Zorana Uskokovića Skoleta, Todora Gardaševića, Mirka Tomića Bosanca, Radislava Trlajića - Batu Trlaju i druge.

Na zahtev DB i Legije, učestvuju u pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi, a postoje indicije da su imali određenu ulogu u ubistvu Slavka Ćuruvije i otmici Stambolića.



Na jednom od sastanaka „Poskoka“ iznet je podatak:

- Spremaju se otmice bogatih ljudi. To planiraju kumovi Dušan Spasojević i Mile Luković.

Bilo je to samo mesec dana posle petooktobarskih događanja.

U tom trenutku „Poskok“, ali ni većina policajaca, ne zna da se tom klanu priključio i Milorad Ulemek Legija.

Insajder je ispričao da će se na meti naći oni ljudi za koje se veruje da su se „obogatili u vreme Miloševića, pa nova vlast i neće mnogo oko toga dizati prašinu“. Danas se zna da su planirali otmicu nekoga iz porodice Karić, Milana Jankovića Ceptera, Miodraga Kostića Koleta, Željka Mitrovića iz „Pinka“, Petra Matića iz MPC, ali i sportiste poput Dragana Džajića.

Krtica iz „surčinsko-zemunskog klana“ objasnila je i kako su vođe došle na tu „genijalnu ideju“. „Zemunci“ su godinama krali automobile i vraćali ih uz otkup. Sistem rada su razradili do savršenstva, a kasnije su ga primenili i kod kidnapovanja. Ukrali bi auto, čuvali ga, pregovarali sa vlasnikom, pokazivali ga da se vlasnik uveri da je kod njih, i na kraju bi organizovali primopredaju novca.

„Poskok“ je otkrio da tu ekipu pored vođa klana, čine i braća Aleksandar i Miloš Simović, braća Dušan i Đorđe Krsmanović, Milan Jurišić, Vladimir Milisavljević Budala... Doneta je odluka da se prisluškuju. Ali uzalud, oni su u akcijama koristili „specijale“, mobilne telefone korišćene samo za tu priliku.

Sredinom novembra, kidnapovan je Vuk Bajrušević, brat Bojane Bajrušević, udovice Vlade Kovačevića Trefa. Tri nedelje kasnije, otet je i osmogodišnji Stefan Živojinović, prvenac Lepe Brene i Slobodana Bobe Živojinovića. Danas se zna da su kidnapovanja izvršile različite ekipe, ali su se ove dve otmice na čudan način ukrstile i neki ih događaji dovode u tesnu vezu.


*****

Pukovnik Mile Novaković radio je 15 godina na poslovima suzbijanja krijumčarenja narkotika. Posle oktobarskih promena 2000. godine rukovodio je operativnom grupom „Poskok“, koja je razotkrila i uhapsila vođe „zemunskog klana“. Ubistvo premijera Đinđića dočekao je na mestu pomoćnika načelnika UKP MUP i rukovodioca radne grupe koja je, zajedno sa UBPOK i radnicima beogradske policije, iznela glavne poslove u akciji „Sablja“.

Ovaj feljton je deo njegovog svedočenja iz knjige o događajima iz sveta kriminala u Beogradu i Srbiji od 2000. do 2003. godine. Organizovana kriminalna grupa izvršila je tada tridesetak ubistava, prodala tone heroina i izvršila na stotine drugih krivičnih dela. U knjizi „Otmice zemunskog klana“, u izdanju Kompanije „Novosti“ opisani su detalji desetak otmica, „vrednih“ oko 20 miliona evra.

Izvor: Novosti

Sestra skuplja marke
Mile Novaković | 03. mart 2013. 20:58
Vuk Bajrušević otet na parkingu ispred majčinog stana. Bojana uverava brata da je rasprodala sve samo da bi ga spasla


Bojana i Vuk dolaze u Specijalni sud

BEOGRAĐANIN Vuk Bajrušević (1973) otet je 7. novembra 2000. godine oko 19.15 časova na parkingu u Ulici Žarka Vukovića Pucara, ispred broja 17. Bio je u poseti majci, koja stanuje u toj zgradi.


Njegova majka Desanka Vuković pozvala je u 19.30 sati policiju i prijavila nestanak sina. Kako je ispričala, komšinica sa desetog sprata rekla joj je da je sa terase videla da „dvojica mladića u crnom“ pokušavaju da uzmu kola njenog sina Vuka. Desanka je istog trenutka okrenula sinovljev mobilni. On je, međutim, već bio nedostupan, iako je iz kuće izašao samo neki minut ranije.

Desanka je sišla na parking i ugledala Vukov „audi A8“, otvorenih vrata. Na suvozačevom mestu bila je njegova tašna sa dokumentima. Od njega ni traga.

Dan kasnije, Vukova sestra Bojana Bajrušević dolazi kod generala Dragana Ilića i saopštava mu da su joj brata oteli i da su se kidnaperi javili. Tadašnji načelnik kriminalističke policije Srbije upućuje je na grupu „Poskok“ i mene. Posle kraćeg razgovora i nećkanja da sarađuje sa policijom, Bojana je otišla kući. Tri dana kasnije Bojana se ponovo pojavila u „Poskoku“. Opet je tražila pomoć, ali i dalje odbija saradnju.

U međuvremenu obratila se za pomoć Miloradu Ulemeku Legiji, od koga dobija obezbeđenje, jer „se osećala ugroženom“?! Njegovi momci brinu o njenoj bezbednosti kod kuće, ali i na poslu. Legija je tada još aktivan pripadnik MUP Srbije.

Pozivi otmičara postali su svakodnevni. Posle nekoliko dana, u Bojanino dvorište napadači ubacuju šok-bombu. Danas postoje nepotvrđena operativna saznanja da je bombu bacilo obezbeđenje, koje joj je dao Legija, kako bi je uplašili i naterali da što pre pristane da plati otkupninu za brata.

Kako je došlo do otmice?

Kidnaperi su nekoliko dana pratili Vuka Bajruševića, zvanog Mali Tref. Ovaj nadimak dobio je po zetu, mužu svoje sestre Bojane - Vladanu Kovačeviću Trefu, koji je bio blizak sa Markom Miloševićem, sinom predsednika Srbije. Kovačević je ubijen pod još nerasvetljenim okolnostima krajem devedesetih godina. Vuk je pomenutog dana bio na splavu „Monca“, kod hotela „Jugoslavija“ u Novom Beogradu, a onda se uputio ka Banovom brdu, da obiđe majku. Parkirao je svoj „audi A8“ i popeo se u zgradu.


.

Na povratku od majke, bio je mrak. Uvek oprezan, okrenuo se i osmotrio okolinu, ali ništa mu nije bilo sumnjivo. Prišao je autu i seo za volan. Iznenada i munjevito prilaze mu trojica muškaraca sa fantomkama na glavi i izvlače ga iz vozila. Vezuju ga lisicama. Ubacuju ga na zadnje sedište i guraju mu glavu na kolena. Jedan od otmičara pokušava da pokrene „audi“. To mu ne polazi za rukom zbog šipke na menjaču.

U sledećem trenutku, stiže još jedan od kidnapera u svom vozilu i zaustavlja se iza „audija“. Izvlače Bajruševića i ubacuju ga u auto na zadnje sedište. Širokom lepljivom trakom obmotavaju mu pola glave - oči, uši, nos...

- Mislim da smo se vozili oko 15 minuta, a onda su me izvukli iz tog, i ubacili u gepek drugog vozila - svedočio je kasnije Bajrušević. - Posle 15-20 minuta ponovo su me prebacili u treće vozilo, opet na zadnje sedište. Uzeli su mi mobilni telefon i kada su našli Bojanin broj, nazvali su je. Gurnuli su mi aparat u ruke i naredili da joj kažem da sam otet.

Posle izvesnog vremena auto se zaustavio i žrtvu su uveli u kuću. Sada se zna da je Vuk Bajrušević prvo odveden u vikendicu na Fruškoj gori, u selu Banstol. Skrovište je obezbedio Milan Jurišić Jure, a kuća je vlasništvo čoveka sa kojim nevenčano živi njegova majka. Vuk je sve vreme bio vezan lisicama.

- Ćuti i sedi!

To su bile jedine reči koje su mu tada upućene.

Posle dva-tri dana od otmice, čuje grub muški glas. Neko mu je promrmljao da je on „glavni“. „Glavni“ mu upućuje niz psovki, preti da će ga ubiti ako mu ne daju „pet miliona maraka“, uz opasku:

- Dosta ste se vi nakrali!

Nekoliko puta ga udaraju tvrdim predmetom u rebra.

Posle batinanja izvode ga iz kuće, stavljaju u kola i kreću u nepoznatom pravcu. Odmah mu guraju mobilni u ruke da razgovara sa sestrom. Govori joj, po njihovim uputstvima, da sakupi novac i da ništa ne prijavljuje policiji.

Dve nedelje posle otmice, treći put menjaju sklonište. Vuka ubacuju u vozilo, i kao prvi put, u toku vožnje guraju mu telefon u ruke da zove sestru.

Vuk: - Bojana, živ sam! Bole me oči. Vezane su mi otkako sam ovde. Ništa ne vidim. Saslušaj me, oni će me pustiti za dva miliona, a ostalo na reč još milion i po.

Bojana: - Ništa se ne sekiraj Džoni, samo mi kaži jesi li ti dobro.

Vuk: - Jesam, ali sam malaksao, ništa živo ne jedem.

Bojana: - Samo ti jedi, junačino moja, i drži se kao što se držim i ja. Ništa ne brini. Ja sam sa njim pričala. Dva miliona nemam, ali skupljam ja, sve što ima sestra je dala za tebe. Saberi se čoveče, kao što sam se i ja sabrala. Ovo psihički mora da se izdrži. Daću sve što imam - i srce i dušu. Sve sam rasprodala! Gde ti je ključ od „audija“?

Vuk: - Tamo na brdu.

Bojana: - Dobro. Sve sestra prodaje. Dogurala sam preko milion, dva nemam sad. Neka mi te daju za ovo što imam, pa ću da skupim resto, ako mogu da čekaju za ostalo. Ne misliš, valjda, da ja otežem i da je meni do zezanja! Jesi li ti lud?!

Vuk: - Oslepeću Bojana.

Bojana: - Ništa ti ne brini. Nećeš da oslepiš, ako oslepiš, ja ću njima da j... kevu. Drži se, junačino, ko boga te molim.

Vuk: - Biću živ i ja ću da im kažem ovo što si mi ti rekla.

Izvor: Novosti

Koliko vidim ova knjiga: Otmice zemunskog klana će biti u prodaji od 6. 3. 2013.  Deluje zanimljivo

Otmice zemunskog klana (3): Kumovi dele plen
04. mart 2013. 20:57
Ne smete da ga bijete puno, naredio Spasojević. Otmicu naredili Šiptar i Legija, kome je pripalo pola para


Hapšenje Miloša Simovića



SLEDEĆA lokacija za skrivanje Vuka Bajruševića bio je - Surčin. Odabrana je jedna od dve kuće Dejana Milenkovića Bagzija (sada svedok-saradnik), koju mu je poklonio Ljubiša Buha Čume, takođe svedok-saradnik, u Vojvođanskoj ulici 241-243.


Jednog jutra oseća užurbanost otmičara, kao da ih je više. Govore mu da su se čuli sa njegovim ujakom iz Subotice i da se on mnogo založio za njegovo oslobađanje. Skidaju mu lepljivu traku, ali ostavljaju zavoj preko očiju, koji čvršće stežu. Daju mu ujaka na telefon i naređuju da mu kaže da ne pravi gluposti i da se pridržava uputstava otmičara. Telefon uzima neko od kidnapera i nastavlja razgovor. Vuk je svestan da je ujak prethodno tražio potvrdu da mu je sestrić živ i da su mu zato dali telefon.

Smeštaju ga na zadnje sedište nekog vozila i polaze. Tokom vožnje dva puta se zaustavljaju. Stoje po nekoliko minuta i opet kreću. Treći put staju. Ovog puta sve je drugačije. Naređuju mu da stavi kapuljaču od jakne na glavu i da izađe napolje.

Jedan od otmičara ga pita da li ima para za taksi. Kada su dobili odrečan odgovor, otmičar je izvadio 900 dinara i tutnuo mu u ruke. Kada je posle video cifru, setio se da je isti iznos imao kod sebe one večeri kada su ga oteli.

- Lezi na asfalt, stavi ruke na glavu i broj do 500 - glasila je sledeća naredba. - Kad završiš, ustani.

Ovog puta Bajrušević nije poslušao naređenje. Čim je čuo da se zvuk automobila udaljio, ustao je i skinuo zavoj.

- Bio je mrak - prisećao se neku godinu kasnije Bajrušević. - Stajao sam pored reklamne table na kojoj je pisalo BTC. Shvatio sam da sam u blizini buvljaka u Novom Beogradu. Uputio sam se ka svetlima i zaustavio taksi. Odvezao sam se kući.

Vuk Bajrušević pušten je 27. novembra između 19 i 20 časova. Kasnije, pričajući o danima zatočeništva, sećao se da je uz njega, sve vreme, bio jedan momak koji je bio vrlo korektan i za koga pretpostavlja da je u „njihovoj hijerarhiji bio na najnižem stepenu“. Istraga je utvrdila da je reč o Marku Petroviću Mamici i on je taj koji mu je dao novac za taksi. Kraj njega je, tokom te poslednje vožnje do slobode, sedeo Dejan Milenković Bagzi.

Svedok-saradnik Zoran Vukojević Vuk, koji je brinuo o obezbeđenju vođa „zemunskog klana“, ispričao je kasnije istražnim organima da je kidnapovanje Vuka Bajruševića bila prva otmica „zemunaca“. Od Dušana Spasojevića je čuo da je Milorad Ulemek Legija posredovao kod otkupa i da je bio angažovan u obezbeđivanju Bojane Bajrušević.

Ova otmica je, zahvaljujući svedocima-saradnicima, ali i Dušanu Krsmanoviću, detaljno istražena tek u policijskoj akciji „Sablja“ 2003. godine. O otmici Vuka Bajruševića svedočio je i Saša Petrović, pripadnik klana, sa čijom sestrom Mirjanom Spasojević ima dete. On je naveo da mu je Spasojević jednom prilikom naredio da odnese hranu u zgradu kod Instituta za majku i dete, rečima: „Odnesi to Mamici.“

- Video sam vezanog čoveka lisicama za ruke i noge, a između je bio lanac. Preko lica je imao selotejp traku - svedočio je Petrović. - Znam da su pregovori išli jako teško.



Pregovarali su Šiptar i Kum i mislili su da ih Bojana snima, ali se nisu mnogo brinuli oko toga.

Najiscrpnije detalje dali su Krsmanović i Miladin Suvajdžić. Krsmanović je naveo da su otmicu naredili Šiptar i Legija.

- Podela para je obavljena u Kotobanji, u Surčinu - opisao je Krsmanović. - Brojali su Čume i Duća. Duća mi je dao 50.000 maraka, ali mi je odmah, kao i ostalima, uzeo 10.000, navodno da se kupi Ljilji Buhi džip. Deo para sam odmah potrošio, ali mi je najveći deo uzeo Duća. Rekao je kao da će da ih čuva, a kada mi budu zatrebale da tražim i da će mi dati. Navodno, možda su obeležene, pa da ih „opere“. Nikada mi ih nije dao, a ja nisam ni tražio. To su bile prve pare koje sam ja dobio od Duće. Međusobno smo šaputali da je Legija dobio pola i da je to bio deo dogovora sklopljen još pre otmice.

Miloš Simović je, kao i u mnogim drugim krivičnim delima, bio glavni organizator otmice. On je direktno primao uputstva od Spasojevića, a onda je to sprovodio u delo.

Miladin Suvajdžić - Đura Mutavi, bio je u svom iskazu još konkretniji o ulozi Legije u otmicama. Ovaj Novosađanin je nabavio sve mobilne aparate koji su korišćeni u kidnapovanjima i bio je u grupi koja je obezbeđivala put kojim je išla primopredaja para. Za svoj deo posla, nije dobio kao ostali novac od naplaćenog otkupa, već pola kilograma Spasojevićevog heroina, koji je bio kod Čode u Novom Sadu. Trebalo je da ga proda, i da novac uzme za sebe. Đura Mutavi, međutim, kaže da to nikada nije uradio.

Braća Simović su, prema nekim informacijama koje su dali svedoci-saradnici, dobili po 250.000 maraka, dok je Vlada Budala „prebio dug“, pošto je dugovao Spasojeviću 150.000 maraka za kuću koju je kupio.

Đura je ispričao da je Spasojević određivao ko će da čuva otetog Vuka.

- Ne smete da ga bijete mnogo. Ponašajte se prema njemu korektno - ispričao je Suvajdžić. - Vlada Budala, Jure, Simovići i Krsmanović voleli su da budu brutalni i Duća je to znao.

Izvor: Novosti

Drama vlasnika Delte
Mile Novaković | 05. mart 2013. 20:58
Otmici predsednika „Delta holdinga“ prethodio pokušaj kidnapovanja njegovog sina, 29. marta 2001. godine, ali ni porodica Mišković, a ni policija nisu to ozbiljno shvatili


Miroslav Mišković

OTMICI predsednika „Delta holdinga“ prethodio je pokušaj kidnapovanja njegovog sina Marka, 29. marta 2001. godine, ali ni porodica Mišković, a ni policija nisu to ozbiljno shvatili. Mislili su da je neko hteo da otme auto, a ne Marka.


Miroslav Mišković je otet 9. aprila 2001. godine u 8.15, iz službenog vozila „alfa romeo“ u biulevaru Arsenija Čarnojevića, ispred broja 150. Nasilno su ga izvukla četvorica maskiranih lica s fantomkama na glavama, naoružani automatima. Otmičari su „audijem“ preprečili put vozilu „Delta holdinga“ koji je vozio Dragan Krstić. Iz „audija“ su izašla trojica sa automatima. Prilaze „alfi“, izvlače Miškovića i uvlače ga u „audi“. Od vozača Krstića uzimaju mobilni i revolver, a onda ga ubacuju u gepek „alfe“ i zaključavaju.

Deo ove „akcije“ sa prozora svoga stana posmatrao je jedan vremešni Novobeograđanin. Kasnije je policiji rekao da su biznismena uvukli u teget „audi“ beogradskih tablica koje počinju sa 475. Ostale cifre nije zapamtio.

- Izvukli su prosedog čoveka i uvukli ga u audi - objasnio je ovaj svedok. - Odmah sam pozvao policiju.

Vozač Krstić je ispričao da je svakodnevno istim putem vozio Miškovića na posao. Rekao je da su njega i gazdu bacili na asfalt. Njega je iz gepeka oslobodio kolega, koji je istim putem dolazio na posao, pa je čuo zapomaganje iz gepeka.

Odmah posle oslobađanja, Mišković je policiji dao sledeću izjavu:

- Sa svojim vozačem krenuo sam na posao. U jednom trenutku, tamnoplavi „audi“ nam je preprečio put. Kada su me izvukli iz auta, hteo sam da otmičara udarim nogom, zamahnuo sam, a sledećeg trenutka dobio sam udarac u glavu. Drugi maskirani, otvorio je suprotna vrata i obojica su me ugurali u njihov auto. Oči su mi oblepili širokom selotejp trakom i krenuli smo da se vozimo u nepoznatom pravcu. Prvi deo vožnje je bio kratak, a onda su me prebacili u drugo vozilo. Po zvuku motora mislim da je opet bio „audi“. Vozač je bio izuzetno iskusan i spretan, vozio je brzo, a bilo je puno skretanja. U toku vožnje jedan od otmičara je pomenuo prolazak kroz rampu, ali mislim da su na taj način hteli da me zavaraju, jer vozač nijednog trenutka nije smanjio brzinu.

Vozili smo se oko 20-25 minuta. Onda sam osetio da idemo po lošem putu, verovatno zemljanom. Kada smo stali, izgurali su me na zadnja leva vrata i rekli mi da idem pravo. Ugazio sam u blato, a posle tri-četiri koraka ušao sam u neku prostoriju. Mislio sam da je reč o nekoj garaži sa kanalom u sredini.

Čuo sam neke pokrete, a potom zvuk otvaranja poklopca. Ugurali su me u uzan prostor u koji sam se spuštao metalnim merdevinama. One su bile uspravne i pričvršćene uza zid. Bila su tri stepenika. Kada sam sišao, zatvorili su poklopac. Uspeo sam da se nekako oslobodim selotejpa i video sam na desnoj strani zid sa alkom za koju su me vezali lisicama. Na suprotnom zidu gorela je sijalica. Prostorija je bila otprilike metar i po sa metar i po i visoka oko 175 santimetara.

Posle izvesnog vremena, izvode me iz šahta i traže da mobilnim telefonom zovem sekretaricu. Posle poziva iznova me vraćaju u prostoriju-šaht. Požalio sam se da mi je hladno, a oni su mi doneli prvo bele vunene čarape, onda jedne tanje, a na kraju i dva deblja ćebeta. Donosili su mi vodu u flaši i dozvoljavali da je držim u rukama, onda su mi je ostavili. Mislim da je reč o nekom usamljenom objektu gde su me držali.

Potom su me vozili desetak minuta, a onda su mi dali telefon da zovem na posao Milana Spasojevića. Posle su tražili da zovem i ministra policije Dušana Mihajlovića i prenesem mu njihovu poruku. Onda su me ponovo vratili u onu prostoriju.

O svom oslobađanju Mišković nije znao mnogo detalja. Zna da su ga odvezli do Muzeja „25. maj“, gde su mu skinuli sa lica selotejp. Rekli su mu da su oni profesionalci i da znaju da na traci mogu da ostanu otisci. Preko glave su mu navukli dve pletene kape da ne može da ih vidi. Nijednog trenutka nije video otmičare, osim da je jedan bio krupniji i da je imao beogradski naglasak. Drugi je, kako je opisao, pričao bosanskim naglaskom, a takođe je zapazio da jednog oslovljavaju sa „šefe“.

Sa Miškovićem niko nije hteo da govori, dok se nije pojavio „šef“, koji je prvo tražio deset miliona maraka. On im je, međutim, govorio da nema šanse da sakupi toliko, pa je dogovoreno pet miliona. Čak su pružili jedan drugom ruku. Mišković i „šef“ su tako potvrdili „dil“. Takvo je uputstvo dao i pregovaraču Milanu Spasojeviću. Dok je bio u šahtu, otmičari su pravili predstavu da na metalni poklopac stavljaju još neku burad. Plašio se da će ih policija pohapsiti ili pobiti, a da njega neće uspeti da pronađu i da će ostati zarobljen u ovoj rupi. Zato je i pristao na dogovor sa „šefom“, razmišljajući o porodici, firmi, sebi...

Znao je da prijatelji mogu da sakupe pet miliona maraka. Kad su ga izvodili da telefonira, stavljali su ga u kola i vozili na auto-put, kako ne bi bio lociran položaj prilikom telefoniranja. U jednom momentu su mu rekli da ih prati policija, da je grad blokiran i da mora da „pozove svog prijatelja ministra Mihajlovića i da mu kaže da je sa otmičarima napravio dogovor“ i da skloni policiju sa ulice. Tražili su i da ne smeju da prate donosioca otkupa. Rekli su mu: „Kada bude pušten, neka policija radi svoj posao“. Miškovića, za razliku od ostalih kidnapovanih, nisu maltretirali, niti tukli i pretili mu.

Milan Spasojević, Miškovićev kum i rukovodilac u „Delti“, u policiji je dao sledeću izjavu:

- Pozvala me sekretarica da hitno dođem u kabinet. Zvao me i Mišković i kaže mi da u mene ima poverenja i da se sa otmičarima dogovorio da ga puste za pet miliona maraka, a da ja sakupim pare. Do popodneva sam sa ljudima iz firme i prijateljima sakupljao otkup. Rok koji su mi dali bio je 17 časova. Tada su mi se javili, ali ja nisam imao celokupnu sumu. Čekao sam da još neki donesu novac. Jedan od otmičara mi je tada rekao:

„Niste se držali dogovora. Sada smo sa Miškovićem pričali. Zato što kasnite i obavestili ste policiju, morate da sakupite još dva miliona. Ukupno sedam. Rok vam je do 19 sati. Ukoliko ne bude bilo otkupa i policija se ne povuče sa ulica, ubićemo i njega i tebe i vaše porodice, a cifra će biti još veća.“
Za ovaj novi dogovor, otkup u iznosu od sedam miliona maraka, zatočeni Mišković je saznao kada je stigao kući. Njegov jedini komentar, kažu upućeni, bio je:

- Stvarno sam mislio da ti kriminalci imaju neku čast i drže reč. Dogovor je bio pet miliona i pružili smo jedan drugom ruku.
Pošto je Milan Spasojević potvrdio kidnaperima da je sakupljen novac, neprestano su mu davali komande:

- Idi prema Nišu, kreni prema Avali, gde si sada, vrati se... Stani kod Autokomande i čekaj.

- Bilo me je strah - ispričao je kasnije Milan Spasojević policiji. - Sam u kolima, a toliki milioni. Šta ću ako mi ih neko otme, šta će biti sa Miroslavom... Onda su se javili i rekli mi da krenem auto-putem za Novi Sad. Sledeća komanda je bila da se okrenem brzo i da vozim u suprotnom pravcu.

ZATVOR U GARAŽI
PREMA priči Miladina Suvajdžića, plan za otmicu je skovan u Bulevaru Avnoja broj 10, na devetom spratu, u jednom od „štekova“ klana. Suvajdžić je rekao da su Miškovića oteli Vlada Budala, Dule Krsmanović i Mile Luković. Prvo je odveden u garažu u Ulici Luja Adamiča (čuvena garaža „zemunskog klana“), i tu su ga prebacili u drugi auto.
Miškovićev kum se držao svakog uputstva. U to vreme, prateća služba Resora državne bezbednosti je išla iza njega da vidi šta se dešava. Tako su otmičari uočili automobile koji idu za njim, a kada mu je rečeno da se brzo okrene ka gradu, uočili su raspored automobila koji ga prate. Onda su mu rekli:

- Prate te. Jel ti to nas nameštaš... Pobićemo vas sve!

Spasojević ih je uveravao da on ne zna ništa o tome. Kasnijom rekonstrukcijom utvrđeno je da su tek onda izveli Miškovića i rekli mu da zove Mihajlovića da bi povukao policiju. Na kraju je Spasojević promenio auto i karticu za mobilni i morao je da ih obavesti koje je sada vozilo u pitanju, kao i novi broj telefona.

Negde posle ponoći, naredili su mu da ide prema Zagrebu i da telefonska linija bude stalno otvorena. Često su zahtevali da im kaže poziciju na kojoj se nalazi.

- Gde si?

- Pumpa „Zmaj“.

- A sad?

- Aerodrom.

- Jesi li prošao aerodrom?

- Jesam.

- Ablenduj da te vidimo, stani tu, stani tu!n


Izvor: Novosti

Pun gepek maraka
06. mart 2013. 20:58
Otmičari su od Spasojevića zahtevali da krene u rikverc 50 metara i da baci torbu preko bankine auto-puta



OTMIČARI su od Spasojevića zahtevali da krene u rikverc 50 metara i da baci torbu preko bankine auto-puta. U brzini i strahu upalio mu se alarm na kolima. Nije mogao da otvori gepek i izvadi torbu, a oni sve uznemireniji...


- Gledamo te, šta to radiš?

Jedva je otvorio gepek i prebacio torbu preko bankine.

Sledeća instrukcija je bila da se velikom brzinom udalji ka Šimanovcima. Okrenuo se ispred naplatne rampe i vratio u grad. Više ga nisu zvali.

Ceo tok razgovora između otmičara i Spasojevića je snimljen. U momentu kada je došlo do primopredaje novca, na snimku se jasno čuje kreketanje žaba. Sutradan, kada je Spasojević sa policijom došao do mesta da pokaže gde je bacio torbe, videla se bara puna žaba. Zaključeno je da je to mesto gde je ostavio novac.

Plan otmičara o uzimanju otkupa i primopredaji para, sa ove distance, može se slobodno reći da je bio - savršen. Tu gde su bačene torbe, bio je seoski put kojim se podvožnjakom lako pređe na suprotnu stranu auto-puta ili na asfaltni put prema Surčinu. Otmičari su za svega desetak minuta bili u Surčinu. Iz razgovora sa svedocima-saradnicima saznalo se da su torbe ostavljene u jednoj šumi i da su osmatrane iz daljine, da bi proverili da nije stavljen odašiljač i da li će neko da im priđe. Kada su se uverili da je sve „čisto“, pokupili su torbe. Posle dan-dva, podelili su plen.

Miroslavu Miškoviću je bilo mnogo stalo da se primopredaja obavi brzo, pre svega, zbog njega, porodice i straha da će završiti u šahtu. Nekoliko sati posle puštanja, sledećeg dana oko podneva, pojavio se na Sajmu sa tadašnjim premijerom Zoranom Đinđićem, ne komentarišući šta mu se desilo.

Miladin Suvajdžić - Đura Mutavi ispričao je da je vozač „audija“ bio Vladimir Milisavljević Budala, a da su u otmici učestvovali svi pripadnici grupe, osim Sretka Kalinića. Pregovore su vodili Milan Jurišić i Mile Luković Kum. On misli da su Miloš i Aleksandar Simović dobili milion maraka da podele, dok je polovinu ukupnog otkupa uzeo Legija. Đura Mutavi je dobio kilogram heroina na poklon zbog svog učešća u praćenju.

Ljubiša Buha Čume, tokom davanja izjave specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću, u Slovačkoj, rekao je da su novac iz predostrožnosti iz torbi prebacili u džak, a potom ga zakopali u šumi. Sutradan je Legija potvrdio da u torbama nije bio odašiljač. Polovinu plena je uzeo Legija. Novac je izbrojan u Čumetovoj kancelariji u Kotobanji na njegovoj mašini. Deo novca bio je u omotima i sa pečatom NBJ. Papiri i trake sa kojim je novac bio oblepljen - zapaljeni su.

Prema Buhinim rečima, bila je planirana i otmica Miškovićeve ćerke koja je udata za Karića „kako bi uzeli novac i od jednih i od drugih“. Pričali su i da bi Marka, ako treba, držali šest meseci dok ne dobiju pare. Kod Čumeta su se dogovarali i o otmici Miroslava Miškovića.

- Posle otmice, Duća je došao kod mene u Kotobanju i pitao da li može da donese pare. Grli me, ljubi i kaže mi: „Brate, ima sedam miliona“. Prebrojali smo zajedno. Duća mi je rekao da su Simovići najzaslužniji, pa im je dao milion maraka i 40.000 dolara. Redom su ulazili u kancelariju i uzimali svoj deo - ispričao je Čume tužiocu.



Dejan Milenković Bagzi je dobio oko 120.000 maraka. Za ostale nije znao iznos.

- Pre deljenja Duća mi je ponudio da uzmem koliko hoću, ali sam ja odbio, jer sam mislio da to može kad-tad da me košta - objasnio je Buha. - Deo novca su ostavili kod mene u sefu. Savetovao sam mu da odmah napusti zemlju, jer se digla velika frka. Izašli su iz zemlje sa ranije pripremljenim falsifikovanim pasošima. Posle deset-petnaest dana ludovanja po Evropi, zvao me Duća i tražio da mu pošaljem 50.000 maraka, koje sam mu poslao avionom preko mojih drugara iz „Jata“.

Kada su uhapšeni u Parizu, Čume je otišao po Spasojevićevom nalogu u Kulu kod Legije, koji mu je rekao da će ih sigurno deportovati. Simovićev novac, kao i ono što je od otmice bilo ostavljeno u njegovom sefu, Čume je iz predostrožnosti zakopao u dvorištu. Kad su izašli iz zatvora, povremeno im je davao novac, kad i koliko su tražili. To je trajalo nekoliko meseci posle njihovog izlaska iz zatvora. Već je počela zamena maraka u evre. U međuvremenu, Spasojević je od uvek informisanog Legije saznao da novčanice od otkupa nisu obeležene.

Dva dana posle oslobađanja srpskog biznismena, u MUP Srbije je formirana radna grupa koja je trebalo da rasvetli ne samo tu, već i neke ranije otmice. Po odobrenju ministra policije Dušana Mihajlovića, operativni tim imao je 17 ljudi, a za rukovodioca su imenovali mene. U timu su bili i Gvozden Gagić, Zlatko Kesić, Lazar Janković, Srđan Paskvali, Rodoljub Milović, Slaviša Sovtić, Željko Gazapi, Nebojša Pavić, Ljubomir Savičić, Dejan Nikolić, Milisav Spasojević, Goran Stupar, Zoran Sinđić, Dragan Zlatanović, Dragan Ćaćić i Nebojša Zdravković. Većina su bili članovi „Poskoka“.

Posle podele plena od Miškovićeve otmice, glavni akteri - prva postava „zemunaca“ (Spasojević, Luković, Milisavljević i braća Simović) sklanjaju se u pripremljene štekove u Novom Beogradu, komuniciraju „specijalnim“ vezama i ne vraćaju se kući. Užurbano pripremaju falsifikovane pasoše i spremaju se za dugotrajno bekstvo u Evropu.

Izvor: Novosti