Evropa protiv hapšenja


Pripremio: Goran Čvorović
- STOTINU prilika bilo je do sada da se uhapse Ratko Mladić i Radovan Karadžić, ne samo dok su se oni do 1997. godine slobodno šetali po Republici Srpskoj, već i kasnije, ali velike sile nisu želele njihovo hapšenje - iznosi teške optužbe na račun međunarodne zajednice doskorašnji portparol Haškog tribunala Florans Artman u svojoj knjizi simboličnog naslova "Mir i kazna", uz podnaslov "Tajni ratovi međunarodne politike i pravde", čije ćemo delove, uz saglasnost autora i izdavača, preneti u feljtonu koji započinjemo.
Dragoceno šestogodišnje iskustvo (oktobar 2000. - oktobar 2006.) portparola i savetnika za Balkan Karle del Ponte, Artmanova je prenela u knjigu koja je izazvala veliko interesovanje. Ovo svedočanstvo, zasada, postoji samo na francuskom jeziku, dok se uskoro, do kraja godine, očekuju srpska, hrvatska i bosanska varijanta (sve tri odvojeno!) ovog izuzetno zanimljivog štiva koje govori o zakulisnim političkim radnjama oko Tribunala.
Florans Artman se bavi odnosom velikih sila prema Međunarodnom sudu, iznosi određene činjenice s toka suđenja pojedinim optuženicima koje obična publika nije imala priliku do sada da sazna, ispisuje portrete zatvorenika, hronološki prati zaključivanje balkanske tragedije devedesetih, s pogledom iz Haga, a kroz prizmu Vašingtona, Londona, Pariza... Glavni akteri njene knjige su, gotovo isključivo, optuženi Srbi, Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić, kroz čije dosijee ona prati odnos velikih sila prema svetskoj pravdi.

OPTUŽBA LUIZ ARBUR

KAO direktan svedok razgovora, prisutna na sastancima gde su donošene važne strateške odluke iza dobro zaključanih vrata Tribunala, na osnovu ličnih zabeleški, Florens Artman sakupila je vredan materijal koji baca sasvim novo svetlo na događanja oko haške sudnice od onog koje auditorijum širom sveta uobičajeno ima priliku da vidi.
Pozamašan deo njene knjige posvećen je "slučaju Milošević".
"U Briselu, Londonu, Parizu, Vašingtonu, Luiz Arbur (prethodni tužilac Tribunala, koja je podigla optužnicu protiv bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, prim. aut.) dočekana je raširenih ruku. Zapadni zvaničnici obećali su da će sudu u Hagu dostaviti `sve informacije` koje su im dostupne o njegovim (Miloševićevim) operacijama i vojnim snagama, njihovoj organizaciji, komandnom lancu i zločinima. Na kraju su dostavili beznačajno mali deo. Ali, radilo se pre svega o žigosanju protivnika, da bi se bolje opravdao nastavak NATO bombardovanja Srbije. I, nisu se ustručavali, u tom cilju, da Miloševića porede s Hitlerom ili Staljinom i da ga kvalifikuju, kao što je to uradio Robin Kuk, kao `serijskog izvršioca etničkog čišćenja`... Luiz Arbur nije naivna. Njen rad je instrumentalizovan", piše Florans Artman.
Tužilac, međutim, sve iznenađuje kada podiže prvu optužnicu u svetu protiv jednog aktuelnog šefa države u tom trenutku, u vreme dok se svetske sile bore da izdejstvuju Miloševićev potpis na prekid neprijateljstava. Prestonice su besne.
"Luiz Arbur nije nikoga obavestila. Bojala se da konsultuje velike sile iz straha da na nju ne vrše pritisak. Bila je obaveštena samo šačica njenih najbližih saradnika."

SLOBA TREBA VELIKIMA

EMISARI iznenađenih svetskih zvaničnika su počeli da je pohode, ali već je bilo kasno: optužnica je bila podignuta.
Florans Artman se potanko bavi detaljima oko Miloševićevog izručenja.
"Đinđić je želeo da reaguje. Nijednog trenutka nije sumnjao da je Miloševiću mesto u zatvoru. Ali, Srbi su želeli da mu sude zbog patnji koje je naneo svom, sopstvenom narodu, zbog toga što je ruinirao Srbiju i izgubio četiri rata. Ne žele da se suoče sa zločinima koje je počinio, najčešće uz njihov pristanak, u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu."
Artmanova ističe da je "pakt" između Đinđića i Karle del Ponte, "sklopljen, i pored spoljnog privida i utiska koji je posle toga ostao, protiv znanja velikih sila".
"Odnos velikih sila prema pravu ciničan je i selektivan... Srbija je, tačno je, izložena američkom i evropskom pritisku. Ali, ni Vašington ni Brisel ne zahtevaju da Milošević bude izručen Hagu." Potreban im je za pregovaranje i održavanje stabilnosti u regionu. Đinđić i Karla del Ponte mislili su drugačije. Nekoliko puta su se tajno sastali, u prostorijama šefa kantonalne policije u Luganu u Švajcarskoj, na aerodromu u Amsterdamu... Artmanova ističe da se predsednik Vojislav Koštunica protivio i hapšenju, i izručenju.
"Premijer (Đinđić) je iskoristio put Koštunice u Ženevu da bi uhapsio Miloševića... Po povratku u Beograd, 31. marta Koštunica se pobunio, ali na kraju je popustio... Prihvatio je da naredi vojsci da oslobodi prolaz policiji u zamenu za uverenje da Milošević neće biti izručen Hagu."
Svetske sile su nezadovoljne. Hapšenje dolazi u nezgodnom trenutku.

OŠTRE REČI ANANA

"Iber Vedrin, francuski šef diplomatije, prima je (Karlu del Ponte) u društvu Alena Rišara, ministra odbrane. Razljutio se, kritikovao je intervju u `Mondu`, iskazao veliko protivljenje. Del Ponteovoj se činilo kao da sluša Koštunicu. Francuski ministar bio je na strani ideje da se Miloševiću sudi u Srbiji. I to je javno isticao. Evropa je, generalno, odbijala da nametne Beogradu rok za međunarodni proces Miloševiću. Svaki pritisak u tom pravcu rizikovao je da uspori proces demokratizacije, tvrdila je većina Evropljana."
Karla del Ponte se okrenula Vašingtonu, pokušavajući da dobije podršku. "Sudbina Miloševića je bila je zapečaćena 9. maja 2001. godine u osunčanoj kancelariji Kolina Pauela."
"Ali, intervencija (Karle del Ponte) kod američkih vlasti nimalo se nije dopala generalnom sekretaru UN. Desetog maja, Kofi Anan poziva tužiteljku koja se nalazila u Njujorku. "Pravo ne toleriše da bude poštovano shodno prilikama... Živo vam savetujem da razmislite o činjenici da postoje limiti koji ne mogu da se prekorače... Ne mislim da u opis posla jednog tužioca spada diskutovanje o ekonomskoj pomoći određenoj zemlji", kazao je tada Del Ponteovoj, prema rečima Artmanove, ljutiti Anan.
Artmanova zaključuje: "Milošević je uhapšen, a da Evropa nije mrdnula ni malim prstom."
Bivša portparolka Tribunala iznosi pojedinosti oko prebacivanja Miloševića u Hag 28. juna 2001. godine.
"Đinđić je pozvao Del Ponteovu nešto posle 16.30: Milošević je na putu, pošaljite nam hitno nekoga ko će ga otpratiti do Haga."
Rokovi su bili isuviše kratki, nije bilo vremena da se neko u tu svrhu pošalje iz Haga, pa se Karla del Ponte odlučila za Kevina Kartisa, britanskog istražitelja iz haškog suda, koji se već nalazio u Beogradu.

HELIKOPTER ČEKA
"OKO 18.30, u četvrtak 28. juna 2001. godine, bio sam u jednoj zvaničnoj zgradi (Institut snaga bezbednosti, u Beogradu). Tri helikoptera su čekala iza zgrade. Slobodan Milošević je stigao iz zatvora u kombiju. Činilo se da ne zna da će ići u Hag jer je - čim je izašao iz vozila - protegao ruke u vazduh i upitao direktora zatvora, koji ga je pratio, šta se događa. Direktor mu je odgovorio da ide u Hag. Milošević je prigovorio da ne priznaje Tribunal, da ga ne poštuje i da neće ići. Pošto se niko nije pomerao, zatražio sam od direktora zatvora da ga dovede do mene, što je učinio. Pročitao sam mu onda njegova prava i tako ozvaničio hapšenje. Milošević je odbio da uzme dokumenta koja je trebalo da mu predam. Pošto je Milošević pretresen, ušao sam u helikopter u koji je bio smešten", beleži Florens Artman, pozivajući se na svedočenje istražitelja Kevina Kartisa.

Izvor: Novosti

Holbruk hvali Slobu!


CELA akcija je snimljena. Tokom leta helikopterom, Milošević je u potpunosti promenio ponašanje i pokušao da sa mnom stupi u razgovor, na engleskom. Sleteli smo u vojnu bazu u Tuzli (u Bosni) gde nas je dočekala grupa naoružanih vojnika (iz američkog kontingenta NATO) koji su nas odveli u montažnu zgradu na kraju piste. Tu smo ostali oko sat i po. Tokom celog toka prebacivanja su nas snimali. U jednom trenutku, Milošević je pokušao da stupi u razgovor s vojnicima, koji su to odbili. Oko 21.45, obavešteni smo da je avion, koji će nas odvesti u Hag, sleteo i da ćemo krenuti čim ga napune gorivom. Odveli su nas zatim do letilice. Petoro ljudi u civilu je zatim stavilo Miloševiću lisice i popelo ga u avion..." - prenosi Artmanova reči Kevina Kertisa.
Florans Artman ističe da su velike sile brzo shvatile opasnost koju može da predstavlja međunarodni sud. Tako su mu smanjile moć, naknadnom odlukom da SB UN može da zaustavi istrage. "SAD su prve reagovale da spreče Tribunal da se emancipuje. Uvek su želele da bude pod starateljstvom, pod autoritetom SB, bez potpune nezavisnosti". Artmanova piše da je "za Amerikance, međunarodno pravo istovremeno instrument dominacije i ideal", a "za Francuze samo ideal".
Za visoke zvaničnike u Ke d`Orseju, sud u Hagu ostaje "najgora ideja poslednjih godina". Odatle pasivnost Pariza prema ovom sudu...

Pravda i interesi

FRANCUSKE diplomate i vojnici otvoreno iskazuju svoje nepoverenje, zaklanjaju se od zahteva pravde koja ih ometa u radu. Žale se na moć suda koji se poziva tamo gde nije zvan, koji želi da njihove vojnike u Bosni pretvori u produženu ruku suda i koji sebi daje moć da odluči, na osnovu optužnica, ko može da sedne za pregovarački sto. Francuzi nisu jedini koji tako misle, ali su prvi koji to glasno govore. Zbog toga sudom uglavnom dominiraju anglosaksonci: "Amerikanci, Britanci, Australijanci, Južnoafrikanci, Novozelanđani, Kanađani... uglavnom iz zemalja Komonvelta".
"Politika kvota koju su postavile UN da bi se garantovala kulturološka razlika u institucijama, uopšte se ne poštuje." Biro za unutrašnju kontrolu UN je u 2004. godini kritikovao i "povlašćivanje tokom zapošljavanja i imenovanja istražitelja na visokim funkcijama koji nisu završili nikakve univerzitetske studije".
Sud u Hagu, kaže Artmanova, stalno mora da održava balans između "imperativa pravde i političkih interesa". Florans Artman ističe i pokušaje infiltriranja "srpskih, hrvatskih ili bosanskih špijuna" u rad suda, još izraženije špijuniranje istražitelja na terenu, a navodi da "vlade" ponekad spremaju "lažne svedoke" koji tada imaju i "lažnu dokumentaciju". Ovo poslednje, vlasti su, međutim, ističe autor, brzo napustile, kao neefikasnu metodu.
"Sud je pripremljen da se odbrani od kontranapada optuženih i njihovih direktnih saveznika. Ali, ne zna kako da se brani protiv napada svojih saveznika", koji, kako ističe Artmanova, "koriste iste metode kao vlade bivših jugoslovenskih zemalja: prisluškuju telefone, infiltriraju se unutar tribunala, skrivaju dokaze i svedoke"... Odatle, kaže, i dolazi najveća opasnost za međunarodnu pravdu.

Amerika i saveznici

SAD, tako, nisu dostavile sudu tražena ni telefonska prisluškivanja, ni fotografije, ni druge informacije koje bi, prema mišljenju Artmanove, dovele Mladića u vezu s Beogradom povodom slučaja Srebrenice.
"SAD i njihovi saveznici nisu želeli da ti snimci budu objavljeni, jer dokazuju da su na vreme posedovali informacije koje bi mogle da ih primoraju da zaustave strahotu masakra osam hiljada ljudi, o čemu se pred njihovim očima pokretao proces."
Kompromitovanje Miloševića tokom mirovnog procesa bi taj mirovni proces doveo u pitanje, dok bi kasnije optuživanje i osuđivanje onih s kojima je sklapan mir, dovelo u pitanje validnost tih dokumenata i kredibilitet onih koji su ih s njima sklapali.
Zato velike sile ne žele da se svi nađu pred licem pravde, kaže Florans Artman.
"Sučeljavanje između tribunala nemoćnog bez pomoći zemalja i zemalja odlučnih da sačuvaju svoje tajne, nastavlja se iza kulisa i danas."
Posebnu pretnju interesima predstavlja unakrsno ispitivanje svedoka, pa velike sile nastoje da do maksimuma smanje širenje svedočenja na ovaj način.
Artmanova ističe da su se strepnje velikih sila od suda, da se same ne nađu na optuženičkoj klupi, iskazale povodom NATO bombardovanja Jugoslavije.
"Kompetencije Haškog tribunala su geografski ograničene na bivšu Jugoslaviju, ali ni na jednu silu u konfliktu. Atlantska alijansa je, dakle, pod sopstvenom jurisdikcijom u slučaju ratnih zločina." Iako je Džejmi Šej izjavljivao da je "NATO prijatelj tribunala", Luiz Arbur je, "pre nego što je napustila svoju funkciju, ipak otvorila preliminarnu istragu usmerenu na ispitivanje tužbi protiv NATO izazvanih bombardovanjem koje je prouzrokovalo značajne civilne gubitke. NATO je odgovorio javnim pretnjama."

Sile - pritiskaju

IZA kulisa, velike sile su, kaže Artmanova, umnožavale pritiske, "što je svedočilo o njihovom odbijanju da prihvate univerzalna pravila prava, kojima i oni podležu, ukoliko krše Ženevsku konvenciju, intervenišući vojno". Velike sile su tada iza scene govorile da ne mogu da razumeju kako neko može da "izjednačava pravedan rat sa represivnim ratom i etničkim čišćenjem".
"Ni Srbija, toliko žustra da optuži alijansu za ratne zločine, ni NATO, nisu dostavili dokaze bez kojih Tribunal u Hagu ne može da utvrdi činjenice i reaguje... Kada Karla del Ponte, sa svoje strane, ponovo pokrene ovo pitanje o sumnjičenju ratnih zločina NATO i počne da ohrabruje - posle pada Miloševića - srpske vlasti da joj dostave sve elemente koje poseduju, alijansa ponovo preti. NATO nema zbog čega da strahuje, jer Beograd Hagu dostavlja svega nekoliko knjiga koje je potpisala Miloševićeva služba propagande".
Artmanova zato kaže da "međunarodni sud, još više nego interni sudovi, ne može tačno da izmeri stvarni uticaj koji su na njegov rad mogli da imaju prikrivanje dokaza, manipulacije iza kulisa, tajne intervencije velikih sila, jer često za njih i ne zna".
Florans Artman ističe da je Milošević, tokom devedesetih, "očigledno, istrgovao svoju slobodu u zamenu za kraj neprijateljstava" i s tim u vezi navodi i neke izjave Amerikanca Ričarda Holbruka, "arhitekte Dejtona", koji 1996. godine "gotovo otvoreno" hvali Miloševića kao "čoveka mira". "Tek je na proleće 1999. godine, s optužnicom protiv Miloševića za Kosovo, ovaj prećutni sporazum, konačno doveden u pitanje."
Ono što je, praktično, na svoju ruku uradila Luiz Arbur, nastavila je njena naslednica Karla del Ponte. Posle podizanja optužnice protiv Miloševića, skuplja dokaze, ali se suočava s protivljenjima svojih bliskih saradnika, kao što je, na primer, njen pomoćnik, Australijanac Grejem Bluit.


SPOR SA BLUITOM
"NE treba mešati Srbe iz Bosne s onima iz Hrvatske ili Srbije, to nije isto, pripadaju različitim državama", govorio je Bluit Karli. "Kada je reč o Hrvatskoj, Bluit ne vidi kako Miloševiću mogu da se pripišu zločini koje su izvršili u Vukovaru ili Dubrovniku jugoslovenska federalna armija ili srpske paravojne snage, kojima ne rukovodi. Zaboravio je da je Milošević pretvorio JNA u srpsku vojsku i naoružao srpske snage u Hrvatskoj i postavio svoje ljude na njihovo čelo", piše Artmanova.
Napetost između Karle del Ponte i "australijskog klana" dugo traje. Usput sakupljene podatke o Miloševiću, koji su se pojavili iz drugih dosijea, Bluit i njegova ekipa čuvaju i odlažu, ali ih ne analiziraju.

Izvor: Novosti

Nema dokaza o genocidu


HRVATSKE vlasti, koje je u Zagrebu vodio Franjo Tuđman, išle su Miloševićevim stopama, i one su, takođe, želele da raskomadaju Bosnu etničkim čišćenjem priželjkivanih teritorija. Pošto Bluit ne nalazi za shodno da istražuje protiv srpskih podstrekača iz Beograda, logično, ne zanima se ni za hrvatske podstrekače iz Zagreba, piše Artmanova.
Neslaganja između Grejema Bluita i Del Ponteove je bilo i oko Srebrenice. "Nemamo dokaze za genocid", govorio je Bluit i "odbijao bilo kakvu vezu vlasti Beograda s masakrom u Srebrenici", smatrajući da se radi o "ludosti generala Mladića". U međuvremenu, dokazi su počeli da pristižu, i Karla del Ponte je, konačno, mogla da podigne optužnicu koja dovodi Miloševića u vezu sa Srebrenicom i Sarajevom.
Na scenu, međutim, stupa sudija Džefri Najs. On se oštro protivi, "zbog pomanjkanja vremena", da se u proces protiv Miloševića uvode Sarajevo i Srebrenica.
"On (Džefri Najs) smatra da ne postoji veza između Miloševića i Mladića i da treba mnogo vremena da bi se dokazalo da je logistička podrška, koju je Beograd pružao srpskim snagama koje su držale opsadu Sarajeva, omogućila zločin", piše Artmanova. Sud je, međutim, 2003. godine dobio podatke koji, konačno, dovode u vezu srpsku vojsku u Bosni i Beograd, u kojoj "Mladić više ne deluje kao samostalni atom koji se odvojio od centralne strukture, već kao produžetak vojske iz Beograda".

Palikuća i partner

DžEFRI Najs je, međutim, "odlučio da podrži američke i britanske vojne analitičare koji odbijaju bilo kakvu vezu između Mladića i Beograda, Beograda i Srebrenice ili Sarajeva, između srpske vojske iz Bosne i one iz Beograda, između paravojnih formacija i centralne srpske vlasti". Florans Artman, međutim, ističe da su "svi oficiri koji su zauzimali ključna mesta u okviru srpskih snaga u Bosni, angažovani za preuzimanje Srebrenice i masakre koji su usledili, bez izuzetka, pripadali generalštabu u Beogradu i nastavili da budu plaćani iz Beograda". I za Pitera Mekloskija , koji je rukovodio nad 17 optužnica za Srebrenicu, međutim, kao i za Najsa, i za američke i britanske vojne analitičare, glavni nalogodavac za masakr u Srebrenici bio je Mladić, i niko drugi, dok Milošević nije imao uticaja na srpsku vojsku u Bosni. "Insajderi" su, međutim, kasnije ustanovili vezu, ističe Artmanova. Ali, svedoke su, kaže, sistematski diskreditovali vojni analitičari.
"Anglosaksonski vojni analitičari (nije bilo Francuza) svesno i sistematski su prikrivali direktnu odgovornost Miloševića za zločine u Bosni i naročito u Srebrenici", piše Artmanova, ističući da su to radili po naređenju njihovih vlada, da "Tribunal, formiran da bi sakrio njihovu političku nemoć, ne otkrije, slučajno, niskost velikih sila tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji". Ova interna sabotaža i činjenica da Amerikanci, Britanci i Francuzi nisu dostavili sve informacije koje su imali, što bi otklonilo svaku sumnju, učinili su da se izgubi mnogo vremena, piše autor knjige "Mir i kazna". Milošević je za nju, istovremeno, bio "palikuća Balkana", ali i "privilegovani pregovarač zapadnih sila". Amerikanci, tako, godinama odbijaju da dostave tražene zapise prisluškivanih telefonskih razgovora, koji bi, po mišljenju Artmanove, lako povezali Beograd i tragediju u Srebrenici.

Ključ enigme

"U VAŠINGTONU, Parizu ili Londonu, diskurs se nije menjao. Čak i više od deset godina posle događaja, velike sile ne žele da priznaju da su informacije koje su posedovale jasno pokazivale pretnju koja je visila nad muslimanskom populacijom čim je enklava pala u ruke Mladića i njegove vojske", piše Artmanova, ističući i da, istina, velike sile, ipak, nisu mogle da pretpostave da će doći do tragedije tolikih razmera.
Džefri Najs je, međutim, dugo odbijao da "stavi svoju reputaciju u igru da bi zadovoljio ego Karle del Ponte", odbijajući da poveže Srebrenicu i Miloševića. Karla del Ponte je, posle duge borbe, na kraju, ipak, nadjačala svoje unutrašnje protivnike.
Velika borba vodila se i za dokumentaciju. Karla del Ponte je dugo nastojala da dođe do zapisnika sa sastanaka Vrhovnog saveta odbrane SCG. Konačno, jednom ekspertu iz Haga dozvoljeno je da vidi jedan odabrani deo, ali bez mogućnosti da pravi kopije. Za Florans Artman sam uvid u ova dokumenta bio je dovoljan da shvati da se tu nalazi "ključ svih enigmi" i da je Milošević bio ne samo "arhitekta rata" i "koautor etničkog čišćenja", već da je svemu tome "orkestrirao".
Dokumenta su otkrivala mnogo toga što je Mladića, po mišljenju Artmanove, dovodilo u direktnu vezu s Beogradom.
"Nije Karadžić politički šef Srba iz Bosne, nego je Lilić, predsednik srpsko - crnogorske države, na osnovu odluke Vrhovnog saveta odbrane, dekretom od 16. juna 1994. godine, dodelio novu zvezdicu generalu Ratku Mladiću."
Ali, navodi Artmanova, zbog "zaštite vitalnih nacionalnih interesa", Srbija uspeva da izdejstvuje da mnogi od kompromitujućih podataka iz Međunarodnog suda u Hagu za bivšu Jugoslaviju budu nedostupni Međunarodnom krivičnom sudu.

Kontrolisao vojsku

JEDNA od kompromitujućih izjava za Miloševića bio je i njegov razgovor s Hrvojem Šarinićem, 12. novembra 1993. godine:
"Iskreno vam kažem da sam sa Republikom Srpskom u Bosni, koja će pre ili kasnije biti deo Srbije, rešio 90 odsto srpskog nacionalnog pitanja, na isti način kao što je Tuđman rešio hrvatsko nacionalno pitanje preko Herceg-Bosne." Florans Artman ističe da je "Pariz znao da se srpski nacionalisti spremaju da podele Bosnu u krvi da bi podelili zajednice i regrupisali odvojene teritorije u jednu jedinu srpsku državu".
Artmanova ističe da je Milošević "kontrolisao Karadžića i Mladića" i sve srpske vojske.
"Ni u jednom telefonskom razgovoru između Miloševića i Karadžića, od onih koji su dostavljeni Tribunalu, genocid se ne pominje direktno.
Milošević, međutim, nije mogao da ne zna za genocidne namere Karadžića u Bosni, imajući u vidu bliske veze", piše Artmanova i kaže da je sud utvrdio vezu između "palate i polja smrti".
Ona tako, na primer, ističe da se "ofanziva na Srebrenicu planirala i pripremala u štabu u Užicu". Artmanova naglašava da postoje kriptovani podaci o tome da je Milošević, čak, pre događaja u Srebrenici, znao da će "srpska armija u Bosni verovatno odvojiti muškarce u godištu sposobnom za ratovanje".
Florans Artman se dugo bavi Miloševićem i stvara njegov psihološki portret, na osnovu iskustava koje je ponela iz Haga.
"Milošević nije samo odobravao, nego je i delio nameru da se počini genocid, a da nikada nije pokušao da to spreči, odakle proističe njegova krivična odgovornost", piše autor knjige "Mir i kazna".
Sudija Džefri Najs, međutim, nije mislio tako, ističe Artmanova.
"Pošto nije verovao u krivicu Miloševića za genocid u Srebrenici, Najs je prosledio dokaze sudu, ali nije efikasno pledirao za genocid."


PRAVO I - POLITIKA
ARTMANOVA prenosi Najsov zaključak o Miloševiću, posle "hiljadu i osamsto sati procesa".
"Na početku, Milošević nije bio u stanju da vodi unakrsna ispitivanja. Onda su ga posavetovali i brzo je naučio. Bilo je iznenađujuće videti ga kako postupa svakog puta na isti način. Uvek bi počinjao unakrsna ispitivanja političkim primedbama, onda bi sudije od njega tražile da se usredsredi na pitanja koja se odnose na glavno ispitivanje, a on bi onda protestovao zbog vremena koje mu je dodeljeno i nastavljao da izlazi iz konteksta, koristeći reč da bi branio svoje teze. Kada bi isteklo vreme kojim bi raspolagao, stavljao je do znanja da je ostao veliki broj pitanja koje treba da postavi svedoku", kazuje Džefri Najs.


Izvor: Novosti

CIA Karli ne veruje
3. oktobar 2007

Pripremio: Goran Čvorović
SUDIJE bi Miloševiću odobravale produžetak vremena za ispitivanje svedoka, i tek bi tada, u poslednjih deset ili dvadeset minuta, postavljao pitanja koja bi postavio dobar advokat odbrane. Cilj Miloševića je uvek bio da usporava proces, čekao je poslednji trenutak da postavi pitanja tako da čak unese sumnju u duh sudija, kaže Najs.
Sama Artmanova za Miloševića kaže:
"Neki su ga poredili s Hitlerom, srpska opozicija je preferirala da ga naziva Sadamom. Nije bio ni jedno ni drugo. Ali, ipak, je odlučio o sudbini miliona bivših Jugoslovena koji se i danas još muče da izleče ožiljke nečasnog dela."
Artmanova kaže da je Milošević igrao dvostruku igru, odnosno da je imao dvostruko lice. Kaže da su diplomate u njemu prepoznavale "određenu harizmu, moć fascinacije, inteligencije takođe".
"Često su ga opisivali kao odlučnog, ali kurtoaznog čoveka, ljubitelja viskija i dobrih cigara, neumornog pregovarača."
Florans Artman, međutim, ističe da je Milošević bio "veliki majstor manipulacije", odnosno "prost i ciničan, hladan i brutalan". Do ovih zaključaka došla je na osnovu snimljenih telefonskih razgovora ili svedočenja nekih od svedoka.

VARAO SAGOVORNIKE
AUTOR knjige "Mir i kazna" ističe da je Milošević često uspevao da prevari svoje sagovornike o svojoj pravoj ličnosti. To je, na primer, slučaj s Karlom Biltom, koji je bio ubeđen da je Milošević nastojao da zaustavi masakr u Srebrenici. Zamenik američkog predsednika u to vreme Al Gor nije mislio tako, i Bilt i Gor su, na tu temu, u Beloj kući, početkom avgusta 1995. godine, imali "žučnu raspravu".
"Sud je uzalud tražio od Bele kuće tok ovog razgovora. I Al Gor, i Karl Bilt, i nemački pregovarač Mihael Štajner, i Francuz Alen Dežame, i Britanac Paulin Nevil Džons, koji su mu prisustvovali, odbili su da svedoče pred Haškim tribunalom. Al Gor nije bio dobio saglasnost od američkih vlasti, dok su Evropljani izjavljivali da se ovog razgovora ne sećaju!"
Karla del Ponte nije uspela od Amerikanaca da dobije ni snimak prisluškivanih telefonskih razgovora između Beograda i srpskih zvaničnika u Bosni, oko Srebrenice, "iako je znala da snimci postoje". CIA je, kaže Artmanova, početkom 1995. godine postavila dve tajne baze u Hrvatskoj, odakle su mogli da se prisluškuju telefonski razgovori na velikoj teritoriji bivše Jugoslavije. Ali, Vašington nikada nije odgovorio na ove Karline zahteve.
Florans Artman ističe da je "jedna zemlja iz bivše Jugoslavije" dostavila snimke prisluškivanja sudu u Hagu. Ali, "zbog opreznosti ili moranja", nedostajali su zapisi iz sedmice od 11. jula 1995, a "moguće je da su bili izbačeni oni koji su se ticali priprema operacije u Srebrenici".
"Ipak, transkripti su, bar, posvedočili o regularnosti kontakata između vlasti u Beogradu i Mladića, pre i posle, dakle, bez sumnje, i tokom, operacije protiv Srebrenice i masakra."

GOSPODAR BALKANA
POKUŠAJI prikrivanja dokaza od velikih sila su mnogobrojni, naglašava Florans Artman. SAD su odlučivale koje će podatke dati, a koje ne, a zanimljivo je da su neki od dokaza, u više navrata, dostavljeni i preko neke treće zemlje. U sudu su se iznenađivali i kada su, recimo, delovi nekih od video-materijala, dobijenih sa strane, bili označeni kao "tonski nerazumljivi", iako bi kasnije, posle godinu dana, pribavljeni "originali" iz drugih izvora otkrivali da se radi o sasvim ispravnoj verziji.
"Amerikanci i Evropljani su svesno izabrali mir na štetu istine", piše Artmanova. Bivši portparol Tribunala ističe da su, kada je mir potpisan, "američka vlada i evropske vlade"... "odvraćale svim sredstvima sud u Hagu da pokrene potragu protiv gospodara Balkana". Ona s tim u vezi dodaje da "mnogobrojnim zapadnim svedocima njihove vlade nisu dozvolile da svedoče na procesu Miloševiću". Zato zaključuje da je "istorija procesa Miloševiću primer konflikta između imperativa koje su diktirali lokalni ili međunarodni državni razlozi i imperativa pravde".
Ona se osvrće i na odluku Međunarodnog krivičnog suda da Srbija ne snosi direktnu odgovornost za događaje u Srebrenici i rat u Bosni.
"Tvrdnjom da srpska država nije direktno reagovala u Srebrenici, Međunarodni krivični sud je ujedno opravdao Slobodana Miloševića, moćnog gospodara iz Beograda. Indirektno, ova odluka sugeriše da Milošević nije lično vršio efektivnu kontrolu nad vojskom ili srpskim vlastima iz Bosne, ni na specijalne jedinice koje im je ustupao. Ova posthumna rehabilitacija optuženog je izvršena uz nepoznavanje delova dosijea pred Haškim tribunalom, kojima Međunarodni krivični sud još nema pristup", kaže autorka knjige "Mir i kazna".
Florans Artman i za to ima objašnjenje:
"Odbijajući da pribegne članu 49. svog statuta i da direktno od Beograda zatraži da mu dostavi krucijalna dokumenta, Međunarodni krivični sud je popustio pod pritiscima velikih sila koje su se protivile kažnjavanju Srbije. Među njima, Velika Britanija, koja je, tokom više godina, bezuspešno pokušavala da ubedi Bosnu i Hercegovinu da povuče svoju tužbu".

ODBROJANI DANI
ARTMANOVA, inače, naglašava da su u "skrivanju najkompromitujućih dokaza" bili "saučesnici jedan deo sudija u Haškom tribunalu i Međunarodnom krivičnom sudu"!
U odeljku koji se bavi "tragedijom Dejtona", Florans Artman mnogo prostora posvećuje Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Ona zaključuje da su se "velike sile, tokom više od jedne decenije" s njima dvojicom "igrali žmurke". Artmanova kaže da je Madlen Olbrajt 1996. godine u Srebrenici poručila da su Mladiću i Karadžiću "odbrojani dani na slobodi" i da "niko nije sumnjao da je Olbrajtova intimno želela da ove reči postanu stvarnost", ali naglašava da je "politika odlučila drugačije".
Jedan od razloga koji Artmanova vidi za ostanak Karadžića i Mladića na slobodi je taj što su njih dvojica bili potrebni velikim silama da se prekinu neprijateljstva u Bosni, a oni su imali "moć da se suprotstave miru". Florans Artman navodi informacije preuzete iz bosanskih medija, koje su Amerikanci odlučno demantovali, da je, navodno, postojao sporazum između Vašingtona i bivšeg predsednika Republike Srpske koji je, u zamenu za povlačenje iz političkog života, dobio 600.000 dolara u "lokalnoj moneti" za pet sledećih godina, sigurnu rezidenciju i najmanje šest čuvara, dok bi američka vlada uvek opominjala Karadžića na opasnost, uz Karadžićevo obećanje da neće napuštati teritoriju bivše Jugoslavije.
Jedan od razloga zbog kojih se dva ključna čoveka ne hapse je, kaže Florans Artman, i taj što "SAD nisu jedine koje smatraju da bi hapšenje Karadžića i Mladića dovelo u opasnost njihove trupe."

POSTHUMNA POBEDA
ARTMANOVA primećuje u svojoj knjizi i način na koji se sudilo "Škorpionima" u Srbiji, "kao paramilitarcima van kontrole koji su došli na svoju inicijativu u građanski rat...", smatrajući, u stvari, da su bili deo "kriminalnog projekta". Ceo ovaj pristup ima za cilj insistiranje na "povezanosti" Miloševića i Beograda sa ratnim dejstvima u bivšoj Jugoslaviji.
"Ako bi Haški tribunal, oslabljen smrću Miloševića, nehapšenjem Karadžića i Mladića i skorim zatvaranjem koje su nametnula petorica velikih u Savetu bezbednosti, doprineo da se razblaže ili izbrišu suštinska saznanja i udalji istina koja smeta, Milošević onda može da postigne posthumnu pobedu", kaže Artmanova.

Izvor: Novosti

Jeljcin štiti Karadžića
4. oktobar 2007

PRED prve posleratne izbore predviđene za 14. septembar 1996. godine, Vašington pokušava da skloni Karadžića, "ali njegovo hapšenje ne dolazi u obzir" , pa mu je predloženo da se dobrovoljno preda Hagu. Odabran je emisar Bil Stojbner, američki vojni obaveštajac, koji se tokom maja te godine više puta susreo s Karadžićem.
Karadžić, u to vreme, ističe Artmanova, piše pismo svojoj deci u kome izražava strahovanja da ga ne ubije jedan od njegovih telohranitelja za kojeg je smatrao da je Miloševićev čovek. Razlog: da ne ode u Hag i "ne otkrije tajnu". Stojbner predlaže Karadžiću zaštitu, i mogućnost da se skloni u jednu od baza NATO gde bi mogao da priprema svoju odbranu. Tokom pregovora, Amerikanac poziva na Pale i predsednika suda, Italijana Antonija Kasezea, koji u početku odbija poziv, ali na kraju ipak popušta i sreće se sa Karadžićem, objašnjavajući mu da nije došao da pregovara, "već da mu objasni funkcionisanje suda i ubedi ga da sud nije antisrpski".
Kaseze je, očigledno, bio tvrd, i Karadžić je odustao od predaje. "Stojbner i njegovi američki mentori krivicu su svalili na Kasezea." Kaseze, zauzvrat, javno kritikuje NATO da odbija da uhapsi Karadžića. Lamberto Dini je nezadovoljan, Amerikanci besni.

MLADIĆ U BEOGRADU
VAŠINGTON zatim šalje Ričarda Holbruka kod Miloševića da ovaj izdejstvuje Karadžićevo povlačenje iz političkog života, a nikako predaju Hagu. Holbruk želi i da Karadžić napusti Bosnu. Predlaže Miloševiću da ga pošalje u Crnu Goru, kod majke i brata. Pregovorima je prisustvovao i Aleksa Buha. "Neki sporazum je na kraju ipak postignut", piše Artmanova. Karadžić je napustio svoju funkciju i povukao se iz političkog života. Za zapad, ipak, Karadžić i Mladić ostaju garanti postignutog mira.
U to vreme, 1. oktobra 1996, na mesto tužioca dolazi Luiz Arbur i "odlučuje da prodrma zapadne prestonice". Njeni protesti "smetaju", pa "Amerikanci, Britanci, Francuzi, Holanđani i Nemci pokušavaju da nađu rešenje". Rešenje je nađeno u manjim optužnicama.
"Progresivno, određene vlade su uvidele interes koji mogu da imaju ukoliko učestvuju u hapšenjima. Oslobađajući se tako, pre svega, malih lokalnih šefova rata, često protivnika primene mirovnih sporazuma."
Sve vreme, Ratko Mladić i Radovan Karadžić uspešno odolevaju poterama.
"Ratko Mladić je u međuvremenu napustio Bosnu i Hercegovinu. Baš 17. marta 1997. godine, kada je Haški tribunal dao nove naloge NATO za hapšenje, nestao je iz svog štaba u Crnoj Rijeci, u blizini Han Pijeska, iz američkog sektora, i otišao u Beograd. Najodaniji članovi odreda zaduženog za njegovu ličnu bezbednost odlaze s njim u Srbiju. U Bosnu će dolaziti veoma retko, u nekoliko kratkih boravaka, da bi posetio porodicu u rodnom kraju, oko Kalinovika, ili na sahranu svog brata Milivoja, 24. juna 2001, što nije izazvalo nikakve operacije snaga NATO."

KLINTON OKLEVA
NASTAVLjAJU se, istovremeno, intenzivni pregovori s Karadžićem. Artmanova ističe da je od svog dolaska u Bosnu 1995. godine, Francuz Erve Gurmelon održavao s njim kontakte. Amerikanci sada žele da preuzmu primat od Francuza. "Ali, prisustvo Gurmelona smeta Amerikancima, jer Karadžić previše priča. Begunac se, u stvari, poverio francuskom oficiru da je od američkih vlasti dobio obećanje da ga neće poslati u Hag, ukoliko ne bude `ometao` Dejtonski sporazum."
Dvadeset i sedmog maja 1997. godine, lideri Atlantske alijanse nalaze se u Parizu. Potpisuje se sporazum sa Rusijom, u prisustvu Borisa Jeljcina. "Širaku se nije dopalo to što je u lošem stanju preuzeo svoja dva pilota, taoce Srba do decembra 1995. godine" i želi da reaguje.
"Mladić se sklonio u Beograd, ali, Karadžić je još uvek na Palama. Upravo je, uostalom, dao intervju grčkoj televiziji u aprilu. Svi znaju gde mogu da ga nađu. Došao je trenutak za hapšenje. Klinton ohrabruje Francuze da sami izvedu akciju. Širak odbija ideju da njegovi vojnici deluju sami. Traži američko učešće i prihvata da pusti Dži-Ajs da operišu u francuskom sektoru da bi uhvatili Karadžića. Klinton okleva zbog rizika od gubitka ljudskih života i podvlači da operacija ne može da se pokrene ako se prvo ne obaveste Rusi. Širak je protiv: Moskva se, do sada, čvrsto protivila hapšenju Karadžića i požuriće da obavesti begunca. Uz Blerovu podršku, Klinton insistira. Širak na kraju pristaje.
Tokom jednog sastanka, 29. februara 2000, u Jelisejskoj palati, Žak Širak se poverava tužiocu Karli del Ponte: "Karadžić nije bio uhvaćen jer su se Rusi protivili... Boris Jeljcin mi je rekao da `Karadžić zna mnogo toga o Miloševiću` i upozorio me je da će poslati avion da ga izvuče iz Bosne ukoliko to bude potrebno, ali da nikada neće dopustiti da Karadžić bude uhapšen."

VELIKI RIZIK
ČAK je i Madlen Olbrajt predlagala da se Karadžić skloni, umesto da bude uhapšen!
"Šef američke diplomatije Madlen Olbrajt, koja je pratila Klintona u Parizu, sledećih dana posećuje Balkan. Trideset i prvog maja 1997, sreće u Banjaluci predsednika srpskog entiteta Biljanu Plavšić. Madlen Olbrajt od nje traži da ubedi Radovana Karadžića `da napusti Bosnu i ode u daleki egzil kao alternativu procesu pred Haškim tribunalom`. Predlagani su mu Indija, Srbija i Crna Gora, Južna Afrika, jedna od zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i Grčka. Karadžić je, međutim, odbio. Ostao je, i čak `izazvao` Amerikance, odobrivši intervju `Ziddojče cajtungu`, u vreme Holbrukove posete Balkanu."
Komandant snaga Alijanse u Evropi Vesli Klark poziva 14. avgusta 1997. godine Karadžića da se preda.
Tužilac Luiz Arbur se nada, ali Klark je razočarava. "Ako Karadžić bude prebačen u Hag, reći će da je postignut sporazum u Dejtonu s američkim državnim sekretarom Vorenom Kristoferom da ne bude izručen Hagu." Arburova želi da sazna da li je to istina, Klark demantuje, ali ne objašnjava zašto bi Karadžić baš tako rekao.
"Sve vreme sastanka, novi komandant snaga Alijanse u Evropi pokazuje neslaganje s tim da snage NATO u Bosni igraju ulogu produžene ruke suda. Smatra da bi se nastavkom hapšenja rizikovao početak `trećeg svetskog rata`, izazvala `široka kampanja terora, nemira i pretnji u kojima bi civili i međunarodni predstavnici bili cilj`. I upozorava: `Ne možemo da dozvolimo da uništimo Dejtonski sporazum`."


LjUTNjA AMERIKANACA
KRAJEM 2005. godine, Karla del Ponte gubi strpljenje. Koristi pravo da zakonskim putem zatraži od sedam zemalja - SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Španije, Italije i Holandije izveštaj, najkasnije do kraja godine, o rezultatima nadgledanja porodice Karadžić i sve informacije koje poseduju o beguncu.
"Ambasadori defiluju kroz kancelariju Karle del Ponte. Kažu da su šokirani. Najviše se ljute Amerikanci", piše Florans Artman.

AUTO NA POKLON
ARTMANOVA ističe da je 2001. godine "75.000 konvertibilnih maraka preusmereno iz vojnog budžeta srpskog entiteta u Bosni, da bi se njemu (Mladiću) kupio automobil."
"Mladić ga je zatim dao svom sinu", piše bivši portparol Haškog tribunala.


Izvor: Novosti

"Viza" preko Klintona
5. oktobar 2007

MESEC dana pred izbore u Bosni i Hercegovini, u septembru 1997. godine, pomoćnik vojnog atašea Rusije u Beogradu, kojeg Florans Artman naziva "agent", traži da se sretne s Karadžićem "u jednom manastiru da bi mu ponudio azil u Rusiji". Amerikanci takođe nastavljaju pregovore. Pokušavaju da ga nagovore da prihvati predlog Madlen Olbrajt da napusti Bosnu. "Poslednji sastanak je održan 14. oktobra 1997. godine, na dan izbora u Bosni. Karadžić je zatim odleteo, preko Srbije i Crne Gore, ne u Rusiju, već u Belorusiju, vojnim avionom koji je poslao Boris Jeljcin."
Ovo odsustvo nije dugo trajalo. "Karadžiću se ne dopada egzil u zemlji Lukašenka. Pakuje kofere i vraća se u Bosnu početkom 1998. godine." Francuska, kako kaže Artmanova, ništa ne zna ni o beloruskoj epizodi, ni o povratku.
Pariz se pribojava kritika štampe ako otkriju da se Karadžić i dalje slobodno šeta. "Od tada, begunac postaje diskretan." Istovremeno, "Pariz optužuje Vašington da se protivi hapšenju Karadžića. Francuzi se poveravaju Luiz Arbur tokom jednog susreta početkom 1999: `Amerikanci insistiraju da Karadžić ne bude uhvaćen`."

NA KRŠTENJU U OSTROGU
AMERIKANCI ne ostaju dužni. "Dana 23. aprila 1998. godine, `Vašington post` objavljuje naslov: `Tajni sastanak omogućio Karadžiću da izbegne hapšenje, jedan Francuz omeo misiju`." Artmanova zaključuje: "Rivaliteti između Francuza i Amerikanaca, kao i između zapadnih službi, nekada realni, nekada prikriveni, sprečavaće više od deset godina da istina izađe na videlo i služiće kao alibi za izostajanje rezultata."
"Amerikanci i njihovi saveznici" dozvoljavaju Karadžiću da se brzo vrati u Bosnu. Artmanova ističe da je Karadžić, na primer, 1997. godine u prisustvu velike mase ljudi, u crnogorskom manastiru Ostrog prisustvovao krštenju svog prvog unučeta. "Karadžić je, takođe, mogao da redovno odlazi u Beograd i prisustvuje rođenju drugog unuka, početkom avgusta 2002." Artmanova kaže da kretanje i zaštita Karadžića koštaju puno, nekoliko stotina hiljada evra godišnje.
Njemu je, kaže ona, Republika Srpska dala više miliona evra između 1998. i 1999. godine, dok mu je Milošević "dostavio milion evra". Novac se prethodno "pere" preko različitih preduzeća, od kojih jedno ima centralu i u Virdžiniji.
Zapad je za finansijsku podršku Karadžiću počeo da se zanima tek 2003.
Florans Artman ističe da "tokom svih dvanaest godina bekstva, Karadžić nije prestao da vrši uticaj na politički i ekonomski život srpskog entiteta u Bosni". Mnogobrojna pisma, kaže, omogućavaju da se upoznaju njegove navike i predvide kretanja, što je moglo da dovede i do njegovog hapšenja.
"Ali, svakog puta kada bi kontingent NATO zaplenio dokumenta, prosledio bi ih nacionalnim vlastima, koje bi ih klasirale kao vojnu tajnu. Haški tribunal je dobio jedan beznačajan deo, godinama kasnije, kada te informacije više nisu imale veliku vrednost."

AGENT VEZANIH OČIJU

TOKOM leta 1998. godine, pažnja NATO sa Bosne se usmerila na Kosovo. Luiz Arbur odlučuje da se, nekoliko nedelja posle podizanja optužnice protiv Miloševića, ponovo zainteresuje za slučaj "Karadžić".
Zadužuje jednog člana svog biroa, Amerikanca Paula Nela, da stupi u kontakt s Radovanom Karadžićem. Sreli su se više puta, bez rezultata. Susreti su se održavali između Trebinja i Bileće, u blizini jezera, zatim više zapadno, u jednom manastiru na putu koji vodi ka Stocu, ili u regionu Foča-Višegrad, u jednom hotelu u blizini Kula Banje, i na kraju u Crnoj Gori, na visinama planine Žabljak.
Tokom svakog prebacivanja, istražitelj je imao vezane oči, a njegovi pratioci su zametali trag menjajući nekoliko puta automobile. Tokom poslednjeg sastanka, Radovan Karadžić je ponovo pomenuo sporazum s Ričardom Holbrukom iz novembra 1995. godine."
Artmanova piše da je Arburova tražila od komandanta NATO u Bosni generala Mejgsa da s njim razgovara o modalitetima eventualnog transfera Karadžića u Hag, ali, kako je general naglasio, potrebno je "zeleno svetlo" lično od Klintona, da bi se pokrenula bilo kakva akcija koja se tiče Karadžića.
Bivši portparol Tribunala ističe da je Karadžić razmatrao mogućnost svoje predaje, ali da je hteo da sve bude u formi hapšenja. "Tokom poslednjeg sastanka s emisarom Luiz Arbur, Karadžić je razgovarao o modalitetima predaje. Ponovo je tražio mogućnost da početak suđenja dočeka u nadgledanoj rezidenciji i tri stotine hiljada nemačkih maraka, da bi osigurao svoju ličnu bezbednost."

MLADIĆ HTEO PREGOVORE

KARLA del Ponte zamenila je Luiz Arbur.
Poslednjeg dana februara 2000. godine nju u Jelisejskoj palati prima Žak Širak koji, između ostalog, kaže da su više puta do tada "ohrabrivali Amerikance da reaguju", ali ovi to nisu učinili. "Širak ističe svoje ubeđenje da je u vreme `Dejtona` sklopljen neki dogovor, ali ne poseduje formalne dokaze. "Već u martu, Karla del Ponte u tom smislu postavlja direktno pitanje Vesliju Klarku. Američki general, međutim, vraća loptu i "... optužuje Širaka da je sklopio pakt s Karadžićem i Mladićem da bi dobio, pred ceremoniju potpisivanja mirovnog sporazuma u Parizu, oslobođenje francuskih pilota, srpskih zarobljenika od avgusta 1995." Dodaje da je "francusko protivljenje takođe motivisano francuskim ekonomskim interesima u Srbiji i Rusiji. "
U međuvremenu, Karadžić je prekinuo svaki kontakt s Paulom Nelom. "To je bio njegov poslednji kontakt s nekim predstavnikom Tribunala."
"Svaka od velikih sila imala je svoju sopstvenu računicu, pored one zajedničke", iznosi Artmanova.
Istovremeno, piše da je "na osnovu serije prisluškivanih razgovora koji su izneseni u procesu Miloševiću krajem juna 2003. godine, Ratko Mladić zaista pokušao da pregovara da ne bude kažnjen u zamenu za oslobađanje pilota". Pariz demantuje.
Što se tiče Mladića, Artmanova ističe da "od njegovog odlaska iz Bosne u martu 1997. godine, Mladić živi u Srbiji, pod visokom zaštitom najviših vlasti u zemlji".

AZIL KRAJ TOPOLE
"PEDESETAK najodanijih čuvara otišli su s Mladićem u Srbiju. Smestili su se u kasarni u Topčideru, u srpskoj prestonici. Vojska iz Beograda obezbedila je logistiku, kretanja, nadgledanje. Ratko Mladić živi u svojoj beogradskoj vili, u ulici Blagoja Parovića broj 11-7A, u rezidencijalnom kvartu Banovog brda, gde je vojska podigla kuće za svoje visoke oficire".
Tokom NATO bombardovanja Mladić odlazi u unutrašnjost Srbije. "Boravio je prvo u odmaralištu `Stragari`, u blizini malog grada Topola, a onda se smestio u jednom vojnom odmaralištu, na Rajcu, u blizini Valjeva. Posle prestanka neprijateljstava, Ratko Mladić provodi vreme između Beograda i unutrašnjosti. "
Artmanova ističe i da se Mladić lečio u Beogradu.

Izvor: Novosti