Амерички стручњаци шансу Србије на светској пијаци виде у свему помало у 11 грана које обећавају – од ауто-делова до филма


Вилијам Сиз, Американац на привременом раду у Београду, на питање да је тамо преко океана шта би из Србије купио – спремно одговара: храну.

Без личних склоности, као директор УСАИД-овог пројекта за развој конкурентности, поред прехрамбене индустрије, којом се бави други пројекат ове америчке организације, набраја још 11 услужних и производних сектора с највећим потенцијалом за повећање продаје и извоза, привлачење нових улагања и отварање нових радних места: туризам, информационе и комуникационе технологије, образовање, филм и продукција, грађевинске услуге – инжењеринг, производња грађевинских материјала, обрада дрвета и израда намештаја, одевна индустрија, логистика – саобраћај, обновљива енергија и производња ауто-делова.

Јер, студија о могућностима и ограничењима појединих сектора српске привреде, коју је урадио тим предвођен стручњацима „Буз Ален Хамилтона”, потврдила је тезу да је за овдашњу економију, без злата и нафте, шанса у свему помало. Да је више оних који обећавају.

„И управо мале и средње приватне фирме из ових сектора, али и невладине организације, институти и образовне установе, у рано пролеће, кад се распише јавни позив, моћи ће да се кандидују за око два милиона долара поклона америчке владе”, каже Ана Трбовић, директор за унапређење пословне климе. Уз напомену да ће грантови износити највероватније од 5.000 до 20.000 долара, с тим што једна фирма или организација може добити бесповратна средства за више пројеката у наредне четири године. Осталих 12,7 милиона долара биће усмерено у техничку, експертску подршку.

Лекција број један из конкурентности за све фирме, по Вилијаму Сизу, могла би да гласи: „Направите добар и квалитетан производ, добро га упакујте, добро се наоружајте информацијама о циљаним тржиштима. И, наравно, пре и после свега, улажите у своје људе.”

Предузећима у Србији, показала је студија, више није неопходна подршка при изради свеобухватних стратегија за ширење продаје.

„Разговарали смо са представницима више од 90 предузећа у овим гранама и телефонски анкетирали још око пет стотина. И најчешће су постављали сасвим конкретна питања: рецимо, како да маркетиншки обрадим неко инострано тржиште, како да представим свој производ на сајму у Москви кад тамо никада нисам био, како да успоставим контакт с међународним јавним гласилима да бих огласио свој производ”, констатује Сиз. При томе додаје да многим предузећима, очигледно, недостају и кадрови с потребним знањима из области менаџмента, финансија и маркетинга, специјалисти за управљање пројектима и људским ресурсима.

Стога ће се, иако је пре свега усмерен на повећање конкурентности приватног сектора у специфичним областима, пројекат бавити, по речима Ане Трбовић, и питањима која су заједничка за све привредне гране – активностима чији је циљ унапређење људских и институционалних капацитета, боља информисаност шире јавности о производима и услугама и унапређењем пословне климе у Србији, као предусловом и за успех преко границе.

Лични утисак Вилијама Сиза да се у Србији много тога променило набоље у односу на 2001, када су тржишне реформе почеле и када је он овде радио, уједно је и закључак најновије студије: „Српска предузећа су данас много конкурентнија, вештија у области маркетинга, способнија да испитају и сегментирају тржиште, усвојила су софистициране промотивне стратегије за улазак на нова тржишта и делотворније користе расположиве технологије ради побољшања понуде својих производа и услуга. Пословна клима је погоднија, иако постоје и законске и административне препреке за даљи развој неких грана.”

Али Србија се тешко пење на листи Светског економског форума. Шта би препоручио премијеру или министру економије, ако би га позвали за специјалног саветника за конкурентност?

„Из ове позиције не желим да судим о било којој појединачној мери или закону који је сада на снази, али сматрам да економске власти морају да заједно с привредом стално анализирају мере које или помажу или спутавају развој, како би се видело шта је то што Србији помаже да се такмичи са осталим земљама. Утолико пре што су у Србији реформе почеле знатно касније него у земљама – регионалним конкурентима. Предузећима треба помоћи да обнове старе или успоставе нове везе на светском тржишту, јер мислим да Србија има производе који могу да се такмиче на светском тржишту”, каже Сиз.

А шта је то што је, гледајући са стране, највећа мана овдашње пословне климе?

„Пословна клима је скуп више елемената. На пример, требало би одмерити колико су подстицајни Закон о раду, трговински режим, монетарна политика, да ли судски систем штити права улагача... Политички пејзаж је такође важан елемент те слагалице. Али, ни САД нису најконкурентније у свему што раде, и оне имају законодавне мере, које спутавају привреднике”, истиче Сиз.

А на опаску, како смо недавно видели, да тамошње економске власти кад зашкрипи брзо реагују конкретним мерама, Сиз има кратко објашњење, а које је уједно и порука за Србију:

„Држава реагује зато што приватни сектор има велики утицај.”

Весна Јеличић

Politika