Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
2 3
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Eysenck Hans / Sargent Carl ~ Ajzenk Hans / Sardžent Karl  (Pročitano 14088 puta)
09. Sep 2005, 16:29:24
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Ajzenk Hans/Sardžent Karl

OBJASNITI NEOBJAŠNJENO
Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

Eysenck Hans/Sargent Carl EXPLAINING THE UNEXPLAINED, 1997.


SFINGA
1998.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
DA LI JE PARAPSIHOLOGIJA NAUKA?

     Da li je parapsihologija nauka, pitanje je koje, naravno, nije od juče, a nisu dakako od juče ni pokušaji da se toj disciplini ospori svaka naučna verodostojnost. Kada bi se nekim slučajem sačinio spisak ljudi od nauke sklonih da između sujeverja i parapsihologije stave znak jednakosti, pokazalo bi se da su oni što tako misle još uvek - čak i danas - daleko brojniji od onih koji na prethodno pomenuto pitanje ne bi dali odrečan odgovor.
     A način na koji protivnici parapsihologije osporavaju sve ono što se ne uklapa u njihov pogled na svet ne razlikuje se tako mnogo od fanatizma lovaca na veštice i progonitelja slobodnoumnih naučnih istraživanja uopšte, sem što srećom oni ne raspolažu onako moćnim sredstvima gonjenja što su ih njihovi prethodnici u istoriji imali.
     Postoji, naime, osim nenaučnog i neka vrsta 'naučnog' fanatizma. Ko u to ne veruje neka samo pročita one stranice knjige Sardženta i Ajzenka na kojima ova dvojica autora analizuju dva karakteristična slučaja slepog i potpuno neosnovanog osporavanja nekih činjenica što protivreče shvatanjima zatočnika 'naučne' kritike o kojima je reč. Kada su Fransoaz i Mišel Gogelan objavili rezultate svojih ispitivanja istaknutih sportista rođenih u znaku Marsa, članovi odbora za naučno istraživanje tvrđenja o postojanju parapsiholoških pojava pregli su iz sve snage da ove rezultate po svaku cenu dovedu u pitanje.
     Ne bi, razume se, cela ta priča bila vredna nekog posebnog komentara da su se članovi dotičnog odbora ograničili samo na to da kritikuju pretpostavke na kojima astrologija počiva. Oni su, međutim, nastojali da poreknu, činjenicama uprkos, i statističku kompetenciju Gogelanovih, idući u tome tako daleko da su gde god su mogli grubo i krajnje netolerantno ućutkivali sve one koji su o tome imali drukčije mišljenje. Tako su, recimo, Denisu Rolinsu, inače kritičaru iz njihovih sopstvenih redova, oduzimali reč na sastancima odbora i čak odbijali da objave njegove priloge u časopisu koji odbor izdaje.
     Još je karakterističniji i po svojim posledicama dalekosežniji primer ovog, ako se tako može reći, naučnog fanatizma što ga nalazimo u izveštaju Nacionalnog saveta za istraživanje pri Američkoj nacionalnoj akademiji nauka, od decembra 1987. godine. Autori ovog izveštaja izjavljuju da nema nikakvog naučnog osnova za tvrdnju da parapsihološki fenomeni postoje.
     Međutim, još u vremenu što je prethodilo pisanju pomenutog izveštaja bilo je objavljeno jedno izuzetno ozbiljno i temeljno istraživanje Roberta Rozentala i Monike Mars iz koga proističe da je metodologija koju su parapsiholozi koristili znatno pouzdanija od metodologije korišćene u pet oblasti konvencionalne psihologije.
     Ovaj nalaz Rozentala i Marsove bio je, međutim, dobro poznat autorima izveštaja o kome je reč. Uprkos tome, oni su potpuno ignorisali deo u kome se parapsiholozima odaje priznanje, navodeći samo one delove u kojima se govori o dostignućima konvencionalne psihologije.
     A na pitanje zbog čega su to učinili, ovi vatreni borci za stvar nauke odgovorili su - neverovatno ali istinito - da se čak i ne sećaju šta ih je na to navelo.
     Ne treba se onda čuditi što nas Sardžent i Ajzenk uveravaju da je nauka 'u dubini svoje duše strašno konzervativna'.
     Istini za volju, ne nauka već naučnici, ili još preciznije većina onih što se naukom bave.
     Otuda i otpor prema parapsihologiji koji, zapravo, predstavlja samo poseban oblik otpora svemu onom što korenito dovodi u sumnju neku opšteprihvaćenu viziju sveta. Valja, naime, neprestano imati u vidu - pogotovo kada je o ovoj temi reč - da osim nenaučnih postoje i 'naučne' predrasude, ili drukčije i bolje rečeno predrasude pod maskom nauke.
     Neće stoga biti na odmet da u ovom kratkom uvodnom slovu skrenemo pažnju na izvestan broj metodoloških uputstava neophodnih svakom onom ko bi da razmišljanju o parapsihološkim temama pristupi sa nekom neophodnom merom nepristrasnosti.
     Prethodno, međutim, ne bismo smeli izgubiti iz vida da svaka ona disciplina koja petenduje na naučni status mora najpre imati neke egzaktno provereni i utvrđeni predmet izučavanja, izvestan korpus činjenica čije postojanje ne podleže nikakvoj sumnji.
     To svakako nije neka naročita mudrost i svako bi se u načelu sa prethodno pomenutom napomenom lako mogao složiti. U praksi je to, nažalost, mnogo teže, bar kada je o parapsihologiji reč, pa otuda i potreba da se ukaže na nekoliko prepreka što stoje na puti nepristrasnog procenjivanja naučnog statusa ove discipline.
     Formulisaćemo ih u vidu izvesnog broja koliko kratkih toliko i neophodnih upozorenja.
     Upozorenje prvo: Ako nešto nismo u stanju da objasnimo, to još uvek ne znači da to nešto ne postoji.
     Upozorenje drugo: Ako nam se za neku pojavu nudi neko apsurdno tumačenje, ne znači da te pojave nema.
     Upozorenje treće: Ako neka pojava korenito protivreči svekolikim našim prethodnim saznanjima, ne može to biti dovoljan razlog da je poričemo.
     Upozorenje četvrto: Ako među onima što se nekom disciplinom bave ima prevaranata i šarlatana, kako u teoriji tako i u praksi, odatle ne sledi zaključak da su svi oni što se u toj disciplini ogledaju prevaranti i šarlatani i u teoriji i praksi.
     I najzad, ako iz priznavanja neke činjenice proističu izvesni neugodni, pa čak i štetni zaključci u praktičnom pogledu, to još uvek ne znači da takva neka činjenica ne postoji.
     A da su sva ova upozorenja sasvim na mestu, svedoči nam očigledno i uverljivo upravo knjiga Sardženta i Ajzenka sa kojom i otpočinje ova parapsihološka biblioteka. U toj knjizi su na retko trezven i kritičan način sabrane neke od najvažnijih tekovina parapsihologije iz kojih i na osnovu kojih nedvosmisleno proističe zaključak da se ovoj disciplini ne može osporiti naučno dostojanstvo. Danas je, naime, već sasvim pouzdano dokazano - dokazano pre svega eksperimentalno - da parapsihologija, kao i svaka druga nauka, ima svoj predmet ili drugim rečima izvestan krug činjenica po nečem sasvim osobenih i nersvodljivih na činjenice iz drugih naučnih oblasti i što je najvažnije proverljivih na egzaktan način.
     Grubo uzevši, mogao bi se onaj krug pojava što ih parapsihologija izučava podeliti u dve grupe. U prvu grupu spadaju fenomeni psihokineze, telepatije i vidovitosti. U drugu grupu spada fenomen takozvane prave prekognicije.
     Psihokineza, telepatija i vidovitost imaju kao svoj zajednički imenitelj ono što bi se moglo nazvati istrovremenošću. U svim ovim slučajevima prostor kao da ne postoji, a tačke između kojih se uspostavlja izvesna komunikacija nalaze se u prostoru takoreći uporedo.
     Nasuprot svemu tome, prava prekognicija, koja za razliku od lažne - tu razliku Sardžent i Ajzenk ne pominju - predstavlja moć predviđanja one budućnosti što u datom trenutku ne postoji čak ni u zametku, podrazumeva odnos dvaju vremenski udaljenih tačaka, pri čemu subjekt stepenice na putu ka nekom u sadašnjosti potpuno nepostojećem zbivanju na izvestan način preskače.
     Za svaku od ovih paranormalnih sposobnosti postoji danas čitav niz eksperimentalno izvedenih, pouzdanih dokaza u skladu sa najvišim naučnim standardima.
     Iz mnoštva takvih dokaza izdvojićemo za ovu priliku samo neke. Hajsted je, recimo, dokazao da ima subjekata koji su u stanju da metalnu traku saviju kao da je izložena pritisku težine od pet tona, a da je pri tom uopšte ne dodiruju. A Snel i Van der Sidje eksperimentalnim putem su utvrdili da su neki naročito obdareni ljudi u stanju da na razdaljini od trideset kilometara zaštite pacove zaražene babesijom, parazitom koji napada crvena krvna zrnca, i to samo na osnovu fotografija dotičnih glodara.
     Jednako tako pouzdano je utvrđeno i postojanje telepatije i vidovitosti ogledima što su ih, pored ostalih, vršili Rizl i Prat - ova dvojica sa parapsihološki izuzetno obdarenim Čehom Stepanekom - a potom i ogledima obavljenim u medicinskom centru 'Majmonid'.
     Naročitu pažnju zaslužuju i rezultati do kojih je došao Honorton, vršeći čitavih dvadeset godina takozvane gancfeld eksperimente o kojima Sardžent i Ajzenk takođe izveštavaju u ovom, jedanaestom po redu, izdanju njihove knjige.
     Danas više nema sumnje ni u to da i prava prekognicija postoji. Fizičar Helmut Šmit konstruisao je mašinu pomoću koje je ubedljivo dokazao da su subjekti sa paranormalnim sposobnostima u stanju da predvide čak i tok raspadanja izotopa stroncijuma, a do istih saznanja o fenomenu prave prekognicije, eksperimentalno proverenih, došli su i saradnici medicinskog centra 'Majmonid', vršeći oglede sa prekognitivnim snovima.
     Onima, pak, koji osporavaju ovu parapsihološku moć, pokušavajući da je svedu na neku drugu, manje paradoksalnu sposobnost, postavljaju Sardžent i Ajzenk sledeće razložno pitanje: Ako su, naime, subjekti obdareni prekognicijom spoznavali budućnost telepatskim ili kakvim drugim sličnim načinom, kojim su to onda oni dosad poznatim čulom mogli spoznati reč ili sliku čiji nasumični odbir će se obaviti tek sledećeg dana, kao što je to bio slučaj u već pomenutom medicinskom centru.
     Sardžent i Ajzenk ukazuju i na neosnovanost pokušaja da se prava prekognicija svede na psihokinezu, pozivajući se tim povodom i na Rajnov meteorološki ključ. Rajn je, naime, vršio eksperimente sa pogađanjem oscilacija temperature u predelima hiljadama kilometara udaljenim od subjekata prekognicije. Pokazalo se da ovim subjektima i u takvim slučajevima polazi za rukom da otkriju budućnost koja još uvek ne postoji, jer bilo bi već sasvim besmisleno tvrditi da ti ljudi pomoću nekih svojih izuzetnih psihokinetičkih moći mogu da utiču na temperaturne oscilacije o kojima je reč.
     Za žaljenje je, međutim, što ova dvojica autora ne pominju u ovom kontekstu oglede sa označenim sedištima što ih je najpre vršio doktor Osti, a potom naročito skrupulozno i temeljito profesor Tenev sa Parapsihološkog instituta u Utrehtu. Tenev je, naime, svom omiljenom subjektu, Holanđaninu Kroazetu, pokazao plan jedne sale od trideset mesta i zahtevao od njega da se usredsredi na neko od njih i pogodi ko će na to mesto sesti, i to u času kad se o kasnije slučajno odabranim posetiocima još ništa nije moglo znati. Potom su preko oglasa pozivani učesnici u eksperimentu kojima, razume se, nije moglo biti bilo šta znano o prirodi ogleda o kome je reč i koji su iz svežnja koverata izvlačili brojeve mesta.
     Pokazalo se u nekih dvesta ogleda ove vrste da je Kroazet uspevao da pogodi skoro sve ono što se od njega tražilo. Bilo bi, međutim, smešno verovati da je taj sposobnošću prave prekognicije obdareni čovek imao neku takvu psihokinetičku moć da pomoću nje usmerava na označena sedišta osobe o kojima u času predskazivanja nije imao pojma.
     Eksperimenti profesora Teneva značajni su i po tome što isključuju mogućnost svođenja prave prekognicije na telepatiju. Dok je Kroazet svoja predskazanja izricao, ni Tenevu, a ni bilo kome drugom, kao što je već rečeno, nije moglo biti poznato ništa o budućim posetiocima sale u kojoj su eksperimenti sa označenim sedištima vršeni.
     Međutim, ako je u pogledu legitimnosti svog predmeta parapsihologija nesumnjivo dostojna statusa naučne discipline, nema ona još uvek jednu odliku koju druge nauke već uveliko imaju. Ako su parapsiholozi - to bar sad više nije sporno - pouzdano utvrdili postojanje izvesnog kruga osobenih činjenica - nazovimo ih paranormalnim - oni zasad nisu u stanju da nam za te činjenice ponude neko eksperimentalno provereno tumačenje. Ali - da još jednom i tim povodom podsetimo na ono prvo ovde pomenuto metodološko upozorenje - ako neko nešto nije u stanju da objasni, ne znači da to nešto ne postoji.
     A iskušenje da se ospori ono što nismo u stanju da protumačimo toliko je jako da mu nije odoleo čak i jedan od dvojice pisaca ove knjige, Sardžent, koji je izdvojio svoje mišljenje kada je reč o nekim nalazima što idu u prilog postojanja fenomena reinkarnacije.
     Primer poučan zato što svedoči u prilog opravdanosti i jednog drugog ovde pomenutog metodološkog upozorenja. Priznati da postoje činjenice koje ukazuju na mogućnost reinkarnacije ne znači samim tim usvojiti i etičke i religijske pretpostavke učenja o reinkarnaciji i potom na osnovu manjkavosti tog učenja poricati samu tu činjenicu. Nalazi dr Stivensona, na koje se poziva Ajzenk, a koje osporava Sardžent i koje, uzgred rečeno, može da potkrepi i eksperiment Delpas o kome se u ovoj knjizi ne govori, upućuju samo tek na zaključak da postoji nešto što nadživljava našu fizičku smrt.
     A da li to što nas nadživljava predstavlja izvesnu duhovnu suštinu koja će potom večito trajati i da li se reinkarnacija vrši prema etičkim normama njenih verskih zatočnika - o tome sam fenomen što ga je dr Stivenson ispitivao ne govori baš ništa.
     Možemo se, naravno, pitati hoćemo li jednog lepog dana moći da objasnimo sve ono što je danas još uvek neobjašnjeno i o čemu nam parapsihologija govori.
     Teško da je neko kadar, kako danas stvar stoji, da nam ponudi zadovoljavajući odgovor na to delikatno pitanje.
     Međutim, čak i ako svi oni fenomeni kojima se parapsihologija bavi ostanu zauvek neprotumačeni, ni to još uvek neće biti dokaz da ih nema.

     Nikola Milošević
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
PREDGOVOR

     Ankete sa 'običnim' ljudima pokazuju da većina njih veruje u vančulno opažanje (ESP - Extra-Sensory Perception). Većina smatra da su lično doživeli telepatiju. Većina veruje u 'snove koji se ostvaruju'. Zanimanje za 'paranormalne' pojave je trajno - filmovi, knjige i članci o tome pojavljuju se neprestano. Pa ipak, 'katalozi' čudesnih i izuzetnih događaja ostaju duboko nezadovoljavajući. Ljudi žele objašnjenja, a ne spiskove. Pitanja najčešće glase: zašto se to dešava? Kako se dešava? Ovakva pitanja pripadaju području nauke, ona su zahtev da znanje bude dublje i osmišljenije. Svi imamo radoznalost i želju da istražimo, izmerimo, razumemo.
     Ali ankete sprovedene među naučnicima pokazuju da samo mali deo njih veruje u postojanje ESP, iako (što je ohrabrujuće) ima sve manje onih koji kategorično tvrde da ništa tako ne može postojati. Da li je to zato što nisu obavljena istraživanja koja bi im omogućila da otklone neverovanje u ESP, ili bar da dopuste da je tako nešto moguće? Ili oni, iz čiste predrasude i upornosti, odbijaju da pogledaju dokaze?
     Mi smatramo da postoji čitavo bogatstvo dokaza koji govore u prilog tome da da su ljudske 'paranormalne' sposobnosti stvarne. Oni obuhvataju telepatiju, vidovitost i prekogniciju (a to su vidovi ESP), kao i psihokinezu (skraćeno PK). Smatramo da su ove sposobnosti, mada teško uhvatljive, ipak sastavni deo ljudske prirode, jednako kao inteligencija ili ličnost. Takođe smatramo da su od praktičnog značaja. Dokazi koje izlažemo u ovoj knjizi pokazuju da u tim pojavama postoje određene zakonitosti, poredak, smisleni obrazac. Na bavimo se 'praznim anomalijama'. Dokazi su razložni i ubedljivi. Slučajevi se ponavljaju mnogo puta, a u njima se pokazuje doslednost.
     Nas dvojica smo naučnici, i zato je naša osnovna oblast zanimanja naučno izučavanje paranormalnog; ipak, predmet knjige Objasniti neobjašnjeno nije samo to. Ona se bavi i mnogobrojnim paranormalnim iskustvima u svakodnevnom životu, iskustvima bez kojih, zapravo, i ne bi imalo šta da se naučno proučava. Neki od najuspešnijih ESP ogleda bili su pokušaji da se rekonstruišu psihološke okolnosti u kojima se, u stvarnom životu, najčešće dogode spontana, neočekivana ESP ispoljavanja. Moramo se oslanjati i na oglede i na iskustva iz života.
     Prvo izdanje ove knjige štampano je pre jedanaest godina. Od tada su obavljeni mnogi visokokvalitetni ogledi i izučavanja, naročito u oblastima mašinske PK, isceljenja, reinkarnacije i iskustava vezanih za blisku smrt; postignuti su i istinski proboji (taj izraz smo veoma pažljivo izbegavali pre jedanaest godina) u statističkoj obradi ranijih i novih rezultata istraživanja. Mnogo toga se desilo, i dešava, što održava naše zanimanje i uzbuđenje.
     Dok smo pripremali ovu knjigu za štampu, doznali smo sa velikom tugom da je umro Čarls Honorton, možda najistaknutiji parapsiholog u poslednjih četvrt veka. Honorton je autor radova vrhunskog kalibra, a prema nama se postavio prijateljski i velikodušno; pripremio nam je izveštaje o najnovijim nalazima za ovo novo izdanje. Veoma smo to cenili. Njegovim prijateljima on će veoma nedostajati, a gubitak za parapsihologiju je nenadoknadiv.
     Pre jedanaest godina napisali smo: "Nema razloga da ne verujemo da će nam predstojeće godine pokazivati sve veći i veći deo slike." Prijatno je videti koliko se novoga pojavilo na vidiku, i preneti to prošireno znanje čitaocima.

     Hans Dž. Ajzenk i Karl Sardžent,
     decembar 1992.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
ŠTA JE PARANORMALNO?

     Nauka je moćna alatka za istraživanje sveta. Izuzetno je napredovala u dvadesetom veku i dala nam duboke uvide u najosnovnije procese života i materije. Napretkom nauke svet je svakako postao opasniji - za šta je atomska bomba najčuveniji simbol - ali smo stekli i neke velike slobode, na primer slobodu od zaraznih boleština i od gladi. Nismo više u potpunoj zavisnosti od životne okoline u kojoj smo se zadesili; pitajte o tome bilo kog Kanađanina koji ima centralno grejanje, usred zime. Ove slobode daju običnim ljudima mogućnost neuizmerno bogatijeg života, ali daju i privid da je nauka proces otkrivanja koji vodi glatko prema nekom skupu nepromenljivih, konačnih odgovora. Ništa ne bi moglo biti dalje od istine.
     Pošto se ova knjiga u velikoj meri bavi parapsihologijom kao naukom, važno je odrediti šta je nauka.
     Jedan dobar opis nauke glasio bi: nauka se, u svakom vremenu, sastoji od mreže teorija i modela koji pokazuju kako svet deluje, kao i od vojske istraživača koji uporno formulišu i proveravaju te modele i teorije. Postoje, naravno, izvesna pravila koja vladaju u oblasti formulisanja teorija i modela i u upoređivanju istih sa eksperimentalno utvrđenim činjenicama. Jedna teorija ili model treba da objasni zbog čega se ljudi, čestice ili predmeti ponašaju na način na koji se ponašaju, a osim toga treba da predvidi kako će se ponašati u budućnosti. Ako ona ovo ne čini na odgovarajući niti na pouzdan način, onda mora biti zamenjena nekom drugom teorijom ili nekim drugim modelom. Eto, to je slika koju mnogi naučnici, kao i filozofi nauke, imaju o nauci.
     U stvarnosti, štošta nije baš tako jasno i čisto 'izrezano'. Nisu sve nauke iste. U nekima teorija ima veći ili manji udeo; merila za ocenjivanje vrednosti teorija u nekim naukama su drugačiji nego u nekim drugim. Na primer, ono što važi u fizici ne mora važiti u psihologiji.
     Postoje i određena pravila o izvođenju ogleda; oni se mogu izvoditi na rđav način ili na dobar. Preovlađujuće mišljenje je sledeće: da bi rezultati nekog ogleda bili prihvaćeni kao istiniti, neophodno je da i drugi eksperimentatori dođu do istovetnog rezultata. Ovo je u načelu lepo, ali u stvarnosti, kao što ćemo videti, možda ne može baš uvek tako jednostavno da se 'preseče'.

     Stvarna priroda nauke

     Nauka je jedan način da se postiže znanje i razumevanje. Ali taj način nije statičan; on se menja, razvija. Greške se dešavaju, i to često. Praksa se često ne uklopi u teoriju. Ovo je knjiga o parapsihologiji, o naučnom istraživanju pojava za koje se odmah na početku kaže da su 'anomalije' i da ne spadaju u 'normalno' (nego su paranormalne); utoliko više nam je potrebna svest da nauka nije nepogrešivi, potpuno objektivni marš prema konačnom shvatanju svega.
     Mnogi naučnici smatraju da su fenomeni kao ESP nemogući zato što su protivni najosnovnijim zakonima fizike. Međutim, ovo gledište je neodrživo. U osamnaestom veku veliki francuski hemičar Antoan Lavoazije proglasio je da na nebu nema nikakvog kamenja, i da, prema tome, ne može nikakvo kamenje sa neba padati na zemlju; zbog ove 'odluke' slavnoga Lavoazijea, muzeji su iz svojih izložbenih postavki sklonili meteorite koje su imali. Eto postupka koji, sa stanovišta našeg današnjeg znanja, izgleda (i jeste) smešan. Nečijom proizvoljnom odlukom istina je naprosto povučena iz upotrebe! Godine 1850. nemački fiziolog Johanes Miler objavio je da nauka nikada neće ustanoviti brzinu prostiranja nervnog impulsa; samo dve godine kasnije, Herman fon Helmholc ustanovio je tu brzinu. Kad je Ernest Raderford, fizičar koji je prvi rascepio atom, počinjao svoje studentske dane, njegov tutor mu je rekao: "Nemoj ti uzimati fiziku, ne vredi se tom naukom gnjaviti, o prirodi materije otkriveno je već sve što je imalo da se otkrije, pa je naučnicima preostalo samo još da malo preciznije iskažu neke sitnice!" Zanimljivo je pomisliti šta bi bilo da je mladi Raderford poslušao taj savet. Činjenica da se u slojevima ozona iznad Arktika pojavila ogromna rupa prenebregavana je godinama, zbog toga što su kompjuteri američkih naučnika bili programirani da ponište svaki podatak koji je 'anomalija' - to jest, koji isuviše odstupi od onoga što 'mora biti' istina. Darvinova teorija evolucije ostaje na snazi (sada u novom, modernijem obliku, koji se naziva neo-darvinizam), ali je i žestoko napadnuta, iz dobrih razloga, od strane pojedinih naučnika, među kojima je biolog Soren Lovtrup.
     Ovakvih primera nesavršenosti i naglih zaokreta za 180 stepeni ima u istoriji prirodnih nauka mnogo. U istoriji društvenih nauka problemi su još i veći. Jedan primer je ekonomija. Sada je manje-više prihvaćena činjenica da klasične ekonomske teorije ne mogu objasniti kako se i zašto u industrijskim zemljama Zapada događala istovremeno sve veća inflacija i sve veća nezaposlenost u razdoblju 1980-1989, niti kako se posle toga, u uslovima savladane inflacije, nezaposlenost ustalila čvrsto i uporno na visokom nivou. Drugi primer je psihologija. Godine 1970. u toj nauci na sva zvona je objavljivano da će 'uskoro', a najdocnije za dvadeset godina, biti dokazana neuralna priroda ljudskog uma - dakle, da će biti pokazano i dokazano da sve pojave u ljudskom umu proističu u celosti iz rada čovekovih nervnih ćelija, neurona. Došla je, međutim, i uveliko prošla, 1990. godina, a na tom polju postignuti napredak je, hoćemo li reći otvoreno: zanemarljiv.
     Nije pogrešno uverenje da je nauka jedno dinamično i moćno sredstvo za istraživanje sveta. Nauka to jeste. Ali nauka je, kao i sve drugo što čovek svojim snagama preduzima, podložna mnogobrojnim greškama i predrasudama, koje se mogu održati u nekim slučajevima veoma dugo. Naročito je važno da uočimo da nauka često odbija da se bavi istinskim anomalijama, pojavama koje nikako ne mogu da se uklope u prihvaćene šire naučne istine. To je od bitnog značaja za parapsihologiju, zato što se ona prvenstveno bavi baš takvim anomalijama. Autorima ove knjige, i uopšte parapsiholozima, neprihvatljivo je gledište koje se u nauci često čuje, a koje kaže: "ESP je u suprotnosti sa fizikom - dakle, ne može postojati". Jer to nije ništa drugo do novi Lavoazije koji nam opet govori da kamenje ne može padati s neba.
     Za tu prilično nesrećnu postavku uma često se kaže da je 'skeptičnost'. A istina je suprotna. Skeptičnost je stav istraživača koji, suočen sa nekom anomalijom (kao što je ESP) kaže: "Čekaj, šta je ovo ovde? Daj da mi to bolje pogledamo." Nije uopšte skeptik onaj kritičar koji, ne ustajući iz svoje fotelje, jednostavno proglašava da izvesne pojave ne mogu postojati i, štaviše, odbija da utroši i minut na razmatranje dokaza koji mu se nude. Pravi skeptik je skeptičan i prema opšteprihvaćenim teorijama, uvek spreman da objektivno proceni i neki sasvim nov, sasvim suprotan dokaz.

     Najbolji kandidati za naučno razmatranje: ESP i PK

     Tokom čitave istorije ljudskog društva bilo je izveštaja o događajima koji se nikako nisu mogli objasniti tada važećim naučnim teorijama. Ti događaji obično su svi bacani u jednu zajedničku kategoriju, 'paranormalno', koja možda nije najsrećnije nazvana, ali koje ćemo se mi ovde držati zato što je postala dobro poznata. Ne može se poricati da je 'paranormalno' svojevrsna stara vreća u koju je nabacano sve i svašta i koješta. Zađite malo u čitanje knjiga i časopisa o paranormalnom, pa ćete ubrzo naleteti i na astrologiju, čudovište iz Loh Nesa, tobožnju 'energiju Zemlje', vanzemaljce koji skakuću po svetu i uvlače ljude u svoje NLO, a biće, bogami, i isceljenja pomoću čiste želje da se neko isceli, zatim priča o astralnim projekcijama, o reinkarnaciji i još drugih trista čuda i divota.
     Toliko je malo zajedničkog u svim tim pričama i fenomenima da, zaista, nemamo razloga za verovanje da neki objedinjen uzrok ili mehanizam stoji iza njih. Ako želimo naučni pristup, onda nam je najpametnije da se usredsredimo na one pojave koje se najlakše mogu proučavati i za koje se čini da ih povezuje neko načelo.
     Kao najbolji kandidati za tako nešto izdvojile su se dve ljudske sposobnosti koje izgledaju paranormalno. Prva je ESP, vančulno opažanje. Obično se deli u tri kategorije, a to su: telepatija (uspostavljanje veze između dve osobe na vančulni način), vidovitost (sticanje saznanja o predmetima ili događajima, ali ne kroz čula), i prekognicija (vančulno saznavanje o događajima koji će se tek dogoditi). Druga paranormalna ljudska sposobnost je PK, psihokineza, a to je vladavina uma nad materijom: sposobnost da se utiče na razne predmete, događaje ili na sudbinu drugih ljudi samim naprezanjem volje. Još od antičkih vremena pa sve do danas bilo je, i ima, izveštaja o ESP i o PK, a ankete pokazuju da većina ljudi veruje da su lično iskusili nešto od toga (naročito telepatiju).
     Jasno je i naučniku i ne-naučniku da ako informacije ne stižu senzorno, dakle kroz pet poznatih čula (što i jeste definicija ESP), onda moraju stizati na neki drugi način. Vredi zapaziti da reč 'vančulno' nije najpovoljnija, jer sugeriše da je reč o pojavi koja uopšte ne ide ni kroz jedno, ni kroz kakvo čulo, štaviše o pojavi koja je sasvim 'van' normalnog delovanja čoveka. I još sugeriše da ono što je van čula, iz nekog razloga mora ostati i van naučnog istraživanja. Međutim, nedavna istraživanja pokazala su da ljudska bića deluju na više od pet čulnih nivoa.
     Naime, svi su izgledi da ima mnogo ljudi koji uspevaju, na neki način, da osete Zemljino magnetno polje, kojim je naša planete okružena. Zahvaljujući tome, ti ljudi uspevaju i da se orijentišu u magnetnom polju, da odrede gde su u njemu. Ovo šesto čulo može raditi kao dopuna ostalih pet čula (a to su vid, sluh, dodir, miris i ukus) mada je mnogo slabije od njih. U radu ovog šestog čula ne mora biti ničeg paranormalnog. Štaviše, ono se može blokirati sasvim jednostavno. Baš kao što nekome možemo da zavežemo crnu krpu preko očiju, posle čega on ne može ništa da vidi, tako možemo osobi koja ima magnetno čulo da pričvrstimo elektromagnet, makar i vrlo mali, na glavu; posle toga, ta osoba neće moći da se orijentiše na osnovu Zemljinog magnetizma. Elektromagnet stvara magnetno polje koje je u njegovoj neposrednoj blizini mnogo snažnije od Zemljinog; drugim rečima, to je jedno lokalno polje, nevelikog domašaja, ali tu gde postoji, ono je jače. Električna struja koja protiče kroz kablove dalekovoda, kao i kroz transformatore, takođe stvara oko sebe magnetna polja, koja su u blizini ovih instalacija mnogo jača nego Zemljino magnetno polje (čije su linije sile vrlo slabe). Zato čovek sa magnetnim čulom ne može, u blizini takvih instalacija, da se orijentiše na osnovu Zemljinog magnetizma.
     Na Univerzitetu Nortvestern u SAD radi naučnik Frenk Braun koji je decenijama dokazivao da promene Zemljinog magnetnog polja utiču na mnoge prirodne procese, pa i na metabolizam pojedinih morskih bića; čak i na respiraciju biljaka. Naučni establišment je tokom svih tih godina prenebregavao Braunove nalaze, ili ih osporavao, ili ismevao, ali se pokazalo da su istiniti.
     Dakle, moguće je naučno proučavanje ljudskog magnetnog čula, iako to nije jedno od dobro znanih pet ljudskih čula. To je primer, ili analogija, za ESP: pokazuje da su moguća istraživanja nečeg sasvim novog, koja će se jednog dana povezati sa onim što je već poznato.

     Spontani ESP i PK

     Pogledajmo pobliže neke od prijavljenih slučajeva ESP i PK. Kakvi su to događaji bili i na koji način oni sugerišu postojanje vančulnog opažanja?
     Reč prekognicija je latinskog porekla (precognitio). Ona znači 'saznavanje unapred', dakle, saznavanje nečega što se još nije desilo, i to ne kroz čula niti razmišljanjem. (Kad neko na osnovu poznavanja situacije dobro razmisli šta je verovatno da će se desiti, i pokaže se da je u pravu, to je predviđanje; nije prekognicija.) Već hiljadama godina provlači se verovanje da neki pojedinci imaju proročki dar. Ovo verovanje dalo je ogromnu društvenu moć i autoritet nekim mestima, takozvanim 'proročištima', kao što je bilo naselje Delfi u Grčkoj. Svakojaki predviđači i predskazivači, čitači znakova, i slični, uticali su tokom vekova na duhovni i politički život važnih ljudi, pa i čitavih naroda.
     Ako ostavimo po strani ta stara vremena, možemo pogledati dvadeseti vek i slučajeve prekognicije u njemu. Za naše potrebe ovde odabrali smo samo dva dramatična slučaja prekognicije u Britaniji u novije doba.
     Godine 1966. na domak rudarskog seoceta Aberfan u Južnom Velsu otisnula se ogromna gomila iskopanog uglja, čitavo brdo uglja. Za samo nekoliko sekundi ova lavina, pomešana sa blatom, srušila je seosku osnovnu školu i naprosto je zbrisala. Poginulo je sto dvadeset osmoro dece i šesnaest odraslih, ukupno sto četrdeset četiri osobe. Jedan dnevni list kasnije je tvrdio da je to najveća katastrofa u vreme mira koja se na engleskom tlu ikada dogodila. Evo jednog opisa te pogibije.
     "Prvo sam videla jednu staru školsku zgradu u dolini. Onda jednog velškog rudara, a onda ugljenu lavinu kako se obrušava niz planinu. Čitavo brdo uglja letelo je nadole, a tamo, ispod, videla sam jednog dečaka sa dugačkim šiškama na čelu; izgledao je potpuno užasnut, prepadnut na smrt. Onda sam dugo gledala operacije spasavanja. Imala sam utisak da je onaj dečak ostao negde ispod uglja, ali da je na kraju spasen. Ali izgledao je tako ojađeno. Nikako ga ne mogu zaboraviti. Uz njega sam videla jednog od spasilaca; imao je neobičan šiljati šlem."
     To je izjavio neki očevidac? Ne baš. Odron u Aberfanu zbio se 21. oktobra u 9.15 ujutro. Navedene reči izgovorila je jedna žena dan ranije, 20. oktobra uveče, pred šest svedoka koji su potvrdili da je ona to tada rekla. Nalazila se tada u Spiritualističkoj crkvi u Plimutu, tri stotine kilometara južnije. O ovoj svojoj viziji govorila je takođe jednoj komšinici, u 8.30 izjutra, dakle 45 minuta pre katastrofe u Aberfanu.
     Evo našeg drugog primera. Prvog juna 1974. u 16.53 dogodila se velika eksplozija u hemijskoj fabrici 'Najpro' u engleskom gradu Fliksborou, u južnom delu pokrajine Hambersajd. Opustošeno je nekih šezdeset hektara zemljišta na kome se nalazila fabrika. U ovoj iznenadnoj, sasvim neočekivanoj katastrofi poginulo je dvadeset osam ljudi, bilo je više stotina ranjenih, a manje ili veće štete zabeležene su na oko dve hiljade zgrada u Fliksborou. Tog istog dana, ali u podne, jedna mlada žena koja je gledala televiziju u gradu Klitorpu (tridesetak kilometara daleko od Fliksboroua) 'videla' je i 'čula' kako spiker na vestima javlja o eksploziji u Fliksborou i pogibiji nekoliko ljudi. Ovo je pomenula jednom paru, svojim prijateljima koji su u to vreme boravili u njenoj kući. Postoje, dakle, svedoci. Jedna osoba je videla jedan događaj pre nego što se desio.
     Mi, u ovom trenutku, ne kažemo da su ova dva događaja dokazi da prekognicija postoji. Navodimo ih samo kao ilustraciju, jer ima mnogo takvih izveštaja koje nije lako odbaciti.
     Postoje jednako upečatljivi primeri telepatije. Vratimo se jedan vek u prošlost. Navodimo deo izveštaja Britanskog društva za ESP istraživanja. "Godine 1867. moja sestra je iznenada umrla od kolere. Približno godinu dana posle njene smrti ja sam postao trgovački putnik. Još osam godina posle toga, 1876, desio se sledeći događaj. Jednoga dana, tačno u podne, u mojoj sobi, koja je tada bila blistavo i veselo osunčana, postao sam najednom svestan da je prisutan još neko, neko ko sedi levo od mene. Okrenuo sam se i jasno video moju dragu sestru. A evo potvrde, sasvim izuzetne potvrde za ovu moju tvrdnju...' U nastavku svog iskaza, taj čovek je objasnio da je na priviđenju zapazio, na jednom obrazu, blistavo crvenu ogrebotinu. Kad je ispričao roditeljima šta mu se pričinilo, njegova majka se veoma uznemirila, jer do tog trenutka niko na svetu osim nje same nije znao da je ona, kad je pripremala telo svoje kćeri za sahranu, slučajno ogrebala jedan obraz pokojnice. O tome nikad, nikom, ni jednu reč nije kazala.
     Da li je to bio slučaj telepatije između majke i sina? Ili komunikacija između žive i nežive osobe, između jednog uma koji je još u telu i drugog uma koji je telo napustio? Ima mnogo ovakvih izveštaja, toliko ubedljivih da ih ne možemo naprosto prenebregavati.
     Jedan mnogo češći slučaj moguće telepatije dogodio se jednome od dvojice autora ove knjige. Jedne večeri osetio je neodoljivu želju da ode u posetu jednoj svojoj prijateljici, ne osobito bliskoj, iako je bila već kasna noć, ne normalno vreme za uzgredne posete. Kad je stigao, našao ju je vrlo potresenu, uplakanu, jer ona se sa svojim mladićem upravo te večeri posvađala i on ju je udario. Dolazak posetioca veoma joj je pomogao da se uteši i smiri. Da li je uputila telepatski 'signal za pomoć'? Mnogi ljudi kažu da su imali slične doživljaje.
     Vidovitost, kao što smo rekli, nije isto što i telepatija, ali razgraničenje između ta dva oblika ESP može biti nejasno, jer informacija o nekom događaju ili predmetu mora postojati u nekom umu, negde; šta ako vidovit čovek, zapravo, samo uzima informacije, telepatski, od nekog drugog? Ali ima priča o pronalaženju predmeta koji su bili sasvim izgubljeni, ili čak vekovima izgubljeni, kao i o radu takozvanih paranormalnih detektiva, a to su već slučajevi koje je teže objasniti telepatijom.
     Najzad, PK: šta ćemo sa tim pričama o delovanju 'čiste volje' na materiju? Malo ima ljudi koji nisu čuli za slavnog (ili: neslavnog) Uri Gelera koji je izvodio predstave u kojima je navodno savijao kašike i viljuške snagom svojim misli. Da li je to bilo šarlatanstvo i prevara, ili je bilo stvarno, mišljenja su podeljena. To sa navodnim savijanjem metala tek nedavno je dodato pričama o PK, koje, po tradiciji, sadrže neobjašnjivo pomicanje nekih predmeta, odizanje ljudi od zemlje (levitaciju) i slično. U jednom zabeleženom slučaju kombinovane PK i telepatije, jedna žena videla je priviđenje osobe koja je umrla veoma daleko odatle, a u isti mah zidni časovnik u sobi se zaustavio.
     Prekognicija, telepatija, vidovitost i PK nalaze se u jezgru paranormalnog, barem sa stanovišta nas koji istražujemo eventualno postojanje takvih skrivenih ljudskih sposobnosti. Ljudi sagledavaju te četiri kategorije kao odvojene i različite, ali to bi sve mogli biti delovi istog procesa, iste pojave. Nije lako razlikovati PK od ESP, još teže je razlikovati pojedine kategorije unutar ESP, pa je zato u upotrebu ušao izraz 'paranormalne moći' koji pokriva sve te, pa i druge mogućnosti. Mi ćemo se u ovoj knjizi držati pretežno izraza ESP i PK, a naročito kad opisujemo oglede izvođene radi konstatovanja tih pojava; takođe u slučajevima kad bi pribegavanje izrazu 'paranormalna moć' bilo prevelika pedanterija.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
    Sa kakvim problemima se suočavamo u istraživanju spontano nastalih ESP i PK događaja?

     Ispričali smo nekoliko događaja koji su bili spontano (dakle, neplanirano, nepredviđeno) ispoljavanje paranormalne moći. Da li te priče dokazuju, ili ne dokazuju, da ESP i PK postoje, ili, barem, da li su to istinske anomalije? Jesu li to pouzdani izveštaji, da li su percepcije bile stvarne? Možemo li verovati onima koji su to pričali - verovati da ne lažu?
     Lako je naći ilustracije za činjenicu da istraživači moraju, u ovom pogledu, da budu izuzetno oprezni. Godine 1964. britanska TV stanica 'Anglija' objavila je intervju sa istraživačem po imenu Toni Kornel, snimljen ispred neke kuće koja je navodno bila opsednuta. Posle prikazivanja te emisije, javilo se petoro gledalaca sa tvrdnjom da su videli neko priviđenje koje je virilo preko Kornelovog ramena. 'Anglija' je reagovala tako što je pustila istu emisiju iz početka, ali je prvo upozorila gledaoce da paze na tu mogućnost i da se jave stanici (pismom) ako vide nešto čudno. Ovog puta javilo se dvadeset sedam ljudi; eto jasnog dokaza da će ljudi biti više skloni da nešto vide ako ih neko navede na verovanje da se ima šta videti. Pošto u ovom slučaju dokaz mora postojati na traci, pogledali smo i sami. Iza Kornela je jedan prljav i garav prozor predeljen drvenim stubićem na dva dela. Kornelova senka pada na taj prozor. Bujna mašta zaista može od te senke i od prozora sastaviti 'nešto'. Inače svih trideset dvoje koji su 'videli' duha videli su drugačijeg - ni dvoje nisu prijavili isti tip duha!
     Zaključak? Kao prvo, naša čula nisu sto posto pouzdana; ponekad nam se nešto naprosto učini, pričini. Drugo, ljudska bića su podložna sugestiji. Čak i kad je neko lično bio prisutan i iz blizine gledao neki događaj - dakle, kad je pravi očevidac - njegovo svedočenje može biti netačno. To se pred sudom pokazalo nebrojeno mnogo puta. Naravno, u nekim slučajevima briga oko varljivosti naših čula je više ili manje važna nego u nekim drugim slučajevima. Ako se setimo čoveka koji je video prikazu svoje pokojne sestre, važan je samo jedan element, ta ogrebotina; a da li je on razne druge elemente njenog izgleda uočio baš tako dobro kao što tvrdi, to je nebitno.
     I ljudsko pamćenje hoće da prevari. Psiholozi su ustanovili da se oblik i sadržaj onoga što smo zapamtili menjaju, sa proticanjem vremena, u našem pamćenju. Naša sećanja postaju jednostavnija i jasnije određena, ponekad i dramatičnija i zanimljivija nego što je u stvarnosti bilo. To važi za ono u čemu smo bili očevici i učesnici, a pogotovo za sve ono što smo od nekog drugog čuli. Prepričavanja iz druge ili treće ruke, dugo posle samog događaja, mogu biti istinita, ali mogu biti i toliko izobličena da ne vrede baš ništa.
     Idealan slučaj za nas je ako čovek koji ima nešto da javi o ESP ili PK događaju napiše to, ili govori pred kamerom tako da njegov iskaz bude snimljen na traku - što pre, dok još nije prošlo mnogo vremena od tog događaja. Ovo nam se ne dešava baš često. Kao prvo, mali je broj ljudi koji mogu da pozovu nekog određenog parapsihologa koji bi mogao biti zainteresovan da čuje njihovu priču. Kao drugo, naročito kad su događaji potresni, ljudi reaguju sa toliko emocija da im se čini da je beleženje ili snimanje iskaza nepotrebno, beznačajno. I što je najgore, mnogi ljudi koji možda dožive trenutke prekognicije ne reaguju odmah, jer ne shvate značaj svoje vizije, ne pomisle da će se to stvarno desiti; jave se tek kad čuju da se desilo, a tada je prekasno. Idealni prekognitivni izveštaj mora biti dokumentovan pre nego što u javnost polete vesti da se nešto desilo - dakle, mora biti 'nezagađen' takvim javnim znanjem da je nešto već bilo. Samo takav izveštaj predstavlja racionalnom istraživaču čvrst dokaz o postojanju prekognicije.
     Svedoci su ipak korisni. Šest svedoka u Plimutu potvrđuje da je ta žena imala viziju katastrofe pre nego što se ugalj u Aberfanu odronio. Što više svedoka, to je manja verovatnoća da oni lažu i da je to sve prevara.
     Prevara je malo verovatna kod običnih ljudi, ali poprilično verovatna kod onih koji tu imaju neke svoje interese. Tobože paranormalno obdarena Tamara Rand 'predosetila' je da će na američkog predsednika Ronalda Regana pucati jedan atentator - na televiziji je prikazana emisija koje je 'dokazala' ovaj slučaj prekognicije. Posle se ispostavilo da se Randova, posle tog atentata, dogovorila sa nekim ljudima iz te televizijske stanice da smućkaju lažni dokumentarac.
     Treba, uz to, uzeti u obzir i predvidljivost nekih događaja. Šta ako se neko trgne iz sna i vidi pokraj svog kreveta priviđenje koje liči na njegovog ujaka, a ujutro dozna da je taj ujak umro baš te noći? Telepatija? Možda, ako je ujak bio mlad i zdrav. Možda i ne, ako je imao osamdeset pet godina, bio bolestan od raka, i ležao u nekoj bolnici kao beznadežni slučaj. Što je neki događaj predvidljiviji, to je vizija o tom događaju manje paranormalna, manje prekognitivna. Nažalost, u nekim slučajevima nije lako ustanoviti kolika je bila verovatnoća da čovek naprosto predvidi (razumnim razmišljanjem) da će se to i to desiti.
     Vrlo je nezgodan i posao oko procenjivanja ličnosti onoga koji prijavi da je imao telepatsko iskustvo, kao primalac ili kao pošiljalac telepatske poruke. Pretpostavimo da se jednoj majci u snu snilo da će umreti njen sin, koji je bankarski službenik (što nije osobito vratolomna profesija) i da je on sutra stvarno umro. Taj čovek bio je mlad i zdrav, zaista je teško bilo predvideti da će tako naprasno da umre. Ali šta ako je ta majka bila oduvek neurotična, oduvek obuzeta mislima o svom sinu (dakle, sa fiksacijom na njega)? Šta ako je već godinama, svake noći, sanjala da će se njemu nešto užasno desiti? U idealnom slučaju trebalo bi da proučimo kakva je ličnost taj koji nam nešto javlja, i koliko ima integriteta, časti i istinoljubivosti. Međutim, takvo 'preslišavanje' nekog čoveka može da bude vrlo nepouzdano, subjektivno, kao i svojevrsna blamaža i neprijatnost.
     Takvi problemi postoje. Ali oni nam ne daju pravo da dignemo ruke od daljih nastojanja da osvetlimo oblast paranormalnih moći. Svako istraživanje prirodnih pojava skopčano je sa teškoćama. To što problema ima, samo je razlog da potražimo bolje, pouzdanije, informativnije načine za utvrđivanje da li ESP i PK postoje ili ne postoje.

     Pripremanje ogleda sa paranormalnim moćima

     Kako utvrditi, naučnim načinom, da paranormalne moći postoje? Naravno, na taj način što ćemo pripremiti i izvršiti oglede u kojima će biti isključeni (ili tačno uračunati) problemi koje smo identifikovali dosad: neopouzdanost ljudskih čula, sugestibilnost, predvidljivost događaja, razne lične slabosti pojedinca. Ogled bi morao biti tako isplaniran da ga kasnije mogu ponavljati i drugi istraživači, da bi rezultati mogli da budu verifikovani. (Za naučnu parapsihologiju bitna je ponovljivost, odlika o kojoj ćemo kasnije govoriti više.) Nadasve treba da budemo sposobni da izračunamo koliki su izgledi da zbog neke puke slučajnosti ili podudarnosti dobijemo lažne ili zbunjujuće rezultate. (Pošto na svetu ima više od pet milijardi ljudi, verovatno je da će se svakoga dana barem jednome od njih dogoditi nešto za šta je verovatnoća manja od jedan prema milion.)
     Parapsihologija kao nauka uspostavljena je u tridesetim godinama ovog veka, i to jednostavno: izveden je izvestan broj ogleda sa pogađanjem šta je na kartama (za kartanje). Naravno da tu nedostaju bogatstvo, složenost i emotivni naboj spontanih ESP doživljaja, ali su barem načela vršenja ESP ogleda bila jasno prikazana i isprobana. Kasnije u ovoj knjizi pogledaćemo neke druge testove, kudikamo složenije, prefinjenije i privlačnije našoj intuiciji.
     Isključivanje konvencionalnih pet čula prvi je zahtev kod ESP testova. Ispitivač mora dobro da pripazi da ispitanicima ne ostavi baš ni najmanju, nikakvu mogućnost da upotrebom poznatih pet čula doznaju koja karta je koja, to jest koji su simboli na njoj. (Ovo važi i kad umesto karata za igranje koristimo neke druge predmete o kojima ispitanik treba da pogađa koji su i kakvi su.) Kad testiramo telepatiju, ne sme postojati nikakva, ni najmanja mogućnost da učesnici jedan drugom nešto dojave putem vida, sluha, dodira i slično. Ako hoćemo da testiramo samo vidovitost, a da isključimo telepatiju, čak ni sGm ispitivač ne sme znati ciljnu informaciju. Špil karata koje su dobro promešane, zatim zamotane u nešto i zatvorene u kutiju koja je najzad i zaključana poslužio bi dobro za ovo poslednje testiranje.
     Isključivanje podvale drugi je zahtev kod ESP testova. Ne sme se ostaviti mogućnost da su se, u želji da nas prevare, ispitanici dogovorili između sebe, ili ispitivači između sebe, ili neki ispitanik sa nekim ispitivačem.
     Isključivanje problema zaboravljanja i netačnog svedočenja treći je zahtev. U praksi ovo znači da bi rezultati ogleda trebalo da budu zabeleženi odmah - dakle, bez ikakvog odugovlačenja; objektivno; i pod dobrim uslovima. Kod pogađanja karata, ovo bi značilo da onaj ko beleži treba da beleži odmah, a pri tom da ni sGm ne zna kakav je stvarni redosled karata u tom izmešanom špilu, a da neko drugi, ko nikako nije mogao da sazna šta je ispitanik rekao i šta je ispitivač zabeležio, otključa kutiju i ustanovi i zabeleži kakav stvarno jeste redosled karata u špilu. Onda tek treba uporediti ta dva niza informacija i ustanoviti koliko se podudaraju ili ne podudaraju.
     Ako su ta tri zahteva zadovoljena, trebalo bi da budemo u mogućnosti da izmerimo eventualnu prisutnost ESP činioca.

     Upotreba statističkih metoda za utvrđivanje ESP

     Naučnik Džozef Benks Rajn osnivač je eksperimentalne parapsihologije. On je tokom tridesetih godina radio na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini, i svojim radom čvrsto i trajno uveo parapsihologiju u akademski svet, svet nauke.
     Džozef Benks Rajn pripremio je naročite špilove karata, sa ukupno samo pet različitih, vrlo jednostavnih šara. Dakle, ispitanik je svaki put imao da se opredeli između samo pet mogućnosti, i to jednostavnih. Ukupno je u špilu bilo dvadeset pet karata, po pet od svake vrste. Svaki put je špil bio temeljito (mnogo puta) izmešan, da bi redosled karata u njemu bio sasvim nasumičan i nepredvidljiv. Ovim je uklonjena mogućnost da ispitanik, logičnim rasuđivanjem, zaključi bilo šta o njihovom redosledu. Takođe je otvorena mogućnost da ustanovimo da li je ispitanik, i u kojoj meri, nagađao nasumično. Naučna istina o ovom ogledu glasi ovako: ako je redosled karata zaista sasvim nepredvidljiv, i ako ne postoji nikakav uticaj ESP nego samo nagađanje (čisto nasumično), mi možemo matematički predvideti koliko će puta ispitanik da pogodi.
     Parapsiholozi za ovaj posao koriste jedno sasvim jednostavno matematičko sredstvo koje se nazove prosek. (Ili statistička srednja vrednost, što nije baš sasvim isto kao prosečna vrednost; ali mi ćemo to nazivati prosek zato što je to poznatiji, pristupačniji termin.) Ponovićemo ogled mnogo puta i ako nije bilo ESP dobiće se upravo matematički najverovatniji prosek, naravno.
     Da vidimo kako to konkretno ide sa Rajnovim špilom. U špilu svaki put bude dvadeset pet karata, a njihov radosled je svaki put zaista sasvim slučajan. Svaka karta ima jednake izglede da bude prva, ili druga, ili treća, i tako dalje - dakle, jednake izglede da se nađe na bilo kom od tih dvadeset pet mesta u nizu. Ovo znači da kad ispitanik izrekne neko svoje nagađanje koja je karta sledeća, verovatnoća da će pukim slučajem pogoditi iznosi tačno jednu petinu (1/5). Pošto će morati dvadeset pet puta zaredom da to uradi, verovatnoća je da će pogoditi u pet slučajeva, a promašiti u dvadeset slučajeva. (Matematička formula za ovo glasi: 25 x 1/5 = 5.) Ali dobro obratite pažnju: zakoni slučajnosti ne kažu da će ispitanik svaki put ostvariti baš pet pogodaka. Neki put će on iz dvadeset pet pokušaja postići samo četiri pogotka, ili šest; biće slučajeva (ali to će se ređe dešavati) da postigne samo tri, ili čak sedam pogodaka; još ređe dogodiće se da pogodi samo dve karte ili da pogodi čak devet; i tako dalje. Drugim rečima, dogodiće se određeno rasipanje pogodaka oko prosečne vrednosti. Mi, međutim, imamo dobro znani lek za ovo. Ako ispitanik polaže čitav test deset puta, trebalo bi da pogodi (po zakonima statistike, sasvim nasumično) pedeset karata. (Naime, 10 x 5 = 50.)
     Provedemo, dakle, čoveka kroz ovaj Rajnov test sa kartama deset puta. Ako on postigne ukupno pedeset pogodaka, mi kažemo: da, ovo je tačno ono što se može i očekivati po zakonima verovatnoće. Čovek je neki put pogodio malo više, neki put malo manje, ali sveukupno je pogodio pedeset puta, dakle bilo je to nasumično.
     Ako on postigne šezdeset pogodaka, ili osamdeset, ili stotinu pogodaka (ili, sasvim svejedno, ako ostvari samo četrdeset, ili trideset, ili samo dvadeset pogodaka), mi imamo naučnu osnovu da kažemo: gle, ovde kao da je delovalo još nešto, a ne samo puka verovatnoća.
     U nauci postoje neke tradicije, neki običaji u vezi sa ovim stvarima. Ti običaji uspostavljeni su proizvoljno, ali već dugo se poštuju. Tako, na primer, u društvenim naukama smatra se da ako istraživač dođe do nekih rezultata za koje verovatnoća da se (pukim slučajem) dogode iznosi samo 1:20, onda to najverovatnije nije bilo delovanje pukog slučaja nego još nečeg. Ako ćemo biti iskreni, nema nekog jakog logičkog ili empirijskog razloga da baš 1:20 bude bitan odnos, mogli bismo se dogovoriti da bude i drugačije. Pa ipak, što je manja verovatnoća da se nešto namestilo pukim slučajem, to je veće samopouzdanje istraživača, jače je njegovo uverenje da je na tragu nečeg drugog, nekog činioca koji je tu uticao. Ako je verovatnoća bila samo 1:20, to se može napisati i ovako: 'Bila je samo 5%'. A može i ovako: 'Verovatnoća je iznosila samo 0,05 ili pet na stotinu'. Ali ako je bila ne pet odsto, nego, recimo, samo jedan odsto, očigledno da će biti mnogo čvršće naše uverenje da se stvari nisu baš pukim slučajem tako namestile.
     Da se vratimo Rajnovom testu sa kartama, i našem ispitaniku koji je deset puta iz početka polagao taj test. Čovek je pogađao ukupno dvesta pedeset puta, i trebalo bi da je 'potrefio' pedeset puta. Šta ako je on postigao šezdeset pogodaka? Ništa naročito, verovatnoća za to je još prilično dobra. Tek sa šezdeset jednim pogotkom ona spada na 0,04. Ali sad ona počinje naglo da opada. Šta ako čovek 'nabode' čak sedamdeset karata tačno? E, vidite, verovatnoća za to je znatno manja, iznosi samo 4 promila (4:1,000) što znači da od hiljadu ljudi koje testiramo, najverovatnije će samo četvorica uspeti da to postignu. A ako on 'nabode' čak osamdeset tačnih? Verovatnoća da se takav uspeh dogodi pukom slučajnošću iznosi samo 1:50.000.
     Možemo testirati ljude i nekim drugim predmetima, a ne kartama, možemo im dati veći ili manji broj pokušaja, to nije bitno; bitno je da nam jedna grana matematike, statistika, daje mogućnost da pouzdano, naučno izračunamo kolika je verovatnoća da ispitanik sasvim slučajno pogodi. Drugim rečima, merimo koincidenciju. Što je neverovatnije ispitanikovo postignuće, to smo uvereniji da je njemu pomagala neka paranormalna moć, da nije nagađao zaista 'naslepo'. Ako je verovatnoća jedan prema milion, imaćemo stvarno vrlo čvrst objektivan dokaz da se taj čovek poslužio još nečim - dakle, ESP-om; dokaz jači od svih dosad prijavljenih slučaja spontanog ESP, pa ma kako zanimljivi oni nama, subjektivno, izgledali.
     Slična načela važe za testiranje PK. Već mnogo puta se pokušalo sa mašinom koja baca kockice (za kockanje) i sa subjektom koji se nalazi u blizini i koji priželjkuje da se ostvari jedan određeni rezultat, na primer da 'padne šestica'. Kockica ima, dabome, šest strana, koje su označene sa jednom tačkom, dve, tri, četiri, pet, i sa šest tačaka; verovatnoća da padne tako da sa gornje strane bude šest tačaka iznosi, dakle, samo 1/6. Ako se nije dogodila neka podvala (namešteno bacanje, kockica sa jednom stranom malčice težom...) u proseku će u jednoj šestini bacanja pasti željena strana.
     Čin merenja dozvoljava naučnicima da uporede šta se desilo kod jednog ispitanika, šta kod drugog, trećeg; šta se dešavalo pod različitim uslovima, i tako dalje. Daje nam priliku da jednog dana (ako dokažemo ESP) saopštimo da, na primer, 'gospodin A ima veću ESP moć nego gospodin B' ili, da 'skup uslova koje smo označili brojem 2 daje bolju priliku ESP sposobnostima da se ispolje nego skup uslova koje smo označili brojem 1', i tome slično. Možemo takođe meriti da li ispitanik, kad izjavi 'Sad sam vrlo čvrsto uveren! Sad sam siguran!' zaista postiže više pogodaka nego u drugim prilikama. Ovakva upoređivanja su od bitnog značaja ako želimo ustanoviti kad se i kako pojavljuju (ako se uopšte pojavljuju) ESP i PK fenomeni, kako im olakšati pojavljivanje, kako ih podstaći do nekog nivoa koji bi nam mogao biti i od neke eventualne praktične koristi, i, uopšte, kako da shvatimo paranormalnu moć. U spontanim slučajevima ne dobijamo takvu formalnu pravilnost rezultata, ne uspevamo da izmerimo razlike niti da vršimo tačna poređenja. Zato nam spontano pristigle priče i ne daju pouzdanje.
     Zakoni statistike obuhvataju i slučajeve kad radi ne samo jedan istraživač, nego veći broj njih u isto vreme. Pretpostavimo da dvadeset naučnika preduzme da radi jedan isti niz ogleda, istovremeno, ali na dvadeset raznih mesta, sa raznim ispitanicima. Ako devetnaestoro ne dobiju ništa zanimljivo (sve se ostvari po zakonima verovatnoće i za sve se pokaže da je bilo puko nagađanje), a jedan dobije zanimljiv rezultat, za koji je verovatnoća bila samo 1:20 - može se desiti da samo taj jedan naučnik objavi svoje nalaze i da to onda posluži nekim ljudima kao dokaz da ESP postoji. Očigledno da to neće biti ispravno. Ali ovo neobjavljivanje razočaravajućih rezultata nije stvarno bilo problem u dosadašnjem ESP radu, jer razočaravajući rezultati su itekako objavljivani (čak i mnogo češće nego što je to praksa u drugim naukama, nažalost). I autori ove knjige su, obojica, objavili neke svoje neuspele oglede na polju paranormalnog. U parapsihologiji je verovatnoća da se nešto potvrdno nađe tako mala, a neuspelih ogleda je izvedeno tako mnogo, tako ogroman broj, da eventualno neobjavljivanje nekih od njih nije važno. Ovom pitanju vratićemo se u poslednjem poglavlju naše knjige.

     Pogled na dokaze

     Statistički metodi koje smo ukratko objasnili poslužili su, tokom poslednjih šezdeset godina, kao osnov za mnogo hiljada ogleda. Već postoji velika 'hrpa' stručne literature o parapsihologiji - izveštaja o obavljenim ogledima i o dobijenim rezultatima. Imamo li neki racionalni plan za preispitivanje svega toga?
     Imamo. Prvo ćemo razmotriti neke od najubedljivijih slučajeva i videti da li se oni mogu objasniti poznatim, dobro shvaćenim ljudskim sposobnostima. Ako se ne mogu tako objasniti, imaćemo argument za tvrdnju da paranormalna moć može postojati, ili, barem, da se ponekad dešavaju istinske anomalije, nauci nerazumljive. Naš cilj nije da dokažemo da postoji paranormalna moć. Dokazi zahtevaju formalnu logiku i matematiku. Mi ćemo se rukovoditi sudskim načelom razumne sumnje. Možda ćemo se naći u prilici da kažemo: "Dokazi postoje, veoma su jaki. Iz tog razloga, nama se čini da je moguće, pa čak i veoma verovatno, da paranormalne moći postoje." A možda ćemo ipak morati na kraju da priznamo da nema nikakvih ubedljivih dokaza.
     Ako ih ima, iz toga niču mnoga zanimljiva pitanja. Jesu li paranormalne moći različitih ljudi različite? Normalno bismo očekivali da jesu, zato što se ljudi razlikuju i u svim drugim sposobnostima i veštinama kojih se možemo setiti. Postoje li okolnosti koje naročito pogoduju ispoljavanju ESP i PK? Ako postoje, koje su, i zbog čega je to tako? Na koji način bi paranormalna moć mogla delovati - ima li u fizici ikakvih mogućih objašnjenja za to? Da li je paranormalna moć naprosto suprotna zakonima fizike, nespojiva sa njima? Najzad, da li je paranormalna moć u nekoj vezi sa prastarom idejom da čovek ima ne samo telo nego i dušu? Postoji li u nama, kao što je Dž. B. Rajn tvrdio, neka 'ne-fizička' komponenta koja bi mogla davati paranormalnu moć i koja bi mogla ostati posle smrti tela?
     Tako mnogo pitanja! Ali prvo ćemo morati dobro da pogledamo dokaze, i to najbolje, najjače dokaze koji u celokupnoj dosadašnjoj literaturi postoje. Dok to činimo, objašnjavaćemo zašto mislimo da ti dokazi zaista ubedljivo upućuju na postojanje paranormalnih moći ili barem anomalija. (Od sada pa do kraja knjige govorićemo samo 'anomalija', radi sažetosti; nećemo svaki put ponavljati reči 'istinska, neuklopiva u zakone fizike', ali imaćemo na umu samo anomalije koje jesu takve.) U sledeća dva poglavlja razmotrićemo četiri jaka dokaza. Reč je o dva čoveka izuzetno obdarena 'paranormalnim moćima' i o dva vrlo jaka mašinska PK ogleda. Ovi dokazi daće nam mnogo povoda za razmišljanje, na početku našeg putovanja ka objašnjenju neobjašnjenog.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
PARANORMALNE ZVEZDE

     Ako postoje paranormalne moći, osnovano je očekivati da se neki ljudi u njima naročito istaknu, i da tim putem postanu medijski slavni, poznati širokom krugu ljudi. Zaista ima nekoliko takvih ljudi; oni su uspeli da proizvedu, i to ne samo jednom nego više puta, tokom dužeg razdoblja, efekte koje moramo smatrati paranormalnim. Uspeli su to pod strogo kontrolisanim uslovima, pred mnogim istraživačima i posmatračima. Njihovi uspesi pripadaju grupi najboljih postojećih dokaza o paranormalnoj moći. Ujedno oni ilustruju šta to, konkretno, rade ljudi obdareni paranormalnom moći, kakve bi mogle biti te još nepotvrđene ljudske sposobnosti. Iz literature o parapsihologiji izdvojili smo dva čoveka. Jedan je D. D. Houm, medijum iz devetnaestog veka, a drugi je Pavel Stepanek, Čeh po nacionalnosti, koji je zahvaljujući svojim izvanrednim rezultatima u ESP ogledima tokom šezdesetih godina uvršten u Ginisovu knjigu rekorda kao čovek najobdareniji paranormalnim moćima na svetu.

     Zapanjujući D. D. Houm

     Danijel Danglas Houm rodio se u Edinburgu, u Škotskoj, godine 1833. Odgajila ga je jedna njegova tetka. Kao dečak od devet godina odveden je u Ameriku. Bio je bolešljivo i donekle neurotično dete. Njegova majka smatrala je da Danijel poseduje 'drugi vid', to jest vidovitost. Danijel se vrlo brzo uklopio u porodičnu tradiciju: već sa trinaest godina video je prikazu, 'duha' jednog svog bliskog prijatelja. Ovaj 'duh' načinio je tri kruga po vazduhu, i Danijel je objasnio tetki i teči da to mora značiti da je taj dečko već tri dana mrtav. Rodbina se tome podsmevala, ali ubrzo su stigle vesti da je taj dečak zaista poginuo tačno tri dana pre nego što je Danijelu došla ta vizija. Četiri godine kasnije umrla je i Danijelova majka, a on je tada video i njen utvarni lik. Posle toga tvrdio je da mu takoreći neprestano dolaze duhovi mrtvih.
     Rođaci kod kojih je živeo bili su Meri Kuk i njen muž. Imali su, zaista, čudnovato dete u svojoj kući. Možete zamisliti kako su se osećali kad je sva kuća počela da ječi od raznih udaraca i kuckanja (što je osobeni znak po kome se prepoznaje takozvani poltergajst, 'bučni duh'; o tome ćemo govoriti kasnije). Danijel je verovao da to čine duhovi koje on priziva; ali gospodin i gospođa Kuk zaključili su da je dečak dozvao samog Sotonu, pa su ga izbacili iz kuće. Bukvalno - na ulicu.
     To se dešavalo u vreme kad je Amerika bila zahvaćena pravom manijom spiritizma. Smatra se da je ta moda krenula 1848. godine iz Nove Engleske, gde su tri sestre objavile da su stupile u vezu sa duhovima umrlih. Ta lokalna senzacija raspirila se u nacionalnu opsesiju. Uskoro su hiljade, a zatim i stotine hiljada Amerikanaca počeli da dolaze na seanse gde su tobožnji medijumi prizivali duhove mrtvih koji navodno nastavljaju da žive u nekom drugom svetu. Izvođači su koristili razne efekte, kao što su tajanstvena kuckanja, glasovi i nezemaljska muzika prividno niotkud, pojave svetlucavih prikaza, 'automatsko pisanje' (kad izvođač tobož ne zna za sebe, a ruka mu 'sama' piše), pa čak i levitacija. U takvom ambijentu Houm je začas našao bogate pokrovitelje i počeo nastupati kao spiritista, to jest kao medijum. Njegovi duhovi mrtvih redovno su imali poruke za žive.
     Po tome se nije nimalo razlikovao od nekih petnaest hiljada medijuma koliko je, po proceni jednog tadašnjeg komentatora, operisalo na teritoriji SAD. Ali ubrzo je postalo očigledno da Houm, zahvaljujući raznovrsnosti i razmerama efekata koje je postizao, predstavlja nešto sasvim drugo, klasu za sebe. Pred mnoštvom svedoka, on je često levitirao razne stvari, pa i sebe samog, čuli su se zvuci, nevidljive ruke su hvatale prisutne ljude... Ti efekti nas zanimaju. Ako su bili istinski (a ne prevara), oni predstavljaju snažan dokaz o postojanju psihokineze.

     Kucanje, levitacija, izduživanje tela, hvatanje vatre

     Šta je, konkretno, radio D. D. Houm, i pod kojim uslovima? Kao prvo, treba reći da tokom dugotrajne i zadivljujuće karijere, koja je potrajala nekoliko decenija i uključila nastupe na dvorovima francuskog kralja Napoleona III i ruskog cara Aleksandra II, Houm ni jedan jedini put nije uhvaćen u prevari, niti ga je, čak, iko ozbiljno, sa ikakvim konkretnim dokazima, optužio da je šarlatan. A bilo je, itekako, ljudi koji su se veoma neprijateljski odnosili prema njemu i koji bi svakako veoma voleli da ga diskredituju. Dalje, Houm je najviše voleo da nastupa pri jakoj svetlosti. Obraćao se istraživačima i pozivao ih da dođu i da krajnje skeptično posmatraju i prate sve što se dešava. Nije tražio da mu se za seanse plaća, pa je tokom života mnogo puta tonuo u siromaštvo, iako je mogao lako zgrnuti veliki novac da je samo hteo. Po svemu tome bitno se razlikovao od velike većine svojih kolega koji su itekako bili šarlatani i opsenari; publika je od njih zahtevala čuda i oni su, pod tim pritiskom, uvodili u upotrebu svakojake sprave (i pomagače) da bi proizveli lažne duhove, 'ektoplazme' i razne druge obmanjujuće efekte.
     Kucanje utvarnog porekla često se čulo na Houmovim seansama. Oko stola su sedeli učesnici u seansi; Houm bi ulazio u laki trans, a onda su ti zvuci počinjali u kući. Dva primera će nam pokazati koliko je to bilo dramatično i koliko daleko od banalne podvale.
     U blistavo osvetljenoj dvorani u francuskom dvoru, januara 1863, Houm je snagom svojih misli podigao stolnjak (platneni) sa stola. Ali nije prišao sasvim blizu, ostao je nekoliko metara udaljen od stola. Tada je jedan od njegovih neprijatelja, austrijski državnik Meternih, jurnuo napred i hitro se zavukao pod taj sto, da bi otkrio pomoću kakve opreme, ili druge podvale, Houm to radi. Nije našao ništa, ali su u samom stolu počeli da odjekuju mnogobrojni i jaki zvuci, pravi baraž kucanja i lupanja. Tokom jedne Houmove seanse u Engleskoj, u prisustvu šest svedoka, ugledni fizičar ser Vilijem Kruks opazio je 'vrlo jake vibracije naših stolica, zatim stola i poda, a onda smo stekli utisak da se drmaju i sami zidovi i prozori'. O problemu podvala govorićemo još, ali zasad samo treba zapaziti da su efekti na toj Houmovoj seansi (i na mnogim drugim seansama) bili vrlo velikih razmera, maltene ogromni.
     Levitacija je takođe redovno viđana na Houmovim seansama. Lord Ader, ranije inostrani dopisnik londonskog Dejli Telegrafa, vodio je, jedno vreme, uzorno dobre beleške o Houmovim seansama, beleške koje je zapisivao neposredno posle završetka seanse; dokumentovao je čak šesnaest levitacija stolova, od kojih su neki bili toliko teški da ih jedan čovek, sam, ne bi mogao ni rukama podići (pa čak ni čovek daleko robusniji nego što je bio mršavi i slabunjavi Houm). Houm je dizao u vazduh, samo snagom svojih misli, i druge ljude, pa i samog sebe. Kruks je izračunao da je ukupno preko sto očevidaca prisustvovalo levitiranju samog Houma. Većina njih imali su prilike da drže Houma za noge da ne bi odleteo! U jednom slučaju Houm je levitirao jednu ženu zajedno sa stolicom na kojoj je sedela.
     Kruks je bio čovek od nauke; preduzeo je kontrolisane oglede sa Houmom, i pri tom se naročito usmerio na efekte levitacije. Houm je voleo muziku, a jedan od njegovih omiljenih efekata bio je da levitira harmoniku koja je onda letucala i plesala po sobi svirajući melodiju 'Dome, slatki dome'. Zato je Kruks kupio jednu harmoniku i stavio je u kavez, a kavez je zaključao; odneo ga je pred Houma, ali ga je stavio na mesto gde Houm nije mogao rukama da dosegne ni kavez ni harmoniku u njemu. Svejedno, taj muzički instrument se podigao i počeo da lebdi po kavezu, da se pokreće tamo-amo i da svira razne melodije.
     Houmovi najspektakularniji poduhvati, a to su izduživanje tela i hvatanje žara, odigrali su se pred kraj njegove karijere; na našu sreću, dobro su dokumentovani - učinili su to ser Vilijem Kruks i lord Ader, dva čoveka koja su imala dovoljno strpljenja i dobre volje da pažljivo gledaju i zapisuju šta se dešava, pa i da pripremaju oglede. (Za razliku od mnogih koji su prema Houmu ispoljavali samo golo neprijateljstvo. Francuski kralj Napoleon III plaćao je mađioničarima i opsenarima da idu na Houmove seanse i da pokušaju da ga raskrinkaju; nijedan nije postigao ništa. Houm je čak prognan iz Rima pod optužbom da je čarobnjak; zbog toga su u britanskom Parlamentu postavljana pitanja kako to italijanska vlada postupa prema jednom britanskom državljaninu.)
     Izduživanje tela je čudnovat fenomen koji se, opet, događao pred desetinama očevidaca. Houm je protezao svoje telo, tako da je dobijao na visini, čak i po petnaest centimetara - postajao je, bukvalno, za toliko viši. Dok je to radio, ljudi su ga držali, a neki su pritiskali šake na njega. Houm je skoro uvek pozivao posmatrače da pomno motre na svaku eventualnu prevaru. Kruksu se obratio rečima: "A sad, Vilijeme, ponašaj se kao da sam ja poznati opsenar, koji će sve vas prevariti raznim trikovima... Ne obraćaj nikakvu pažnju na moja osećanja. Ja se neću uvrediti." I tako, okružen sa svih strana ljudima koji su ga držali za ruke i noge i upirali šake o njegovo telo, Houm se počinjao izduživati. Jedan svedok pričao je da je jasno osetio kako Houmova rebra 'putuju' nagore, promiču ispod njegovih šaka. Ima čak i nekoliko izveštaja da je Houm uspeo da izduži tela drugih ljudi.
     Hvatanje vatre odigravalo se tako što je Houm uzimao iz ognjišta, na primer, grudvu žara veliku kao pomorandža, držao je u desnoj ruci, pokrivao levom, i onda duvao u žar da se što jače razgori, do belog usijanja; onda je pozivao posmatrače da se sami uvere da oko njegovih prstiju palaca vatra. Ovo su gledali i Kruks i Ader; takođe su obojica imala povlasticu (ako je to prava reč) da jednom prilikom gledaju kako Houm prilazi ognjištu, leže potrbuške pred njega i bukvalno stavlja glavu u vatru, uranja licem u žar i plamen!
     Ovaj poslednji fenomen zaista je neverovatan. Ne može se uporediti sa ljudima koji bosi hodaju po žaru, jer oni samo povremeno, i samo tabanima, stupaju u dodir sa užarenom površinom. Izgleda da čovek koji zaista ubedi sebe da može cupkati po žaru, zaista to i može, ali samo nakratko, i neće pri tom zadobiti veće opekotine. (U jednom nedavnom ogledu sa hodanjem po žaru, jedini učesnici koji su pretrpeli neuspeh bila su dvojica skeptika, koja su završila u bolnici sa jakim opekotinama tabana.) Kruks je nastojao da proveri kakve su ljudske sposobnosti za hvatanje vatre; aktivno je potražio druge ljude koji bi mogli raditi nešto slično. Našao je samo jednog, nekog crnca koji je zaista držao u rukama komad gvožđa crveno usijanog, ali samo za tren; a posle toga je 'cela kuća bila još satima prožeta mirisom pečenog crnca', piše Kruks. Nikad nikakav miris izgorele kože nije primećen kad je Houm hvatao žar; niko, nikad, nije ispoljio sposobnost da se izloži plamenu onako dugo kao Houm. Posle tih poduhvata sa komadima žara, Kruks je pregledao Houmove ruke i svaki put je ustanovio da su 'meke i delikatne kao ženske'. U nekoliko predstava Houm je žar hvatao ne golom rukom nego pomoću maramice koju bi mu dodao neko od gledalaca. Posle bi vratio toj osobi maramicu, sasvim neoštećenu, neoprljenu. Kruks je jednu takvu maramicu dao na hemijsku analizu: nije nađeno ništa neobično.

     Načini da se objašnjenjima eliminiše Houm

     Prva moramo uzeti u obzir mogućnost da su svedoci nepouzdani. U tom pogledu, spisi Kruksa i Adera su blago kakvo se retko nalazi, jer ta dvojica su bila neposredno prisutna i zapisivala su sve odmah, a ne tek mnogo kasnije. Tačno je da ljudska čula umeju da budu varljiva, opažanje nije uvek tačno, a i pamćenje hoće ponekad da nas prevari, ali time se nikako ne može objasniti levitacija u blistavo osvetljenoj sali, niti prizor čoveka koji je legao pred kamin i zagnjurio lice u žar.
     Šta ako se ti izveštaji mogu objasniti kao neka vrsta kolektivne halucinacije? Šta ako je Houm bio hipnotizer, zapanjujuće sposoban? U uglednom naučnom časopisu Nature jedan 'naučno' nastrojeni komentator izložio je zamisao da Houm mora biti ili hipnotizer sposoban da zavede čitavu gomilu ljudi odjednom ili vukodlak. Sama činjenica da se reč 'vukodlak' provukla na stranice Nature pokazuje u kakvu je pometnju i u kakvo očajanje dospeo ovaj Houmov protivnik!
     Teorija o masovnoj hipnozi ili masovnoj halucinaciji ima mnogo slabih tačaka. Kao prvo, veoma je mali broj ljudi koji su tako podložni hipnozi da će zaista, ozbiljno, početi da haluciniraju kad im neko 'naredi'. Drugo, broj svedoka koji su iz neposredne blizine posmatrali Houmove efekte veoma je veliki. Nije to bilo samo dvoje-troje niti samo jedanput. Treće, Houm je više voleo uslove koji nisu ni najmanje podesni za halucinacije: seanse je držao u blistavo obasjanim dvoranama. U većini prilika tražio je obilje svetlosti. Najzad, Kruks je izveo oglede u kojima je merio težinu pojedinih predmeta, a ta težina se pod uticajem Houmove snage volje menjala. Merni instrumenti ne haluciniraju.
     Naravno, neki od učesnika u seansama verovatno su bili, kao svedoci, nepouzdani. Takva su bila vremena: moda spiritizma bila je na vrhuncu, narod je bio spreman da veruje u svašta i koješta. Ali mnogi su sa ogromnom skeptičnošću gledali šta Houm radi (Meternih, na primer; na početku i Kruks i Ader; takođe jedna grupa Holanđana koji su sebe proglasili za racionaliste i koji su gledali Houma u Amsterdamu godine 1858), a za takve posmatrače ne možemo reći da su lakoverni.
     Postoji saglasnost velike većine onih koji su pratili karijeru tog čudnog čoveka, Danijela Danglasa Houma, (saglasnost čak i kod njegovih kasnijih osporavatelja) da veliki deo onoga što su očevici prijavili ne može biti pripisan nikakvoj halucinaciji. Znači, ostaju samo dve mogućnosti: ili je on bio varalica ili je u njegovom prisustvu delovala neka doista neidentifikovana sila.

     Da li je Houm bio varalica?

     Neki od Houmovih efekata svakako imaju izvesnu auru opsenarstva, trika. On ponekad jeste držao seanse u mraku, ili zahtevao da se svetla oslabe pre levitacije ili nekog drugog dramatičnog efekta. Ponekad je levitirao čaše, one su letele neko vreme kroz vazduh, a onda se naglo pojavljivale na sasvim drugom mestu. Neki njegovi efekti bili su trivijalni, zaista, ali sa naše strane bilo bi detinjasto da zbog toga insistiramo da je on bio najobičniji scenski mađioničar. Trebalo bi da usmerimo svoju pažnju najviše na one događaje gde je najmanje verovatno da je blefirao.
     Houmove seanse bile su često na javnim mestima ili u kućama zainteresovanih građana; u takve zgrade Houm naprosto nije imao pristupa pre seanse. Dešavalo se, ne jednom, da ga povedu na neku takvu izvedbu i da on tek tada sazna gde će seansa biti. Pre, za vreme i posle seanse mnogi su pomno proveravali nema li tu negde nekakvih sprava i spravica za opsenjivanje. To su radili i Ader i Kruks. Nije, valjda, mogao Houm u džepu da prošvercuje nekakvu skalameriju koja bi podizala sa poda teške stolove ili stolice u kojima neko sedi!
     Mogućnost da je imao potajne pomagače takođe je slabo verovatna. Takvim ljudima Houm bi morao da plaća, i to mnogo da plaća, ali on sam nije bio plaćen za svoje seanse i često je bio bez novca - imao je u svom životu i jedno razdoblje kad je morao držati javna čitanja književnih tekstova da bi zaradio za hranu. Morao bi, za onakve efekte, imati čitavu svitu pomagača; a svaki takav mogao je otići u redakciju nekih novina i dobiti ogromne pare za ispovest kojom bi Houma demaskirao. Ali nikada se nijedan takav nije pojavio.
     Ono sa žarom i vatrom čini se da je bilo gotovo nemoguće odglumiti; posmatrači su i sami osećali vrelinu vatre, vrelinu žara u Houmovim rukama.
     Vredelo bi razmotriti još jednu epizodu iz života tog izuzetnog čoveka, epizodu koja baca nešto svetlosti na psihologiju njegovih kritičara i protivnika. Godine 1855. Houm je održao jednu seansu u kući dvoje čuvenih pesnika, Roberta Brauninga i Elizabete Brauning. Dok su to dvoje, i još neki ljudi, sedeli oko stola sa Houmom, jedan venac od cvetova pavetine (koje su deca Brauningovih ubrala) podigao se u vazduh i blago se spustio Elizabeti na glavu. Robert je ustao da bi iz neposredne blizine gledao kako taj venac leti kroz vazduh.
     Na nesreću, Houm je tada progovorio i rekao da je Robert možda ustao u nadi da će venac sleteti na njegovu glavu. Robert je već zavideo svojoj ženi na pesničkom daru. Posle ove seanse, Elizabeta je na sve strane hvalila i veličala Houma. Robert Brauning je to komentarisao, ali njegovi utisci o seansi menjali su se, sa proticanjem vremena, na čudnovat način. Prvih godina posle seanse, pisao je prijateljima o tom događaju, ali nigde nije pomenuo da bi to mogla biti prevara. Tek u kasnijem životnom dobu Robert je ubedio sebe da je seansa morala biti 'nameštaljka' i da je, štaviše, on uhvatio Houma u podvali. Pobudu za ovo naknadno izobličenje uspomena nije teško pogoditi.
     Svoje ogorčenje Robert je izlio godine 1864. tako što je objavio pesmu 'Mutivoda medijum', dugu, prepunu otrova, o nekom varalici koji je prepun taštine, a ništa ne radi sem što obmanjuje narod. Svakome (sem Houmu) bilo je jasno da je to ciljano na Houma; u nekim krugovima počela se širiti priča da je Robert Brauning provalio Houmove blefove, priča bez ikakvog osnova. U to vreme Brauning ni u jednom svom pismu još nije rekao tako nešto, a nije ni u svojim razgovorima sa jednim od pionira istraživanja paranormalnih moći, F. V. H. Majersom. Kasnije je književni kritičar Dž. K. Česterton komentarisao da je pesma 'Mutivoda medijum' "splet realnosti i nerealnosti u umu jednog čoveka". Vidimo, dakle, da i negativne priče, koje osporavaju nečiju sposobnost, umeju da 'rastu' što se više prepričavaju - a ne samo pozitivne, potvrdne priče.
     Možda je najveće tragedija Houmovog života bila u tome što nijedan tadašnji naučnik, osim Kruksa, nije imao hrabrosti da testira Houma. Kruks je mnogo puta pozvao svoje kolege, eminentne naučnike, da bez ikakvih ograničenja stave Houma na probu, ali oni se nisu odazvali ili su izričito odbijali. Moramo i to imati na umu kad razmišljamo koliko su izveštaji o Houmovim postignućima pouzdani. Mnogi tadašnji ljudi od nauke, veoma skeptični, očigledno nisu imali hrabrosti da organizuju test u kome bi se i njihova, skeptična uverenja našla na teškoj probi i možda srušila.
     Šta na kraju da mislimo o svemu tome? Kruksov zaključak je nedvosmislen: "Odbaciti sva ova zabeležena svedočenja značilo bi odbaciti generalno sva ljudska svedočenja..." Ovo je preterivanje, ali zaista smo suočeni sa obiljem kvalitetnog svedočenja, tolikim obiljem da ga je nemoguće prenebregavati. Moramo, u nekom trenutku, pokloniti bar malo poverenja svedočenjima ljudskih bića. Jer, na kraju, čak i najstrožiji naučni izveštaji zasnovani na očitavanju instrumenata kažu nam, u stvari, šta su ljudske oči videle na tim instrumentima.
     Neki od efekata koji se opisuju u svedočanstvima o Houmu svakako su mogli biti proizvod nepouzdanog opažanja ili svedočenja, vešto nameštene opsene, masovne halucinacije. Međutim, ostaje i mnogo drugih efekata, ostaje nam velika količina dokaznog materijala koji se ne može odbaciti tako lako. Skeptične knjige napisane o Houmu popriličan su jad i beda. Za razliku od onog što su pisali Ader i Kruks, te knjige prepune su praznih "Šta ako...", neosnovanih tvrdnji, moljakanja da se nešto izuzme iz razmatranja, selektivnih navoda i sličnog. Nijedna od tih knjiga ne daje ubedljivu i argumentovanu kritiku Houma i njegovih moći. Ipak, čitalac koji se zainteresovao za Houma može naći u našoj bibliografiji, na kraju ove knjige, podatke i o tim skeptičnim delima; bilo bi besmisleno da mi insistiramo da samo jedna, naša strana priče sme da se čuje.
     Houm je umro, njega više nema. Nijedan sličan nije viđen od tih vremena pa sve do danas. Ali hajde da se prebacimo sto godina bliže našem vremenu, do jednog pojedinca koji nastupa kao ispitanik u testovima paranormalnih moći već dugo, mnogo duže nego iko drugi. To je Pavel Stepanek.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Bankarski službenik iz Praga

     Rusi i drugi Istočnoevropljani oduvek su se živo zanimali za vezu između hipnoze i ESP, možda iz dobrih razloga, jer čini se da hipnoza pomaže ljudskim ESP sposobnostima da se ispolje (vidi šesto poglavlje). Jedan od istraživača koji su se naročito usmerili na ovu oblast bio je Milan Rizl, diplomirani antropolog, veoma zainteresovan za paranormalno. Početkom šezdesetih godina počeo je da vrši oglede sa hipnozom kao alatkom za ispoljavanje eventualnih ESP sposobnosti kod ispitanika. Njegov postupak za testiranje bio je dugotrajan i složen: dobrovoljci su prvo prolazili kroz vežbe stvaranja duhovnih slika ('gledanje duhovnim očima'), a onda se od njih tražilo da se opuste i da silaze u sve dublja stanja transa; tek posle toga im je nalagano da pokušaju pomoću ESP da obave određene zadatke, na primer da pogode šta je u nekoj zatvorenoj kutiji. Tokom ovog rada, u kome je naišao na pojedine ohrabrujuće elemente, Milan Rizl upoznao je Pavela Stepaneka.
     Stepanek je bankarski činovnik, čovek tih i neupadljiv. Ali došao je kod Rizla zato što se zanimao za paranormalne moći. Rizl ga je testirao da vidi da li od njega može biti dobar subjekt za ESP pod hipnozom, ali Stepanek je slabo podlegao hipnozi, pa je Rizl posle dva pokušaja bio manje-više spreman da odustane. U trećem pokušaju našla se neka trunčica ohrabrujućih rezultata, i Rizl je odlučio da prestane da hipnotiše Stepaneka i da ga testira na ESP pomoću nekih karata koje su mu bile pri ruci jer su zaostale od ranijih studija. Svaka karta bila je veličine 12 x 8 centimetara, crna sa jedne strane, a bela sa druge i skrivena od pogleda kartonskim koricama kroz koje svetlost nije mogla proći. Rizl je stavljao jednu po jednu na sto pred Stepaneka i pitao kako je okrenuta karta unutra - crnom ili belom stranom nagore. Prethodno se potrudio, iako je ovo bio neformalni i ovlašni početak, da dobro promeša sve, da bi raspored bio zaista nasumičan. Stepanek je počeo da pogađa u primetno više od 50% slučajeva. Posle nekoliko nedelja, njih dvojica su bila spremna za početak formalnog istraživanja.
     Prvi formalni ogled dovršen je u julu 1961. godine. U to vreme Stepanek je radio u vrlo lakom hipnotičkom stanju (što je u kasnijim istraživanjima s njim napušteno). Rizlova asistentkinja, koja je radila sama u drugoj, zatvorenoj sobi, uzela je deset karata i gurnula svaku u po jedne kartonske korice, pri čemu je nasumce odlučivala koju kartu će gurnuti belom stranom nagore ili crnom stranom nagore. Ti kartonski omotači sa kartama unutra dati su Rizlu, koji ih je pružao pred Stepaneka, jedan po jedan. Ali Stepanek nije mogao videti čak ni karton; ispred njegovog lica bio je raširen zastor. Stepanek nije ni video, ni dodirivao karte niti omotače, nego je naprosto pogađao šta je sa gornje strane: "Crna." "Bela." Rizl je zapisivao svako takvo pogađanje. Posle završenih deset pogađanja upoređivao je rezultat sa spiskom dobijenim od asistentkinje, gde je pisalo kakav jeste raspored karata unutra, to jest kako je koja okrenuta.
     Mora se priznati da je ovo poprilično dosadan postupak. Stepanek je ispoljio veliki stoicizam ostajući pri raznim varijantama istog ovog postupka dugi niz godina. Jest da je bilo dosadno, ali su rezultati bili dramatični. U tom prvom ogledu, jula 1961, Stepanek je dve stotine puta prošao kroz test, dakle pogađao je ukupno dve hiljade puta. Pošto su izgledi da se 'potrefi' tačan odgovor svaki put tačno 50% (jer postoje samo dve, ravnopravne mogućnosti), trebalo je da ostvari hiljadu pogodaka. On je međutim ostvario malčice više od 1.140, dakle, malo iznad 57%. Statistička verovatnoća da neko pukim slučajem, naslepo, 'nabode' tako nešto iznosi manje od jedan prema deset miliona.
     Rizl je, međutim, želeo da postigne još veći uspeh. Iznašao je zaista domišljat metod za to. Njegovo razmišljanje išlo je ovako. Pretpostavimo da Stepanek, kad pogađa kako su karte okrenute, iskoristi svoju ESP moć samo povremeno. (Pošto ne pogodi svaki put, mora biti da je povremeno ne koristi.) Možemo zaključiti da je to signal koji stiže samo ponekad - nešto što se kod tog čoveka uključi otprilike pri svakom sedmom pogađanju. (Zato što on, u proseku, od svakih sedam 'nabode' četiri tačno, a tri pogreši; zaključujemo da slučajno pogodi tri i isto tako slučajno promaši tri, ali u proseku se pojavi i jedan pogodak više, a to nije slučajno; taj jedan, taj sedmi, tačan iskaz ishod je pristiglog ESP signala.) Kad u nekom sistemu za prenos informacija ne primamo ništa što ima ikakvog smisla, nego samo buku 'bez veze', to se zove šum. Ako imamo u svakih sedam pokušaja, koje naš ispitanik učini, šest puta šum i jedan put signal, onda zaista treba da se dosetimo jedne tehnike koja postoji za takve slučajeve i kojom se naučnici služe da pojačaju takav povremeni signal. Tehnika je sledeća: treba podmetnuti Stepaneku da pogađa (ne znajući to) o istom redosledu, o istim kartama nekoliko puta. Taj signal pašće neki put na jednu kartu, neki put na drugu, povećavajući im verovatnoću da budu tačno pogođene; to znači da će se korist od tih signala povećavati, ukupno dejstvo biće uspešnije. Jer kad se signali preklapaju i sabiraju, šum biva potisnut.
     Ova tehnika ima naziv. Zove se 'većinsko odlučivanje'. (Kao na političkim izborima.) Pružimo pred ispitanika jednu kartu. On kaže "Crna". Posle nekog vremena pružimo mu tu istu kartu i on kaže "Bela". Podmetnemo mu (a da on toga nije svestan) tu istu kartu deset puta. Ako on za nju sedam puta kaže "Bela!" a samo tri puta kaže "Crna!" znači da se 'većinom glasova' (svojih sopstvenih) opredelio da je bela. Ako pet puta kaže da je bela, a pet puta da je crna, to je pet prema pet, nerešeno, znači da ESP signala nije ni bilo, i mi ćemo takav rezultat brisati.
     Zato su Rizl i njegova asistentkinja pripremili seriju od sto karata, u nasumičnom redosledu. Svaka je bila zatvorena u neprovidan koverat i zatim koverat u dodatni neprovidni omotač. Za Stepaneka je, dakle, bilo pripremljeno sto meta, sto 'ciljeva'. Dato mu je da ih 'gađa' deset puta uzastopce, svaki put istim redom, od prve do stote. Kod 93 karte Stepanek se 'izjasnio većinom glasova'. U 7 slučajeva glasao je 5:5 i to je izbačeno iz daljeg računanja. Od 93 za koje se opredelio većinom glasova, opredelio se u 66 slučajeva tačno, a to znači u 71% slučajeva. Verovatnoća da neko čistim pukim slučajem 'potrefi' tako mnogo iznosi jedan prema više od dvadeset milijardi. Dakle 1:20.000.000.000.
     Pretpostavimo, bar zasad, da je Stepanek doista koristio ESP da pogodi da li je karta okrenuta belom ili crnom stranom nagore. Ako jeste, znači da u delovanju ESP postoji pravilnost. Ako je Stepaneku zaista pristizao slab, povremen signal, onda bi zaista trebalo da tehnikom većinskog glasanja signal bude pojačan. To se i desilo. Takve stvari naučnicima daju pouzdanje.

     Stepanekovi rezultati kod drugih, nezavisnih istraživača

     Rezultati ovih prvih Rizlovih testova sa Stepanekom bili su tako izvanredni da se zapadna nauka vrlo brzo zainteresovala za njih. Naučnik Gejter Prat iz Laboratorije za parapsihologiju pri Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini otputovao je u Prag 1962. godine, Rizlu u posetu. Prat je imao već mnogo znanja i iskustva kao istraživač; godinama pre toga radio je sa Džozefom Benksom Rajnom. Posmatrao je i analizirao neke kraće testove. Stepanek je postigao rezultate samo malo iznad 50%. Ali kad se Prat vratio u Prag, godine 1963, Stepanek je bio u vrhunskoj formi. Zajednički su ga testirali Prat i Rizl, pogađao je 2.000 puta, pogodio 1.133 puta, a to je 56,65% pogodaka. Opet verovatnoća koja iznosi samo jedan naspram deset miliona da je to moglo biti pukim slučajem.
     Između te dve Pratove posete Stepanek je postigao svoj najveći pojedinačni uspeh. Rizl je razmišlao ovako: ako je Stepanek po metodu 'većinskog odlučivanja', ali za svaku kartu sa samo deset raspoloživih svojih glasova dostigao tačnost od zapanjujućih 71%, sa još mnogo većim brojem ponovljenih pokušaja, to jest sa više svojih glasova postigao bi još i više; signal bi se pojačao još doslednije. Zato je spremio seriju u kojoj je bilo samo 15 karata, ali ih je polagao pred Stepaneka (prvu kartu, pa drugu kartu, i tako sve do petnaeste) nekoliko stotina puta. Na kraju ogleda pokazalo se da je Stepanek tačno pogodio kako su svih petnaest okrenute - a to je stoprocentni uspeh, 100%. Trebalo bi izvesti pred naučnike 32 milijarde i 767 miliona ljudi i svakog provući kroz celo ovo testiranje, da bi eventualno jedan od njih postigao pukim slučajem taj stopostotni uspeh. Tolika je verovatnoća da se to desi; 1:32.767.000.000.
     Ali stižemo i do prvog zaokreta u priči. Tokom sve daljih i daljih ogleda, Rizl je opazio da Stepanek izuzetno uporno ostaje pri istoj pogrešnoj tvrdnji (na primer, stalno govori da je crna) kad god je karta zavučena u neke određene, a ne u neke druge koverte. Odmah je pomislio: da li na spoljašnjosti tih koverti postoje neki mali znaci dostupni čulima - na primer, neke ogrebotine, mrljice i tome slično, koji ometaju Stepanekovu moć? Da li se njegova ESP moć vezala za određene koverte umesto da pazi na ono u koverti? Da bi isključili tu mogućnost, Prat i Rizl su promenili postupak testiranja. Karte su i dalje bile u zatvorenim kovertama, ali su sad koverte bile zavučene u kartonske omotače. Pošto više ne može da vidi nijedan koverat (nadali su se oni), Stepanek će moći da se usredsredi na ono u kovertu, pa će i pogađati uspešnije.
     Međutim, pokazalio se da je Stepanek nastavio da kazuje uporno istu boju (a ne tačnu) kad god je neki od tih koverata bio iznet pred njega, iako zbog dodatnog omota nije mogao to znati. Onda su oni ispremeštali koverte u omotnicama, ali i Stepanekovo uporno pogađanje o njima odmah se ispremeštalo isto tako. Nametao se utisak da Stepanek veruje da koristi svoju ESP moć da pogodi koja boja karte je okrenuta nagore, ali da, zapravo, sve više pogađa koji koverat mu je pružen.
     U to vreme je Prat, koji je sve više preuzimao vodeću ulogu u ovim ogledima sa Stepanekom, organizuje prvi od dva ogleda koji su, po njegovim (Pratovim) rečima, dali "konačan dokaz da Pavel Stepanek ispoljava ESP". U ovom ogledu sa Pratom je sarađivao Dž. G. Blom, holandski naučnik iz Amsterdama.
     Blom i Prat su pripremili četrdeset karata (koje su sad bile s jedne strane bele, a s druge strane zelene, kao i u većini slučajeva posle Rizlovih početnih ogleda sa Stepanekom), svaka u po jednoj, zatvorenoj i zalepljenoj koverti. Bilo je, dakle, ukupno četrdeset koverata. Punili su ih na takav način da niko od njih dvojice nije mogao sam znati kako je okrenuta karta u kome kovertu. Prat je pomešao koverte da budu nasumično raspoređeni. Uzimali su ih po osam komada, a onda su svaki još i stavljali u dodatni omot da bi bio bolje skriven. Stepaneku su nudili jedan po jedan, u Blomovom prisustvu. Svakog dana Stepanek je pogađao po hiljadu puta, i svako pojedino pogađanje pažljivo je zabeleženo, a kasnije ustanovljeno kako je karta unutra zaista bila okrenuta, pa i to zapisano. Četiri dana su radili, izvršivši četiri hiljade pogađanja. Stepanek je ispoljio ESP sposobnost. Pogodio je 2.154 puta tačno, dakle 53,85%, što ne izgleda mnogo, ali verovatnoća da neko to postigne sasvim slučajno iznosi oko jedan prema pola miliona.
     Tokom sledećih nekoliko godina istakle su se, uopšte uzevši (nećemo potapati čitaoca poplavom brojki i statistike), dve jasne osobenosti rada sa Stepanekom. Prva je ta da je Stepanek postizao rezultate značajno preko pedeset posto u testovima koje su pripremali i izvodili mnogi naučnici, koji su došli iz raznih zemalja, širom sveta. Ono što je započelo sa Rizlom i privuklo jednog inostranog naučnika (Prata), a zatim i drugog (Bloma) privuklo je još neke. Ovo je od velikog značaja. Stepanek je uspevao kod mnogih istraživača, što znatno povećava vrednost ogleda. Njegovi rezultati bili su ponovljivi.
     Druga jasna odlika sastojala se u tome što se Stepanekova sposobnost, tokom vremena, sasvim udaljila od karata i vezala prvo za koverte, a zatim za spoljašnje omote! Zato su omoti morali biti skrivani unutar sledećih, još većih i debljih 'pokrivki'.
     A pošto je ono unutra bilo već prilično veliko i teško, te pokrivke bile su iznutra obložene vatom i pomno merene da bi se obezbedilo da stvarno bude nemoguće po težini oceniti koja je koja. To je bilo sve trapavije, ali je još uspevalo. Takvim postupkom testirali su Stepaneka kad je otputovao u Ameriku i na Univerzitetu Virdžinija radio sa Pratom i dr Janom Stivensonom, kao i sa dr Jirgenom Kelijem sa Tasmanije. Tokom februara 1968. Stepanek je nepogrešivo govorio za izvesne omotnice (ne karte) "Zeleno!" i "Belo!" - a za neke druge je dosledno govorio "Zeleno!" kad god su bile jednom stranom okrenute gore, i "Belo!" kad god su bile okrenute drugom stranom gore.
     Stepanekove sposobnosti posle toga su opadale. Prilično je jasno šta s desilo. Njegovo ESP čulo (ako je bilo to) postepeno je izgubilo svaku orijentaciju između karata, koverata, omotnica, pokrivki, pa i teških poštanskih vreća koje su korišćene pred kraj naučnog rada sa njim. Mora se naglasiti: iako je težište njegovog možda vančulnog opažanja prelazilo sa jednog sloja na drugi sloj tih svakojakih omota, i tako redom, ostajalo je tokom znatnog broja ogleda dosledno u tome. Znači, ni u kom slučaju nisu eksperimentatori nepažljivo preneli neku statističku anomaliju iz jedne serije ogleda u neku drugu. Na kraju je Stepanek ostao sasvim bez te svoje sposobnosti. Ipak, ostaje činjenica da je taj izuzetni čovek tokom desetak godina davao neke od najboljih rezultata u istoriji parapsihiologije. Kakve zaključke da izvedemo o njegovoj karijeri?

     ESP ili neko alternativno objašnjenje?

     Prva poenta koju možemo izvući, zaista neosporna, jeste sledeća: Stepanekovi rezultati, koje je postizao u mnogobrojnim ogledima pod nadzorom većeg broja naučnika, nisu ni u kom slučaju mogli biti ishod puke slučajnosti. O ovome su svi saglasni. Ali potrebno je da znamo ima li ikakve razumne alternative za pretpostavku da je kod njega delovalo vančulno opažanje ili neka druga zaista nepoznata sila ili volja. Moramo naglasiti reč 'razumna'. Jer, teorijski je moguće pretpostaviti da su Stepanek i šesnaest istraživača koji su s njim radili bili, svi, upleteni u istu divovsku zaveru da prevare svet uopšte i nauku posebno. Ali stvarno treba biti paranoičan ili naprosto lud pa ozbiljno poverovati u to.
     U nekoliko prvih ogleda postojala je neka minimalna mogućnost da je Stepanek osećao toplotu jedne i druge strane koverta različito. Jer ako je karta unutra s jedne strane crna, a s druge strane bela, ona može odbijati različite količine toplote, pa bi neko sa toplotnim čulom (na daljinu) mogao osetiti da je na primer gornja strana toplija. Međutim, nauci nije poznato da ljudska bića imaju neko takvo daljinsko toplotno čulo, pa nema ni izmerenih podataka koji bi svedočili da li se Stepanek pod onim uslovima mogao njime poslužiti. U svakom slučaju, to čulo (ako postoji) nije mu moglo pomoći kasnije, kad je pred njega iznošen uvek koverat u dodatnoj omotnici (Prat, Blom i drugi) niti kod onih ogleda kad Stepanek ne samo što nije mogao da dodirne, nego nije mogao čak ni da vidi, nimalo, to što je pred njega donošeno. Ovo moramo pomenuti zbog jednog 'skeptičnog' istraživača koji je o Stepaneku pisao, a nije uzeo tu činjenicu u obzir.
     Kad su Prat i drugi objavili svoje naučne radove o Stepaneku u časopisu Nature i nešto manje slavnom New Scientist, naišli su na znatnu nevericu, koju je sažeto iskazao britanski kritičar Č. E. M. Hansel, tada profesor psihologije na Univerzitetu Svonsi. Godine 1966. Hansel je objavio i knjigu o ESP istraživanju, u kojoj je Stepaneku posvetio 22 reda teksta. Ali godine 1973. Prat je objavio odgovor, u kome je ispravio mnoge greške i lažne zaključke kojima Hanselova kritika vrvi. Godine 1980. Hansel objavljuje drugo, ažurirano i dopunjeno izdanje svoje knjige, i zaista odustaje od nekih neistina (na primer, više ne tvrdi da je Blom bio Rizlov poznanik i kolega iz ranijih dana, pre Stepaneka; ta neistina imala je za cilj da baci sumnju na nezavisnost ogleda Prata i Bloma), ali pri nekim neistinama uporno je ostao. Tako, na primer, Hansel je pisao 1980. godine sledeće: "Ja sam 1965. godine sugerisao da je Stepanek mogao po iskrivljenosti, to jest po neravnosti pojedinih karata pogoditi koja je kako okrenuta". A istina glasi da je Prat izuzetno pažljivo poravnavao sve karte, motrio na njihovo eventualno izobličenje, ostavljao pojedine koverte nedirnute duže vremena da se uveri da li će se one same od sebe iskriviti i na koju stranu, i tako dalje. U svome odgovoru 1973. Prat je ovo istakao, i naglasio da je bio veoma svestan tog problema i da je dobro pazio da ništa takvo ne promakne. Hansel u izdanju iz 1980. godine naprosto prenebregava ovaj Pratov podroban odgovor. Ponavlja, osim toga, i netačnu tvrdnju da je Rizl bio biohemičar na Institutu za biologiju u Pragu; to nije velika greška, ali kad ti ljudi ukažu na neku grešku, a ti je ne ispraviš, znači da nisi baš precizan kritičar.
     Za Hanselovu kritiku videlo se da je ovlašno i nemarno skrpljena. Međutim, godine 1989. poznati pisac naučnopopularnih članaka bujnog stila u mnogim časopisima, Martin Gardner, napisao je opširniju, a na prvi pogled i jaču kritiku ogleda sa Stepanekom. Do tog vremena Prat je već umro, ali je 1990. godine Jirgen Kajl energično odgovorio. Kajl je dokazao na koliko mesta je Gardner pogrešno razumeo šta se radilo u tim ogledima, i koliko je preuveličavao mogućnost da je bilo neke prevare. (Napomenimo da niko nikad nije izneo ni najmanji dokaz o ma kakvoj prevari kod Stepaneka.) Kajl prvo napominje da Gardner, u svom novinskom stilu izražavanja, veoma olako upotrebljava pogrdne izraze kao što su 'smejurija', 'koještarija', 'van pameti', iako su ogledi sa Stepanekom bili bona fide naučni ogledi, što bi trebalo da znači da zaslužuju ozbiljno i dostojanstveno ocenjivanje. (Mi smo, doduše, rekli za fenomene D. D. Houma da su 'zapanjujući', ali sa time bi se valjda složio svako, pa i onaj ko misli da su to bile prevare!) U tom pogledu Kajl je svakako u pravu. Kad je čitaocima dosadno, Martin Gardner nesumnjivo ume i može da ih razonodi. (Njegovu knjigu dajemo u bibliografiji.) Ali od Gardnera ne možete očekivati hladnokrvnu naučnu ocenu.
     Bilo je i drugih kritičara, koji su se izjasnili drugačije. Britanski matematičar Džordž Medhurst poslao je Pratu pismo u kome kaže: "...koliko ja mogu da ocenim, ovaj rad (sa Stepanekom) izgleda kao jasna demonstracija ESP".
     Zaista je u nekim ogledima sa Stepanekom mogao promaći neki čulni opažaj koji bi doprineo tačnom pogađanju - možda nisu bili svi omoti sasvim jednake težine, ili se 'videlo nešto', ili je neka mala količina toplote prolazila kroz koverte, i tako dalje. Ali naučnici su uzimali u obzir sve te mogućnosti, i veoma su se trudili da ih isključe, a imali su i vremena: rad je potrajao deset godina. Stepanek je postojano postizao odlične rezultate. Po našoj oceni, nijedan od tih činilaca (niti ma kakva kombinacija njih) ne može objasniti glavninu Stepanekovih uspeha. Uostalom, kad bi kritičari imali išta konkretno da kažu, rekli bi, a ne bi pribegavali uopštenim i nedokazanim tvrdnjama da je 'morala biti neka obmana'. Ciljni predmeti (obojene karte) uvek su bili dobro izmešani, tako da je njihov redosled bio sasvim nasumičan; ni u jednom ogledu nije mogao Stepanek upotrebom logike ili matematike da pogodi išta. Niti je on mogao pročitati išta sa lica čoveka koji je pružao koverte prema njemu, jer taj gotovo nikad nije znao kako je karta unutra okrenuta (pošto je karte u drugoj prostoriji spremao neko drugi). Ostaje, zapravo, samo jedna mogućnost prevare, a to je da su se mnogi istraživači uključili u neku vrstu zavere da zajednički lažu. Ako nije to, onda moramo zaključiti da je delovala neka stvarna anomalija, a ta anomalija zaista veoma liči na ESP.

     Osobine ličnosti kao činilac

     Na kraju, nešto što će sigurno biti zanimljivo svima nama. Kakav je bio (i kakav je danas), kao čovek, Pavel Stepanek, kakva ličnost? Zdrav razum nam kaže da onaj ko može deset godina da dolazi i provodi mnoge sate govoreći "Zelena!" ili "Bela!" za nekakve skrivene karte - nije, da kažemo, obična duša. Mnogi ljudi bi se grozili takvog posla, smatrli bi da je nepojamno dosadan. A Stepanek je, očigledno, uživao u tome. Nikada nije postigao neki primetan uspeh ni u jednoj drugoj vrsti ogleda o paranormalnim moćima koji su za njega organizovani (a bilo ih je). Zašto je to tako?
     Stepanek je prošao i kroz mnoge formalne testove za određivanje osobina ličnosti, to jest karaktera. Rezultati ovih testova, kao i mišljenja ljudi koji su radili s njim i mišljenja njegovih današnjih poznanika, ukazuju na jednu značajnu psihološku crtu kod njega. Stepanek je prilično brižna osoba. Imao je jednu tačno određenu vrstu odbrane od te anksioznosti, a to je: kompulsivno i pomalo opsesivno pridržavanje svojih navika, svojih uhodanih rituala. Prat je pisao: "Njegovim životom upravlja ponajviše njegova želja da izbegne ma kakve društvene komplikacije... On se bori da sve oko sebe aranžira na takav način da u svakom trenutku ima punu kontrolu nad događajima... Plaši se da bi ma kakve lične veze, koje bi se preklopile sa njegovom dnevnom rutinom, mogle zamrsiti njegov život, a on upravo ima veoma snažnu želju da njegov život bude krajnje jednostavan..." Prat je naglašavao i Stepanekovu tačnost u svemu, kao i Stepanekovo duboko uverenje da svakom čoveku data časna reč treba da bude svetinja.
     Većina psihologa rekla bi da je to opsesivno-kompulsivna ličnost i kao dokaz bi naveli ponajpre te potrebe da svaka trunčica bude uvek na svom mestu i da se sve odvija na predvidljiv i kontrolisan način. Prosti ESP ogledi sa pogađanjem kako su karte okrenute bili su idealni za takvu ličnost - jer to su jednostavni rituali gde je ponašanje svaki put do tančina isto, gde je sve zakazano i određeno u vremenu i prostoru, i gde se sve zaista sprovede onako kako je zakazano. Iz toga možemo naučiti nešto važno, o čemu će još biti reči u četvrtom poglavlju, a tiče se ESP i ličnosti. Različitim tipovima ljudi mogu odgovarati različite vrste testova. Nije teško videti zašto se jedna vrsta testiranja koja bi za većinu nas bila dosadna do suza, najviše svidela Pavelu Stepaneku koji je i danas u Ginisovoj knjizi rekorda naveden kao čovek najobdareniji paranormalnim moćima na svetu.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
VLADAVINA UMA NAD MAŠINOM

     Tehnike pomoću kojih je testiran Pavel Stepanek izvedene su neposredno iz jednostavnih ogleda pogađanja karata, kojima su se bavili Rajn i drugi pioniri. U ovom našem kompjuterskom dobu razvijene su i druge tehnike, da bi se pojednostavio mukotrpni posao pripremanja materijala i beleženja rezultata.
     Jedan fizičar rođen u Nemačkoj, koji je pre 20 godina (1977.) radio u 'Boingovim' istraživačkim laboratorijama u Sijetlu, bio je prvi istraživač koji se poslužio tim tehnikama da testira paranormalnu moć na sistematičan i temeljit način. Taj čovek zove se dr Helmut Šmit. Razvio je jednu automatsku mašinu za testiranje paranormalnih moći. Mašina generiše nasumične brojeve, subjekt (dakle, ispitanik) pogađa koji su, mašina registruje svako njegovo pogađanje i beleži sve podatke na takav način da ih je posle lako naći i obraditi. Šmit se nadao da će pomoću tih svojih mašina obaviti oglede u kojima ne bi promakla ni jedna jedina greška u beleženju, niti bi bilo ikakve metodološke nedoslednosti, odnosno drugih slabosti.
     Dobio je neke od najjačih dokaza ikada nađenih za postojanje paranormalnih moći; osim toga, uticao je i na druge naučnike, od kojih su neki preduzeli da dupliraju njegov rad (to jest, da urade tačno isto i da vide da li će dobiti iste rezultate). O njihovim nastojanjima govorićemo kasnije. Prvo moramo sagledati osnovna načela Šmitovih mašina i istraživačkih postupaka. Naravno, u proteklih dvadeset godina bilo je promena, ali osnovna načela ostala su manje-više ista.
     U srcu Šmitovih mašina za testiranje paranormalnih moći nalazi se jedan prirodni proces koji je sasvim nasumičan, a to je radioaktivno raspadanje jednog izotopa koji se zove stroncijum 90. S vremena na vreme poneki atom stroncijuma 90 se raspadne, i pri tom emituje, to jest 'ispali' iz sebe jedan brzi elektron. Ne postoji način da se predvidi kad će se to desiti, i posle kog vremena će poleteti sledeći elektron, pa sledeći, i tako dalje. Pokraj komadića stroncijuma 90 namešten je Gajgerov brojač koji registruje izletanje elektrona. A taj Gajgerov brojač priključen je na jedan veoma brz elektronski oscilator u kome se neprestano smenjuju nekoliko različitih elektronskih stanja (obično četiri), istim redom, uvek iznova. U suštini pojavljuju se redom brojevi: 1, 2, 3 i 4, pa onda opet 1, 2, 3 i 4 i stalno tako, veoma brzo. U trenu kad Gajgerov brojač detektuje emisiju jednog elektrona, oscilator stane - tačno u toj istoj mikrosekundi. A na ekranu se pokaže jedan broj, onaj koji je u oscilatoru bio zatečen baš tad: jedinica, ili dvojka, ili trojka, ili četvorka. Umesto ekrana mogu biti i samo četiri jednostavne svetiljkice, pa se upali jedna, ili dve, ili tri, ili se upale sve četiri, i ostanu tako.
     Veliki deo Šmitovih ogleda izveden je pomoću ovakvih mašina. Subjekti su testirani na prekogniciju i psihokinezu. Naime, tražilo se od njih da pogode koji će se broj sledeći pojaviti (to je ogled iz prekognicije) ili da se usredsrede na jedan broj i da snagom svojih misli postignu da se on pojavi češće nego obično, dakle u više od 25% slučajeva (to bi bila PK). Prednosti ovakvog mašinskog testiranja su očigledne. Stvar je jednostavna, svakom jasna; događaji koje treba predvideti, ili na njih uticati, zaista su nasumični; merenje učestalosti pogodaka u odnosu na verovatnoću slučajnih pogodaka veoma je pouzdano; mašina sve beleži automatski, pri čemu joj se nijedna osoba ne meša u posao, što znači da su nemoguće ljudske greške u beleženju (a to je naročito važno kod prekognicije).

     ESP i Šmitova mašina

     Godine 1969. Šmit je objavio rezultate svojih prvih ESP ogleda. Svaki subjekt imao je ispred sebe četiri dugmeta, označena brojevima 1, 2, 3 i 4. Čim on (ili ona) pritisne dugme, mašina se uključuje, proizvodi jedan nasumični broj između 1 i 4, i pokaže se koji broj je proizvela. Šta je ispitanik pogađao, a šta je stvarno posle bilo, mašina beleži na traku (u početku papirnu, na kojoj su pravljene rupice). Čitav ovaj posao trajao je oko pola sekunde. Pošto bi neko mogao pritisnuti dva, ili tri, ili sva četiri istovremeno, nehotice ili u nameri da vara, dugmad su bila načinjena tako da registruju samo ono koje je pritisnuto malo ranije, makar samo milioniti deo sekunde ranije od ostalih; a ako ispitanik pritisne zaista u istom milionitom delu sekunde dva ili više dugmadi, mašina je imala nalog da to uopšte ne registruje (dakle, da postupa kao da ništa nije pritisnuto). U prvoj seriji opita Šmit je testirao stotinak ljudi, koje je pronašao u raznim spiritualističkim crkvama i zajednicama. Tražio ih je tamo zato što je računao da je na takvim mestima najveća verovatnoća da bi mogao naći osobe sa ESP darom. Našla se samo jedna osoba sa rezultatima vrednim pažnje. Bio je to jedan doktor fizike, koji je uspevao da predvidi sledeći broj tako tačno da je verovatnoća da neko to postigne slučajno bila manja od 1:100.000. Na nesreću, taj čovek se uskoro odselio zbog posla, pa Šmit nije mogao nastaviti da ga testira. Međutim, taj uspeh ga je uverio da se treba usredsrediti na mali broj osoba, ali nadarenih.
     Daljim 'prosejavanjem' stotina kandidata, Šmit je naišao na troje sa kojima je odlučio da započne formalne oglede. Svo troje su i pre toga bili veoma zainteresovani za paranormalno. Jedan je bio muškarac, spiritistički medijum; druga osoba bila je 'učiteljica paranormalnih moći'; treći čovek bio je kamiondžija, ali je za sebe govorio da se 'amaterski bavi pojavama paranormalnih moći'. To troje su, zajedno, pogađali ukupno 63.066 puta. Tačan broj koji će se pojaviti (jedinicu, dvojku, trojku ili četvorku) trebalo je pukim slučajem da 'potrefe' u 25% slučajeva, dakle trebalo je da njih troje postignu ukupno 15.766 tačnih odgovora, ili nešto približno tome. Međutim, oni su postigli 16.458 tačnih odgovora, a to je blizu 700 tačnih odgovora više nego što su im zakoni statistike, i pukog slučaja dozvoljavali. Procentualno to ne izgleda naročito upečatljivo (to je nešto manje od 27% tačnih predviđanja), ali pošto je taj rezultat dobijen iz toliko mnogo hiljada pokušaja, verovatnoća da su slučajno mogli ostvariti takav razultat manja je od jedan prema sto miliona.
     Šmit je onda stao u ove svoje jednostavne oglede da unosi varijacije. Počeo je da zahteva od ljudi da ponekad pogađaju koji će se broj pojaviti ali, u drugim testovima, da što češće pritisnu dugme sa brojem koji se neće pojaviti. Možda je to 'uvrnuta' ideja, ali fenomen takozvanog negativnog ESP-a, odnosno promašivanja zbog paranormalnih moći često je prijavljivan i mi ćemo mu se još vraćati. Prvi od to troje Šmitovih ispitanika, spiritistički medijum, bio je u nemogućnosti da dalje učestvuje u radu, pa je Šmit kao zamenu uključio u testiranje šesnaestogodišnju kćer svog trećeg ispitanika (kamiondžije). Kad je tražio od ovo troje da pogađaju što više, dobijao je jedva nešto više od 26% pogodaka; a kad je tražio da pogađaju što manje, rezultat je padao na samo nešto manje od 24%. Mala razlika, ali tokom hiljada pogađanja, tako da su verovatnoće nasumičnog dospevanja do takvih rezultata opet astronomski male.
     Šmit je obavljao i oglede vidovitosti. U ovoj vrsti ogleda, mašina je sama proizvodila brojeve i oni su beleženi na papirnu traku. Traka je ostajala zatvorena u mašini, nedostupna ljudima; ali je mašina imala nalog da posle nekog vremena očita traku i pokaže, paljenjem odgovarajućih svetiljkica, koji su to brojevi bili (i to onim redom kako su bili generisani). Dakle, sada niko nije pogađao šta će biti, nego šta je već bilo, šta leži u mašini. Taktikom 'sada pogađajte, a sada promašujte', i to sa grupom od šest ispitanika, Šmit je dobio rezultate za koje je verovatnoća bila samo 1:250.000 da su mogli da 'ispadnu' pukim slučajem.

     Provere i obezbeđenja

     Pre nego što izložimo još neke Šmitove oglede, bilo bi dobro da zastanemo i razmotrimo pitanje obezbeđenja protiv prevare. Rezultati već prvih Šmitovih ogleda očigledno nisu bili posledica čiste slučajnosti. A da li su mogli nastati zbog neke 'naklonosti' mašine prema izvesnim rezultatima? Šmit je bio itekako svestan ove mogućnosti, pa je preduzimao mnoge provere. Pošto je imao na raspolaganju tačno zabeležene (na trakama) sve te hiljade pogađanja njegovih subjekata, proveravao je naknadno nema li tu nečeg sumnjivog, na primer nekog specijalnog rasporeda koji bi mogao uticati na poboljšanje rezultata. Naložio je mašini da generiše sasvim novu seriju brojeva i onda je uporedi sa zabeleženom serijom pogađanja; rezultati su odmah spali na tačno 25% plus-minus nekoliko pogodaka, dakle upravo kao što bi se moglo očekivati: uspostavila se vladavina puke slučajnosti. Osim toga, Šmit je često puštao mašinu da proizvodi duge nizove brojeva samo da bi se videlo da li je makar malo naklonjenija nekim brojevima nego nekim drugim. U jednoj takvoj seriji od 5 miliona nasumičnih brojeva, nije se primetila baš nikakva naklonost ka jedinici, dvojki, trojki ili četvorki, niti bilo kakva druga pravilnost ili obrazac. Ova mašinska proizvodnja brojeva bila je, dakle, zaista sasvim nasumična. To se potvrdilo i kod mnogih drugih kontrolnih serija brojeva. Zato možemo smatrati dokazanim da nikakve neobičnosti niti sklonosti mašine nisu objašnjenje za Šmitove rezultate.
     Šmit je obavio i druga proveravanja. U jednoj studiji prekognicije upotrebio je svoju mašinu kao sredstvo za beleženje, ali kao izvor nasumičnosti koristio je ne stroncijum nego standardnu tablicu nasumičnih brojeva koju je objavila korporacija 'Rand'. U ogledu je bilo 15.000 pogađanja; rezultat je bio značajno iznad slučajnog (jedna mogućnost naspram milion). Šmit je testirao svoje ispitanike i na drugim mašinama, od kojih je neke načinio on sam dok su druge pravili drugi naučnici u 'Boingovim' laboratorijama. Ispitanici su postizali uspeh sa svakim tipom mašine. U Šmitovoj dokumentaciji imate pojedinosti o tim i mnogim drugim proverama.

     PK i Šmitova mašina

     Kombinovani rezultati Šmitovih studija iz tog razdoblja itekako su upečatljivi. Međutim, u svom kasnijem radu Šmit se više usmerio na oglede sa PK i postigao dramatične rezultate; moramo ih razmotriti.
     Za PK oglede Šmit je koristio jednu uprošćenu verziju svoje mašine, sa samo dva (a ne četiri) mogućna 'izlazna' stanja. Stručno govoreći, takva mašina naziva se 'generator binarnih nasumičnih događaja', a mi ćemo je skraćeno nazivati generator. Ova naprava bila je povezana sa jednim krugom svetiljki, od kojih je uvek mogla svetleti samo jedna (bilo koja). Izotop stroncijum 90 emitovao je elektrone, a generator je to pretvarao u nasumične pozitivne ili negativne 'impulse' električne energije. Kad naiđe jedan od ta dva, ugasi se sijalica koja je bila upaljena i upali se prva do nje, i to ona koja je po smeru kretanja kazaljke na satu prva na redu. Međutim, ako naiđe onaj drugi impuls, upali se sijalica koja je prva na redu suprotno od smera kretanja kazaljke na satu.
     Osnovno načelo Šmitove mašine ostalo je neizmenjeno. Pred ispitanikom, međutim, nije kutija sa četiri dugmeta, nego krug nalik na časovnik, sa ukupno osam sijalica. Ispitanik gleda u njih. U ovim testovima psihokineze, Šmit je zahtevao od ispitanika da mirno i tiho sede i da 'usmeravaju svoju volju' ka mašini, i to volju da se svetiljkice počnu češće paliti u smeru kazaljke na satu - češće nego u suprotnom. Ako nikakvog PK dejstva nema, mašina bi morala ići nasumičnim 'hodom': malo levo, malo desno, bez ikakvog reda, i otprilike bi ostajala na istom.
     U početnim ogledima ovog tipa, Šmit je ustanovio promašivanje zbog paranormalnih moći: ispitanici su pokušavali jedno, a dešavalo se baš ono drugo, suprotno. Izdvojio je najupornije promašivače i testirao ih ponovo, sa ukupno 32.768 pokušaja (jedno paljenje sijalice je jedan pokušaj). Trebalo je da se u 50% slučajeva upali desna sijalica a u 50% slučajeva leva, naravno, da je samo puka slučajnost odlučivala. Ali desna, koju su oni želeli, palila se u samo nešto malo više od 49% slučajeva. Mala razlika, ali verovatnoća da se tako nešto dogodi 'samo od sebe' je samo 1:1.000.
     Šmit je još nekoliko godina nastavio oglede; ovde nema prostora da ih sve opisujemo. Pomenućemo još samo četiri.
     Prvi je zapravo serija testova gde su radila dva generatora naporedo. Jedan je bio onaj opisani 'jednostavni' generator nasumičnih binarnih događaja, a drugi je radio na složeniji način: generisao je ogroman broj nasumičnih događaja (ali svaki put samo uzimanjem jedne od dve mogućnosti - dakle, svaki put ili plus, ili minus), beležio ih, a onda prikazivao ispitaniku da li se češće pojavljivao plus ili minus. To je u suštini isto kao 'većinsko glasanje' koje je Stepanek obavljao sa svojim sopstvenim ponovljenim glasanjem, s tom razlikom što je ovde ponovljeno glasala mašina, a ne ispitanik. Uspeh ispitanika bio je znatno iznad puke slučajnosti (1:100.000) - štaviše, bio je na obe mašine isti. Ovo saznanje je važno zato što ukazuje na koji način bi paranormalna moć mogla raditi; tome ćemo se vratiti u devetom poglavlju.

     Nezavisna potvrda

     Preostali ogledi koje ćemo pomenuti bili su izuzetno značajni. U njima je Šmit telefonom slao rezultate rada svog generatora drugim istraživačima (oni su bili na Univerzitetu Sirakuza i na drugim mestima). Ti drugi istraživači imali su svoje sopstvene, drugačije, sasvim nezavisne sisteme za proveru nasumičnosti. Ispitanici su dovođeni na ta druga mesta, ne kod Šmita. Rad je bio dosta složen; mi vam ovde iznosimo samo najvažnije činjenice. Suština je u tome što Šmit ni na koji način nije mogao da 'namesti' rezultate. Od ta tri ogleda, dva su pokazala statistički značajne rezultate, a jedan vrlo skromne (ali stvarne, tako da se ni za taj treći ne može kazati da je bio potpuni neuspeh). Pokazalo se, dakle, da ispitanici postižu uspeh i kad Šmit na to ne može uticati nimalo. Doduše, rezultati su bili, statistički gledano, skromni, ali to je možda zato što su drugi naučnici manje pažljivo birali ko će biti ispitanik, dok je Šmit ulagao neuporedivo veći trud u nalaženje najnadarenijih.

     Kako ostaviti 'neverne Tome' bez argumenata

     Po našim izračunavanjima, neverovatnoća da se u svim Šmitovim testovima (kad ih sagledamo zajedno, zbirno) baš sve dogodilo savršeno slučajno zaista je ogromna. Kad bismo je pisali, izgledalo bi to ovako: jedan prema milion miliona miliona miliona... i tako dalje - nekoliko redova teksta bilo bi ispunjeno tom rečju 'miliona'. Još se nije našao niko da ustvrdi kako se u Šmitovom radu sve desilo svaki put čistim pukim slučajem.
     Već u prvim godinama Šmitovog rada skeptici su shvatili da je to rad organizovan po visokim naučnim merilima. Nismo mi ni izdaleka jedini koji veruju da je Šmit radio valjano, beležio kako treba i statistički rigorozno proučavao dobijene rezultate. Čitaoci zainteresovani za tačnu tehniku njegovog rada naći će u bibliografiji na kraju ove naše knjige podatke o Šmitovim objavljenim radovima, pa ih mogu nabaviti i uveriti se. Nije uverljiva hipoteza da je Šmit varalica, jer su i drugi istraživači postizali uspehe istim tehnikama, a osim toga obavljana su i sasvim drugačija istraživanja o kojima ćemo govoriti u ovom poglavlju. Izgleda da je veliki broj 'nevernih Toma' usvojio mišljenje Reja Hajmena, skeptičnog komentatora, o parapsihologiji: "Šmitov rad je, po takoreći svim merilima, najteži dosadašnji izazov za kritičare kao što sam ja. Pred Šmitovim pristupom, mnoge ranije kritike koje su upućivane parapsihološkim istraživanjima postaju naprosto zastarele. Ubeđen sam da je Šmit iskren, častan i krajnje odan naučnoj istini... On je najusavršeniji parapsiholog koga sam ikada sreo. Ako u njegovom radu ima nekih slabosti, to svakako nisu one 'uobičajene', na koje sam često nailazio."
     Ovo je napisano pre nego što su objavljeni izveštaji o Šmitovoj saradnji sa drugim istraživačima. Američki nacionalni Savet za naučna istraživanja objavio je decembra 1987. svoj po zlu poznati izveštaj o parapsihiologiji (kome ćemo se vratiti u našem poslednjem poglavlju). U tom izveštaju naprosto nije ni pomenut Šmitov prvi zajednički rad sa drugim istraživačima, iako je početak te serije ogleda bio oglašen još 1982, a konačni rezultati objavljeni 1986! To je na neki način uspeh parapsihologije: Šmitovi dokazi dostigli su takvu naučnu solidnost, da ni najzagriženiji kritičari više ne znaju šta bi kazali protiv njih, pa mogu samo da ih prenebregavaju. Ali rezultati Šmitovih naučnih istraživanja neće zbog toga nestati!
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Robert Džan i njegovi 'operatori'

     Posle izlaska prvog izdanja ove naše knjige, Univerzitet Prinston objavio je mnoštvo izveštaja svoje radne grupe za istraživanje anomalija. Na čelu te grupe bio je Robert Dž. Džan, naučnik neosporenog ugleda, koji drži katedru na tom prestižnom univerzitetu. Kao i Šmit, Džan je koristio generatore binarnih izbora (dakle, generator odluka tipa 'plus ili minus') da bi proverio mogu li ispitanici da utiču na rad takvih mašina. I, kao i Šmit, uverio se da oni, po svemu sudeći, to mogu.
     Za svakog prikazivača, Džanovi izveštaji o istraživanjima znače ogroman posao. Ta pristonska grupa opširno je dokumentovala svaki svoj izveštaj; to su prave knjižurine sa podacima, debele poput telefonskih imenika. (Srećom, Džan i njegove kolege napisali su i jednu knjigu u kojoj sumiraju sve to, a vi je možete naći u bibliografiji.) Ne možemo ovde prepričati sve, nego samo nekoliko ključnih mesta.
     Osnovni protokol rada kod Džana uključuje dve vrste testova: slobodni i komandovani. Za prve je Džan koristio izraz 'voljni' ili 'volicioni' testovi, a za druge 'instruisani' odnosno 'po instrukcijama' testovi. U prvoj vrsti, slobodnom testu, ispitanik sam odlučuje šta će poželeti, da li da rezultati budu iznad ili ispod prosečnih, slučajnih. Teorijski, to dopušta ispoljavanje kako PK, tako i prekognicije. U drugoj, komandovanoj vrsti testa, mašina pomoću jednog nasumičnog događaja naredi ispitaniku šta mora želeti, to jest za šta se mora snagom svoje volje založiti. Osim toga, Džanova grupa često je obavljala kontrolne testove, pa i one u kojima ispitanici (za njih Džan koristi izraz 'operatori') jesu fizički prisutni u sobi, ali ne obraćaju nikakvu pažnju na rad mašine niti išta posebno priželjkuju. Ovo daje empirijsko 'osnovno stanje' koje je veoma zanimljivo zato što se može uporediti sa stanjem u kome operatori žele da primene paranormalnu moć.
     Početno jezgro prinstonskih podataka dolazi od ogleda u kojima su uslovi bili strogo utvrđeni i nepromenljivi: 50 serija pogađanja za svakog ispitanika ('operatora'), isti broj pogađanja u svakoj seriji, i 200 uzoraka čija se nasumičnost proverava po načelu Šmitovog kompleksnog generatora. Rezultati su bili sledeći. Kad se od ispitanika tražilo da postižu natprosečni rezultat, u 61% slučajeva uspevali su da postignu nešto, neki rezultat koji je makar i malo iznad proseka. Kad se od njih tražilo da ostvaruju namerno što lošiji rezultat, to im je uspevalo u 64% slučajeva. Ali je opet to bio neki rezultat samo malčice različit od proseka. Ispitanici su samo za znatno manje od 1% uspevali da se odvoje od proseka, od puke slučajnosti. Ali pošto je to ishod iz veoma velikog broja pokušaja, i takvi rezultati su, statistički gledano, veoma jaki.
     Da bismo dobro shvatili šta su postigli Džan i njegova grupa, treba da znamo da nisu aktivno tražili ljude sa nekom posebnom 'nadarenošću' kao što je Šmit radio od početka svojih istraživanja. Nisu ih tražili, ali izgleda da su ih našli - jednu ili dve takve osobe. Njihov sada slavni 'operator broj 10' postigao je u prvoj svojoj seriji testova rezultat za koji je verovatnoća da se pukim slučajem zadesi bila samo 1:300. To je bilo kada se od njega tražilo da uspešno pogađa. A kad se od njega zatražilo da promašuje, postigao je rezultat toliko lošiji od proseka da je verovatnoća (da se tako nešto desi slučajno) bila manja od 1:100.000. Ako se uzmu u obzir i jedan i drugi njegov uspeh i kad se izračuna njegova ukupna verovatnoća, ona iznosi manje od jedan prema tri miliona! Dakle, iako je ispitanik broj 10 postigao samo maleno nadmašivanje i kasnije samo maleno podbacivanje, što znači da su razmere eventualnog psihokinetičkog efekta kod njega vrlo skromne, njegovi rezultati su ipak statistički veoma jak dokaz da je takvog efekta bilo.
     Itekako nas navodi na razmišljanje i činjenica da su Džan i njegovi saradnici pronašli osobene 'potpise' pojedinih ispitanika, sadržane u samim rezultatima. Na primer, neki ispitanik postigne natprosečni broj pogodaka kad se to od njega traži, ali kad se zatraži ono suprotno, potprosečni broj, ne desi se ništa, on ne postigne ni najmanji uspeh. Kod nekih drugih ispitanika bude obrnuto. Neki kandidati postižu u oba slučaja dobre rezultate. Postoje, dakle, određeni obrasci koji se pokazuju kad čovek želi da iskoristi svoju navodnu PK moć. Razlog zbog koga ne možemo odbaciti ove 'potpise' kao nasumična i slučajna odstupanja od proseka sastoji se u tome što su isti ispitanici, dolazeći na testiranje ponovo i ponovo, postizali otprilike iste rezultate - dakle, ponavljali su taj svoj 'potpis'. U suštini Džan je radio jedan posao koji se zove 'test-retest', a to je proveravanje može li ispitanik i u drugim prilikama - dakle, na ponovljenim testiranjima - postići isto. Kad pogledamo ukupne rezultate svih tih Džanovih ispitanika, čak i ako izostavimo one najnadarenije, dobijamo znatan stepen podudaranja onog što su hteli sa onim što su postigli.
     Veoma je zanimljiv, kao što rekosmo, i rezultat provere 'osnovnog stanja' kad je ispitanicima rečeno da ne obraćaju pažnju na rad mašine jer se i ne želi nikakvo odstupanje od proseka. Ovaj rezultat objavljen je 1987. godine. Poznato je da s vremena na vreme u događajima koji su zaista nasumični iskoči i poneki čudan, slabo verovatan rezultat. To je onaj efekat rasipanja koji smo pomenuli u prvom poglavlju. Ako je verovatnoća da će se nešto desiti samo 1:20, a to znači samo 0,05, onda ćemo posle velikog broja pokušaja ustanoviti da se otprilike u svakom dvadesetom pokušaju zaista to i desilo. Zakoni slučajnosi kažu da će tako biti. Džan je izveo 76 provera 'osnovnog stanja' i ni u jednoj nije bilo tih devijacija, to jest odstupanja od proseka. Mašina se baš svaki put držala tačno proseka u svom slučajnom radu. Ovo je samo po sebi slabo verovatno; stvarna verovatnoća da se mašina pukim slučajem tako dobro drži proseka iznosila je samo 1:50, a desilo se, eto, baš to. To nije naročito dobar rezultat, ali je zanimljiv. Stiče se utisak da su Džanovi ispitanici u tim slučajevima kad je trebalo da ostanu nezainteresovani i da ne rade ništa ipak koristili svoju PK moć - da nateraju mašinu da nimalo ne odstupi od prosečnih slučajnih rezultata!
     Ali čak i ako izbegnemo tako egzotične mogućnosti i ako ogromno odmognemo prinstonskoj grupi time što ćemo sve njihove objavljene rezultate strpati na jednu gomilu, ostaje činjenica da su njihovi ispitanici učinili ukupno preko 1,5 miliona pokušaja, što je stvarno ogroman broj. Postigli su, kad se tako gleda, vrlo malo: pomakli su se za znatno manje od jednog procenta od savršeno prosečnog rezultata, od puke slučajnosti. Ali verovatnoća da se neko u tako ogromnom broju pokušaja slučajno odmakne od proseka čak i tako malo ostaje otprilike 1:20.000. A zaista nije pošteno gledati prinstonske rezultate samo tako, zbirno, jer time prikrivamo činjenicu da su pojedini ispitanici postizali znatno više nego drugi - štaviše, postizali su uvek isti tip uspeha (isti 'potpis'). Pošto je sve uvek bilo dobro definisano i kontrolisano, a broj pokušaja kod svakog pojedinca veliki (desetine hiljada pokušaja), rezultati tih najnadarenijih pojedinaca odstupaju od puke slučajnosti u mnogo većoj meri, u razmeri koja nije 1:20.000 nego mnogo, mnogo više.

     Pojačavanje PK dejstava

     Na prvi pogled, odmicanje od puke slučajnosti samo za nekih 0,1% stvarno ne izgleda mnogo upečatljivo. Međutim, izveštaj Brende Dž. Dan, članice prinstonske ekipe istraživača, objavljen 1991. godine, ukazuje na jedan način da se paranormalna moć ispolji ubedljivije. Danova izveštava o ogledima u kojima su učestvovali parovi ispitanika ('operatora'). Oni su nastojali da udruženo, dakle zajedničkom snagom volje, utiču na rad generatora nasumičnih događaja. Nekad su to bili parovi istog pola, a nekad par muško-žensko. Kad se njihovi rezultati gledaju zasebno, postaju zanimljivi.
     Par sačinjen od dva muškarca, ili od dve žene, postizao je uvek loše rezultate, promašivao je kad je trebalo da pogađa i obratno. Takvi parovi se zaista nisu odmakli od čiste slučajnosti - dakle, njihovi rezultati bili su nikakvi. Ali mešoviti parovi postigli su izuzetno jake rezultate. U ukupno 92.000 pokušaja odmakli su se ubedljivo od proseka, i to ka natprosečno dobrom pogađanju onda kada je to trebalo, ili ka izrazitom ne-pogađanju onda kad im je tako bilo rečeno; mogućnost da su to pukim slučajem 'potrefili' bila je samo 1:2.000. Muško-ženski par postizao je četiri puta bolji efekat nego sam taj muškarac ili sama ta žena. Pa ipak, odstupanje od puke slučajnosti ostalo je ispod 1%, dakle vrlo skromno. Ali sama činjenica da je saradnja bila uspešna navodi nas na pomisao da bi se na neki sličan način mogla postići dalja pojačanja. Treba itekeko zapaziti da su od takvih mešovitih parova ponajviše postigli oni koji su bili, kako je to nešarmantno rečeno američkim engleskim jezikom, 'vezani' - naime, oni koji su se od ranije dobro poznavali i bili u bliskim odnosima. Takvi parovi, dakle, možda najuspešnije udružuju svoje psihokinetske moći.
     Ako se na trenutak vratimo Šmitovim ogledima, naći ćemo još neke mogućnosti za povećavanje magnitude PK efekata. Šmit je jednom prilikom radio sa grupama ispitanika (sa po nekoliko njih odjednom). Generator je izbacivao četiri mogućnosti sasvim slučajno, a grupa je morala pokušavati ukupno 1.000 puta da utiče na rad generatora. Ali to nije sve: zahtevalo se od ispitanika da jedan po jedan istupa napred, nekoliko koraka, ispred grupe (koja ga gleda) i da sasvim priđe mašini. (Ovo je bio dugotrajan ogled!) Šmit im je govorio da pomoću svoje psihokinetske moći spreče paljenje neke određene sijalice na mašini. (A sijalica je bilo četiri, i naravno da je mašina, radeći savršeno slučajno, palila baš tu pokazanu sijalicu u približno 25% svojih pokušaja.) "Korak po korak napred", govorio im je Šmit, "i vidi koliko možeš bezbednih koraka da napraviš pre nego što nagaziš na tu sijalicu. A kad se ta nesreća desi, zamisli da si nagazio na minu ili na žicu iz koje te je udarila električna struja. Čuvaj se dobro, veoma dobro."
     Naravno da tako živopisne i nezgodne sugestije mogu unervoziti i uplašiti ispitanike. Šmit je, kao što je i očekivao, dobio ESP efekat suprotan od onog što je tim ljudima rečeno - dakle, ta pokazana sijalica palila se češće. Ispitanici su prilazili korak po korak želeći da se ona ne upali, ali ona se palila ne u 25% nego čak u zapanjujućih 30,6% slučajeva! Dakle, zakoni slučajnosti bili su probijeni za 5,6 posto, što je ogroman i veoma značajan rezultat. Verovatnoća da ta mašina u 1.000 stvarno slučajnih pokušaja upali jednu istu sijalicu (od četiri) ukupno čak 306 puta, a desilo se tako, iznosi približno 1:10.000.

     Ukupna ocena rada u Prinstonu

     Mi smo ovde prepričali samo najosnovnije podatke o Džanovom radu. Bilo je tu i drugih ogleda - na primer, sa 'nasumičnim mehaničkim slapovima'. Naime, puštali su na stotine loptica od plastične pene (polistirena) da padaju kud koja kroz jedan prostor između dve providne ploče spojene mnogobrojnim klinovima od najlona, s tim da loptice, na kraju, moraju upasti ili u jednu, ili u drugu korpu na dnu tog aparata. Od ispitanika se zahtevalo da snagom svoje volje utiču na to da što više loptica, u tom nasumičnom sručivanju i odskakivanju, ode u jednu, a ne u drugu korpu. Dobijeni su značajni PK rezultati, i to u skladu sa željama ispitanika. To ćemo, međutim, ostaviti za jedno kasnije poglavlje, jer ovo poglavlje je posvećeno uglavnom Šmitovim i Džanovim proučavanjima delovanja PK (psihokineze) na generatore nasumičnih signala. Džanova grupa postigla je, svakako, jedno malo odstupanje od slučajnosti, kao i jasne naznake kako bi to odstupanje moglo biti pojačano.
     Nije nam poznato da je iko, osim američkog Nacionalnog saveta za naučna istraživanja, napisao značajnu kritiku Džanovog rada. (U jedanaestom poglavlju vratićemo se izveštaju tog Nacionalnog saveta; zasad recimo samo toliko da je to jedan žestoko kritikovan dokument.) Zapravo su napadi na Džanove rezultate bili malobrojni i vrlo mlitavi. Navodimo jedan od tipičnih takvih napada, objavljen u knjizi Viktora Stengera Fizika i psihika. "Ja mogu samo da nagađam o ovome i moram opet jasno kazati", piše Stenger, "da ne optužujem nikoga za podvalu; ja samo kritički preispitujem sve mogućnosti. Poznato je da elektronska kola ponekad hoće pomalo da 'skrenu'. Takođe je poznato da lako podležu delovanju toplote, udarca i vlage. Možda ispitanik, ili ispitanica, tokom više nedelja primete neku takvu sklonost mašine, pa je iskoriste. Možda neka takva osoba naprosto ritne generator, ili ga preturi, ili duva u pojedine tranzistore."
     Ovakve zamerke stvarno nisu 'kritičko preispitivanje'. Uslovi Džanovog ogleda bili su takvi da niko nije mogao da ritne, sruši, ili duvanjem hladi mašinu. Da i ne govorimo o ogledima kad su ispitanici bili u drugom gradu, hiljadama kilometara daleko od mašine, i kad su opet postizani značajni rezultati slični onima kad se mašina nalazila u istoj sobi sa ispitanicima. Mogućnost da su elektronska kola u svom radu malčice skretala poništena je time što se od kandidata povremeno zahtevalo suprotno i tada se zaista pojavljivalo suprotno odstupanje od proseka, a ne ono isto kao dotad. (Osim toga, mašine su često podvrgavane, bez prisustva ikakvih ispitanika, kalibraciji i proveri da li rade stvarno potpuno slučajno.) I o tome može radoznali čitalac naći obilje podataka u Džanovim izveštajima, koji su pomenuti u bibliografiji. Možemo uveriti čitaoca da je naučna ozbiljnost Džanove dokumentacije u zanimljivom kontrastu sa tonom i ozbiljnošću Strengerove kritike koju smo naveli.
     Možda su kritičari bili isprovocirani da se tako neozbiljno i površno izjašnjavaju o Džanovom radu zato što su Džanovi ispitanici postizali tako mala odstupanja, znatno manje od jedan odsto, od puke slučajnosti. Već smo govorili o tom pitanju, ali dodajmo ovde i sledeće: kvantna fizika takođe se bavi pojavama koje je ponekad neverovatno teško opaziti. Da bi naučnici ulovili samo jedan jedini neutrino, na primer, potrebna je veoma skupa oprema i veoma dugo vreme čekanja. U toj grani nauke postižu se ponekad rezultati koji su tako sićušni i teško uhvatljivi da u poređenju sa njima, Džanovi efekti izgledaju itekako ogromni!

     Proširenje osnovice raspoloživih dokaza

     Do sada smo u ovoj knjizi, dakle, sagledali život i rad dvojice ljudi koji su pomoću svoje paranormalne moći stekli slavu i postali 'zvezde' u javnosti, a osim toga razmotrili smo rad dve jake univerzitetske ekipe za laboratorijsko istraživanje uticaja psihokineze na mašine. Zaključili smo da su to četiri izvora moćnih dokaza da ljudska bića poseduju neku vrstu sposobnosti koja im omogućava saznanje i delovanje izvan poznatih 'zakona' fizike. O Danijelu Danglasu Houmu zaključili smo da ne možemo progutati objašnjenja tipa 'bila je to samo masovna halucinacija' ili 'bila je prevara u kojoj su učestvovali mnogi.' Za rezultate Šmitovog rada, koji je potrajao dvadeset godina, ne verujemo da mogu biti pripisani nekakvoj slabosti u eksperimentalnoj tehnici, slabosti koja baš ničim nije dokumentovana. Niko od kritičara, niti njegovih saradnika, nije čak ni dao nagoveštaj u čemu bi se takva slabost mogla sastojati. Ni teorija prevare ne može se održati, osim ako je u zaveri učestvovao veliki broj naučnika, i to Šmit, Džan, svi njihovi saradnici, i još mnoge osobe.
     Godine 1989. prinstonski naučnik Din Radin objavio je izveštaj o dvadeset sedam ogleda koje je obavio jednom 'Šmitovom mašinom' i analizovao uz pomoć statističarke Džesike Ats sa Univerziteta Kalifornija u Dejvisu. Bilo bi normalno očekivati da će se, ako je verovatnoća nečega samo 1:20, iz 27 pokušaja to nešto desiti u 1,35 slučajeva (to je dvadeset sedam dvadesetina - 27/20). Međutim, to nešto opaženo je čak u osam ogleda. A verovatnoća da se pukim slučajem čak u osam od 27 ogleda 'potrefe' rezultati tako malo verovatni (svaki put samo 1:20) iznosi, zbirno, 1:27.000. Ovi Radinovi rezultati nisu neki veliki izuzetak; i mnogi drugi istraživači postigli su slične rezultate sa Šmitovim i sličnim mašinama.
     Tu dolazi do promene u prirodi dokaza. Znamo kakve su rezultate postizali D. D. Houm i Pavel Stepanek, a i Šmit: upečatljive i zbunjujuće. Ali bilo bi pogrešno misliti da su takve 'demonstracije' najbolji mogući dokazi za postojanje paranormalnih moći. One su samo deo slike. Nama su stvarno potrebne grupe ogleda, o kojima će izveštavati razni istraživači, a u kojima će se prepoznavati neki određeni obrasci dokaza. Nijedan pojedinačni rezultat ne mora biti osobito dramatičan, gledan sam za sebe, ali ukupna slika koju oni daju biće, tada, ubedljiva. Ovo je poznato kao 'efekat svežnja prutića'. Jedan po jedan prutić može svako da lomi, kao od šale, i da ih polomi sve do poslednjeg. Ali kad su oni uvezani u snop, e, tad već nije tako lako slomiti ih. Drugim rečima, kad su izvođeni mnogi ogledi, u serijama, i kad su oni pokazali otprilike isto, nije ih bilo tako lako opovrgnuti.
     Nešto od te zakonomerne ponovljivosti već smo videli, jer se pokazalo u našim izlaganjima o Houmu, Stepaneku i Šmitu. Mnogi nezavisni posmatrači prisustvovali su Houmovim seansama. Mnogi nezavisni naučnici verifikovali su Stepanekove rezultate. Mnogi su sarađivali sa Šmitom, ili nezavisno preduzimali slične oglede, i dobili slične rezultate. To je ono što čini dokaze upečatljivim; to, mnogo više nego neki usamljeni dramatični slučaj o kome nam neko javlja.
     Mora se priznati da su 'zvezde paranormalnih moći', kao što su Houm i Stepanek, retkost, veliki izuzeci. Međutim, bilo bi iznenađujuće da samo takvi izuzetni pojedinci imaju paranormalnu moć, a da je niko drugi nema baš nimalo. Mi ćemo sada pristupiti novom zadatku, a to će biti da sagledamo kakve su pojedinačne razlike u ESP sposobnostima ljudi, uz uslov da dokazi moraju biti pouzdani i ponovljivi; ne moraju biti onako glamurozni kao kod Houma, Stepaneka i drugih takvih izuzetnih jedinki.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
KO IMA PARANORMALNU MOĆ?

     Iako ljudi kao D. D. Houm i P. Stepanek jesu izuzetni, veliki je broj običnih ljudi koji veruju da i oni imaju ponešto od paranormalnih moći, neki takav doživljaj. Stoga je razumno ispitati mogućnost da kod pojedinaca koji nisu ni po čemu posebno birani postoji, takođe, paranormalna moć. Džanovi rezultati, a u manjoj meri i Radinovi i Šmitovi, stvarno sugerišu da paranormalne moći nisu ograničene na nekoliko retkih, izuzetnih osoba.
     Ljudska bića se između sebe ogromno razlikuju po inteligenciji, sposobnosti pamćenja, karakteru, tačnosti percepcije i po čitavom nizu različitih veština. Onda je valjda prirodno očekivati da se razlikuju i po paranormalnoj moći. Ima li ikakve veze između paranormalnih moći i nekih osobina kao što su starost, rasa, pol, inteligencija, ličnost? Ako ih ima, zašto postoje? Da li objašnjenje leži u genetskim činiocima, ili u vaspitanju i obrazovanju, ili u životnom stilu, ili u moždanoj aktivnosti?

     Oni koji veruju i oni koji ne veruju

     Kako početi sa odgovaranjem na ova pitanja? Možemo najpre podeliti ljude u dve kategorije. U prvu spadaju oni koji veruju da paranormalna moć postoji, a u drugu oni koji u to ne veruju. Spiritistički medijumi su oduvek tvrdili da im se moć smanjuje kad je u seansu uključen i neki skeptik. Međutim, skeptik kaže: "Dabome! Mene nije lako prevariti, ne uspevaju trikovi kad sam ja tu!" Ali kad vršimo testiranje, u kontrolisanim uslovima, trebalo bi da ustanovimo da li je paranormalna moć naših ispitanika podložna takvim uticajima.
     Postoji jedna naučnica čije ime je praktično sinonim za ovu vrstu studija. Ona se zove Gertruda Šmajdler. Decenijama je radila na Univerzitetu grada Njujorka i bitno uticala na parapsihologiju. Godine 1942. ona je počela da testira paranormalnu moć pojedinih profesora psihologije, ali i studenata, na tom univerzitetu. Dobrovoljci su imali zadatak da pokušaju vančulnim putem da pogode redosled karata u špilu sa dvadeset pet komada. Špilovi su bili u drugoj prostoriji gde ih niko nije gledao niti mogao videti. Bili su ovo, dakle, ogledi iz oblasti vidovitosti. Pre testiranja, Šmajdlerova je razgovarala sa svakim ispitanikom da ustanovi 'da li je ovca ili koza'. Ono prvo bili bi ljudi koji veruju u ESP ili bar dopuštaju mogućnost da bi tako nešto moglo postojati. Koze su bili ljudi koji su odbijali svaku mogućnost da ESP postoji; pristali su, ipak, da učestvuju u ogledu, valjda samo da bi pomogli Šmajdlerovoj u radu.
     Prva tri ogleda dala su sasvim jasan rezultat. Izgledi su bili pred svakim tačno isti: da od dvadeset pet karata u špilu pogodi, pukim slučajem, tačno 5. Oni koji su verovali, to jest 'Šmajdlerkine ovce', pogađali su u proseku 5,31 kartu po špilu - dakle, ne mnogo iznad proseka, ali ipak verovatnoća da su zaista slučajno 'potrefili' bila je približno 1:1.000. Oni koji nisu verovali, to jest 'Šmajdlerkine koze', pokazali, su međutim, rezultat koji još više iznenađuje: umesto da ostvare prosek 5, što bi bilo normalno očekivati, oni su postigli manje, i to se kod njih ponavljalo u svim pokušajima. Ovo je, dakle, efekat ESP promašivanja, koji smo pominjali u vezi sa Šmitovim radom.
     Između 1945. i 1951. godine Gertruda Šmajdler obavila je još 14 serija ogleda sa onima koji veruju i onima koji ne veruju. Rezultati su se veoma dosledno ponavljali. 'Ovce' su postizale natprosečno, a 'koze' potprosečno. Razlika između te dve grupe bila je tolika da su izgledi da se to zaista slučajno dogodilo spali na jedan prema deset miliona. Možda su sva ova nabrajanja verovatnoća već dosadila čitaocu, ali 1:10.000.000 je zaista izuzetno slaba verovatnoća!
     Rad Šmajdlerove od prekretnog je značaja iz dva razloga. Prvo, pokazao je da u ESP istraživanjima postoje pouzdani obrasci ponašanja i kod običnih ljudi - naime, kod onih koji ne tvrde da imaju neke posebne nadarenosti ili sposobnosti. Drugo, pokazao je da postoji veza između ESP i psihologije pojedinca (u ovom slučaju, psihologije verovanja ili neverovanja). Gertruda Šmajdler je sveukupno testirala 1.308 ljudi, a oni su pogađali ukupno oko 300.000 puta. Pošto su brojevi tako veliki, rezultate Šmajdlerove ne može niko olako odbaciti. Njen rad bio je rigorozno proveravan, a ni jedan jedini put nije nađeno ništa što bi na njega bacilo ozbiljnu senku. Valjanost njenih rezultata mora se na kraju potvrditi ili osporiti tako što bi drugi istraživači vršili takva istraživanja i postigli (ili ne) slične rezultate. U načelu, nema razloga da ne verujemo da će i drugi istraživači, u testovima sa drugim grupama ne naročito odabranih ispitanika postići iste rezultate. To se i dogodilo.
     Obavljeni su mnogi ogledi u Britaniji, Indiji, Češkoj, Argentini i drugim zemljama. Sve njih je sabrao i podvrgao analizi istraživač Džon Palmer godine 1971. Takve analize ponovljene su i kasnije, ali Palmerov rad posebno pominjemo zato što se ističe po svojoj strogosti i po tome što je ukazao na pravce kojima se parapsihologija razvijala u kasnijim godinama, pa i danas, kad se bližimo novom milenijumu.

     Postojanost efekta 'ovce-koze'

     Palmer je rezonovao da ako stvarno postoji razlika (u uspehu) između onih koji veruju i onih koji ne veruju, onda ogromna baza podataka Gertrude Šmajdler treba da posluži kao pokazatelj kolika je, zapravo, ta razlika. Izračunavajući na osnovu podataka Šmajdlerove, Palmer je predvideo da će u 84% ostalih ogleda biti ispoljen veći uspeh 'ovaca' nego 'koza'. Pretpostavka da se to neće ispoljiti baš u svakom ogledu zasnovana je na efektu rasipanja koji smo pomenuli u uvodnom poglavlju. Rasipanje je statistička pojava koja dovodi do povremenog pojavljivanja neobičnih pojedinačnih rezultata. Kad je Palmer stvarno proučio rezultate ogleda drugih istraživača (ne Gertrude Šmajdler), našao je da su u 76% slučajeva oni koji veruju pokazali bolji uspeh od onih koji ne veruju. (U kasnijim godinama, kroz nove oglede, ovo se primaklo predviđenom iznosu od 84%; Palmer se lično vratio u 'bitku' godine 1977. i ponovio iste nalaze.) Kad bi samo slučajnost delovala, 'ovce' bi, naravno, postizale nešto malo bolje rezultate u 50% slučajeva a 'koze' takođe malčice bolje rezultate u onih drugih, preostalih 50% slučajeva. Rezultati statističkih analiza koje još niko nije osporio variraju između 76% i 84% ali to zaista nije bitno - oba su daleko iznad 50%. To znači da je razlika u uspehu onih koji veruju i onih koji ne veruju stvarna. Ove zaključke potvrdili su kasniji istraživači. Palmerova analiza bila je jedna od najusavršenijih u ono vreme i nikada nije kritikovana po osnovi pogrešne logike ili pogrešne dedukcije.
     Prema tome, efekat 'oni koji veruju-oni koji ne veruju' odoleo je probi vremena. Pola veka prošlo je od prvih rezultata Šmajdlerove, a sve novi i novi istraživači dolaze do sličnih nalaza. Došlo je, van svake sumnje, i do unapređenja metoda za ocenjivanje ljudskih stavova i verovanja, Šmajdlerova je počela intervjuima, a danas postoje štampani upitnici; primenjeni su mnogi novi postupci za testiranje paranormalnih moći; ali osnovna razlika 'ovca-koza' ostala je na snazi, ona se potvrđuje i danas.
     Ne želimo da tvrdimo da je ovaj efekat savršeno ponovljiv. Itekako je bilo ogleda u kojima nije opažen uopšte. U jednom nedavnom ogledu na Islandu (godine 1991) dogodio se čak dramatičan preokret: oni koji ne veruju postigli su mnogo bolji uspeh od onih koji veruju. Dogodilo se, štaviše, da su pojedini istraživači delili ispitanike na one koji veruju i one koji ne veruju, ali u pismenom izveštaju o svom radu nisu naveli kako se koja grupa pokazala na testu, tako da naprosto ne znamo kako je taj efekat delovao i da li je delovao. Postoji potreba, dodali bismo, da se izradi jedan standard za 'merenje', to jest utvrđivanje verovanja (ili neverovanja) kod ispitanika, i da se onda različiti istraživači pridržavaju tog standarda kad dele ispitanike u dve grupe po tom merilu. (Ali činjenica da se i sada, bez takvog objedinjenog pristupa, razlika između onih koji veruju i onih koji ne veruju jasno ispoljava u većini testova trebalo bi da znači da je to jedan u osnovi prilično veliki efekat!) Glavnina ogleda potvrdila je tačnost prvobitnih nalaza Gertrude Šmajdler. Kad bi rezultati bili jasniji i bolji nego što jesu, time bi zapravo odstupili od nalaza Šmajdlerove. Mada bi čovek pomislio da je bolje da rezultati budu što ubedljiviji, u ovom slučaju nije tako: bolje je da rezultati budu što dosledniji, što konzistentniji. Zakoni statistike kažu da treba da bude i rasipanja, a to znači i neuspeha i svakojakih 'izvrnutih' rezultata, pokatkad.
     Prava zagonetka u tome jeste zašto 'koze' (oni koji ne veruju) postižu manje od slučajnosti, a ne tačno ono što bi pukom igrom slučaja trebalo da bude. Da li to sugeriše da i oni imaju izvesnu ESP sposobnost, ali je uporno koriste na naopak način - za promašivanje?
     Jedno moguće objašnjenje bilo bi da su oni koji ne veruju obuzeti osećanjem da su smešni što se uopšte 'zamlaćuju' sa lažnim ogledom. Zar nije smešno pristupiti jednom testu ESP i raditi ga ako unapred smatraš da je zaludan i besmislen jer ESP ne postoji? Posledica takvog pristupa bila bi da oni koji ne veruju doživljavaju mentalni konflikt i da zbog toga, kad god prime ikakav nagoveštaj putem svoje ESP sposobnosti, namerno kažu baš suprotno. Ako je tako, bilo bi zanimljivo da proverimo da li ljudi koji su neurotični (a kod njih je nivo mentalnih konflikata stalno visok) postižu loše rezultate na ESP testovima. Drugo moguće objašnjenje bilo bi da postoje razlike u ličnosti, to jest karakteru onih koji veruju i onih koji ne veruju. U pojedinim istraživanjima nalazimo jake nagoveštaje da su oni koji veruju u većoj meri ekstrovertni, prijateljski nastrojeni i skloniji druženju nego oni koji ne veruju. Pošto se tako veliki deo ESP doživljaja u običnom životu sastoji, čini se, u nekakvoj komunikaciji između ljudi ili donosi neka saznanja o ljudima, onda je valjda normalno da čovek koji je druželjubiv i komunikativan lakše može doživeti ESP (naročito telepatiju) i zbog toga postati onaj koji veruje, ili barem dopustiti mogućnost 'da tu možda ima nečeg', nego čovek koji je sklon da se izdvoji od društva. Ova druga hipoteza svakako zvuči verovatno i zaslužuje dalje istraživanje.

     Korelacije između ličnosti i ESP sposobnosti

     U nekim slučajevima spontanog ESP (kao što su priviđenja nečije predstojeće smrti, predosećanja katastrofe i tome slično), emotivni naboj je veoma visok. S druge strane, u ogledima sa Stepanekom i u radu Šmita, Džana i Šmajdlerove emocije su bile zaista stišane. Mogu li psihoanalitičari i drugi istražitelji emocionalnih dubina ljudskog uma dati ikakve podatke o mogućim vezama između karaktera čoveka i njegove ESP sposobnosti? Literature o tome ima u izobilju, ali su činjenice prilično mršave.
     Nevolja sa psihoanalizom, kojom se bave sledbenici Sigmunda Frojda i razni njima slični, sastoji se u tome što je to što oni pričaju beskonačno subjektivno; što često pripisuju ogromnu važnost zaista trivijalnim vidovima ponašanja; što proizvoljno proglašavaju da je ovo ili ono 'simbol' nečeg drugog; i što nemaju nikakve eksperimentalne dokaze za svoje tvrdnje. Mnogi psihoanalitičari izveštavaju da njihovi klijenti (koji plaćaju za svoju terapiju) doživljavaju telepatska iskustva koja obuhvataju duboko usađene emocionalne porive i represije. Na nesreću, to su sasvim nenaučna tumačenja nečega što je neko rekao, a često su 'u svađi' sa zdravim razumom, tako da ne mogu biti od koristi parapsihologu koji traga za istinom. Nama su potrebni naučni metodi ocenjivanja ličnosti; bez toga nećemo moći da ustanovimo relaciju između paranormalnih moći i ličnosti, ili bar ne pouzdanu niti ponovno (više puta) dokazivu.
     Oni koji se naučno bave istraživanjem ljudske ličnosti i karaktera, konstruišu psihološki profil ispitanika, a za to koriste tri tipa materijala: biografski materijal, objektivna merenja čovekovog ponašanja i upitnike u kojima ispitanik iskazuje svoja uverenja, preferencije, razmišljanja i tako dalje. Najiscrpnija istraživanja o metodologiji ovog rada obavili su Hans Dž. Ajzenk i Rejmond B. Katel u Americi. Pojmovni aparat kojim se oni služe razlikuje se u nekim sitnicama, ali ne u suštini: dve podele ljudi najpodesnije i najpouzdanije za merenje jesu podela na ekstrovertne i introvertne osobe i, drugo, podela na neurotične i stabilne osobe. Pa pošto je tako, i parapsiholozi su usredsredili svoja istraživanja na te dve podele karaktera ljudi. I opet su prvi u ovom poslu bili Amerikanci: Beti Hamfri na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini.

     Ekstrovertnima i sreća pomaže

     Beti Hamfri koristila je test karaktera koji je u svoje vreme bio standardan - a danas se smatra prilično primitivnim - da bi podelila ispitanike na ekstrovertne, to jest otvorene prema okolini, i introvertne, to jest okrenute više u sebe, zatvorene. Posle toga im je davala testove pogađanja (pomoću ESP) kojim redom leže karte u izmešanim špilovima, na isti način kao Šmajdlerova. Ekstrovertni su ponovo i ponovo pogađali nešto bolje, malo iznad puke slučajnosti, a introvertni nešto lošije, dakle malo ispod onoga što bi bilo da su zaista naslepo i nasumce pokušavali. Međutim, u načinu na koji je ona vodila statistiku, to jest analizovala dobijene rezultate, postoje izvesni problemi, koje nije baš lako objasniti ukratko (u suštini, davala je samo grupne rezultate jedne i druge grupe, a ne i rezultate svakog pojedinca, što znači da se pojedinačne razlike ne mogu valjano sagledati), tako da se prema njenim nalazima moramo odnositi oprezno. Međutim, nekoliko godina kasnije, 1953, Hamfrijeva i Dž. Frejzer Nikol ponovili su istraživanje i objavili rezultate koje možemo prihvatiti sa više pouzdanja. Imale su trideset ispitanika koje su prvo provele kroz najbolje tada postojeće testove karaktera, a onda kroz ESP testove sa pogađanjem karata u špilovima; našle su istu jasnu razliku između ekstrovertnih i introvertnih kao i ranije.
     Od tog pionirskog rada prošlo je mnogo godina. Potvrde o različitim ESP sposobnostima ekstrovertnih i introvertnih ispitanika stigle su iz Južne Afrike, Švedske, Britanije, Amerike, Indije i sa drugih mesta. U nekim od tih ogleda, kao što bi se i dalo očekivati, nije nađena nikakva značajna razlika. Godine 1981. jedan od nas dvojice (Sardžent) pregledao je sve objavljene studije ove vrste i naročito sve slučajeve u kojima je jasno ustanovljena razlika; time je ažurirao ranije takve obuhvatne preglede Palmera iz 1977. i Ajzenka iz 1967. U nauci, smatramo da je ogled ove vrste završen jasnim rezultatom ako je između uspeha jednih i uspeha drugih ispitanika ustanovljena značajna razlika. Definišemo kao statistički značajno ono za šta je verovatnoća da se dogodi pukim slučajem samo 1:20 ili još manja.
     Ako ne postoji, u stvarnosti, nikakva ESP razlika između ekstrovertnih i introvertnih ljudi, onda bi trebalo da jedni otprilike podjednako često kao i drugi postižu nadmoćne rezultate na ESP testovima. Međutim, Sardžent je našao da je bilo ukupno 19 studija sa jasnim rezultatom i da je, od tih 19, u 18 slučajeva dokazana značajna razlika u korist ekstrovertnih. Onaj jedan jedini izuzetak zaista potvrđuje pravilo. Pokušalo se u mnogim zemljama, učestvovalo je više hiljada različitih ljudi i pokazalo se da ta razlika u rezultatima zaista postoji.
     Sardžentov pregled preispitali su i ažurirali američki psiholog Daril Bem i parapsiholozi Čarls Honorton i Dijana Ferari, godine 1990. Njihovi nalazi su sledeći. U nekim studijama ekstrovertnosti i ESP-a potkrala se greška koja se sastojala u tome što su ispitanici tek posle testiranja sa kartama ocenjivani da li su ekstrovertni ili introvertni, što znači da su oni mogli promeniti svoje ponašanje (i drugačije odgovarati na pitanja u upitniku) zbog saznanja da su postigli slab ili jak rezultat sa kartama. U nekim studijama te greške nije bilo.
     Osim toga, izveštaj Bema, Honortona i Ferarijeve govori i o ogledima sa slobodnim odgovorom, gde je efekat različite uspešnosti ekstrovertnih i introvertnih ispitanika jasan, sa vrlo izrazitim, jakim rezultatima. Testovi sa slobodnim odgovorima nemaju veze sa špilovima karata nego se, u suštini, sastoje u pogađanju šta je prikazano na nekoj slici koju ispitanik ne može videti.
     Ako smo uvereni da je razlika u ESP moćima ekstrovertnih i introvertnih ljudi stvarna, kako bismo mogli objasniti njeno postojanje?

     Introvertni ljudi i teorija 'zauzetog mozga'

     Godine 1967. Ajzenk je izložio pretpostvku da su ekstrovertni ljudi možda bolji u ESP testovima zato što je kod njih nivo kortikalne pobuđenosti (aktivnost u moždanoj kori) niži nego kod introvertnih. To o nivou kortikalne pobuđenosti jedna je činjenica iz psihologije ličnosti, pouzdano dokazana i nebrojeno puta potvrđena; a njeno poreklo moglo bi biti u tome što ekstroverti bolje suzbijaju aktivnost nervnih ćelija u meduli (produženoj moždini), kroz koju nervni signali prolaze na svom putu od čula do korteksa. Ajzenk je sugerisao, na osnovu toga što je čuo neke nepouzdane i neproverene priče o tome, da bi suzbijenije stanje tih ćelija moglo biti povoljnije za ESP. Ako je ovo istina, onda je različit ESP uspeh ekstrovertnih i introvertnih ljudi posledica njihove različite moždane aktivnosti.
     Ako želimo da proverimo ovu hipotezu, naravno da nam prvo padne na um da merimo aktivnost mozga za vreme ESP ogleda. To zvuči jednostavno, i mnogi su pokušali, ali su došli do sasvim različitih zaključaka. Eto razočarenja; ali ne, baš, iznenađenja. Korišćene su, na primer, razne varijante EEG (elektroencefalograma) u kojima se pazilo na razne činioce koji su kod EEG varijabilni, za vreme dok je ispitanik učestvovao u raznovrsnim ESP testovima.
     U sedamdesetim godinama ova istraživanja 'moždanih talasa' bila su usmerena uglavnom na jedan određeni obrazac moždane aktivnosti koji se naziva alfa ritam. To je ritam koji se u električnoj aktivnosti mozga ispoljava kad je čovek budan i pribran, ali ne nešto posebno napet. Ljudi koji kod sebe razviju sposobnost meditacije i steknu iskustvo u takvim stvarima u stanju su da svoj alfa ritam uključuju i isključuju kad god požele. Alfa aktivnost jedan je od srednjih nivoa pobuđenosti između beta aktivnosti (kad smo budni i svojski radimo nešto) i delta/teta aktivnosti (kad spavamo). Nažalost, dokazi da ekstrovertni ljudi imaju drugačiji alfa ritam su slabi (oni dolaze iz konvencionalne psihologije, dakako). Ima takvih dokaza - da ekstrovertni ljudi imaju više alfa frekvencije, ali sa manjom amplitudom - ali to su i posle nebrojenih ponovljenih ogleda nejaki i nedosledni dokazi.
     Pojavile su se neke nove, moćne tehnologije za proučavanje strukture i aktivnosti mozga. Nakupilo se tu dosta skraćenica: skeneri se označavaju kao PET što znači 'pozitronska emisiona tomografija', MRI što znači 'magnetno-rezonantno dobijanje slike', i tako dalje. Pomoću tih novih tehnologija (skenera) istraživači mogu bukvalno da gledaju kako se u svim delovima ljudskog tela, pa i mozga, odvija neka aktivnost, pa nam je to, svakako, najbolja mogućnost da neposredno proučavamo rad nečijeg mozga za vreme ogleda sa paranormalnim moćima. Samo, te nove tehnologije nisu jeftine, a parapsiholozi za svoj rad ne dobijaju od države praktično ništa. Iz tog razloga, ova istraživanja koja praktično mole i preklinju da budu obavljena, nisu još ni započeta.
     Drugi način da se proveri ta hipoteza o vezi između ESP i pobuđenosti mozga bio bi da upotrebimo droge. Amfetamini, kod narkomana poznati kao 'brzina', veoma povećavaju pobuđenost mozga. Barbiturati i trenkvilajzeri (umirujuća sredstva) kao što je diazepam, to jest valijum, imaju suprotno dejstvo. Znači, čovek bi očekivao da amfetamini umanje ESP sposobnost, a umirujuća sredstva da je pojačaju. Dokaza da je to tako ima tako malo i tako su slabi, da nisu vredni pomena. Trebalo bi da neko uradi dodatne oglede u vezi s tim, i da pri tom selektivno koristi samo pojedina sredstva za podsticanje ili za smirivanje.
     Za sada, dokazi u prilog hipoteze o kortikalnom pobuđivanju ostaju neubedljivi. Niti ih ima dovoljno, niti su ogledi bili dosledno sprovedeni, tako da nemamo na osnovu čega da ocenimo vrednost te teorije. Nadajmo se da će ambiciozni mladi parapsiholozi uspeti da na ovom polju dovedu stvari u red, i to u budućnosti ne previše dalekoj.

     Delovanje društvenog okruženja na ESP sposobnost

     Drugu teoriju o nadmoći ekstrovertnih ljudi u ESP pokušajima ponudio je K. Ramakrišna Rao, istraživač rođen u Indiji, ali zaposlen već mnogo godina u Severnoj Karolini, u Laboratoriji za parapsihologiju pri Univerzitetu Rajn. Rao je izložio pretpostavku da je razlika između ekstrovertni i introvertnih pojedinaca u stvari društvena razlika. Presudna će biti atmosfera u kojoj se ogled odvija, kaže Rao. Ako želimo uspeh, pristup ispitanicima mora biti prijateljski i srazmerno neformalan. A to je lakše postići sa ekstrovertnim ljudima jer oni i dolaze već prijateljski nastrojeni i druželjubivi, dok introvert dolazi stidljiv i zatvoren. Ovo zvuči itekako verovatno, ali ima li ikakvih činjenica koje bi dokazale da je to stvarno tako?
     U nekim ESP testovima ispitaniku su postavljana i pitanja da li se dobro slaže sa osobom koja ga testira i da li mu je ta osoba simpatična. Čovek bi očekivao da će atmosfera biti prijatnija ako je onaj ko vrši test neka simpatična osoba, i da će se tada postizati bolji rezultati. U praksi se to nije dokazalo. Ali čitav taj pristup sa 'simpatijom' je naivan. Osim ako je onaj koji vrši test baš pravo čudovište, većina ispitanika će iz čiste učtivosti reći "Da, da, ova osoba je u redu", ali to će biti sasvim površno. Nama su potrebna kudikamo pouzdanija merenja naklonosti. Bilo je nešto malo dokaza da kad je ispitivač (dakle, onaj ko obavlja test) ekstrovertna osoba (a to se meri upitnikom o karakteru), ispitanici pokažu nešto bolje ESP rezultate. Ali vrlo malo ovakvih studija je rađeno i rezultati nisu jasni. Trebalo bi da budu pozitivni ako je Raova teorija o društvenom okruženju tačna; jer ko više utiče na opštu društvenu atmosferu prilikom testiranja nego onaj ko ispitanika testira?
     Bilo je i pokušaja da se vidi šta će biti ako se ispitivač prema ispitaniku ponaša na ovaj ili onaj način. Jedna studija sugeriše da su bolje uspevali oni ispitanici prema kojima se ispitivač ponašao prijateljski nego oni prema kojima se ponašao neprijateljski. To daje neku podršku, ali vrlo nejaku, Raovoj teoriji. Takve manipulacije sa ponašanjem prilično su lažne, a uostalom ne bi ni mogle mnogo da utiču s obzirom na to kako se većina ESP ogleda obavlja.
     Međutim, ta teorija o uticaju društvene sredine previđa neke zanimljive efekte. Na primer, da će se s vremenom, ponavljanjem testova, razlike u uspešnosti između ekstrovertnih i introvertnih ljudi postepeno smanjivati. Možda su introvertni ljudi na početku rada nesigurni u sebe; jedan deo definicije introvertnosti jeste to da introvertni jesu oni ljudi koji su u novim društvenim okolnostima nesigurni, nemaju samopouzdanja. Ako ih u početku zbunjuje čudan ambijent parapsihološke laboratorije i čudan test pred njima, sutra će ih zbunjivati manje, prekosutra još manje, oni će se tokom vremena navikavati, pa će zato imati sve više samouverenja, radiće opuštenije i postizaće bolje rezultate. Nasuprot tome, ekstrovertni drugar koji je prvog dana ušao u laboratoriju maltene u veselim skokovima i sa širokim osmehom na licu kazao "Ej, zdravo!" eksperimentatoru, možda će već posle nekoliko testova početi da se dosađuje i da radi slabije; poznata je stvar da su ekstroverti podložniji dosadi, odnosno da im brže dosadi ona aktivnost kojom se bave. Zato bi trebalo da na kraju ekstrovertni i introvertni postižu jednako dobre rezultate.
     Ni za ovo nema jasnih dokaza. Hamfrijeva i Nikol su našli nešto suprotno: što su ekstroverti više vežbali ESP pogađanje koja je koja karta, sve su bolji postajali. Međutim, u ogledima sa slobodnim reagovanjem, razlika između uspeha ekstrovertnih i introvertnih ispitanika stvarno kao da se s vremenom smanjivala. (A taj tip ogleda jeste jedna situacija u kojoj društveno okruženje ima veću ulogu.) I ne prvi put nalećemo na istu prepreku koja nas itekako nervira: kad bi samo bilo više dokaznog materijala!
     Iz ovih razmatranja o ekstrovertnosti i introvertnosti izlazimo, sve u svemu, nezadovoljni. Neki efekat tu svakako postoji, to je sigurno, ali ne znamo zašto postoji. Treba obaviti još mnogo ogleda.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.137 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.