Glasao sam za Spaniju

Mihina odluka pokrenula "lavinu", zbog (ne)pevanja himne kritikuju i Ibru!





Odluka selektora Srbije Siniše Mihajlovića da odstrani Adema Ljajića iz fudbalske reprezentacije jer nije pevao himnu izazvala je reakcije širom Evrope, a meta kritike postali su igrači i nekih od najjačih nacionalnih timova na kontinentu.

Posle Ljajića, prvi koji je zaradio "ukor" bio je napadač Mančester Junajteda Vejn Runi koga su pojedini mediji u Engleskoj optužili da "mumla" sebi u bradu dok se intonira himna.

Nedugo zatim, na udaru dela navijača i medija našao se i Zlatan Ibrahimović, koji nikada nije pevao himnu Švedske, države u kojoj je rođen.

Gest Ljajića, a zatim i Mihajlovića "načeo" je i polemiku i da li je važnije pevanje himne ili postizanje golova.

Selektor Švedske Erik Hamren pokušao je da objasni da Ibrahimović, ali i ostali fudbaleri te selekcije poštuju himnu i državu, ali to iskazuju na drugi način.

U Ljajićevom slučaju, prema tvrdnjama mnogih, otežavajuća okolnost je to što je potpisao sporazum kojim se obavezao na određeni kodeks ponašanja koji podrazumeva i pevanje himne.

Slučaj Adema Ljajića doveo je do toga da se sada i u drugim evropskim zemljama veća pažnja obraća na to da li fudbaleri pevaju himnu i šta rade dok se ona intonira.

Takođe, moguće je da se nastavi niz igrača koji će imati problem zbog odbijanja da pevaju himnu.

Odavno je poznato da fudbaleri Barselone, koji su "motor" reprezentacije Španije, ne pevaju himnu te zemlje. To nije činio ni Andres Inijesta, član katalonskog fudbalskog giganta, koji je golom u finalu Mundijala doneo veliku radost svim Špancima.

Slična situacija gotovo redovno se vidja na mečevima Nemačke, gde himnu ne pevaju standardni prvotimci Lukas Podolski, Sami Kedira i Mesut Ozil.

Ovim igračima mogli bi da se pridodaju i neki fudbaleri Francuske, poput Franka Riberija, koji nije pevao himnu prošle nedelje na prijateljskom meču sa Srbijom.
Slični slučajevi ranije su zabeleženi i u reprezentaciji Holandije, ali i kod Italijana. Azuri, poznati po tome što su često veoma glasno pevali himnu, u poslednje vreme imaju situaciju da dobar deo igrača ćuti.

Možda se to dešava jer su neki od najboljih igrača naturalizovani Italijani, kao Mario Baloteli i Tijago Mota.

Jedno je sigurno, pošto prvenstvo Evrope u fudbalu počinje u petak, navijači će imati pravu priliku da vide ko i kako peva himnu, ali i ko igra najbolji fudbal na kontinentu.

(Blic)

 

СС одреди..

Snajder: Loši rezultati sa Interom su moj motiv za EURO




Fudbaler reprezentacije Holandije Vesli Snajder izjavio je da će imati veliki motiv da osvoji titulu na Evropskom prvenstvu, pošto ove sezone na klupskom planu sa Interom nije imao rezultate.

"Trofeji su pravi motiv za svakog igrača. Pre dve godine sa Interom sam osvojio sve i stigao do finala Mundijala u dresu Holandije. Ove sezone, međutim, nisam imao uspeha u klubu i to mi je veliki motiv pred EP", rekao je Snajder holandskim medijima.
 
Inter je sezonu završio na šestom mestu u Seriji A, tako da neroazuri sledeće nedelje neće igrati u Ligi šampiona.

Snajder će uspeh pokušati da potraži u dresu selekcije Holandije, čiji rivali će u prvoj fazi EP biti Nemačka, Portugal i Danska.

"Osećam se dobro. Lako treniram, igram i osećam se veoma spremno za ono što nas čeka. Ove sezone nisam igrao toliko mečeva kao nekih prethodnih sezona", dodao je Snajder.

On je ocenio da je grupa EP u kojoj su "lale" veoma teška, ali je poručio da Holanđani žele sve tri pobede.

"Znamo da je grupa veoma teška, ali mi smo spremni i željno čekamo početak šampionata. Holandija je jedan od favorita, ali prvo da mi prođemo grupu, pa ćemo da razmišljamo kako dalje", oprezan je Snajder.

Fudbaler Intera je demantovao i da u reprezentaciji postoji sukob medju napadačima, jer je, navodno, Klas Jan Huntelar nezadovoljan zbog toga što je drugi centarfor, iza Robina van Persija.

"Ma, sve je u redu. Mediji uvek vole da objavljuju takve stvari. Nema nikakvih svadja, ova ekipa dugo igra zajedni i problemi ne postoje", zaključio je Snajder.

(Blic)

jebote gledao sam ih protiv one nesrecne Sev. Irske, ono nije realno kakav fudbal oni igraju. Afelaj me odusevio.

Evo malo istorije o predjasnjim prvenstvima

EURO 1960

Prvo Evropsko prvenstvo održano je po prilično drugačijem principu od sadašnjeg, jer se igralo po nokaut sistemu sve do polufinala, kada je održan završni turnir u Francuskoj.
 
Neke od najpoznatijih reprezentacija tog vremena nisu uzele učešće u takmičenju čije je zvanično ime bilo "UEFA evropski kup nacija 1960", pa je tako nadmetanje prošlo bez Engleza, Italijana i Zapadnih Nemaca.
 
Put do finala potražilo je 17 ekipa, uz domaćina Francusku tu su bili još i SSSR, Mađarska, Francuska, Grčka, Rumunija, Turska, Austrija, Norveška, SFRJ, Bugarska, Portugal, Istočna Nemačka, Španija, Poljska, Čehoslovačka, Danska i Republika Irska koja je eliminisana u preliminarnoj fazi kvalifikacija od ČSSR-a.
 
Samo takmičenje nije proteklo bez probleme, ponajviše iz političkih razloga, pa je tako Španija, pod komandom Fransiska Franka, odbila da putuje u Sovjetski savez, čija je selekcija bez borbe obavila posao u četvrtfinalu.
 
Na petodnevni završni turnir u Francusku stigli su, sa željom da se "trikolori" baš i ne raduju previše, reprezentacije Jugoslavije, Češke i Sovjeti, a polufinala su donela pravu dramu. Naročito u Parizu, gde su se domaćinu suprotstavili naši "plavi".
 
I dok su u Marseju Sovjeti lako izborili plasman u finale savladavši Čehoslovake sa 3:0, Jugoslavija je protiv domaćina u jednom trenutku gubila sa 4:2, da bi sa tri gola u poslednjih 15 minuta, od kojih je dva postigao Jerković, došla do konačnih 5:4.
 
U finalu, održanom 10. jula 1960, za Jugoslaviju su nastupili Blagoje Vidinić, Vladimir Đurković, Fahrudin Jusufi, Ante Žanetić, Jovan Miladinović, Željko Perušić, Dragoslav Šekularac, Dražen Jerković, Milan Galić, Željko Matuš i kapiten Borivoje Bora Kostić. I, sve je delovalo sjajno po "plave", koji su imali inicijativu a od 43. minuta i vođstvo zahvaljući Galićevom golu.
 
Sve je, međutim, ubrzo krenulo nizbrdo. Lav Jašin je počeo da briljira na golu Sovjeta, njegov kolega Blagoje Vidinić je napravio grešku kod Bubukinovog dalekometnog šuta, omogućivši tako Metreveliju da izjednači, a onda su na red došli produžeci. Da je Jerković bolje postavio nogu kod gol-linije, SFRJ bi došla do možda i presudnog vođstva, a kada je ta kolosalna prilika propuštena, SSSR je to kaznio golom Ponedelnika, glavom u 113. minutu za konačnih 2:1 za selekciju Sovjetskog saveza, prvog šampiona Evrope u fudbalu.
 
Pehar "Anri Delone", tada uručen po prvi put, ime je dobio po bivšem predsedniku francuske kuće fudbala koji je još 1927. predložio da se održava Evropsko prvenstvo, ali ga nikada nije dočekao jer je preminuo tri godine uoči početka uvodnog kontinentalnog takmičenja.
 
Evropsko prvenstvo 1960.
Domaćin: Francuska
Šampion: SSSR (prva titula)
Finale: SSSR - SFRJ 2:1, posle produžetaka
Najbolji strelci: Galić, Jerković, Metraveli, Ponedelnik, Ivanov i Hojt po 2
Ukupno golova: 17 (četiri meča)
Najefikasnija selekcija: SFRJ (6)
Prvi gol ikada na EP: Milan Galić (SFRJ)
Gledanost: 78.958
Prosek gledalaca po meču: 19.740
Idealni tim: Lav Jašin, Vladimir Đurković, Ladislav Novak, Igor Neto, Jozef Masopust, Valentin Ivanov, Slava Metreveli, Milan Galić, Viktor Ponedelnik, Dragoslav Šekularac, Borivoje Kostić

EURO 1964


Poput prvog turnira, i ovaj je imao naziv ""UEFA evropski kup nacija" i na njemu se igralo po nokaut sistemu sve dok nisu postali poznati polufinalisti. Tada je, na osnovu četiri preostale ekipe, odlučeno ko će od njih organizovati završni turnir a čast, i zadovoljstvo, pripalo je Špancima koji su se na kraju i domogli titule.
 
Sam turnir je bio sa više učesnika od onog iz 1960, kada se takmičilo 17 ekipa. Ovoga puta učešće je uzelo 29 nacionalnih selekcija, a Grci su se povukli kada su saznali da im je žreb za rivala dao Albance. Politika je i tada igrala važnu ulogu.
 
Jednu od sporednih uloga maestralno su odigrali - Luksemburžani. Uspeli su da eliminišu Holanđane (1:1, pa 2:1 u revanšu i to u gostima) a onda i da umalo izbace Dance. Ipak, kako u to vreme nije važilo pravilo "gol u gostima", posle 3:3 i 2:2 u tom dvomeču, na red je došla majstorica u Amsterdamu u kome je Danska minimalnom pobedom prošla na završni turnir.
 
Na njemu ih je ubedljivo pobedi branilac trofeja, Sovjetski savez, dok je posle produžetaka Španija savladala Mađare sa 2:1. General Franko, koji je četiri godine ranije povukao ekipu iz dvomeča sa Sovjetima, ovoga puta joj je dozvolio da se sa njima bori. Pred 79.000 gledalaca na stadionu Santjago Bernabeu, golom Marselina u 84. minutu Španija je došla do pobede od 2:1 i krunu evropskog prvaka uzela sa glave dotadašnjeg vladara.
 
Kada je reč o reprezentaciji Jugoslavije, vicešampion se nije proslavio: eliminisao je u preliminarnoj rundi Belgijance ukupnim rezultatom 4:2, a potom je usledio šok. Posle 0:0 sa Šveđanima u našoj zemlji, doživljen je poraz od 3:2 u revanšu, pa je san o novom uspehu raspršen pre nego što je, zapravo, i počeo.
 
Evropsko prvenstvo 1964.
Domaćin: Španija
Šampion: Španija (prva titula)
Finale: Španija - SSSR 2:1
Najbolji strelci: Hesus Marija Pereda, Ferenc Bene i Dezo Novak po 2
Ukupno golova: 13 (četiri meča)
Najefikasnija selekcija: SFRJ (6)
Gledanost: 156.253
Prosek gledalaca po meču: 39.063
Idealni tim: Lav Jašin, Felicijano Rivilja, Dezo Novak, Injasio Zoko, Fernando Olivelja, Amansio Amaro, Ferenc Bene, Valentin Ivanov, Hesus Maria Pereda, Luis Suarez, Florijan Albert

EURO 1968


Treće po redu Evropsko prvenstvo održano je po posve drugačijem principu od dotadašnjih, bar kada je reč o eliminacionim borbama, a i uz, za sadašnje pojmove, neverovatan detalj - bacanje novčića koje je uticalo i na konačnog pobednika.
 
Umesto nokaut faze, posle koje bi usledila selidba najbolja četiri tima u zemlju-domaćina, uvedeno je takmičenje po grupama. Iz njih osam pobednici su išli u četvrtfinale, a odatle su četiri najuspešnije selekcije odlazile na završni turniri, održan po prvi put u Italiji.
 
Od 31 ekipe koje su započele takmičenje, među četiri najbolje bila je i jugoslovenska, no pre završnice prvenstva Evrope vredan pažnje je i jedan detalj koji mu je prethodio. Kvalifikacionoj utakmici Škotska - Engleska, njihovoj poslednjoj takmičarskoj do EURO1996, na Hempden parku prisustvovalo je 130.711 ljudi, što je apsolutni rekord ovog takmičenja koji i do danas nije oboren.
 
A kada je na red došla završnica, svet je mogao da uživa u pravoj fudbalskoj drami. Jugoslavija je golom Dragana Džajića pobedila Engleze sa 1:0, iskoristivši svoj kvalitet i činjenicu da je rival završi meč u Fiorentini sa igračem manje, dok je duel Italija - SSSR završen bez pobednika (0:0) i posle 120 minuta igre. Tada nisu odlučivali jedanaesterci, već bačanje novčića i "azuri" su, zahvaljujući čuvenom "pismo-glava", prošli u finale.
 
Osmog juna Džajić je doveo reprezentaciju SFRJ u vođstvo golom u 32. minutu, a iako je golman domaćih Dino Zof posle tvrdio da "Italija svojom igrom nije zaslužila izjednačenje", do njega je pogotkom Domenginija stigla do 1:1.
Novčić se ne koristi u finalu, već je zbog nerešenog rezultata meč odigran ponovo dva dana kasnije, a "azuri" su golovima Rive i Anastazija došli do prve titule prvaka Evrope.
 
Evropsko prvenstvo 1968.
Domaćin: Italija
Šampion: Italija (prva titula)
Finale: Italija - SFRJ 2:0
Najbolji strelac: Dragan Džajić 2 gola
Ukupno golova: 7 (pet mečeva)
Najefikasnija selekcija: Italija (3)
Gledanost: 299.233
Prosek gledalaca po meču: 59.847
Idealni tim: Dino Zof, Mirsad Fazlagić, Đakinto Faketi, Albert Šesternev, Bobi Mur, Ivica Osim, Sandro Macola, Anđelo Domengini, Gef Hurst, Luiđi Riva, Dragan Džajić