Evropa nema alternativu! ~ Ponedeljak 11.2. u 12h kod Platoa!

Европска унија или европска уцена
Аутор: Бранко Радун, Објављено: 11. 01. 2008.

Немали број пута су поједини или, боље речено, ретки критички оријентисани интелектуалци примећивали да у нашој стручној (а и широј) јавности није било аргументоване расправе о нашем (не)уласку у ЕУ. То, наравно, није имало великог одјека у јавности у којој је, као предоминантна, одавно створена медијска слика у којој није било места за стварну дебату о односу Србије према ЕУ и нашим интересима у интегративним процесима. Уместо тога, нуђене су нам, као сурогат, медијске акламације кроз ритуално понављање интеграцијских мантри провучених кроз црно-белу оптику: „морамо у ЕУ“, „ЕУ нема алтернативу“, „или евроинтеграције или изолација“. Они који би се само усудили да изрекну било шта што ставља макар знак сумње спрам медијске “Еуфорије”, након тога углавном више нису добијали простор у медијима. Ако би и дошли до “парчета медијског неба”, нашли би се под притиском да им се не „омакне“ нешто што се не слаже са доминантном “еуфоричном” парадигмом, чиме би ризиковали да буду јавно жигосани као примитивни Балканци, изолационисти, „људи прошлости“, фашисти, и ко зна шта друго… Заиста, није било лако онима који су смели да се усуде да иду мимо наметнуте идеолошке парадигме и да се декларишу, ма шта то значило, барем као „евроскептици“. Мада у самој ЕУ у “евроскептике” спада доминантни број њених житеља, заговарање чак најблажих “евроскептичних” ставова, сасвим уобичајених у јавном говору у државама-чланицама ЕУ, у постпетооктобарској Србији сматрало се готово за јерес. Критичка мисао и слободно изношење ставова чак само о покушају интересног, реалног сагледавања транзиционо-интеграционих процеса у “светлу европску будућност” било је оивичено зидовима изолације, кроз суптилне начине застрашивања, маргинализовања или пак корумпирања, и у тој мери да се на целокупном српском медијском простору готово и није могло чути нешто друго осим „политички коректног“ европејства.

СЕДАМ ГОДИНА (НЕ)СРЕЋЕ

Седам година након 5. октобра видљиво је да је “слепа заљубљеност” овдашње демократске јавности у Запад (и самим тим ЕУ) у великој мери избледела. Међутим, овог прелома не би било да није дошла неочекивана „помоћ“ – управо од ЕУ и њеног прекоокеанског “Великог брата”. За разлику од захтева за испуњавање основних европских стандарда (у складу са критеријумима из Копенхагена) упућених осталим земљама у нашем региону које су у процесу транзиције успеле да уђу или теже да уђу у ЕУ, Србији је на мала врата, поред додатних услова испуњавања “пуне сарадње са Хашким трибуналом” (који се, по потреби, час ставља у први план, час пренебрегава), додат још један, тек посредно изнесен „захтев“ – да се помири са независношћу Косова “надзираном” од ЕУ & НАТО. Ово је прелило чашу огорчења и довело до преокрета у јавности која је донедавно била двотрећински настројена у прилог евроинтеграцијама. Статистика, свакако, многе ствари открива, али и прикрива и замагљује. Наиме, поменута двотрећинска подршка евроинтеграцијама није она од пре седам година, пуна оптимизма и ентузијазма, већ више последица убеђења да спрам евроинтеграција не постоје друге, реалне алтернативе и перспективе, “па се, ето, мора у ту Европу, кад су већ сви тамо”.

КОСОВСКО-ЕВРОПСКА ДИЛЕМА

Последњим потезима Савета ЕУ о преузимању мисије на Косову од УН без сагласности Савета безбедности и мимо Србије као пуноправне чланице УН, пред Србију се дозирано ставља дилема“Косово или ЕУ”, на шта су до скоро, у неформалним личним контактима, у пола гласа указивали поједини европски емисари. Сада се тај став или-или чује и од званичних представника великих држава ЕУ (Брауна и Саркозија). Спрам овог, сада већ извесно постављеног “избора”, сасвим невешто звуче оправдања председника Тадића и потпредседника владе Ђелића да они „нису тако мислили“ или да „не мисле сви тако“.

У измењеним околностима у којима бледи “европска перспектива” показујући нам и своје наличје, Косово поново показује своју архетипску историјску снагу и виталност. Данас се српска политичка сцена не дели толико на левицу или десницу, на „европејце“ и на „балканце“, већ на оне којима реч Косово, која подразумева суверенитет и опстанак ове државе, њено достојанство и достојанство њених грађана, осећај елементарне правде и саосећање за сународнике заточене у гетима псеудодржавног великоалбанског пројекта, заиста нешто значи; и оне којима иза мирења да је Косово само „изгубљени простор“ ништа од овога није битно. Последично, српска политичка сцена неминовно се дели на оне који не пристају на уцену “Косово или Европа” и оне који су на то спремни, прећуткујући намере ЕУ, а све заклањајући се иза “европских перспектива” и обећања о бољем животу која су на дугом штапу. Ми не кажемо да председник Тадић нема ништа против косовске независности (што се не би могло рећи за неке из његовог окружења), већ то да се стиче утисак да није спреман да ишта значајно уради ако дође од албанског проглашења независности, и ако то подрже кључне западне државе. Њему, вероватно, јесте жао због Косова, али очигледно да због њега не би ризиковао добре односе са ЕУ, па чак ни урадио нешто тако бенигно као што је непотписивање или одлагање потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању док се са ЕУ не дефинишу односи по питању јужне покрајине.

Овај „споразум“ заправо не значи ништа друго осим да сте као кандидат започели један дуг пут ка чланству у ЕУ, чији је исход, у сваком смислу, неизвестан. Српски речено, ми смо у предсобљу предсобља ЕУ, а мала је шанса да добијемо и чланство. Да је у питању не статус „кандидата за кандидата“, већ и само моментално и пуноправно чланство, верујемо да нико озбиљан ко се бави државном политиком не би могао да пристане на трампу која тражи прећутно мирење са коначним отцепљењем дела суверене државе. То би било супротно виталним националним интересима, али и међународном праву и поретку оличеном у систему УН.

Шта нас заиста чека на путу који је условљен евентуалним мирењем и прећутном сагласношћу са ампутацијом дела сопствене територије, историје и традиције? Нова условљавања, притисци одрицања од сопствених виталних интереса који ће целу Србију, зарад неизвесне перспективе, бацити у нове кризе и проблеме? И да немамо пред нас стављену дилему-уцену око Косова, додатно се поставља питање да ли би уопште требало или не ући у ЕУ, и шта су наши прави и несумњиви интереси, тј. како их можемо остварити и заштитити у овој супранационалној творевини континенталних размера? Ова питања ће се узаврелој политичкој атмосфери ретко постављати, а одговор на њих је кључан.

ТРНОВИТ ПУТ НЕ ВОДИ УВЕК ДО ЗВЕЗДА, БИЛЕ ОНЕ И ЕВРОПСКЕ

Бољим познаваоцима прилика везаних за процес уласка Србије у ЕУ пут интеграција често изгледа трновит и неизвестан. Држава која улази у „процес интеграција“ (по некима добровољно, по другима и не баш) губи велик део свог суверенитета (што нарочито важи за мање земље), док заузврат добија прилику да се у „фер плеј“ утакмици „такмичи“ са много развијенијим, супериорнијим економијама. При томе, те привреде су подржане од држава чији је степен суверености у сваком погледу знатно очуванији од онога код новопридошлица у “европски дом народа”. Једна сиромашна и за сурову тржишну игру неприпремљена економија као што је наша у таквој утакмици нема великих шанси. Да, којим случајем, нисмо преживели ратове, бомбардовање и санкције, и да су наши „реформатори“ протеклих година помогли да се привреда бар донекле подигне на ноге, ми бисмо могли говорити о нашим макар малим шансама да на заједничком тржишту Европе Србија и њени грађани просперирају.

Привидни парадокс је да су представници овдашње политичке елите, слушајући ММФ-овске контролоре и њима сагласне еврократе, смањили способност домаће привреде за такмичење на светском тржишту и тако посредно ојачали аргументе економске природе који не говоре у прилог шансама за успех српске привреде при евентуалном чланству у ЕУ. Један од твораца „словеначког привредног чуда“ Јожа Менцингер рекао је да је најважнији савет који може дати да се не слуша ММФ и њихове економске препоруке, а то значи и њима сродне бриселске бирократе.

Оно што је код нас недостајало у читавој причи о приступању ЕУ јесте рационално разумевање наших стратешких интереса, од социјал-економских, демографских, до геополитичких и националних. Протеклих седам година пословично се прескакало дефинисање националног интереса и његово усклађивање са евроинтеграцијама, па се одмах долазило до олаког закључка – „ЕУ је наш циљ и интерес“. Готово нико није размишљао о томе како и којом динамиком улазити у те процесе, које савете и стандарде прихватити и применити одмах, а које касније, и шта нам они доносе, а шта проузрокују краткорочно и дугорочно, тј. колико смо ми при томе у добитку, а колико не. Поставља се питање зашто се код нас не говори о нашем националном интересу, већ само о туђим интересима (ЕУ, Америке или имагинарне „међународне заједнице“). Зашто се око питања користи од ЕУ интеграција није покушало једноставном математиком (колико је то могуће) представити шта колико кошта (у новцу, времену или у суверенитету)? Нико до сада није ни покушао да израчуна колико нас је коштало то што смо до сада беспоговорно слушали налоге и савете бирократа из Брисела, а да нисмо имали у виду да је врло вероватно да уопште и не постанемо чланови ЕУ, или барем да то буде неке далеке „цобеловске“ 2030-и-неке. Ко ће од политичара за десетак година моћи да каже грађанима: “Знате, ми смо изгубили десетине година и милијарде долара сизифовски покушавајући да достигнемо европске стандарде и да прескочимо све постављене препреке, а при томе вам не можемо рећи да ли ћемо и када бити чланови ЕУ.”

Досадашњи “пут у Јевропу” очигледно показује да се на њему често толико срљало, као да смо желели да се покажемо већи европејци од Француза, Немаца или Енглеза. Сетимо се само неодмереног хрљења у реформу школског система у складу са “Болоњом” и проблема које је то проузроковало, док ћемо о последицама тек у будућности моћи да се уверимо. Тренутно се запажа хаотично стање везано за статус мастера у високом школству. Или, рецимо, о томе како смо, и без захтева ЕУ, снизили царине, што је у комбинацији са нереално високим курсом динара довело до привилегованог положаја страних произвођача и трговаца на домаћем тржишту и дестимулације извоза, која је само упропастила овдашње производне потенцијале и за ситне паре ставила их на добош за распродају.

Са друге стране, “ресавско” доношење прописа из обимног европског законодавства не значи и аутоматско побољшање функционисања овдашњег управног и правосудног апарата. Додуше, то је чак једна од реалнијих нада која би и могла да има позитивне ефекте, узимајући у обзир могућности скраћења рокова разних поступака и отварања жалбе вишим, европским знатно ефикаснијим инстанцама, ако би се наши поборници евроинтеграција понашали збиља европски, а не оријентално-коруптивно. Нико од овдашњих заговорника евроинтеграција није рекао да ЕУ на овим просторима, поред прокламација о примени сопствених високих стандарда (чија је примена код нас често прескупа, а резултати проблематични), пре свега занима геополитичко-безбедносна интеграција овог простора и, у оквиру ње, саобраћајно-транспортни интереси, и готово ништа више од тога. Једноставно речено, већ су готово све што им овде „треба“ добили, па стога и немају много мотива да интегришу остатак „западног Балкана“. Овдашње тржиште је одвећ мало за стварно значајна инвестициона улагања, а европски развојни фондови нису ни изблиза они из осамдесетих и раних деведесетих да би, поред подмирења свих интегративних трошкова, омогућили иоле значајан просперитет Србије у оквиру регије западног Балкана. Ко сумња, нека погледа суседство и увери се у каквом је стању нпр. мађарска економија и држава након што је стекла статус пуноправног члана ЕУ, а нарочито какве су перспективе Румуније и Бугарске у окриљу европске породице народа.

СРБИЈА ПОСТАЈЕ НЕ ЕВРОПА ВЕЋ АМЕРИКА – АЛИ ЛАТИНСКА

Досадашњи аматеризам „експерата“, коруптивни и полтронски однос овдашњих политичара и према странцима и према домаћим тајкунима створили су деструктивну спрегу која је онемогућила развој домаћих производних и стваралачких потенцијала. Таква ситуација извесно нас води у (нео)колонијални положај. Са европском дилемом-уценом за вратом, ми заправо улазимо у нешто што пре представља постмодерну окупацију (наспрам „класичније“ у случају Косова и Републике Српске), него нормалну интеграцију, где се са привредом која је распродата у бесцење и која тавори без озбиљне стратешке подршке владе не можемо надати нечему позитивном. Србија тако не постаје Европа, већ све више Америка, али не Северна, већ Латинска.

Уместо у просперитетну евопску привреду, како је идеалистички замишљају евроентузијасти, Србија се претвара у економију „трећег света“ којом доминирају пословно-политички савези на штету и општег националног интереса и животних интереса већине грађана. Сервилан однос према страним центрима моћи и недостатак имунитета према прљавом тајкунском новцу од Србије стварају друштво које чак ни коректније бирократе ЕУ не могу третирати боље него што би третирали неку афричку земљу. Друштво се раслојава на огроман број сиромашних и обесправљених и танак слој новопечених богаташа и њихових помагача, техноменаџера и политичара, док права средња класа постоји готово само у главама њених бивших припадника.

Наде домаће, урбане, а у ствари руиниране средње класе да би евроинтеграцијама нешто просперирали, на чему јашу гласноговорници самопрокламованог “демократског блока”, сваким даном показују се као илузорне. Ми живимо у времену последњег таласа евроилузија, где су оне ослабиле, али још делују на све мањи и мањи проценат популације. Нажалост, то само потврђује спознају да многе идеолошке фатаморгане имају дуги век и тешко се искорењују. Нарочито када политичка елита користи причу о „интеграцијама“ да говори оно што би њена “циљна група” желела да чује.

ПСЕУДОЕВРОПЕЈСТВО „ЕВРОПЉАНА“

Јасно је да свака иоле нормална држава не би пристала да јој се чланство у некој међународној организацији или наднационалној структури условљава прихватањем одузимања дела територије и становништва, поготово не потенцијално и неизвесно чланство. На тако нешто не би пристала ни најсиромашнија афричка држава, а камоли нека са европског континента. И управо ту се и крије “трик ума” – они који заиста баштине европске традиције националне и демократске државе, националне културе, патриотизма и законитог поретка би, по дефиницији, били против овакве уцене, док они који на њих пристају не би могли носити „европејско“ обележје. Код нас се догодила управо таква замена теза – европејци су наводно они који пристају на ампутацију дела земље и који би ту националну, историјску, моралну и сваку другу неправду толерисали, док се они који бране европске вредности (национална држава, култура, правни поредак…) од агресивне мањине представљају као антиевропејци и ретроградне снаге, који – да апсурд буде већи – ћутке толеришу такву медијску манипулацију од псеудоевропљана.

Псеудоевропски медији говоре нам како су проказани патриоти „везали своју судбину за Косово“ као да је реч о неком другом народу и некој другој држави, као да су они апатриди у својој земљи. Косово данас представља основну линију политичке поделе која ће многе ствари у Србији учинити јаснијим. Ако је до сада политика “и Косово и ЕУ” била наивна, након јасних гласова из Вашингтона, Лондона, Париза, па и Берлина, она постаје неодржива и представља или завлачење главе у песак, или политички цинизам. У оба случаја политички је штетна, јер је питање колико створена медијска слика може да одржава такву илузију (или цинизам) и да се продаје јавности као реална. Иза промотера овакве политике стоје медији, маркетиншке организације и део урбане елите која жели да верује у оно што јој се говори. Време оваквих идеологизованих догми пролази, као и политика која на њенима темељима делује похабано.

Како се то прелама на домаћу политичку сцену? Председник Тадић због неодрживости те позиције „и Косово и ЕУ“ више не зна шта ће у овом тренутку са Косовом и односом према њему, па се стиче утисак да би најрадије све то преспавао или прескочио (што можда и успе), док Коштуница, ако у скупштини и изван ње настави са чврстом “одбраном Косова” не може више назад, јер би тако себе политички маргинализовао. Николићу је, чини се, најлакше јер нема шта да изгуби. Све у свему, са кулминацијом косовске кризе тестираће се не само „европска позиција“ Тадића, већ и „европски патриотизам“ Коштунице и Николића, пре свега његова доследност и озбиљност. У најширим слојевима српског друштва постоји јасна свест о томе да смо мали и слаби, и да не можемо више да се отворено боримо против великих и моћних. Ипак, сасвим је друга ствар рећи да зарад Тамо-Некаквог-Косова нећемо да угрозимо нашу Европску Будућност, што нам се путем медија стално предочава. Србија је данас мали балкански Давид који се бори против глобалног Голијата са малим шансама на успех. Међутим, сигурно нам није потребно да нам неко говори да ни не смемо да се боримо јер тиме, наводно, „хулимо на светињу“ Споразума о стабилизацији и придруживању. Што је пуно, пуно је, и тешко да овај народ сада када ствари постају очигледније, то може да прогута. „Шенгенске олакшице“ као европску шаргарепу могу да прогутају само припадници малобројне елите и они који идеолошки инфантилно гледају на „укључивање у светске токове“. Стога, ако европска уцена не представља крај „европске приче“ у Србији, она сигурно представља почетак краја једне вишегодишње евроилузије.

Објављено на сајту Нове српске политичке мисли, 4. јануара 2008. године

preuzeto sa sajta: DveriSrpske.com