Eva klonirana, a Adam dizajniran

Dok traju polemike o tome da li su rođeni prvi ljudski klonovi, ili su u pitanju samo laži u službi marketinga pojedinih naučnika i laboratorija, skoro neopaženo prolaze dokazani uspesi u dizajniranju potomstva. Eva, navodno prva klonirana beba, još uvek nije srela Adama, rođenog u avgustu 2000. godine. Adam je jedinstven po tome što su roditelji sami odabrali gene koje žele da poseduje njihov sin i koje je doktor Jurij Verlinski iz Instituta za reproduktivnu genetiku u Čikagu "ugradio" u embrion koji se zatim normalno razvijao u majčinom telu.

Bračni par Džek i Liza Neš, Adamovi roditelji, ima i ćerku Moli, koja je patila od teškog genetskog oboljenja koje pogađa imuni sistem. Moli je sa šest meseci bila praktično osuđena na smrt. Roditelji su se obratili genetičarima u Čikagu, koji su pribegli oplodnji in vitro i "proizveli" više embriona, od kojih je izabran onaj koji nije imao Moline gene odgovorne za bolest. Kriterijum odabira bila je i "kompatibilnost" u smislu presađivanja ćelija. Odabrani zametak je implantiran i dečak Adam rođen je 29. avgusta. Mesec dana kasnije, njegove ćelije iz pupčane vrpce presađene su oboleloj devojčici.

Nova tehnika omogućila je Moli da ima čak 90% veće šanse da preživi, a primenjeni postupak otvorio je mogućnosti sprečavanja smrtonosnih bolesti putem presađivanja zdravih ćelija. Na ovaj način mogle bi se tretirati i neke neizlečive bolesti kao što su rak ili neki oblici leukemije.

Mogućnost odabira željenih gena, a samim tim i osobina potomstva, provocira mnoga pitanja i polemike slične onima koje se tiču kloniranja. Stvaranje dece sa fotografskim pamćenjem ili imune na određene bolesti, dizajniranje potomstva uopšte, ma koliko privlačno izgledalo, može dovesti do sasvim novog stava prema ljudskoj vrsti, do promene prirode reprodukcije i odnosa roditelj-dete. Ipak, postupak genske terapije ne treba u potpunosti odbaciti, tvrde udruženja roditelja koji ukazuju na činjenicu da bi buduće mame i tate sigurno volele da izbegnu pojavu naslednih bolesti kod svoje dece.

U maju 2001. godine postignut je još jedan uspeh na tom polju. Tada je u Institutu za reproduktivnu medicinu u Nju Džerziju rođeno 30 genetski modifikovanih beba u okviru eksperimentalnog programa za rešavanje problema neplodnosti žena. Kod dve bebe koje su nastale korišćenjem nove tehnike registrovani su i geni koji ne pripadaju ni ocu ni majci, već trećoj osobi, koja je imala ulogu donatora. Primenjeni metod podrazumeva da se u jajnu ćeliju žene koja pati od steriliteta unese genetski materijal žene koja je potpuno zdrava. Oplodnjom ovako "poboljšane" jajne ćelije nastaje embrion, a zatim se rađa dete u čijoj se DNA nalaze geni dveju majki i oca.

Tim naučnika pošao je od saznanja da važnu ulogu u neplodnosti imaju mitohondrije, male strukture koje sadrže gene i "plivaju" u ćelijskoj citoplazmi. Defekti u ovim strukturama dovode do steriliteta, a unošenje genskog materijala iz zdravih mitohondrija druge žene pokazalo je da je ovakva teza ispravna. Posle svega, javnost postavlja mnoga etička pitanja, a naučnici upozoravaju na to da su posledice genetske modifikacije nepredvidive i da nauka poseduje sredstva za modifikaciju i kloniranje ljudi, ali ne i kompletno znanje koje bi otklonilo svaki rizik. Mitohondrije su u ćeliji odgovorne za proizvodnju energije; pitanje je kako će se razvijati deca sa mitohondrijama koje sadrže gene dveju majki i kakve bi posledice to moglo imati.