život je svetinja sam po sebi al ljudi to nisu u stanju da prihvate...

Sve sto zoves "svetinjom" je produkt tvog ego pogleda na svet. Ako je zivot svetinja onda je smrt profanost a Bog nikada nije odvojim materijalnu smrt od materijalnog zivota jer su i jedno i drugo deo samo jedne te iste prolazne iluzije. Smrt ne postoji niti je ikada postojala osim u nasim glavama. Zbog straha od smrti mi smo proglasili zivot svetim - a realnost je cesto sasvim suprotna. Koliko ljudi od svog zivota pravi profanost tako da im smrt dodje kao najveca svetinja i nagrada.

  A ti nemaš ego pa ti je svejedno da li će sutra da te pregazi auto ili ne...




 
Rođenje i smrt su sastavni dijelovi života.

Život je za mene dragocjenost. Niko nije sam napravio svoj ovozemaljski život dok je bio u zagrobnom svijetu i omogućio da se rodi, već nam je to dato. Ono što nam je dato dužni smo da čuvamo       

 

Ma ljudi "Svi smo mi već mrtvi, samo se sahranjujemo redom".

А да ли ико размишља са гледишта да неизлечив болесник везује целу породицу која трпи и емотивно и економски и ко зна још како. Да ли је у реду цео живот подредити таквом болеснику и дати силне хиљаде евра за лечење некога ко не може да се излечи, и тиме угрозити право на нормалан живот остатку породице, или, на пример, деци или унуцима таквог болесника стан? Па ја бих први пристао да ме убију (или да ми надохват руке оставе средство да се убијем), уместо да гледам како људи које волим, и који ме воле, пате и трпе због мене.

Уосталом, ако човека нико не пита хоће ли да се роди или неће, оставите му бар прилику да достојанствено умре. Самоубиство осуђујем ако је чин слабе воље или нервног растројства. Али, ако је свестан чин, са разумним разлогом и потпуним схватањем последица које из њега произилазе, тада самоубиство (или милосрдно убиство) сматрам чином храбрости, па чак и нужности.

Не заступам тезу да породица треба да донесе одлуку о животу или смрти ближњег. Ту могло доћи до силних злоупотреба. Заступам тезу да особа која болује од неизлечиве болести сама треба да донесе одлуку да оде.

Zivot je svetinja dok ima funkciju, kada se svede samo na biolosko bitisanje, cemu zivot? Radi ispunjavanja neke religijske birokratije? Valjda svaka religija zivot smatra jednom fazom?

Upravo tako - apsolutno mi je sve jedno niti razmisljam o tome - ipak to ne znaci da nemam ego samo znaci da ne zelim da prihvatim strah od smrti kao nacin zivota. Smrt nije tabu - tacnije ne bi trebalo da bude - razmisljanje o smrti dovodi do razmisljanja o smislu zivota a to vodi kao oslobodjenju. Dok postoji tabu smrti ne postoji razumevanje smisla zivota.

   bravo panini 
 to ne moze da shvati neko ko nije doziveo. i nedaj boze da dozivi.

Nemora niko da plaća hiljade Evre na lečenje,niti moramo nekog da ubijemo jer je teško bolestan.Kada mi nebudemo mogli kupovati lekove čovek lepo umre prirodnom smrću i gotovo.Zašto mi moramo ubiti čoveka.Tkođe ako već neko toliko pati da mu nije do života,pa dovoljno da prestane da jede i eto za nekoliko dana u miru umre bez da bude na savesti nekom.Kada nekom nešto boli toliko da pati,ni nemože da jede,samo treba sve prepustiti prirodi a ne da izigravamo dželata.
Upravo tako.Ako saam odlučio,saam može i da odbije lekove koji više produžavaju patnju nego život i eto čoveku će priroda sama pomoći da dođe do smrti.