hvala

Preživela sam već smrt voljene osobe, i tokom dugog bolovanja sve sam manje i manje imala snage da gledam kako se muči.
Naravno da sam verovala, naravno da sam se nadala, pa ko normalan ne bi...ali sam, u dubini duše ipak znala da je kraj neminovan, jer to što je taj čovek preživeo, ne bih poželela ni najgorem neprijatelju.
A lekari kao lekari, jedan dan stanje stabilno, drugi dan na ivici života. Bolelo je, nije da nije.
Ta voljena osoba, nešto malo pred smrt mi je rekla: "Ako više ne budem mogao da jedem kao čovek, a ne na cevčicu, ako izgubim razum i ne prepoznam ćerku i suprugu...sam ću izvaditi iglu iz vene...ovo nije život, ovo je gore od smrti". Naravno da nisam ostala ravnodušna na njegove reči, i ma kako bolno bilo za prihvatiti, shvatila sam da u kakvoj je agoniji taj čovek kojeg sam toliko volela.
Kada je umro, samo sam sklopila oči i rekla...Bože, hvala ti što si ga uzeo i skratio mu muke.
Taj čovek je bio moj rođeni otac, i možda će ovo zvučati grozno i mnogi će me od vas pljuvati i osporavati, ali sam lakše pregrmela njegovu smrt, nego 3 godine agonije od života. I ne samo zato što smo majka i ja patile, nego zbog njega, sebičnosti u meni nije bilo ni trunke.
I sada, posle 4 godine, volela bih kada bi se doneo zakon, da svi bolesnici, koji su u terminalnoj fazi neke bolesti, i za koje se zna da je neće preboleti, treba da izraze svoju želju, da li žele da ih održavaju na veštačkim plućima ili da im skrate muke.
Navodila sam u postu Boga, i sada ćete verovatno pitati kakva sam ja Hrišćanka kada ovako razmišljam. O tome ću pisati na drugoj temi.
Ali jedno znam zasigurno. Ako ikada dođem u takvu situaciju da se razbolim i da znam da neću ozdraviti (a bolesnik to uvek zna i oseća, bolje od svih lekara), želim eutanaziju, jer život biljke može da bude bezbolan, ali to nije život.
I te priče da se ljudi posle niza godina bude iz kome...da li ste se ikada zapitali kakav je njegov život posle toga, jer mozak mu više sigurno ne funkcioniše kao da se ništa nije desilo, a procenat smrtnosti nakon duge kome je ogroman, a smrt nastupa skoro odmah.

Ok, ali ajd ovako. Pitanje je, ako se pod uticajem bolesti menja i svest, da li je i razmisljanje te osobe drugacije? Koliko joj se moze verovati da to zaista zeli ?
I testament pocinje sa :" Ja taj i taj pri cistoj svesti ..." Koliko je toj osobi cista svest ? Koliko je sposobna u rasudjivanju ?
Drugo, ako je zivot nesto najvrednije, ko ga moze oduzeti, pa to bilo i na molbu pacenika? Raznoraznih je muka u svetu. Sta bi bilo kada bi somalijcima, koji su od gladi jednom nogom u grobu, dozvolili eutanziju ? Da li bi neko od njih to zatrazio ? Pogledaj snimke, da li neko trazi to ili pokusava da se ubije ?
Pitajte lovce. Pogode zeca, raznesu mu zadnji deo tela, on se i dalje na prednjim nogama vuce pokusavajuci da pobegne u neki zbun. Jeli on to nema svesnost, moc razmisljanja, da je gotovo, i da je bolje prekratiti muke ? Ne to je osnovni instikt za samoodrzanjem.
Postoji i verzija, da je ceo zivot lekcija. I da svako mora proci tu lekciju. Ako u skoli djak ne savlada gradivo, on se vraca u isti razred. Da li bi rizikovali da nekog osudite da se vrati na doskolovanje ?
Mali milion moralnih i zivotnih pitanja je tu. Ako smo do sada vrednovali zivot kao nesto najvece i najsavrsenije, da li mu time umanjujemo vrednost?

Lightsoft, potpuno se slazem sa tobom sto se tice nagona za prezivljavanje. Ja nisam prosao trening prezivljavanja, ali ljudi koji jesu pricaju o potpunoj promeni svesti, percepcije. Moram ipak primetiti da je u tom covek kao jedinka okrenut jednoj stvari u koju veruje i za koju se bori i to je nesto sto mu je najvrednije.

I osobe obolele od teskih kancera su vrlo cesto do zadnjeg trenutka ubedjene u izlacenje. I bore se, i to treba postovati i pruziti im podrsku.

Ali ako je covek izgubio nadu i realni pokazatelji upucuju da mu nema spasa mislim da se ne treba lagati.

Lighsoft-post ti je odličan..
  Neznam,lomim se oko ispravnosti eutanazije ali sam za ako ne ko pati jako i nema mu spasa.Bol je užasna stvar i ako je neizlečiva bol i ne samo bolest ,onda jesam za eutanaziju ako je osoba svesno zatraži uz prisustvo psihologa i bližnjih.

A ako bola nema, a sve vitalne funkcije se održavaju na aparatima (znači da ta osoba bez aparata ne može da preživi ni 5 min?)....istina je da je svaki bol izdržljiv...ali...ne bih sad da pišem o detaljim očeve bolesti...nije ni rak, ni bilo šta slično.....on je, jednostavno hteo da umre, jer kao bivši sportista, ostao je bez noge, posle dugog ubeđivanja lekara da to mora da se uradi (to je trajalo 2 godine).
Ja sam ga poznavala, i ja znam kakak je on pakao proživljavao, i znala sam da želi da umre. To me je ubijalo...ali jednostavno, nisam čak ni ja, kao ćerka mezimica, uspela da ga održim. Tužno je sve to...ali opet ponavljam, ako mi se ikada bude desilo da me veštački drže u životu, želim eutanaziju.

 Slobodna volja je nešto najsvetije i mrzim zakone koji koče te prirodne stvari kod čoveka.
Svako ko zatraži svesno i slobodnom voljom eutanaziju i pod teškim je pritiskom treba mu ispuniti želju.Eutanazija je bezbolna smrt,spas za ljude koji umiru u najvećim mukama.
Tarantulice,moje saučešće za oca.

Konačno da je neko skontao poentu mog posta...nisam ja nikakav Gebels, da smatram da svakog bolesnog treba usmrtiti...jednostavno, trebalo bi da se donese zakon, gde će svako moći da odluči, dok je još uvek zdrav i svestan, da li, u slučaju teške i nezlečive bolesti, kao i vegetiranja, želi eutanaziju ili ne. Jednostavno.

.....ma shvatam te nema tu sta da se puno misli.....zna se kada covjek stvarno nema nikakve sanse da prezivi samo je pitanje kad ce i kako umrijeti!!!

A ja ne želim više ikada da vidim ono čega sam se nagledala, i ne želim da, ne daj Bože, živim na aparatima. Svaki bol ću preživeti, kukavica nisam, ali da budem biljka koja ne ume da misli, govori i gleda...to nikako. Ako mi je već suđeno da bude tako, onda switch off i kraj.