Yap! Što?

Zato sto tamo Siemens pravi vetrogeneratore.
Ako ne budemo doneli zakon o alternativnoj energiji, ako ne budemo resili privatnu proizvodnju struje ako... ako... sutra ce ti Svaba staviti u vojvodini i na kopaoniku te vetrogeneratore i prodavati tvoj vetar.
Majku im nacisticku, treba ga ubiti zato sto smo i glupi. Nemamo vremena da napravimo motor koji cemo dici na neku visinu i skupljati struju.
Teska tehnilogija, ali mi nemamo vremena od prodaje NIS-a. Pravimo od energeticara popa, od atleticara energeticara, a niko ne razmislja koliko je to vazno.To je samo par procenata, ali ima drugih tehnologija sa kojima ce nam sisati krv, budemo li glupi i ne nauciti neke balvane da se Srbija nalazi u evropi. Osnovnu geografiju.

Pa kad je krenula ta proizvodnja, veruj mi da smo se svi nadali da će nam doneti neki boljitak...ok, mnogo ljudi se zaposlilo...ali mi ništa ne znamo da iskoristimo...vratićemo sve Švabama, a oni će nama da ih prodaju. Bizarno ali istinito.

Da ali veruj mi da imamo sve ama bas sve da mi to prozvodimo, montiramo i ubiremo struju.
Odlivci Kikinda, generatori Subotica, propeleri  Odzaci ili Becej, automatska regulacoija Novi Sad, Beograd.
Projekte, instituta koliko hoces. Samo da se krene sa studijama vec postojecih meteoroloskih izvestaja i merenjima po uzorcima na razlicite visine.
Veruj mi da svabe imaju bolje informacije od nas o tim podacima, kao i gotove projekte. To je zalosno.

Срећа у нашу власт која неће дозволити да нас којекакве фирме из ЕУ искоришћавају,зато немогу да дочекам нове изборе да им се продужи мандат.

Prava informacija u pravo vreme je najvažnija stvar za uspeh!

Ulazak u EU je opasan zbog:

• Uništavanja nacionalnog suvereniteta, kao i duhovnog i kulturnog identiteta države koja stupa u EU.

• Stupanje u EU novih država obavezno donosi krajnje negativne posledice za ekonomiju i ekonomsku nezavisnost nove države članice.

• „Širenje EU na Istok” inicirano je uglavnom od strane Nemačke i predstavlja savremenu varijantu stare nemačke antislovenske politike „Drang nah Osten”.

• EU ne može izdržati broj od 27 država-članica koje su izrazito različite u ekonomskom, socijalnom i posebno kulturno-civilizacijskom smislu, i pretvoriće se u krajnje neefikasnu organizaciju.


Evroskepticima u EU ne dozvoljavaju da nastupaju na vodećim televizijama, slušanim radijima i u čitanim novinama, čime se ograničavaju u propagiranju svojih ideja i ciljeva. Ovaj naoko malo važan detalj otkriva, zapravo, šta se valja iza brega ove (medijske) podvale. Naime, ako se analiziraju iskustva onih država koje su (prevarom) namamljene u EU, dolazimo do zanimljivih saznanja. Na primer:


• Javno mnjenje zemlje kandidata medijski se krajnje jednostrano obrađuje, tj. da uvek glasa za ulazak u EU, a nikad suprotno, ili za neku treću ideju;

• EU daje novac državi-kandidatu da plati medijsku kampanju za ulazak u EU kojom se isključivo propagiraju prednosti članstva u EU, ali ne i nedostaci. Ovo na izvanredan način govori kome više odgovara „proširenje”, zemlji kandidatu ili EU;

• EU državi-kandidatu daje novac za organizaciju različitih manifestacija i priredbi koje propagiraju istu ideju i vrednosti kao i mediji;

• EU dodeljuje (putem donacija i sl.) velike sume novca onim društvenim subjektima koji očekuju od članstva u EU komercijalnu korist (u cilju potvrđivanja tih očekivanja);

• Preduzećima se dodeljuju donacije da preko „evromuzike” priređuju zabave, priredbe i slično, u cilju reklamiranja EU, ali i sebe;

• Dodeljuje se poseban novac raznim ustanovama, školama, udruženjima umetnika, pisaca i sl., ali samo pod uslovom da oni, za uzvrat, raspisuju konkurse na temu EU (ili na drugi način propagiraju ulazak svoje države u EU), a pobednicima na tim konkursima, priredbama i sl. dodeljuju se velike nagrade i pokloni, čime se dodatno stvara euforija oko ulaska u EU;


• Značajan broj novoprimljenih država obraća se nacionalnim ustavnim sudovima tužbama da proces pridruživanja EU nije tekao po Ustavu. Kao razlozi se navode nepravedna podela novca za kampanju, odnosno to što se novac deli samo onima koji su „za” ulazak u EU, a ne i onima koji su „protiv”.

    Možemo, dakle, zapaziti da u propagiranju ulaska pojedinih država u EU postoje očigledne greške, odnosno izbegavanje racionalne rasprave sa evrooptimistima i evroskepticima kroz unošenje emocionalnog faktora (na primer, ko nije za EU, taj je protiv svoje države). Nabrojimo neke  samo nekoliko iz mnoštva tih zastranjivanja koja daju potpuno krivu sliku, odnosno stereotip da je EU obećana zemlja. To su:

• Kritičare ulaska svoje države u EU niko ne plaća i ne pomaže, naprotiv, mnogo im se odmaže kroz različita onemogućavanja i diskvalifikacije,

• Diskusija o alternativama Evropskoj uniji uopšte nema, a odsustvuje i kritički pogled na stanje u EU, kao i na perspektive ove naddržave,

• Nema iznošenja jasne vizije o budućnosti EU, odnosno da li će to biti federacija, konfederacija ili građanska država u kojoj nacionalno više nema šta da traži i gde vlada jedan jezik, jedna valuta, jedna vojska, itd.


Kada se neka država „vrbuje” da uđe u EU, obećava joj se 20 odsto od nacionalnog dohotka EU, ali ta cifra je ista od početka, kada je Unija imala pet članica, pa deset i sada sa preko 20. Tako, dobijeni novac ne samo da nije isti za na primer šestu u dvadesetu članicu, nego se ispostavlja sasvim obrnuta stvarnost — da država kandidat daje novac EU! Na primer, Litvanija je po ulasku u EU bila u obavezi da kupi robe u vrednosti od 3,6 miliona lita, a dobila je pomoć od 2,8 miliona lita, znači 0,8 miliona lita (1 lit=0,7 evra) dala je Evropskoj uniji.

Ulazak u EU znači povećanu korupciju. Prvo se, naravno, korumpiraju politički predstavnici države-članice u Evropskom parlamentu. Na primer, plata evro-poslanika je 3.000 evra, plus 17.000 evra za plaćanje ličnih pomoćnika, savetnika i usluga. Svaka zemlja ima od 50 do 100 predstavnika (neke i manje), te je lako zaključiti da u onim državama gde su prosečne plate oko 250 evra poslanici neće predstavljati svoje sunarodnike, nego interese EU, odnosno velikih korporacija i oligarha Evrope. Pored toga, važno je napomenuti, sva istraživanja pokazuju da stupanjem jedne države u EU drastično poraste kriminal (krađe, ubistva, pljačke, prostitucija, pedofilija, silovanja, trgovina belim robljem, maloletnička delikvencija, trgovina ljudskim organima...)

    Ulazak u EU praćen je i povećanjem cena (uglavnom za dva puta). Naime, cene u pribaltičkim državama, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, itd., bile su samo 52 posto od evropskih. Drugim rečima, ako je neki proizvod u EU koštao 100 evra, u Estoniji je koštao 52 evra.
Istovremeno, evropski činovnici pred referendum o stupanju u EU obično „mantraju” sledeću uspavanku: „Cene neće rasti, a ako i budu, onda će prvo porasti plate i penzije, pa tek onda cene!” Dabome, uvek su slagali.
    Poseban problem su poljoprivreda i seljaci koji su, u svakoj novoprimljenoj državi, praktično uništeni. Naime, EU ima sistem subvencija vlastite poljoprivrede koji je veći oko šest i po puta od svih poznatih u svetu, a tako nešto ne mogu da postignu druge države. To znači potpuno uništavanje poljoprivrede i sela svugde van polja subvencionisanja.
    U Finskoj po stupanju u EU više od 5.000 seljaka je bankrotiralo. Da bi preživeli, morali su da rade kao sluge, nekvalifikovani radnici i slično. Ipak, čak ni tako nisu mogli da prežive, pa su noću obrađivali svoje farme. U medijima su ih nazvali „farmeri mesečeve svetlosti”, a stručnjaci podsećaju da je ovakva situacija bila pre 700 godina kod nekih država koje su bile okupirane od Nemaca.
    Irska je po prijemu u EU doživela strahovitu krizu, kakvu nije imala u svojoj istoriji. Bukvalno svi Irci koji su imali završen fakultet otišli su trbuhom za kruhom.
    Jedno od brojnih pitanja koja se skrivaju od javnosti jeste tzv. dužnička kriza. Naime, sve novoprimljene države u EU morale su da se zaduže kod određenih banaka, a to je rađeno preko korumpiranja lokalnih političara. Ovo dovodi do smešnih situacija da, na primer, malena Slovenija sa nepuna dva miliona stanovnika duguje 20 milijardi evra  a bivša SFR Jugoslavija, sa 22 miliona stanovnika, dugovala je „samo” 22 milijarde dolara. Istim stazama ide i Poljska koja se prezadužila, zatim Bugarska, Rumunija, Srbija, itd. itd. Ko će ovu omču skinuti sa vrata srednjoevropskih i balkanskih država?
    Interesantno je da domaći političari, uz pomoć činovnika iz EU, serviraju priču da ulazak u ovu naddržavnu tvorevinu znači ekonomski prosperitet! Ovo je apsolutno netačno. Naime, EU zemlji kandidatu nudi „povećanu stabilnost i ubrzan institucionalni razvoj”.9 Prevedeno na običan jezik, to znači samo da ona zemlja koja uđe u EU neće, poput bivše Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, biti teritorijalno razorena i podeljena, odnosno pridodata nekoj susednoj državi.

Pa sad, ne mogu reći da se ne slažem sa svime gorenapisanim...u suštini, i ja tako razmišljam...a zamislite, nisam radikal

Nemora covek biti radikal vec misleći Srbin, koji ljubi svoju zemlju,:
duboko svesni svega ovoga, kao i veći deo naroda srpskog, znaju da smo pred Bogom, sobom, precima i potomstvom, ali i pred svagdašnjim požrtvovanim - sudbinski vezanim saveznicima, dužni da svoje pravo branimo istrajno, celovito i do kraja, svim od Boga, a ne od neprijatelja dopuštenim sredstvima.

Znaju i šta ne smemo činiti:
* nikada ne smemo stupiti u društvo u koje naša braća i najiskreniji prijatelji nisu dobrodošli,
* ne smemo dopustiti da nam neprijatelji biraju prijatelje, ne smemo biti saveznici sopstvenih neprijatelja, koji su istovremeno neprijatelji naše braće, saveznika i prijatelja,
* ne možemo težiti jednakoj poziciji u odnosu na saveznike i protivnike, jer linija između njih nije fizički prostor - već fikcija i biti tu - znači ne biti nigde.

Srbija, koja je ustala i koja zna, moraće da se o ovome dogovori sa Srbijom koja još veruje da je naš dalji pad zaslužen i neizbežan i da ga je bolje dočekati na kolenima,spustenih gaca

To što sam izjavila da nisam radikal nije bilo upućeno tebi ljubac, nego nekim zatucanim ljudima....prepoznaće se kanda.