samo vi budite budale i robovi. a drugi ce da uzivaju na vasoj muci. Budite kao sav normalan svijet.

civilizovan zivot?!
-па људи све нецивилизоване ствари су дошле са запада и >европе<! секте, дрога, сида, корупција..., СВЕ је то дошло из њиховог >цивилизованог< свијета!

>demokratsko< društvo?!!

normalni svijet? 
-jel normalno biti rob?


za vrijeme slobe bilo je sigurno bolje, bilo je 100 puta bolje! Da li je normalno prodavati drzavnu imovinu, nekoliko kompanija koje su stubovi drzavne ekonomije za sitne pare (na primjer sartid za 23miliona ako je prava vrijednos 600 miliona)? Ili podizati ovolike kredite (Srbija je duzna 7milijardi evra)?
Bez ikakvog razloga ukidaju radio glas crkve ili bk televiziju a onom antisrpskom b-92 i drugim seljackim medijima nista! Srbin u svojoj zemlji ne moze biti srbin! Strane banke nicu kao gljive poslije kiše umjesto novih fabrika! Da li je to normalno? Korupcija na svakom koraku!  sve je to došlo dolaskom >DEMOKRATIJE< posle oktobra 2000.!

Imam prijatelja u italiji (nas covjek), kaze od kada je dosao evro cijene im otisle 2puta, srozao se zivotni standard nenormalno.
u sloveniji znam bracni par(nemaju djece) rade stalno i bude im jedva za osnovne ljudske potrebe, prelaze granicu da bi kupovali hranu i jedva ustedjeli koju paru. Tako stvari stoje u normalnom civilizovanom i demokratskom svijetu.


Zašto je kreirana EU? Biće vam jasno kada pročitate ovaj tekst.

ZA KOGA RADITE?

Zamislite da vam na vrata stana dodje neki Gospodin X. Traži od vas da mu prodate sav nameštaj i sve u stanu što imate.
Gluposti! Ne pada vam na pamet da bilo šta prodajete. Ko je njega uopšte zvao? Izbacujete ga napolje. Ali gospodin X vadi pištolj. Insistira. Daje i ponudu -
30 000 evra - za sve.
Šokirani ste. Pa to sve ne vredi ni 3000 evra. On je lud! Ali, on ima i pištolj i novac. I vi pristajete, šta drugo. On vas isplaćuje i nosi sav nameštaj. Vi stojite sa novcem u rukama shvatajući da ste samo pristajući na ucenu zaradili čak 27 000 evra. Pa, vi ste zapravo dobitnik!
Odmah odlazite u obližnju prodavnicu nameštaja. Za te pare kupićete i bolji i lepši nameštaj. Ali, taman kada ste zakoračili u radnju cene su vrtoglavo skočile. Onih 27 000 evra jedva mogu da vam pokruju kupovinu najnužnijeg - kreveta, stolica, frižidera, šporeta, televizora.
Tražite drugu prodavnicu. Neverovatno! U svim radnjama nameštaja promenjene cene. Preko noći. Kao da su svi saznali da imate 27 000 evra i da hoćete da pazarite nameštaj.
Ali, kako ćete živeti bez najnužnijeg? Ne ostaje vam drugo, nego da kupite po toj ceni.
Nema veze. Važno je da ste ostali živi i zdravi. Zaradićete za ostalo.
Ali, već sutradan vam se dogadja maler. Neko je preko noći vaš automobil na parkingu demolirao tako da ga više ne možete voziti. A bez auta ne možete da radite, jer ste taksista.
Šta ćete bez kola? Dok se čupate za kosu, pre nego što dodje policija, prilazi vam isti onaj Gospodin X. Ovog puta bez oružja. Veoma je fin, teši vas, razume. Može da vam pomogne. Daće vam odmah 10 000 evra, na ruke. Dug ćete mu otplaćivati mesečno, - pet godina. Kamata je mala. Samo za prijatelje. Neka bude 10% za godinu dana. Računate. To vam se isplati. Praktično ćete mu svakog meseca davati 40% zarade. Ali to je samo pet godina. Naravno, ako ne otplatite on će uzeti vaš auto. To je garancija. Gospodin X već ima spreman ugovor. Vešt čovek. Potpisujete. Na njegov pištolj ste već zaboravili od silne muke.
A, da! Gospodin X vas savetuje da ne naplaćujete osiguranje od auta. Prepustite to njemu. Dok se izvrši istraga, utvrdi kako je i čijom krivicom nastala šteta, dobićete možda tek za godinu dana jedva 500 evra. Vaš auto inače nije vredeo više od 2000. Naravno, vama za utehu gospodin X daće vam i 300 evra pride, onako na ruke. Da vam se nadje. To je mala donacija. Što da ne? Odustajete od osiguranja.
Nije prošlo ni mesec dana, kada vas zatiče nova neočekivana nesreća. Vaše dete je obolelo od neke retke bolesti. Čudna bolest, teška. Lek postoji, kažu lekari, ali samo u inostranstvu. Tretman bi vas na privatnoj klinici preko Atlantika koštao bar 50 000 dolara. Šokirani ste, ali dete je u pitanju. Dok hodate izbezumljeni, očajni, grozničavo razmišljate o Gospodinu X. Kako bi ste sada voleli da ga sretnete. Bez obzira na sve, on bi vam možda mogao pomoći, koliko košta da košta. Radićete, otplaćivati... Čitav život ako treba, samo da spasite dete...
I zaista srećete ga. "Slučajno" je naišao. Pričate mu svoj problem. On razume. Naravno da će vam pomoći. Ljudi smo, tu smo da se pomažemo. Koliko vam novca treba? Samo 50 000 dolara? Možda da uzmete 100 000 , 200 000 ili čak milion dolara? Može i 5 miliona, deset , milijarda. Može sve. Hoćete na račun u banci, keš na ruke? Samo kažite i potpišite ugovor.
Ali ko je Gospodin X? Odakle mu tolike pare?
Naravno da je Gospodin X bankar, to ste shvatili. Ali odakle izvlači toliki novac, nije vam jasno.
E, da bi vam to bilo jasno, pogledajmo šta je zapravo novac.

NOVCA IMA U IZOBILJU

Novac je zamena za neku vrednost, ali sam po sebi nije vrednost. Kažemo da neko vredi onoliko koliko ima novca. Na žalost, to nije tačno, jer neko novac može imati, a da ne poseduje nikakve vredosti koje se tim novcem mere. Na primer, neko na tržištu proda svoju robu ili svoj rad i zameni je za novac, a neko može novac da dobije, kao poklon ili da ga ukrade. Za taj novac on nije razmenio nikakvu vrednost.
Šta je vrednost? To je ono u čemu je sadržan neki rad i materijal i što se na tržištu razmenjuje za drugu robu. Sam novac je papir koji se ne može ni jesti ni obući. On se samo može zameniti za ono što vam je potrebno - hrana, automobil, gradjevinski materijal...

Kako je u razmeni velikih količina robe fizički nemoguće nositi sa sobom svu robu, trgovci su odavno došli na ideju da vrednost robe iskazuju nečim lakšim za nošenje. U početku je to bilo zlato, ali je i ono postalo u trgovini većim vrednostima preteško i opasno za nošenje. Tako su trgovci počeli zlato da deponuju kod zlatara, a ovaj im je na taj deponovani iznos izdavao papirnatu priznanicu. Vremenom su ljudi sve više baratali priznanicama, pa je zlato sve duže stajalo kod zlatara u sefu. Za to čuvanje zlatar je naplaćivao neki mali iznos. Uočivši da se u trgovini čak 90 % transakcija obavlja papirima i da zlato trgovaca stoji deponovano mesecima, pa i godinama, zlatari su došli na ideju da počnu da ga na odredjeno vreme iznajmljuju (uz malu kamatu naravno) ili prodaju onima kojima je bilo potrebno.
Bio je te početak bankarstva, koje je funkcionisalo na principu zlatarevog rizika. Naime zlatar je pretpostavio da se neće dogoditi da svi oni koji su deponovali kod njega zlato, istog dana dodju da svoje zlato podignu.
Naravno, količina zlata ili papirnatih priznanica kojima se merila vrednost robe bila je rezultat opšetg prihvatanja takvog načina razmene robe. Za to je garanciju davao vladar u državi ili gospodar poseda, odnosno centralna banka. Ukupna vrednost dobara u čitavoj državi merila se odredjenom količinom zlata. Kada je za zlato izdavana papirnata priznanica, vladar je garantovao pečatom da se sa takvom priznanicom može kupiti odredjena količina robe.
Ali, jednog dana je neki mudri bankar rešio da izda lažnu priznanicu. Zparavo je na istu količinu deponovanog zlata, počeo da izdaje više priznanica, računajući naravno da pravi vlasnik zlata neće još doći. Za izdate priznanice bez stvarnog pokrića, zlatar je naplaćivao svoju sitnu proviziju.
Tog trenutka je zlatar kreirao zamenu za vrednost koje nije bilo, odnosno stvorio ju je - IZ NIČEGA. Ovo je, naravno, bila prevara, ali na toj prevari i danas legitimno posluju i sve banke sveta.
Šta se dogadja kada odete u banku po kredit od 100 000 evra? Banka vam jednostavno na račun upiše 100 000 evra. I to je sve. Taj novac ni od koga nije uzet da bi bio dat vama, iza tog novca ne stoji ničiji rad, ničija roba, ničije zlato, več je taj novac jednostavno izmišljen- KREIRAN. Taj novac je, medjutim, postao vaš dug. I taj dug je stvaran. Da bi ste taj dug vratili, vi ćete morati nešto stvarno da stvorite i prodate.
Dakle banke, jednostavno novac izmisle, pozajme vam uz kamatu, a onda sa tim izmišljenim novcem kupuju stvarnu vrednost- zemlju, robu, naftu, kuće i, naravno, vaš rad. Vi zapravo svojim radom godinama otplaćujete svoj dug, a rad bankara sveo se na to da vas zadužuju i prodaju vam svoj papir. Deluje neverovatno, zar ne? Na žalost to je istina.
Ono što je još gore, niste postali bankarski dužnik samo kada ste vi sami uzeli kredit, već i kada je to učinila i vaša država u vaše ime, kod istih bankara.
Ali zašto je država to uradila? Zar nije mogla sama da poveća novčanu masu i kreditira neke javne radove, ako joj je potreban vaš rad? Svaka država zato ima centralnu banku, koja se baš time bavi - kreiranjem zamene vrednosti nacionalnog bogatstva. Zašto kamate, zašto strane privatne banke? Reći da u državi ne možete da pokrenete neku proizvodnju jer nemate novac je kao kada bi ste rekli da ne možete da pravite put, jer nemate kilometre (!)
Na žalost, država, ne samo naša, naterana je da uzima kredite. Ko je na to tera? Pa upravo bankari. Kako bi inače prodali stotine miliona i milijardi svojih izmišljenih vrednosti? Ali kako bankari to uspevaju?
E, da bi ste to shvatili, moramo vas vratiti malo u istoriju. Veoma je zanimljivo.


KAKO JE NASTALA PRVA PRIVATNA CENTRALNA BANKA

Da posao sa izmišljenim (spekulativnim) novcem donosi veliku dobit, bankari su shvatili još u srednjem veku. Kako bi bilo lepo kada bi mogli da stvaraju novac u velikim količinama i to da čine legalno za potrebe neke države. Radili bi onda bez rizika, kreirali ogromne sume novca, a štitila bi ih državna vojska.
Pored lepih želja, medjutim, surova realnost tadašnjih bankara je bila što su zbog svojih novčanih špekulacija mnogi došli na veoma loš glas. Kako su bankari u to vreme uglavnom bili Jevreji (bezemljaši izbegli iz raspadnutog Hazarskog carstva u područiju Kavkaza, kao i izbegli Judejci, kojih je najviše bilo u Italiji i Španiji) čitav jevrejski narod bivao je sistematski proterivan iz skoro svih evropskih država zbog - lihvarenja.
Ipak, udruženi bankari vrebali su svoju priliku. Kako su već imali pozamašan imatak stvoren kupovinom stvarnih dobara, otvoren im je bio pristup u mnoge visoke vladarske krugove evropskih dinastija 17. veka. Tu su ličnim poznanstvima, vezama i sitnim finansijskim uslugama neki od njih dobili naklonost uticajnih pojedinaca na engleskom, francuskom, holandskom i nemačkom dvoru.
U stalnim dinastičkim obračunima oko prestola, pretendentima je uvek bio potreban novac za rat. Zato su udruženi holandski i engleski bankari odlučili da finansiraju dolazak na neki uticajan presto njima naklonjenog vladara. Finansirali su Vilijama od Oranža (Oranskog) da silom svrgne dinastiju Stjuarta, koja im dugo nije omogućavala da se razmahnu u svom "poslu". Tako je na engleski presto stigao kralj Vilijam III.
A kako bi se odužio svojim finansijerima, jer bankari nikoga ne finansiraju bez interesa, novi kralj im je omogućio da sa izvesnim zlatnim depozitom otvore svoju privatnu banku, koja bi dobila status centralne banke Kraljevine.
Tako je 1694. nastala Engleska Banka (Bank of England), prva privatna banka u svetu koja je dobila legalno pravo da kreira novac. U osnivačkoj povelji Banke stoji i čuvena rečenica: "Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira iz NIČEGA (out of nothing)".
Imena najvećih deoničara Engleske Banke nikada nisu otkrivena. Zna se samo da su preuzeli obavezu da uplate 1,2 miliona funti u zlatu i tako kupe svoj udeo. Uplatili su samo tri četvrtine od miliona. Ipak, bez obzira na tu "malu manjkavost" banka je 1704. počela da prodaje svoje akcije i tako počela da uvećava početni kapital. Naravno, odmah je krenula i da daje novčane pozajmice.
Ipak najveći i najbolji klijent Banke postala je sama država, jer je za sva plaćanja morala da uzima kredit od Banke. Sa kamatom, naravno. Posebno ako je htela da ratuje.
Tako umesto da vrednost novaca u opticaju u Engleskoj bude zasnovana na radu i proizvodnji i razvijanju sopstvene ekonomije u skladu sa ukupnim nacionalnim bogatstvom gradjana, Engleska je počela da uzima kredite kod privatne banke i zadužuje se ogromnim kamatama.
To je u Engleskoj Banci registrovano kao nacionalni dug. Ove kamate i dugove su zapravo otplaćivali gradjani putem poreza, a kada bi otplata državnog kredita kasnila sledile su i zatezne kamate, pa je država morala da povećava takse i još više globi narod. Naravno, tu su bila i "velikodušna" bankarska odlaganja za vraćanje duga (reprogram) kao i novi krediti kojima bi se otplatili delovi starih dugova koji nisu reprogramirani. Jer šta je još jedna novčana pozajmica za banku koja novac izmišlja?
Ali, narod o tome nije ništa znao. Gradjani su čak verovali da je Engleska banka njihova nacionalna banka, a ne privatna banka družine medjunarodnih lihvara.
I naziv "Engleska Banka" imao je za cilj da gradjane drži u takvom uverenju.
Liči li vam to pomalo na stvaranje naše "Nacionalne štedionice?" Čudno ime za privatnu banku, zar ne?


SVI SU U DUGOVIMA

Da li možete pretpostaviti koliko su bankari novcem kreiranim iz NIČEGA kupili stvarnih dobara i koliki je rad desetina miliona gradjana Engleske njima donelo dobiti i bogatstva? Danas oko 40 % bruto nacionalnog dohotka Velike Britanije ide na otplatu dugova.
Velika Britanija je tek nedavno otplatila dug koji je država napravila ratujući sa Napoleonom pre dvesta godina.
Nakon Drugog svetskog rata, Engleska Banka je nacionalizovana, ali to moć Bankara nije umanjilo jer su već stekli ogromna bogatsva, a kapital investirali dalje u sve privredne i finansijske tokove Britanije i drugih država širom sveta. I naravno otvorili mrežu privatnih banaka kojima i dalje zadužuju gradjane. Svetska banka je jedna od njihovih finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF.
Tako samo u Velikoj Britaniji dug gradjana bankarima danas iznosi 1,1 trilion funti. To je broj sa 18 nula. Ovaj dug se svakih četiri minuta u 2004. godini povećavao za 1 milion funti.
Da li ova količina novca ima veze sa uvećanjem nekih stvarnih vrednosti? Naravno da nema. To je izmišljen, odnosno, spekulativan novac. On se umnožava neverovatnom brzinom. Kao kada bi ste na kalkulatoru na svaki pritisak nekog broja dodavali sedam. Svi brojevi koje bi ste ubacivali astronomski bi se svaki put uvećavali. Tako se kod bankarskog novca, koji uvek prati i kamata, on bez kontrole uvećava. I to je najveća legalna prevara u istoriji čovečnstva. To je beskonačna igra brojki, zaduživanja i stvaranja i prodavanja vrednosti koje NEMA. I, naravno, prisvajanje pravih vrednosti, bez ikakvog rada. U ovoj igri je danas čitav svet. Pre samo 50 godina smatra se da je u svetu bilo oko 5 % spekulativnog novca. Danas procene kažu da ga ima od 60 do čak 90 posto.
U Srbiji je nacionalni dug stranim poveriocima blizu 13 milijardi dolara. Za sada.
SAD, "namoćnija" i "najbogatija" zemlja, danas ima ukupan dug, 22 triliona dolara (američki trilion ima 12 nula).
Japan je druga u svetu najbogatija ekonomija i ima nacionalni dug oko 3 triliona dolara.
U astronomskim dugovima grcaju i sve ostale države u svetu.


NEPOSTOJEĆE VREDNOSTI KUPUJU PRAVE

Za države najveći problem nastaje kada bankari sa takvim novcem počinju da prisvajaju prave nacionalne vrednosti u nekoj zemlji: naftu, rude, zemlju, investiraju, u saobraćaj, telekomunikacije, poljoprivredu i ostale strateške delatnosti… Kada ovakav novac, bankarski, udje u finansijske tokove neke države, on jednostavno isisava nacionalno bogatsvo te države i preliva ga u ruke bankara. Država tada gubi moć upravljanja nad sopstvenom ekonomijom jer više ne može da procenjuje stvarnu vrednost bogatsva kojim raspolaže.
Zato je najčešće citirana rečenica ona koju je izgovorio osnivač namoćnije bankarske dinastije danas, Majer Amšel Rotšild : "Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone".
Američki kongresmen Luis. T. MekFejden, koji je više od deset godina bio predsednik Komiteta za bankarstvo i monetu, za bankare je rekao da su "mračna piratska skupina koja bi čoveku prerzala vrat da bi mu uzela dolar iz džepa… Američki narod je njihov plen".
Nekadašnji gradonačelnik Njujurka Džon. F. Hajlen bankare je još 1911. nazivao "nevidljivom vladom koja kao ogroman oktopod svojim razgranatim pipcima gmiže po gradovima, državama i čitavom narodu...".
Sada vam je jasno zašto su i kod nas, u Srbiji, nakon "demokratskih promena" (koje je finansirao finansijski spekulant Soroš) nikle strane banke, a ne fabrike sa novim radnim mestima, kako je gradjanima obećavala "reformska" vlast. To je REFORMA koju naše društvo treba da sprovede - da svoja nacionalna dobra, resurse i rad gradjana - isporuči bankarima i njihovom transnacionalnim korporacijama. U tome naravno glavne poluge vuče Medjunarodni Monetarni Fond. A glavna izvršna poluga je Vlada Srbije, na žalost.
Sve dok gradjani budu uzimali kredite i za njih kao hipoteku zalagali prave vrednosti - plodna zemljišta, kuće, fabrike, nacionalno bogatstvo će se smanjivati. Jer ako kredit ne otplatite, vaša hipoteka ostaje banci. A kuća i njiva su, za razliku od novca koji je samo mera neke vrednosti (u ovom slučaju nepostojeće) - prava vrednost. Da li znate da je danas već pola Vojvodine pod hipotekom? A poverioci su uglavnom austrijske banke.
Ali nema ovaj problem samo Srbija, Britanija, Poljska, Madjarska, Francuska, Japan… Najveći problem ima, verovali ili ne, najmoćnija sila sveta - SAD.


KAKO NASTAJE DOLAR?

Da li znate koja je najmoćnija institucija u SAD? Ne, nije američki predsednik. Nije ni Vrhovni sud, ni CIA, ni FBI. Kongres i Senat, još manje.
Najmoćnija instutucija u SAD je jedna privatna banka sa imenom Federalne rezerve - FED. To je banka koja štampa dolar. Niste znali da je američka centralna banka privatna? Naravno, to danas ne zna ni največi broj Amerikanaca.
Ali kako je došlo do toga da američku novčanu valutu kreira privatna banka? Baš onako kako je to uradjeno pre 300 godina u Engleskoj.
Udruženi medjunarodni bankari dugo su tražili način da svoj unosan "posao" sa kreiranjem novca ni iz čega ustoliče i u ovoj ogromnoj zemlji.
Tako su 1791. osnovali Bank of US. Amerika je tada bila kolonija podeljena od strane nekoliko evropskih zemalja, a bankari su već imali razradjen sistem finansijskog potčinjavanja skoro svih Engleskih kolonija osnivanjem privatnih centralnih banaka. Veštačkim izazivanjem kriza putem inflacije, stvarali su pobune, obarali vlade i finansirali svoje političke pulene koji su im omogućavali eksploataciju te države. Ono što može novac, ne može ni najveća vojska.
Američki predsednik Endru Džekson je, medjutim, odbio da im obnovi osnivačku povelju, nakon čega je 1836 . naprasno umro "neprirodnom smrću".
Finansiranjem predizborne kampanje Vudro Vilsona, bankari su konačno imali "svog" predsednika SAD. Vilson je 1913. godine proturio kroz Kongres zakon po kome privatna banka Federalne rezerve može da kreira dolar - iz NIČEGA. Ričard Nikson je 1971. omogućio FED-u da za štampane dolarske novčanice ne mora da ima ni zlatno pokriće.
Od tada sve do danas, američka vlada mora da pozajmljuje sa kamatom dolare od ove moćne grupe finansijskih mahera i stvara nacionalni dug.
Iako je FED stvorena kao vladina agencija, država SAD nije deoničar ove banke, mada vlada ima formalno pravo nadzora nad njenim poslovanjem. Ovo pravo, medjutim, vlada ne može da ostvari, jer joj deoničari to ne dozvoljavaju. Deoničari su 300 privatnih korporacija. Najveći broj deonica poseduje 12 banaka koji su u vlasništvu nekoliko porodica.
Jednostavno, FED štampa američke dolare i upravlja novčanom masom u opticaju, naplaćujući svoje usluge kamatama na kredite koje daje komercijalnim bankama. Jedini troškovi koje ona ima su vezani za štampanje dolarskih banknota. Tako štampanje novčanice od 100 dolara košta FED 50 -70 centi. Ali kamate kojima FED pravda te usluge daleko su veće. Takodje, kada SAD imaju budžetski deficit, FED štampanjem dolara "kupuje" taj dug kasnije zaradjujući na kamatama.
Inače štampanje dolara i kontrola njegove vrednosti po Ustavu SAD pripadaju isključivo Kongresu. Ali, setite se reči Majera Amšela Rotšilda:"Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone".
Pokriće koje ova banka ima je izvesna količina zlata, ali niko ne zna koliko je to tačno. Zlato je raporedjeno u više trezora. Na primer, u San Francku se čuva 1,6 milijardi dolara u zlatu. Ali danas novca u opticaju ima otprilike 730 milijardi dolara, što se stalno menja. Ukupne zlatne rezerve na svetu procenjene su na oko 200 000 tona.
Naravno da u svetu nema toliko zlata koliko je naštampano dolara, ali to nije ni važno jer zlato je takodje mera za neku vrednost. Ne možete ga ni jesti ni obući, niti se voziti u njemu. Ali šta je onda pokriće kojim FED odredjuje količinu novca koju kreira i čak velikodušno prodaje čitavom svetu? Čime SAD garantuju vraćanje dugova, kad ne proizvode ni približno vrednosti sa kojima raspolažu?
Najveće pokriće FED -u su pre svega gradjani SAD, koji su zakonom naterani da plaćaju porez. To je upravo ono što je u stanju da stvara prave vrednosti, to je - LJUDSKI RAD.
Ovo što ćete sad pročitati, deluje zaista tragično za zemlju za koju čitav svet veruje da je "najdemokratskija" i "najmoćnija" država na svetu.
Postoje podaci, što većina gradjana SAD ne zna, da banke štampaju na bankarskom papiru poseban serijski broj u obliku jedinstvene trgovinske oznake (UCC), u vidu sertifikata, koji se čuvaju u svim državnim bazama podataka o gradjanima. Ovaj broj se stavlja na izdate sertifikate o rodjenju i venčanju gradjana SAD. Ovaj serijski broj je u obliku jedinstvene trgovinske oznake, sa svim pripadajućim podacima: gde se roba skladišti, kolika je količina, kakav kvalitet (starost, pol, imovinsko stanje "robe"). Ovo je počelo da se radi nakon velikog bankrota 1933.
Da li to FED kao podlogu za novac koji izdaje i prodaje širom sveta ima kao pokriće - gradjane Amerike? Genijalno, zar ne? Koliko Amerikanaca je ovako založeno, možete samo da nagadjate.
Kako je ljudski radni potencijal idealan zalog za novac, jer ima praktično neograničenu vrednost tj. moć da stvara vrednost, bankari su kreirali i novu strategiju širenja svog bgatstva kojom bi ovaj potencijal maksimalno uvećali. Maksimalno znači proširiti se na čitav poznati svet. To je upravo suština globalizacije, zapravo razlog stvaranja Novog Svetskog Poretka. Prosto rečeno-još više robova u sistemu krupnog kapitala i moćnih transnacionalnih korporacija.
Da gradjani u globalnom gulagu marljivo rade, ovi finansijski genijalci, zapravo paraziti na tudjem radu, obavezali su ih (čitaj upregli) dugovima. Engleska reč za pozajmicu je "mortgage". Mort na francuskom znači smrt, a gage je zalog. Nije li reč mortgage savršeno dobra kovanica?

Pored nacionalnog duga koji gradjani SAD otplaćuju kroz porez, oni se zadužuju i kao potrošači. Da bude sve privlačno i omamljujuće, smišljena je ideologija kojom se stvara i održava potrošačko društvo. Tako gradjani opijeni propagandom "zapadnog načina života", zapravo su naterani da kupuju i troše novac i za to uzimaju nove kredite. I sami sebi sve više stežu bankarsku omču oko vrata.
Nacionalni dug SAD je danas blizu 9 triliona dolara (američki trilion ima 12 nula). Vizuelno, 1 trilion u novčanicama od 1000 dolara čini hrpu visoku 100 kilometara. To je samo onaj dug koji je napravila država u ime gradjana. Kada se ovome dodaju i dugovi od poslovnih i potrošačkih kredita to je preko 45 triliona dolara.
Ovaj potrošački mentalitet i kod nas se upravo izgradjuje. Zato su nakon 5 . oktobra 2000. i ušle ogromne količine novca (spekulativnog) u vidu takozvanih donacija i kratkoročnih potrošačkih kredita (laki keš), kako bi se gradjanska elita na vlasti "opila" potrošačkim životom. Primetili ste da se u Srbiji ništa ne proizvodi, većina ljudi ne radi, a troši se. Odakle?


Eto, sada znate i odakle i zašto. Ali, ako znate da je glavni potencijal - ljudski rad - neiskorišćen, jasno vam je da nikakvog razvoja kod nas neće ni biti. Doći će samo dan kada će onaj ko drži finansijsku slavinu jednostavno da je zatvori. Srbija danas ima ukupan nacionalni dug oko 12 milijardi dolara. Izračunajte sami koliko ste i vi dužni samo po osnovu onoga što vas je država zadužila. Tome dodajte i vaš lični dug, ako ste naseli na reklame i ušli u kupovinu automobila ili stana.
Svaki gradjanin SAD uključijući i svako dete juna 2005. dugovalo je namanje 136.479 dolara.
Kako se stvorio taj dug koji i dalje vrtoglavo raste?
Tako što privatna centralna banka FED kreira npr. milijardu dolara koje sa kamatom od 4% daje vladi SAD, i stvara nacionalni dug. Ovaj novac vlada distribuira komercijalnim bankama sa kamatom od 5%, koje ga prodaju gradjanima i preduzećima sa kamatom 7 % ili više itd. Dakle, svako je u lancu napravio dug sa kamatom od istog novca (jednom milijardom) kreiranim iz NIČEGA. To je taj nespravan kalkulator koji stalno dodaje 7.
Da je ovakav sistem propast za Ameriku odavno su uočili i predsednici, Džeferson, Džekson, Linkoln, ali i Kenedi.
Američki predsednik Tomas Džeferson (1801 - 1808) još tada je izjavio: "Verujem da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od neprijateljskih vojski. Već su postale novčana aristokratija koja izaziva vladu".
Abraham Linkoln je pokušao da im ovu privilegiju oduzme, ali je ubijen 1865.
Posledni američki predsednik koji se spremao da bankarima stane na put bio je Džon F. Kenedi spremivši nov zakon o FED-u. Nakon njegovog ubistva, 1963. prvo što je njegov naslednik Lindon Džonson uradio bilo je povlačenje tog predloga zakona.

MOŽE LI SE BEZ DOLARA?

Može, ako bi to dozvolili oni koji ga stvaraju i njime kupuju i osvajaju, bukvalno, čitav svet. A jedan od bankara je i Gospodin X sa početka teksta. Sećate se kako je sa pištoljem i gomilom para došao da pravi trgovinu sa vama? A Gospodin X je veoma inteligentan i proračunat planer.
Naravno, da se u poslovnom svetu ne ide na pregovore sa oružjem. Ali pretnja i prinuda, u širom smislu, sastavni su deo svake trgovinske razmene i svakog ugovora. Ono što je inteligentni bankar, Gospodin X, shvatio to je da se i pretnaja i prinuda mogu unapred i lažno inscenirati i dovesti vas u okolnosti da vam je pomoć i poslovna saradnja bankara, neophodna. Da li ste otkrili ko je vlasnik svih prodavnica nameštaja koje su preko noći podigle cene baš kada ste vi hteli da pazarite? Ko je demolirao vaš automobil (vaše osnovno sredstvo za rad)? Odakle se stvorila tajanstvena bolest vašeg deteta (možda neki novi mutirani virus - ptičiji grip npr.)?
Najzad, ko je iz svega što vam se dogodilo izvukao dobit? Naravno, Gospodin X, vaš kreditor.
Da niste samo običan gradjanin, već da ste na čelu jedne male države čiju ekonomiju treba da organizujete tako da 22 miliona stanovnika živi u ekonomskom i civilizacijskom blagostanju, šta bi ste uradili kada bi se pojavio Gospodin X nudeći vam milijarde dolara kredita?
Ništa lakše. Odbili bi ste ga jer vi vodite državu koja se nalazi u umerenom klimatskom pojasu, ima idealan geografski položaj u srcu Evrope, ima rudna bogatstva, čak i nešto nafte, plodnu zemlju, more, šume, puno reka i jezera, vredne ljude itd. Povrh svega ima i jaku baznu i preradjivačku industiju, ima svoje banke i svoju valutu, a sama pravi i dovoljno hrane i odeće i obuće... Pravi i automobile, autobuse, kamione, avione i brodove, i tenkove, i motore i traktore i kombajne i cement... A ima i obezbedjeno tržište u zemljama Trećeg sveta, a svakim danom je sve konkurentnija i na svetskom tržištu. I najvažnije - vaša država ima jaku vojsku, a proizvodi i prodaje u svetu i sopstveno oružje.
Jednostavno, vašoj državi više nisu potrebni krediti jer ne želite da pravite džambo džet, svemirske rakete, nuklearno oružije, da idete u osvajačke ratove. A imate već i višak novca, možete i vi da kreditirate druge...
Ali iznenada u vašoj maloj zemlji počinju etnički ekscesi, ekstremni politički zahtevi nekih grupa koje se naprasno organizuju u političke pokrete, mali teroristički napadi... Zemlja vam zbog nestabilnosti pada pod ekonomske sankcije, a čitav kapitalistički Zapadni svet u svojim globalnim medijima o vama počinje da govori kao o diktatoru koji krši ljudska prava i prava manjina, te sputava i proganja političke protivnike... Vaša zemlja brzo ulazi u gradjanski rat, raspada se, a ako ste i dalje "tvrdi" u stavu da vam pomoć Gospodina X i njegove bankarske ekipe iz Vol Strita ne treba, doživećete i bombardovanje gde će vam kompletna preostala infrastruktura u zemlji biti uništena. Ako već niste nasilno zbačeni sa vlasti, spontanom voljom ulične mase željne "demokratije i slobode", ostaje vam samo jedno - da svoju zemlju izgradjujete iz počeka. A za to vam je potrebna pomoć kreditora i to ne mala, već ona merena milijardama dolara. I, eto, posla za Gospodina X.
Iste godine 1971., kada je dolar prestao da bude vezan za zlato, OPEK je usvojio dolar kao svoju obračunsku valutu. Zašto su Arapi to uradili, zaključite sada sami. Otada se svetska trgovina naftom odvija u US dolaru, čineći dolar dominantnom svetskom valutnom rezervom. Ovo je omogućilo ogromnu potražnju dolara, pa i njegovo enormno i nekontrolisno emitovanje i štampanje.
Na taj način sve zemlje u svetu postale su vezane za valutu koju jedna zemlja, odnosno jedna privatna banka (FED), može proizvoditi po sopstvenoj volji, a koju svi koji žele naftu moraju imati u ogromnim količinama da bi vršili plaćanja energenata ili otplate kredita medjunarodnim finansijskim institucijama.
Ukoliko bi dolar prestao da bude naftni novac (petro dolar), prestao bi da bude tražen i pretvorio bi se u gomilu bezvrednog papira izazivajući potpuni ekonomski kolaps Amerike, ali i čitavog sveta.
Ali, uvek ima neposlušnih.
Irak je prvi počeo da prodaje naftu za sigurnije
evre, a kasnije su to prihvatile Iran i Sirija, članice OPEK-a. Onda je isto počela da radi i Venecuela, koja proizvodi 7% svetske nafte, a njen sadašnji predsednik Čavez, američke vlastodršce otvoreno naziva korporativnim mafijašima i pljačkašima. Venecuela čak 80% svoje proizvodnje prodaje SAD, a to je 2,7 miliona barela dnevno. Čavez je, medjutim, u pregovorima sa Kinom, da ovu naftu jednostavno preusmeri tamo. Da mu NEKO ne bi omeo transport robe i preusmerio tankere Čavez je od Rusije kupio 50 najnovijih Migova 29, presretača, koji mogu da sleću i uzleću sa obične zemljane neravne staze. Migovi nose i nove ubojite ruske projektile "Onyx " koji potapaju svaki brod.
Ono što svetski mediji u vlasti globalnih korporacija nisu baš objavili na sva zvona, je ugovor o gasovodu izmedju Kine i Kazahstana vredan 3,5 milijardi dolara. Vrlo brzo (2004.) sklopljen je i mega ugovor izmedju Pekinga i Teherana vredan 100 milijardi dolara o prodaju 10 miliona tona prirodnog gasa u narednih 25 godina. Smatra se ugovorom veka, jer će se najverovatnije proširiti i na još 50 do 100 milijardi dolara kada mu se priključi i ugovor sličnog tipa o nafti.
Ne samo da je Iran sa ovim poslom došao pod zaštitu Kine, koja uz saglasnost Rusije želi da bude regionalna sila i ne želi američke vojne baze u Aziji, posebno ne u Kaspijskom regionu, već Iran želi da ima i sopstvenu naftnu berzu na kojoj će on kontrolisti tržište i cenu. Bez Amerike i dolara.
Prema prognozama Alena Grinspena, čelnika FED-a, ako se ovaj trend ne zaustavi, SAD bi mogle izgubiti 13 000 milijardi dolara samo u prvoj fazi prebacivanja trgovine sa dolara na evro.
Naravno da su za Ameriku države kao Irak, Kazahstan, Avganistan, Venecuela, Kuba, Belorusija i svako drugi ko radi dolaru o glavi "Osovina zla", podstrekači terorizma, diktatori sopstvenom narodu kome guše ljudska prava i demokratiju, i naravno, uporište su Al Kaide i potencijalni konstruktori oružja za masovno uništavanje. Zbog ovog poslednjeg SAD imaju legitimno pravo da preventivno deluju u suzbijanju ove globalne opasnosti. Da Al Kaida zaista postoji i teroriše čitav svet već smo se više puta uverili, a bićemo još uveravani, bez brige.
Ovako preusmeravanje arapske i latinoameričke nafte prema Kini, otvara put Rusiji da bude glavni snabdevač nafte za SAD. Ali, da li za dolare ili evre? Zna se - za evre.
Ali Amerika ima još jedan problem.
Medju velikim brojem njenih stranih poverilaca visoko mesto zauzela je Kina. Tu je i Rusija. A kako da Amerika sve te dugove namiri, kada je zanemarila sopstvenu konkurentnu proizvodnju i potpuno se predala štampanju dolare i obveznica kojima je godinama samo kupovala robu i rad drugih? A Kina je ekonomski sve jača.
To je, na žalost, muka koja čeka američke gradjane.
Još jedna pikanterija, koju većina Amerikanaca ne zna.
Na teritoriji SAD nalazi se preko 40 velikih logora, napravljenih navodno za potrebe eventualne evakuacije stanovništva u slučaju velikih katastrofa, rata, uragana i sl. O njima brine Federalna agencija za krizne situacije (FEMA). Ali ko zida takve logore unapred? Ko predvidja da će Ameriku zadesiti neka "prirodna" katastrofa ili rat? Da li to Gospodin X, sklon veštom planiranju nešto samo naslućuje ili... ?
Da li se može desiti da američki gradjani budu naterani u radne logore i da decenijama i vekovima odradjuju dugove za svoj raskošan potrošački život koji su vodili decenijama? Nisu li, već pomenutim sertifikatima o rodjenju, založeni kao pokriće za nastali dug? No, to je problem običnih američkih gradjana, koji još ništa ne shvataju.
Ali, pogledajmo kako bi problem rešio Gospodin X, bankar.
Jedan zadatak je usporiti zahuktalu ekonomiju Kine i čitave Azije, koja preti da proguta dolar. Za početak - neka to društvo ima problem sa nekim nepoznatim virusom, npr. ptičijim gripom. Živina je osnovini prehrambeni artikal u čitavoj Aziji, pa kad se sve ptice zaraze, eto muke kojom će se oni "zabavljati" jedno vreme i grdne pare potrošiti.
Za to vreme, nije li logično da bankar proba da valutu koja propada promeni za neku u koju postoji poverenje? Na primer da zameni sve dolare u evre. Za to bi mu naravno bila potrebna kontrola nad centralnom bankom EU.


KOME TREBA EVROPSKA UNIJA


Primetili ste grozničava nastojanja administrativaca briselske kancelarije EU da Zajednici priključe što više evropskih zemalja, pa čak i Tursku. Neki analitičari tvrde da će se EU priključiti i Izrael. Ali ko od toga ima najviše koristi? Naravno, bankari, na čelu sa Gospodinom X koji je i inicijator svega.
Odavno je američki senator Tim Ferguson upozorio da FED planira da razori američku ekonomiju tako što će štampati dolare i emitovati novac u rizičnim količinama sve dok se eksponencijalna kriva na grafikonu toliko ne uzdigne da bi na kraju označila slom. Zaduživaće kreditima i niskim kamatama pojedince i kompanije sve dok ukupan dug ne dostigne takvu težinu da prouzorokuje teška ekonomska izobličavanja koja na kraju čitavu ekonomiju SAD moraju dovesti do potpunog sloma. Bio bi to nacionalni ekonomski "srčani udar", nakon kojeg američka ekonomija više nikada neće moći da se oporavi. Po Fergusonu, taj kritični dan se približava.
Dakle, zamislite da je Amerika jedan ogroman tanker na vodi. Enormnim punjenjem novcem tanker postaje pretežak, puca po šavovima i preti da se raspadne i potone. Kapetan broda, Gospodin X, sav novac mora prebaciti u drugi tanker. Ali ne postoji u svetu ni jedan dovoljno veliki i jak koji može da primi tu količinu i taj teret. Zato ga Gospodin X mora napraviti. To je EU, novi veliki tanker za monetu kojom Gospodin X i bankari upravljaju čitavim svetom, zapravo ga pljačkaju.
O zameni dolara kao svetske rezervne monete i stvaranju "novog svetskog monetarnog sistema" pisao je još 1970. Zbignjev Brežežinski u knjizi "Izmedju dva doba". Ovaj "novi svetski monetarni sistem" podrazumeva postepeno zamenjivanje dolara nekom valutom zajedničkom za ceo svet, a posledica toga bi bio pad životnog standarda u razvijenim zemljama, na prvom mestu u SAD. Brežežinski u knjizi predlaže postepeno formiranje sve više kontrolisanog i sve više usmeravanog društva koje bi na kraju dovelo do potrebe za formiranjem Svetske vlade. Konkretno, potrebno je da se postojeće države povežu u poseban medjunarodni sistem kojim bi njihov nacionalni suverenitet vremenom smanjivao i najzad potpuno ukinuo. Dakle, globalno društvo i globalna ekonomija bez granica. A novac ljude najbolje povezuje.
Ali EU je samo prelazna posuda do one konačne koja će biti sačinjena od SAD, Zapadne Evrope i Japana. Sa tim ciljem stvorena je poznata Trilateralna komisija.
Na tom poslu upravo rade plaćeni EU komesari, koji svaki čas dolaze i u našu zemlju kako bi nam objasnili da je sve to za naše dobro(!), dok im sitni kurir Komesarijata Miroljub Labus prenosi falsifikovanu poruku u kojoj piše da je to autentična volja većine gradjana Srbije(!) Naravno, jer EU u očima stotina miliona gradjana Zajednice mora biti demokratska tvorevina, a ne robovlasnički sistem. Ko je lud da sebe pravi robom?
Za Gospodina X je najvažnije da ima kontrolu nad Centralnom bankom Unije (ECB). A u ovom poslu su Gospodin X i njegovi bankari veoma iskusni jer su još pre tri stotine godina (osnivanjem Bank of England) shvatili da je kontrola novčanih tokova najmoćnije oružje. Tako, kako je Britanija osvajala kolonije, bankari su osnivali u svakoj koloniji svoju privatnu centralnu banku. Jedna takva banka je bila i FED, pa su SAD po mnogima i danas samo finansijska kolonija bankarske elite čiji je centar u Londonu. Ako ste mislili da je Amerika stvarni gospodar sveta, prevarili ste se. Ako ste mislili da je Velika Britanija politički uvek uz SAD jer je ona supersila, opet ste se prevarili. Prekoatlantska kolonija dolarima je "naduvana" do razmera supersile upravo pod kontrolom finansijske elite čije je sedište u Londonu. A mogla je da podnese to "naduvavanje" jer su Amerikanci procenjeni kao veoma radan narod pun borbenog i imperijalističkog duha. Ova elita je zapravo finansijska i stvarna "Kruna" sveta. Na čelu "Krune" nije dinastija Vindzora, već dinastija Rotšilda, danas najmoćnija i najbogatija bankarska dinastija sveta. Njeno bogatstvo je porodična tajna, a iznose se spekulacije da kontrolišu već polovinu ukupnog svetskog bogatstva.
Nakon Drugog svetskog rata, Engleska Banka je nacionalizovana, ali to moć "Krune" nije umanjilo jer su već stekli ogromna bogatstva, a kapital investirali dalje u sve privredne i finansijske tokove širom sveta. I naravno otvorili mrežu privatnih banaka kojima i dalje zadužuju gradjane. Svetska banka je jedna od njihovih finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF.
Kako bi sporovodila kontrolu i upravljala finansijskim carstvom "Kruna" ima svoju Vladu poznatu kao Grupa Bilderberg, a nju savetuje trust mozgova poznat kao "Savet za medjunarodne odnose". Narvno, tu je još i mnoštvo drugih pomoćnih organizacija.
Da li je "Kruna" već preuzela kontolu nad ECB? Po mnogim pokazateljima -jeste. Kako je to uspela? Jednostavno tako što je upravo princip organizacije na kojoj počiva EU postavljen tako da nacionalne države pristupanjem EU izgube neposrednu kontrolu nad: monetom, vojskom, policijom, obaveštajnim službama, medijima. Centri upravljanja ovim poslovima izmešteni su daleko od parlamenta i vlada država članica.
Tako ECB vode imenovana lica, koja dolaze iz privatnog bankarskog biznisa i koja su potpuno nezavisna u svom radu. To znači da ne moraju uvažavati bilo kakve instrukcije ili preporuke od članova Evropskog parlamenta, Saveta Evrope ili bilo koje druge institucije EU ili države članice. Praktično, ECB je potpuno izmeštena izvan mehanizma kojim se demokratska volja gradjana EU posredno ili neposredno projektuje u njen rad.
Uticaj na ECB moguć je samo iza zatvorenih vrata, pa je logično da to mogu samo strukture koje imaju ogromnu finansijsku moć i već izgradjen sistem nevidljivog uticaja, a to su Bankari. Tako privatni bankarski sektor ujedinjen i organizovan pod nadzorom "Krune", a legalizovan u formi Evropske Centralne Banke veoma lako može voditi monetarnu politiku EU i odredjivati svim bankama kamatne stope, državama nivoe direktnih i indirektnih poreza, obim potrošenje u svakom segmentu ekonomije i društva, visinu zaduživanja, iznose budžeta itd…
Sada znate zašto penzionu politiku u Srbiji odredjuje MMF i zašto guverner "suverene" NBS ne može da štampa dinare dok njih ne pita.
Dakle, za one države koje su prihvatile evro kao monetu, ECB će voditi monetaranu politiku i preko kamatnih stopa uticati na ukupna ekonomska dešavanja u svim zemljama članicama. Jer, ko kontroliše zamenu za vrednost, može odredjivati i prave vrednosti. Ko kontroliše kilometre može da kaže i kolika je dužina puta. Čak i ako je put kraći ili duži. Pravo mesto da se ponovo setimo izjave Majera Emšela Rotšilda: "Dajte mi da kontrolišem finansijske tokove u jednoj zemlji i nije me briga ko pravi zakone".
Šta je onda funkcija Evropskog parlamenta? Jednostavno, da narod misli da ima neki uticaj.
Jedinu kontrolu nad ECB ima Evropski sud,ali on može samo da utvrdi da li Banka radi u skladu sa svojim ogromnim zakonskim ovlašćenjima. A zašto ne bi radila kad joj upravo to i odgovara?
Nije li to sve po scenariju koji je napisao Zbignjev Brežežinski? A da scenario ima i elmente trilera pokazuje i to što je bivši guverner ECB Vim Disenberg, letos "naprasno umro" pored bazena svoje vile u južnoj Francuskoj. Disenberg je kamatne stope skresao na najniži nivo u poslednjih 60 godina, kako bi povećao ekonomsku aktivnost EU, a bio je saglasan da Rusija i Nemačka trgovinu naftom obavljaju u evrima, a ne u dolarima. To je težak udarac za SAD.
Šta se u medjuvremenu dogadja sa sirotim dolarom? Naravno, niko ne želi otvoreno da se zameri se Amerikancima ali...
Južna Koreja koja ima četvrte po veličini devizne rezerve u svetu i tradicionalno ih drži u dolarima, objavila je da će svoju rezervu rasporediti i u ostale valute.
Rusija kalkuliše sa vrednošću rublje stavljajući je u istu korpu sa dolarom i evrom. U korpi je, medjutm, sve više evra, a sve manje dolara.
Kina je takoje počela da radi na principu raznovrsnih valuta u svojoj korpi deviznih rezervi. Koliko je koje valute u njenoj korpi tajna je, jer Kina ne želi da pravi svetsku paniku otkrivanjem namere da se potpuno reši dolara. Pogotovo što je otkupljivanjem ogromnog broja akcija nekoliko prezaduženih američkih kompanija, postala značajan američki poverilac.
Gledajući šta rade Rusija i Kina, i druge azijske zemlje će polako početi da svoje devizne rezerve konvertuju u razne valute. Amerika ih, medjutim, žestoko pritiska kako bi ih sprečila u tome.
Na kraju pitanje za vas: U kojoj valuti Srbija čuva svoje devizne rezerve? Da li znate gde se čuva državno zlato?