Орбан брани Европу од америчких концерна :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Мађарски премијер уздрмао најавом да неће подржати трговински споразум САД и Уније

Мађарски премијер Виктор Орбан јуче је поново уздрмао Европску унију рекавши да неће да подржи било какав трговински споразум између САД и ЕУ којим би се нарушила надлежност мађарских судова у трговинским споровима.

„Не могу да подржим било какав трговински споразум који поништава надлежност у споровима из мађарског судског система, пребацујући их на нека удаљена нама непозната места, где немамо никакву шансу или барем не видимо могућност за праведну и поштену пресуду”, изјавио је Орбан за један мађарски радио, а пренео је Ројтерс.

Орбаново противљење односи се на преговоре САД и ЕУ о споразуму о слободној трговини под називом Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство (ТТИП), који би донео укидање царинских дажбина и формирање заједничког тржишта од 800 милиона људи и обухватио готово половину светске привреде.

Иако је пре годину дана, у јеку кампање за постизање овог споразума, тадашњи председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо рекао да ће споразум спојити два највећа светска тржишта и да ће бити „споразум једнаких, не само по економској снази него и по вредностима”, дебата заговорника и противника овог трговинског споразума изродила је синтагму „хлорисани пилићи” која осликава управо различите вредности.

У питању је начин на који се кољу и третирају пилићи у САД и, рецимо, у Немачкој. Док једни сматрају да је за здравље људи једини исправан процес да се пилићи закољу, очисте и оперу хладном водом, што је довољно да се униште бактерије, други су уверени да би такав начин обраде живинског меса био катастрофа за нацију. Јер је пилиће после клања потребно обавезно хлорисати како би се уништиле бактерије које би сигурно без те радње доспеле у људски организам.

Како се немачка влада позиционирала као кључни и до сада највећи покретач трансатлантског споразума, „Шпигл” је пишући о хлорисаним пилићима цитирао једног професора хигијене из Фрајбурга који је рекао да је дилема привлачна али погрешна.

„Радије ћу јести америчке хлорисане пилиће него немачке или холандске пуне опасних бактерија попут салмонеле”, рекао је он, упозоравајући да Европљани не би требало да се плаше америчких хлорисаних пилића, већ да би Американци требало да буду престрављени европском прљавом живином.

Јасно је да се лидерском улогом у преговорима немачка аутомобилска, хемијска и фармацеутска индустрија надају лакшем одобравању дозвола за своје производе неопходних за наступање на америчком тржишту. А немачка субвенционисана пољопривредна свакако се нада извозу млека и свињског меса у иностранство.

С друге стране, управо овај немачки лист редовно пише о великим финансијским и политичким контроверзама будућег споразума, за који је речено да би могао да буде постигнут почетком 2016. године.

Већ од средине 2013, откада су почели ови преговори, „Шпигл” не пропушта да напише да би трансатлантски споразум „могао да постане маљ неолиберализма који ће разорити државу благостања у Европи”, а критикује и канцеларку Ангелу Меркел да је својом изјавом о „демократији прилагођеној тржиштима” релативизовала и сам демократски процес у Немачкој.

Позивом на опрез и најавом да неће прихватити никакав споразум који угрожава интересе Мађарске, Орбан је јуче само јавно и гласно рекао оно чега се прибојавају многе европске државе: интереса великих пословних групација које намеравају да се заштите арбитражним судовима у вези са отварањем новог великог тржишта.

Противници споразума страхују да би америчке мултинационалне компаније могле да искористе такозвани правни механизам „решавања спорова између инвеститора и држава”, јер би им омогућио да, заобилажењем националних правних система, путем међународног суда затраже финансијску компензацију од владе неке европске државе уколико процене да би њихови профити и потенцијали за инвестирање могли да буду угрожени изменама закона или политикама у дотичној држави.

Само један од примера јесте случај када је Мексико увео порез на освежавајуће напитке, па га је тужио амерички концерн који се бави производњом хране, захтевајући одштету од 90 милиона долара. Концерн је добио судски спор. Када је Гватемала ограничила цене струје, америчка енергетска компанија је добила обештећење од 25 милиона долара.

Компаније изнад државе

Како би функционисала арбитража, описао је „Шпигл” у једном од својих многобројних текстова о трансатлантском споразуму. Ако би се извесна компанија из неког разлога осећала финансијски угроженом у некој страној земљи, ако мисли да су, на неки начин, њени пословни интереси у опасности, имала би право да поднесе захтев за челенџ, то јест суочење – једну врсту тужбе која се подноси трочланом арбитражном суду. Тужена држава добија једног „судију”, компанија која је утужује добија такође једног, док би трећег договором изабрале ове две стране или би био изабран са листе квалификованих кандидата.

Ова приватна арбитража трговинског суда имаће моћ да доноси одлуке о исплатама огромних обештећења уколико инвеститор верује да су његови профити умањени – неким, рецимо, новим националним законом (који не одговара интересима инвеститора јер је с дотичном државом, пре доношења новог, потписао по старом закону који му је одговарао).

Б. Митриновић

објављено: 08.03.2015.

Politika