On se zalaže za izgradnju džamije od min. 4587m u svim gradovima počevši od Atine preko Moskve sve do Štokholma.

Кад неко ко нема појма о процесу добијања хлебног брашна, не разликује једну врсту од других житарица, нема појма о калемљењу воћа, фабричку халу и рударску јаму видео само на ТВ-у, а назива те људе на чијим смо грбачама преживели све оно што нас је снашло радикалским паразитима, могу да закључим да његов мозак не може да послужи ни за поховање због озбиљног дефицита можданих ћелија.

Madjar , ne podmeci ..... Moskvu , ni Atinu nisam pominjao , Stokholm jesam .... A spisku pridodajem Budimpestu . 

а седиште '' свете столице ''

E , tu sam se zalagao za izgradnju dzamije  koliki je  Mont Everest . 

ma,to je @kliki,samo u drugom obliku. 

Народна воља и ЕУ

Политичка позадина пројекта „европских интеграција“ скоро пола века је била прикривана причама о искључиво економској сарадњи. Тек у последњих двадесетак година федералистички циљ пројекта је постао очигледнији широј јавности. Како су народи Европе полако схватали у шта су их политичари увукли, тако је отпор растао. Градитељи федералне Европе су посветили велику пажњу постепеном, и слабо приметном, прелазу суверенитета са националног на наднационални ниво – процес који се одвија од краја Другог светског рата. Ипак, темпо промена се знатно убрзао потписивањем Мастрихтског уговора, чијом ратификацијом 1993. године вишенационална Европска заједница је званично постала наднационална Европска унија.


Заједница угља и челика

Када је Жан Моне – син богатог произвођача ракије – на почетку Првог светског рата ослобођен служења у француској војсци, мало ко је могао да предвиди утицај овог младића на будућност Европе. Помогнут лобирањем канадске компаније Хадсон Беј, преко које је за оца продавао алкохол америчким Индијанцима кршећи тамошњу прохибицију, Моне је добио прилику да се сретне са премијером Француске Ренеом Вивианиом у Бордоу током септембра 1914. године. Након састанка отпутовао је у Лондон, где је са свега 26 година постављен на функцију координатора савезничког поморског снабдевања током рата.

Помоћу познаства које је стекао на послу, Моне је постао утицајан у међународним круговима – касније обављајући функцију заменика Генералног секретара Лиге нација – и предводник идеје наднационалног уређења Европе. Сањајући уједињену, федералну Европу, посветио је послератне активности том циљу.

Неслагање Француске и осталих савезника око решавања питања немачких индустрија након Другог светског рата отворило је врата Монеу да промовише своје идеје. Инструментализовајући француског министра спољних послова Роберта Шумана, који је био под притиском Американаца да реши настали спор, Моне је успео да достави свој план европским вођама са којима није имао директну везу. Тако је Шуман 9. маја 1950. године представио план за Заједницу угља и челика, смишљен као први корак Европе ка федералном уређењу. Овај датум је касније проглашен за „Дан Европе“.

Моне је разумео да стварање федералне Европе није могуће преко ноћи због јаких националних осећања. Зато је кренуо путем постепених економских интеграција, знајући да оне воде политичким. Данас познат као један од оснивача Европске уније, занимљива је чињеница да се Моне никада није кандидовао на изборима ни за једну функцију, успешно делујући из позадине више од 50 година. Он је прави симбол недемократске творевине која га данас слави. Пројекат у коме је Моне био водећа фигура и данас, тридесет година након његове смрти, цвета, а циљ успостављања наднационалне владе Европе је фактички остварен.

Воља народа као препрека

Монеови наследници нису имали осећај за деловање какав је имао њихов ментор, и брзоплетим потезима су прерано открилу намере (и демократски трулеж) у срцу пројекта које су деценијама скриване. Убрзавање интеграција под вођством Жака Делора – председника Европске комисије, 1985-1994 – довело је до првог значајног пораза европске „идеје“ и показало прави однос институција „Европе“ према својим грађанима. Мастрихтски уговор, који је требало да ојача наднационалне институције, додели им нове ингеренције и створи три стуба будуће Европске супердржаве, је написан почетком деведесетих година, након договора руководстава свих чланица. Остало је било само да се нови уговор ратификује.

Међутим, Данци су на референдуму 2. јуна 1992. године са 52% гласова одбили овај уговор и довели Европску заједницу – како се тада звала – пред озбиљно искушење. Уз то, неслагање са Великом Британијом око будућности Заједнице је створило сукоб између тадашњег премијера Џона Мејџора и његових колега. Мејџор је, изазван прозивкама, открио да остале вође европских држава „све више приватно говоре о федералном циљу, иако јавност убеђују у Европу нација“.

Као повређена звер након неуспеха у Данској, Заједница је оштро реаговала. Немачки канцелар Хелмут Кол запретио је да „економска унија може само преживети ако је основана на политичкој“. Министар спољних послова Португала г. Де Пињеро је објаснио Данцима да „само магарци не мењају мишљење“, а премијер Данске оценио да „њихова мала нација не може да заустави ‘Европски Експрес’“. Делор је образовао „Комисију мудрих“ ради утврђивања потеза за ојачање имиџа Европе код грађана, како би се овакви проблеми избегли у будућности. Комисија је закључила да Унију треба промовисати као „бренд“; по њиховим речима, функционисање Уније је „прекомпликовано“, стога грађанима се требало обраћати са паролама попут „Заједно за Европу“ или „Мајка Европа мора да штити своју децу“. Нико се у Бриселу није питао да ли пројекат треба зауставити после неуспеха, већ само како треба заобићи „проблем“.

Препрека у облику народне воље исказане на референдуму у Данској превазиђена је понављањем референдума годину дана касније. Данцима је постављено исто питање, уз сугестију да су претходни пут погрешили. После велике пропагандне кампање коју је делом финансирала и Заједница, 18. маја 1993. године 56% Данаца је „исравило грешку“.

Европска унија, створена на темељима не поштовања народне воље, је наставила тако да делује. Овај „метод“ превазилажења проблема је постао образац понашања европске бирократије у случајевима када народ „погреши“.

Први Ирски бунт

Упркос чињеници да је Ирска била најповлашћенија држава у Европској унији – добијајући назад шест за сваки евро који су уложили – на референдуму о Уговору из Нице 7. јуна 2001. године 54% бирача је било против; исти бирачи који су 8 година раније Мастрихту дали 69% подршке. По новом обичају, председник Европске комисије, Романо Проди, описао је овај резултат као сигнал да су „јачи напори потребни да објаснимо Европу нашим грађанима“, одбацивши идеју да треба преиспитати сам уговор.

Тако је Унија, по други пут, натерала државу чланицу да понови референдум на којем су грађани „погрешно“ гласали. Годину дана после пораза, 19. октобра 2002. године, Ирци су – присиљени да поново гласају за уговор који су већ одбили – са 63% подржали уговор. Уместо преиспитавања првобитног неуспеха у држави која је једном била прва међу проевропским, Комисија је одлучила да убрза интеграције. Следећи залогај бриселске бирократије представљао је саму срж пројекта „Европе“, усвајање Устава, који се показао као превелик и преурањен. Тај залогај је доказао да је европска бирократија, која је лако млела мале народе, још увек ломила зубе на великим.

Ширење „евроскептицизма“

Од Мастрихта до покушаја усвајања Устава Европске уније, осим неуспеха уговора из Нице у Ирској, било је још неколико неуспелих покушаја ширења интеграција на другим фронтовима. Данска је 2000. године на референдуму одбила Евро. Исто су одлучили и Швеђани који су 2003. године још убедљивије одбацили валуту Уније. Комшије Норвежани су претходно, по други пут, одбацили могућност приступања Унији. Народи северне Европе, увиђајући штетност наднационалног управљања, су постали све одлучнији у одбијању бриселских диктата.

Проблеми у срцу Европе

Неуморна бриселска бирократија, не пропуштајући прилику да прошири надлежности и потпуно занемарујући расположење грађана Европе, увидела је могућност за нови уговор користећи најављено проширење Уније као изговор. Током 2002. године почела је израда документа који је замишљен да замени све дотадашње уговоре. Пројекат доношења Устава Европске уније је коначно дошао на дневни ред, после 50 година постепеног стварања наднационалних институција, и 62 године након што је још један „отац“ Уније – бивши комуниста Алтиеро Спинели, чије име се налази на згради Парламента у Бриселу – написао да је доношење устава врхунски и коначни циљ такве творевине. Жаба је скоро била скувана, федералистички снови очева ЕУ су почели да се остварују.

Двогодишњи рад на нацрту Устава је произвео документ са 448 чланова. 36 протокола, 30 декларација и 2 анекса. Многи политичари су узалудно поредили нацрт са славним уставом САД из 1787. године, потпуно занемарујући чињеницу да је тај устав имао укупно 13 чланова. Неспособност бриселских политичара – који су од 1957. године произвели више од пола милиона страница закона – да превазиђу своју бирократску природу је постала опасно очигледна.

Ипак, притисак јавности и непопуларност владајућих партија у многим државама довело је до расписивања референдума ради ратификације Устава, иако многи у Брисели то нису желели. На првом референдуму у Шпанији, Устав је прихваћен са 71% гласова, али на излазност од свега 41%. Почело је добро за бирократе.

Следећи референдум је био заказан у Француској. Истраживања јавног мњења на почетку 2005. године запрепастила су политички естаблишмент. Опасност да Устав буде поражен постала је реална, и навела председника Жака Ширака да запрети пропашћу економије као и неминовном иступању из Уније ако Француска гласа против. Сви медији, све водеће странке као и целокупна „елита“ посветили су се убеђивању грађана да „исправно“ гласају. Једна француска новинарка државне телевизије, у приватном разговору, ми је описала тај период: неподношљив притисак медија и немилосрдно лепљење етикете лудака и манијака свима који су били против Устава.

Упркос свим притисцима, 29. маја 2005. године 55% бирача је одбило Устав. Затечени политичари су први пут били суочени са мишљењем (за њих озбиљне) нације. Француска – уз Немачку – је основа Европске уније, неуспех у овој земљи је био незамислив. Ипак, многи нису желели да се помире са чињеницом да је Устав пропао, позивајући да се ратификација у другим земљама настави. Председништво Луксембурга је саопштило да Французи не одлучују за целу Европу „јер то не би било демократски“. Делор, бивши председник Комисије, објаснио је да, када би сви остали гласали за, Французи би морали да се предомисле.

Устав Уније задобио је још један ударац три дана касније када су Холанђани на референдуму још убедљивије одбили предлог, 62% према 38%. Негирање воље народа постало је теже, али комесари су гајили наду, референдум у малом Луксембургу је био успешан. Међутим, до тада невиђен револт већине грађана Европе почео је да допире и до бирократа; истраживања су показивала да би Унија могла бити поражена на преосталим референдумима. Чак и у Немачкој – где референдум није био ни заказан због ратификације у парламенту – анкета таблоида Билд забележила је чак 97% гласова против. Иронија је у томе да је 95% изабраних представика у немачком парламенту је раније гласало за.

Бриселу је била потребна једна лекција из прошлости. Жан Моне је средином педесетих – у журби да претвори економску Заједницу угља и челика у наднационалну политичку творевину – доживео свој највећи неуспех, и најбољу лекцију. Само неколико година након успостављања заједнице шест земаља, Моне је покушао да уради превише, пребрзо. У јеку Корејског рата он је предложио стварање европске војске са јединственом, наднационалном командом и администрацијом, као увод у даље политичке интеграције. Жесток отпор држава, и пораз Монеове иницијативе, научило га је да успори, и не открива све карте одмах као што је учинио тада. Само две године касније уговор из Рима је потписан, и тиме створена Европске заједница. Лекција је била: корак по корак и полако. Историја се поновила почетком 21. века, када су у Бриселу, суочени са поразима на референдумима и поучени Монеовом методом, одлучили да успоре, и кроз неколико година покушају поново.

Ирска (поново)

Неуспех референдума у Француској и Холандији била је горка пилула за многе унијате. Устав као најважнији закон Уније није могао тек тако бити напуштен. Решење је пронађено, и Устав – толико омражен међу грађанима – је добио ново име. Лисабонски уговор је предложен као алтернатива 2007. године. По мишљењу аутора Устава, Жискара Дестена, уговор је био исти као и Устав. Брисел је то жестоко негирао, наравно, тврдећи да је Лисабон само додатак претходним уговорима. План је био да се нови уговор ратификује у парламентима чланица а не на референдумима, због наводног мањег значаја.

Превара им је за мало пошла за руком, јер су политичари свих држава чланица били више него спремни да прихвате Устав под другим именом, као што су показали спремност и две године раније противно вољи народа. Нажалост за Унију, Устав Републике Ирске је захтевао ратификацију таквог уговора искључиво путем референдума. Ирци су добили нову прилику да искажу „захвалност“ Унији која им је годинама давала далеко више средстава него што су враћали.

Дана 12. јуна 2008. године грађани Ирске шокирали су европску јавност, гласајући 53% против Лисабонског уговора, у инат свим домаћим медијима и политичким партијама. На једином референдуму одржаном по овом питању, у традиционално проевропској држави, Лисабон је доживео пораз. Стрпљење Брисела је дошло крају, Мануел Баросо, председник Европске комисије, изјавио је како Лисабон није мртав и да само треба пронаћи решење. Европска уније није могла да зависи од једне безначајне, незахвалне Ирске.

По трећи пут Европска унија (заједница) је ставила огроман притисак на једну чланицу да понове референдум. Натерали су Ирце да исправе „грешку“. Овог пута више није било шале, референдум је морао да успе. Ирски пропис који је омогућавао једнак приступ медијима за обе стране је поништен, огромне паре су уложене у нову кампању и Ирцима је запрећено да ће, ако не ратификују Лисабон, бити избачени из Европске уније. Притисак је, поново, уродио плодом; Лисабон је прихваћен 2. октобра 2009. године. Европска унија је добила свој устав, додуше под другим именом.

Расположење грађана Европе

Истраживање Отворене Европе из 2007. године, после неуспеха Устава, показало је да 75% грађана Европе жели референдум о сваком новом уговору; само 23% жели да ЕУ добије више надлежности, 41% је против; када би био референдум о Лисабону, на нивоу Европе резултат би био 41:41, 16 земаља (већина) би гласало против; у земљама Еврозоне, 49:47 грађана жели да се укине Евро. Упркос јасним ставовима грађана, доказаним на рефереднумима у више наврата, и у многим истраживањима, предводници Европске уније упорно одбијају да прихвате реалност. Непосредно после пораза у Француској, луксембуршки премијер – касније један од водећих кандидата за председника (Савета) ЕУ – је изјавио да су многи који су гласали против Устава, заправо били за, и када би се „њихови гласови додали онима који су ‘за’, онда бисмо победили“. Лудило унијата не познаје границе.

Последњи референдум

Немогућност Европске уније да победи на референдумима широм Европе натерало је бирократе из Брисела да смисле нови начин даљих интеграција. Уговор из Лисабона има „самомењајући“ карактер, односно омогућује бриселским политичарима да, без сагласност националних институција, мењају постојеће уговоре. Тако ће ирски референдум(и), вероватно, остати запамћени и као последњи о будућности Европске уније.

Коцкање народном вољом је постао превелик ризик за неизабране лидере „нове Европе“. После 5 неуспла и три поновљена референдума у 15 година, Европска унија је и званично одустала од народне воље као „путоказа за будућност“.

EU -  tamnica naroda .. vestacka tvorevina .... kleptokratska satrapija .... kvazidrzavni provizorijum .... ubica slobode i demokratije ....  zbir sadasnjih i buducih  bankrotiranih subjekata ..... politicko -ekonomasi Titanik ...  i zalosan slucaj .... 

Srbija je tu gde jeste, a i Srbi su tu gde su. Geografski u Evropi, na Balkanu.
E sada glavna rasprava Srbina je ko ce da mu da pape a da ne savije grbachu.
A toga nema ni u jeuropu ni u majchinu (Rusiju).
Evropa je samo dogma politicara. Napravi drzavu koju si imao 1914-e ili cak onu za vreme Milosa, sa postovanjem zakona i evo ti Evrope.Treba krmak od 100 kila. Evo ima. Treba sa vise mesa, evo ima.
Pa tako onda Srbin udara svoje nirvane: jedan sanja jeuropsko drvo sa puno evrichi, a drugi kuratog rusa na tenku da mu pobije dusmane.A bez savijanja grbace, drvo jalovo, a tenkovi u rikverc.

                                                Предраг Драгић Кијук: Срби и Европа
Датум: 02.02.2010


                                                        Европа и Срби


На једној конспиративној конференцији, конференцији која се догодила 1998. године, 3. и 4. јула у Берлину, потпуно сакривеној од јавности европских народа, на којој је учествовао и Владика Артемије, Кинкел ће изговорити реченицу која на најбољи начин одсликава стање Европе данас. На приговоре одређеном документу који се бави доусавршавањем Европе, документу у коме се за Србију предвиђа „санитарни кордон“, на приговор да у том документу нема довољно хришћанског језика, Кинкел ће децидирано и уз једногласно одобравање изговорити, рекао бих, аксиоматичан став: Европа није хришћански клуб.
Тамо где се нико не рађа, а живот вечно траје, започео је трајан сусрет српског Православља са Европом, у Хиландару, на Светој Гори. Тај сусрет ће бити врло плодоносан и они који се баве историјом уметности знају да једна од најутицајнијих школа за портрете у историји Европе – Пизанска школа – која свој врхунац доживљава 1280. године, дугује своју уметност оним импозантним Богородичиним ликовима и портретима рађеним и у манастиру Хиландару. Биће то, чини ми се, и разлог да сусрет српског Православља и Европе допринесе и ближим односима и интересовањима Европе за Србију.
Неки од вас то знају, а неки можда не, да је и највећи Европејац, Данте Алигијери, у одељку „Рај“ Божанствене комедије, у 19. поглављу а 140. стиху, говорио о српским народним обичајима, о српском народу и краљу Милутину. Разуме се да се сусрет различитих религијских искустава и сусрет Европе са хришћанском идејом догодио много раније, практично 395. године, када ће Теодосије поделити Римску империју на Источну и Западну, створивши два царска центра и два Црквена центра. Почиње, не више сусрет већ прожимање Европе и Хришћанства, две различите цивилизације, који ће се завршити и христијанизацијом Европе, а на жалост, и европеизацијом Хришћанства. Биће плодоносни сусрети, у то време сасвим нексенофобични, јер оно што се данас сваком историчару и историчару идеја чини немогућим, десило се баш тако како ћу ја то овде изговорити: примајући Хришћанство, Европа се оправославила, јер европски народи су крштавани изворним хришћанством, значи православним Хришћанством. Али тај процес се није одвијао нити у два смера, нити на корист византијске цивилизације и византијског центра који ће се држати Христових Завета.
Врло рано ће доћи до покушаја да се изворно хришћанство тумачи на неки нови начин, и већ 794. године на Сабору у Франкфурту биће осуђен VII Васељенски Сабор, а на Сабору у Ахену 809. године званично ће бити догматизовано учење о исхођењу Светога Духа и од Сина – et Filio, касније једно од озбиљних раздора између Источне и Западне Хришћанске Цркве. Шта то значи? То значи да је христијанизација Европе почела врло рано са црквеним надоградњама које неће допустити да се Европа христијанизује у целости. Европа се охристовила, али се никад није ухристовила.
Стожерна тачка, стожерни стуб, стожер неспоразума шта заправо јесте а шта није хришћанство налази се (на срећу сада и на српском језику) у књизи Светог Јована Дамаскина „Извор сазнања“ која, не случајно, показује да се Источно и Западно Хришћанство разликује пре свега и искључиво, у јасним, прецизним терминолошким тумачењима. Дакле, малочас нисам био сасвим у праву: Цар Теодосије јесте извршио поделу Римског Царства на Источно и Западно Римско царство, тиме поделио и будућност хришћанске цивилизације Европе, али се она уистину десила, што увиђамо читајући Светог Јована Дамаскина, одлуком Халкидонског Сабора, дакле 451. године, одлукама IV Васељенског Сабора.
Има ли то икакве везе и утицаја на потоња времена и свет данашње европске цивилизације? Да ли та Европа која се охристовила, али се није уистину ухристовила, носи назнаке неке необичности у односу на друге, пре свега источне и изворно хришћанске народе? Рекао сам вам малочас, та подела ће се уочити врло рано, далеко пре Велике шизме 1054. године, али оно што желим овом приликом да истакнем то је нексенофобичност код људи духа и то је оно што је најважније – дух се не може ограничити политиком.
Тај дух ће непрекидно користити дарове својих рођака, макар их неразумевајући увек исправно, и зато ће највећи хришћански философ IX века у Европи, Јован Скот Еригена или Ериугена (врло сумњиве ортодоксности, човек који много тога није разумео, чије је учење о божанској предестинацији осуђено), али ће он здушно преводити целокупна дела Псеудо-Дионисија Ареопагите и Максима Исповедника.
И касније када дође до сукоба у оквиру европске цивилизације, он се неће тицати духовног света. Највећи Византинац свога времена, Генадије Сколарије, из 15. века, професор философије на Царском Универзитету у Цариграду, оном Универзитету који је за седам векова старији од Универзитета у Болоњи, представник византијског хуманизма, философ ренесансне ерудиције, преводи Тому Аквинског, целокупна његова дела; он, такође, пише коментаре и на Аристотелова дела.

                                                    Здраво друштво

Таква искуства нам говоре о различитим приступима према хришћанској идеји и како она доприносе измени не само индивидуалне, већ и колективне биографије. Ова искуства актуализује и биографија разхристовљене Европе. Зато смо данас пред важним питањем, пред питањем највећег искушења у историји људске цивилизације, највећег зато јер свет живи у времену када може сам себе потпуно да уништи и када је опет на испиту такозвана грађанска етика која од античке Грчке до дана данашњег покушава да одбрани човека од њега самога. Шта је то онда за српски народ, после процеса сатанизовања, важно у његовом заједничком корачању са Европом?
Пре свега, не треба идеализовати ниједан политички систем, па ни демократски. Али нема у историји идеја и политичких доктрина ниједне успешније творевине од демократске. То је разлог да искуства демократског света, заједно са осталим народима Европе, Срби треба да деле и да прихвате, уз сву обазривост, као и да морају бити ослобођени фанатизованог прихватања било какве идеје. Уосталом, демократска Европа је изнедрила Хитлера! Хитлер није узурпатор! Хитлер је на демократским изборима дошао на власт! Сваком нормалном је јасно да се за такву врсту демократског искуства не би требало борити и да, у то сам уверен, такву врсту демократског искуства српски народ никада неће подржавати.
Постоји још једно искуство, захваљујући хришћанској идеји и Хришћанству које ће политичка Европа надоградити и претворити у најважније учење и доктрину савременог света. То је доктрина Карла Попера о отвореном друштву, јер само отворена друштва не допуштају стварање недемократских механизама, стварање тоталитаристичког устројства и, разуме се, стварање тираније над појединцима и над колективитетима.
Али, нетачно је да је отворено друштво друштво слободе и милосности. Сви они који су бомбардовали Србију 1999. године припадају такозваним отвореним друштвима. Дакле, није реч нити о демократском, нити о отвореном друштву коме треба да тежи српска интелектуална мисао данас. Шта је то што ви можете и треба да понудите свом народу? Уз све предности које дају демократска друштва и уз сва искуства која дају теорије о отвореним друштвима, морате му понудити здраво друштво. У здравом друштву имаћете праве институције које брину о владавини права, имаћете институције које могу да заштите и појединце и колективитет од сваке врсте изопачености и патологије, а таквих је данас, на прагу 21. века, све више. Залажите се, дакле, за здраво друштво, ширите идеју о таквом хришћанском и православном друштву у коме ћете и ви и ваш народ живети, ја сам убеђен на корист велике фамилије европских народа. Али да бисте са уверењем приступили свему томе, генерација ваших очева мора да се на прави начин одреди према оној старој изреци: „Када би младост знала, а старост могла“. Остаје, наиме, да старији учине све како бисте знали оно што вам може помоћи да не западнете у друштвену патологију.
Имајте веру! Разуме се, преиспитујте своју веру, али морате имати и знање чија је упоришна тачка Истина. Без тог знања не можете градити здраво друштво. Све овде што смо чули ових дана су искушења која нам говоре како се тешко можемо бранити незнањем од свих патологија којима је био изложен, и још увек јесте, један од најдревнијих европских народа – српски народ.
Суочили смо се овде са проблемом језика, чули смо да се данас у деловима под међународним протекторатом или колонијалним статусом који данас имају Србија или Црна Гора, свеједно, поништавају трагови националног идентитета у који несумњиво спада пре свега језик, јер језик јесте, како је рекла најмудрија жена међу Српкињама, Исидора Секулић – дом народа; језик је кућа једног народа. Значи, имамо данас у Републици Српској и босански, а биће, изгледа, и у Црној Гори црногорски језик, на штету идентитета српског народа.
И могуће је, с обзиром на оно што смо малочас чули овде од господина Марка Марковића, о тумачима и теоретичарима који данас делују у Европи, могуће је, допустимо то, да можда и постоје та два језика, али нас претходно врло озбиљном научном аргументацијом неко у то мора уверити, а ја ћу за ову прилику да вас подсетим на неколико догађаја. Када босански бан Стеван Котроманић Дубровчанима пише повељу, он у своме писму 1333. године каже да пише српским језиком. Могуће је, допуштам и то, да у тој Босни и Херцеговини, нарочито у Херцеговини, коју сви картографи Европе номинално одређују као Ducato di Santo Saba, дакле војводство од Светог Саве, можда јесте говорен српски језик, али да тамо није, и не мора законито бити, живео српски народ. И то допуштам, али и себе и вас морам да подсетим да су Матија Нинослав 1234. године, а Јурај Војсалић 1434. године у свим својим документима (а као што знате овај бан и овај војвода су живели у Босни), писали да су њихови поданици Срби и да они владају српским народом на својим територијама.
                                        Од четири језика призната су само два
Морате се наоружавати знањем, јер вас оно једино може бранити од сваке врсте искушења, као што морате довести у питање један правно неваљан докуменат. Правници међу вама знају врло добро шта то значи. Тај правно неуређен документ се зове Дејтонски споразум, који је закључен између странака доводећи их у заблуду, и тај докуменат по природи ствари мора бити оборен на сваком нормалном суду. Дејтонски споразум довео је у заблуду потписнице тог споразума, јер је потписан, како то пише у преамбули, на босанском, српском, хрватском и енглеском језику. Од ова четири језика постоје само два. До данас још увек наука није утврдила нигде у свету, ни у Америци ни у Европи, да постоје босански и хрватски језик. Не постоји ниједан озбиљан лингвиста у свету који вам неће рећи да хрватски не представља ништа друго до загребачку варијанту српског или да тај такозвани босански језик не представља ништа друго него сарајевску варијанту српског језика. Од лексике до граматичких правила све је и у једном и у другом језику Српски језик и несумњиво да је Вук Караџић био у праву тврдећи да нити има Срба који нису штокавци нити има штокаваца који нису Срби, и то правило најбоље показује да није могуће у теорији о језику изборити право за такозвани хрватски, босански или можда црногорски.
Ово све кажем зато да бисмо уочили разлику од оних изворних начела и Христових Завета са којима се суочила Европа 395. године, односно, 451. године, па их транспоновала у својој еволуцији, стварајући нешто што је непознато изворном хришћанству. Европа је укинула истину као основно начело хришћанства, па тако и Цркву: не постоји више Саборна Црква, не постоји више ессlesia universalis, постоји само једна тријумфална црква, освајачка црква, ессlesia triumphans, и то је одличје и интелектуалне мисли и политичке историје у којој је заробљена историја европског колективитета и европског појединца до дана данашњег. Та освајачка црква (борбена црква – ессlesia militans) или тријумфална црква не тражи вернике, она тражи поданике.
Када је Игњацијо де Лојола основао Дружбу Исусову 1540. године, основни задатак језуита је био да се шире на све четири стране света. Разуме се, већ 1597. ће бити протерани из Јапана, наредни век касније из Индије, и тако ће се завршавати једна за другом авантура коју ће народи плаћати веома скупо, као што је то случај са народима Латинске Америке. Али шта рађа та свест о тријумфу, та свест о непрекидној авантури oсвајања, шта је та ессlesia triumphans коренила у свести европског човека? Она је допринела и рађању перманентне протестантности.
Протестантизам је последица управо те доктрине тријумфализма и зато ће већ 1510. године Мартин Лутер ставити 95 теза на врата цркве у Витембергу и тражити реформу цркве. Као бумеранг се сада тријумфалној цркви враћају њена основна одличја, иако ни то није најважније. Појава протестантизма, међутим, условљава стварање окултизма, и зато ће се 1. маја 1776. године у свету појавити такозвано Велико бело братство, које у свом најужем кругу има деветорицу просветљених. Тада ће предавач канонског права у Инглштату, у Баварској, Адам Вајсхаупт, основати Илуминате или Просветљене са идејом да се мора створити светска монархија, да се мора успоставити јединствен светски поредак. Та врста окултизма ће ширити своју патологију и развијаће се подједнако како на европском тако и на европско-атлантском подручју и зато ће, само шест година касније, америчка република, инсталирајући велики печат, уписати у њега препознатљиво гесло држећи га се до дана данашњег. На Великом печату америчке републике стоји натпис Novus ordo seclorum – Нови поредак света, дакле, из 1782. године.
То су последице тријумфалног погледа на свет и те последице иду из једног патолошко-политичког стања у друго, оне се служе инструментализацијом и жељом за покорношћу својих поданика. Та инструментализација постаје присутна као најважнија полуга у историји доктрине владања човеком. Разуме се да је било мена у којима су се сукобљавале различите струје, различити интереси у оквиру такве цивилизације. Такав је случај био са Наполеоном, који представља политички земљотрес у историји Европе, револуцију у историји тријумфалне идеологије, јер је он свестан да је највеће упориште изопачености управо у тријумфалној цркви. Прво, 1804. године доводи папу да га крунише за цара, а онда га ставља у заточеништво од 1809. до 1815. Како ће се одвијати историја те квазихришћанске Европе? Разуме се да ће тријумфална црква узвратити ударац и она ће узурпаторима светског поретка и светске владавине 1870. године огласити оно што је папа још 1075. године обнародовао. 1870. године тријумфална црква ће одговорити царским узурпаторима тако што је донела декрет, примат о папској непогрешивости.
То је, у најкраћем, историја једног квазихришћанског погледа на свет који је Европу и све народе у Европи коштао великог броја војних похода и, разуме се, који је унесрећио многе народе света. Тај жиг који носи европска тријумфална црква, та потреба за инструментализацијом коју носи евроатлантска цивилизација остала је присутна до данас у политичкој обичајности европске и евроатлантске културе и држава у оквиру тих култура.
Да наведем један пример. Ми живимо у времену стварања Европске заједнице, Европске Уније и то је добро што је тако. Ви сигурно знате да Паневропска заједница није идеја ниједног припадника тих великих и колонијалних и многобројних европских народа, то је идеја коју ће изнедрити после 1920. године један од највећих људи интелектуалне Европе – Димитрије Митриновић, који ће окупити око себе сва најважнија имена Европе тог доба: Папини, Кандински, Х. Џ. Велс, Бернар Шо; ниједног великог имена нема у то време којег не плени идеја Димитрија Митриновића да се створи Паневропска заједница, али не на сукобу, чији смо ми сведоци, већ на сусрету цивилизација.
Та паневропска заједница, и добро је данас да Срби живе у њој, јер прва природна српска припадност јесте припадност Европи, није се ослободила манира импровизације и инструментализације свега постојећег под капом небеском и та обичајност је данас одлика политичког живота у Европи и политичког живота у Америци. Пример: у оквиру Европске Уније постоји Биро Цариградске Патријаршије на чијем челу се налази архимандрит Емануил Адамекис. Целокупна штампа Европске Уније (односно, Европске заједнице) тврди – шаљући свакодневно извештаје – да овај архимандрит у ствари представља свеправославну заједницу у оквиру Европског парламента, што је ординарна лаж. Та жеља за инструментализацијом одлика је и нове квазихришћанске културе. Примера има напретек. На једној конспиративној конференцији, конференцији која се догодила 1998. године, 3. и 4. јула у Берлину, потпуно сакривеној од јавности европских народа, на којој је учествовао и Владика Артемије, Кинкел ће изговорити реченицу која на најбољи начин одсликава стање Европе данас. На приговоре одређеном документу који се бави доусавршавањем Европе, документу у коме се за Србију предвиђа „санитарни кордон“, на приговор да у том документу нема довољно хришћанског језика, Кинкел ће децидирано и уз једногласно одобравање изговорити, рекао бих, аксиоматичан став: Европа није хришћански клуб.
Дабоме, антихришћанско расположење политичара није у сагласности са хришћанским расположењем народа. Понуђени пројекат „Доусавршавање Европске уније“ народ Старог континента би дочекао са радошћу и с вером да ће европски хришћани после 2000. година остварити саборну и заједничку хришћанску Европу. За Стари континент то има значај духовног успења, јер је досадашња историја Европе историја великих искушења, мржње, ратова и свих облика нехришћанских врлина.
Али понуђуни документ је препун мањкавости, вероватно под утицајем инфантилних политичара и интелектуалне бижутерије америчких конквистадора у Европи. Према томе, непримерено је хришћанској цивилизацији да је одликује властодржачки трибализам, што малобројне народе доводи у неравноправни положај. Тај трибализам и наслеђени европоцентризам (како се истиче на странама 17, 20. и 23. понуђеног документа) не би требало да буду карактеристика најзад остварене хришћанске европске заједнице.
Не постоји ниједан разлог (види стр. 26. овог документа) да се уводи престижно, примордијално одлучивање без сагласности других. Тек није дозвољено да се уводи инструмент преторијанског или инквизиторског маља (стр. 23) уместо лековитог принципа дијалога, који је Европа ипак достигла. Овој истој патологији припада и доминантно опредељење у овом политичком документу по коме се мир успоставља применом силе, као што ће се применом силе обезбеђивати и економски интерес. Нови европски поредак, значи, подразумева сигурна тржишта, а то значи и безусловно обезбеђивање природних ресурса које Европа нема.
                                              Једини европски резерват
На страни 9. овог политичког програма Европе предвиђају се сиве зоне за регије које се нису довољно прилагодиле предвиђеном плану. Иста казна предвиђена је и за једну енклаву. Зар ово није довољан доказ да Европа пати не само од заробљености сопственом колонијалном биографијом већ и да је тешко оболела од неке врсте „новог хришћанства“. Зато треба неопозиво рећи: неспојиво је стварање резервата у оквиру хришћанске заједнице. Европа мора да се одрекне политике расизма и протектората ако жели да достигне своју будућност.
И даље, пројекат под називом „Доусавршавање Европске уније“ најконкретније помиње, као могуће неуралгичне тачке: Русију, Украјину, Белорусију и Србију (стр. 8, 15, 18 и 19). Посебно се наглашава албанско питање, а на уштрб свих осталих нерешених питања која би се, исто тако, у Европи могла политички исфорсирати: на пример Молдавија, Корзика, Шкотска, Велс, Бретања, Галиција, Баскија и томе слично.
После двоструких аршина, сатанизације и курдизације Срба – Европа не би смела да актуелне догађаје у Старој Србији (терор исламских фундаменталиста у регији Косова и Метохије) решава у оквиру окошталог и србофобичног традиционализма. А шта то у ствари значи?
Сасвим прецизно, у првој Југославији албанска мањина је сачињавала 3,6% становништва, слично мађарској мањини од 3,3%. У трећој Југославији, насталој на рушевинама Титове комунистичке империје, одједном се проценат арнаутске мањине (Шиптари или Албанци) „попео“ до неких 90% захваљујући америчкој политичкој манипулацији. То значи да се стварни проценат Шиптара у Србији и у Југославији посматра у оквиру регије а не државе – иако су и у смањеној трећој Југославији, па и држави Србији, Шиптари мањина. Наиме, ако Арнаути на Косову и Метохији и представљају већину они су мањина у оквиру Србије где не прелазе 10-15% од укупне популације. Уосталом нигде се у свету не смањује државни суверенитет због мањинског прираштаја.
Према томе, питање неодељивости Косова и Метохије од српске државности сасвим је природна. Свака измена би представљала нови нацистички експеримент против православних Срба. Сама чињеница да су Косово и Метохија српска земља са хришћанском епископијом старом 1080. година и са око 1.300 сакралних објеката може се укинути једино изопаченом политиком, а то значи: не могу се решавати мањинска питања претварањем у територијална, нити се државнички интерес може претварати у етнички.
И више од тога: „Политички програм“ за доусавршавање Европе произишао је из наслеђене ксенофобичности и одликује га, повремено, историјски реваншизам. Како иначе разумети стратешко одређивање сивих зона (уочљиве за Украјину и Белорусију) и једне једине енклаве (Србија) коју би санитарни кордон издвојио из војног, економског, културног и политичког европског комонвелта.
Није незанимљива и тактичка политика тихе доминације у односу на Русију, зашта се залагао Клаус Кинкел, али и форсирање Турске у европској политичкој будућности. То је и разлог што заговорници нехришћанске (мултирелигиозне) Европе – и европску Турску и балканске муслимане одређују као озбиљног и припадајућег партнера Европске Уније. Самим тим није ништа необично што је Кинкел, говорећи о косовској кризи у балканском региону, децидирано дао до знања да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“.
Ми се зато с правом на крају 20. и почетку 21. века можемо питати колико Европа јесте, доиста, данас хришћанска и не мање – колико је Америка, коју је Стари контининет европеизирао, уопште хришћанска? Та иста тријумфална цивилизација нам обећава нешто друго, и зато ће 1990. године у Организацији Уједињених нација Џорџ Буш Старији изговорити ону познату реченицу да долази време новог светског поретка и дуге ере светског мира. Који је то мир од 1990. године успостављен и где? Треба ли да питамо о том миру народе у Србији, Републици Српској Крајини, у Црној Гори, у Републици Српској, Авганистану, Никарагви, Ираку? Разуме се да је то одличје једног накарадног хришћанског принципа када се саборност и ессlesia universalis и Хришћанска Саборна Црква, на жалост, успешно претворила у борбену цркву, а саборна култура у борбену цивилизацију.
Тријумфални принцип је завладао као најважнији принцип, он до дана данашњег није одустао од таквог квазихришћанског погледа на свет и зато морамо, свесни велике кризе у којој се налази данас хришћанска заједница у целини, разматрати и своје национално питање. Морамо поседовати свест о томе кроз какву је кризу прошла и у каквој се кризи данас налази глобална хришћанска заједница. Та криза је, рекао бих, на крају 20. века доживела свој врхунац и зато ће у Чикагу 1993. године бити одржан Светски парламент религија, са 120 заступника различитих религија и са 6.500 учесника. На Светском парламенту религија биће донета Декларација о новој светској етици. У Декларацији о новој светској етици не употребљава се чак ни номинално одређење Бог. Одредница Бог је замењена одредницом Виша реалност. И зато сви ви који сте се овде чудили над питањима застрашујућег образовања које се данас намеће српском народу морате схватити да је оно производ једне велике борбе коју је Америци успео да наметне и да се за њу избори представник такозване ситуационе етике, Џон Дјуи, који се од 1937. године бави реформом школства САД и који завршава своју победу 1973. године искључујући цркву из школе.
Да ли је већ американизована Европа доиста само тај пагански злоћудни дух који жели да се обрачуна са милосношћу и лепотом Христовом?! Нисам сигуран да је Европа само то. Разлог више видим и у једној потреби која се раније није могла замислити у историји тријумфалне цркве. 2001. године биће донет један докуменат на коме се радило од 1976. године. То је Карта екуменика. Наиме, 2001. године, јануара месеца, у Портоу је објављена Екуменска повеља. Без обзира што није наишла на сагласност (сем Цариградске Патријаршије) свих Православних Цркава, она је доказ да Европа тражи свој праизворски идентитет, она показује да тријумфална црква уочава своје сопствене грешке. Први пут се у једном тако важном европском документу као што је Саrta oecymenica појављује потреба да у времену антихришћанства, да у времену Новог светског поретка који жели да створи нову религију, мора да се успоставити ближа сарадња свих хришћанских заједница уочавајући да она треба да буде основана на Никео-Цариградском Символу вере. Ово за историчаре Цркве у Европи јесте једна велика и важна новина.
Шта то значи за нас данас? То значи да када је у питању наш сусрет са хришћанским заједницама које су давно загубиле Христа, он мора да постоји, јер се сви налазимо заједно пред налетом једног новог, жестоког религијског фанатизма, нама још увек непознате религије која је у повоју, а то је Нови Светски Поредак. Потребно је и треба да се интегришемо, али не треба и не смемо да се асимилујемо. Нема разлога да не постоје дијалози са свим хришћанским заједницама било у Европи, било у свету. Православље није ксенофобично и није затворено, оно је екуменско само по себи јер је саборно. Разговори да, прихватање изопачености не. Не постоји ниједан разлог, да поновим, да се све хришћанске заједнице најзад после 2000 година искушења не удруже, али да будем сасвим јасан, ако ме нисте добро разумели или ако ја то нисам најбоље изговорио, не може се изворно хришћанска, дакле, ниједна Православна Црква ујединити већ само удружити са овим другим хришћанским заједницама. Не може се ујединити док се западне хришћанске цркве не ослободе тог великог историјског искушења кроз које су прошле и не ослободе управо тог тријумфалног погледа на свет који је стран изворном Хришћанству, односно, православној цивилизацији и, с тим у вези, коначно, треба одређивати нашу припадност Европској Унији. Ово наглашавање је потребно пошто треба разликовати политичке уговоре од јединственог културолошког арела. То значи да Србија јесте Европа и да је одувек била у Европи. Она је наша прва природна одредишна лука. Не постоји ниједан разлог да Срби здушно не дају свој допринос, као што су и до сада давали, тој модерној, савременој Европи. Али не могу прихватити нити тријумфалну цркву нити социјални дарвинизам као учење из Европе.
Сасвим једноставно: Срби у Европу да, духовно искуство Европе у Србе не. И то би коначно, чини ми се, можда било најважније да у тренутку у коме се налази српски народ морамо бити наоружани знањем и свешћу да будити савест света и своју сопствену савест не значи ништа друго доли служити свом народу. И макар тренутак изгледао изузетно озбиљан, тренутак светске катаклизме која је над главама целокупне планете, морам да вам кажем да не постоји ниједан једини разлог да Срби као народ западну у очајање. Као што су дошли дани Васкршње радости тако долазе и дани празновања у све српске домове ма где они били.
Не заборавите да је у ситуацији која је била много тежа него данас један мудри човек отпослао поруку свом народу која је била кратка и гласила је баш овако: „Спаса нам нема, ал’ пропасти нећемо“ (Н. Пашић).

Предраг Драгић