Za estetska osecanja se kaze da obicno nastaju u ,,susretu,, sa umetnickim delima; ona su rezultat naseg opazanja lepote umetnickih dela. Naravno i sam sadrzaj prikazan u umetnickom delu moze izazvati odredjene emocije: slika obnazenog muskog ili zenskog tela moze izazvati seksualno uzubdjenje ali u tom slucaju to nije rec o estetskim osecanjima. Slika lepe zene ili muskarca moze umetnicki (estetski) biti losa a slika ruzne osobe lepa.
Kant je napisao : Prirodna lepota je jedna stvar a umetnicka lepota je lepo prikazivanje jedne stvari.

---

E ovako ovo je nesto osnovno o estetskim osecanjima sto ja znam, ali meni je potrebno ako neko zna vise ili da me uputi na neke linkove za vise, posto mi je potrebno za referat. Naravno  tema moze da se diskutuje i nevezano za ovo moje vec o nekim svojim vidjenjima vezanim za ovo, ali to ako nekog zanima.
Tako da neko ako moze da mi pomogne neka to uradi u naredna 3-4 dana.

Izguglaj, imas nekoliko tekstova o tome

Evo sta sam ja nasao

PRIRODA UMETNOSTI

Umetnost je uvek bila najvažnije sredstvo estetskog vaspitanja, naročito se od druge polovine 19. veka umetnost tretira sa gledišta njenog uticaja na čoveka. Postavlja se pitanje šta je umetnost? Raspravljajući o suštini umetnosti Tolstoj je u svome delu „Šta je umetnost“ definisao umetnost kao formu ljudske aktivnosti kojoj umetnik posredstvom umetničkih sredstava svesno ili nesvesno prenosi drugima svoja osećanja, pa iz toga izvodi zaključak da je umetnost sredestvo komunikacije među ljudima.
Gijo (Guyau) je izložio jednu od prvih socioloških teorija umetnosti. On se suprostavlja izjednačavanju umetnosti sa igrom. Umetnost je zasnovana na zakonu simpatije i transmisije emocija, pa stoga aktivno deluje na društvo u celini. Najviši cilj umetnosti je da proizvede emociju društvenog karaktera.
Sociološku teoriju umetnosti razvili su naročito Černiševski i Plehanov. Černiševski vidi u umetnosti sredstvo koje moše doprineti poboljšavanju odnosa među ljudima, jer otkriva čoveku ono što je u čoveku i društvu dobro, vredno i lepo. Prema njemu umetnost dopušta čoveku da upozna one aspekte koje nije u mogućnosti da iskusi.
U dvadesetom veku sa pojavom nove koncepcije estetskog vaspitanja umetnost dobija izvanredno veliki značaj kao sredstvo formiranja čoveka i njegovog svestranog, celovitog razvitka. Zbog toga se pred pedagogiju postavlja zadatak da naučno rasvetli njen uticaj na intelektualni, emocionalni i moralni razvoj čoveka. Među brojnim estetičkim pravcima na savremenu teoriju estetskog vaspitanja utiču „teorija čiste intuicije“, instrumentalizam, pozitivizam, neopozitivizam, psihoanaliza i marksizam.
Teorija čiste intuicije, čiji je predstavnik Benedeto Kroče i njegovi sledbenici, svodi umetnost na intuiciju i fantaziju i odriče postojanje lepog i estetskog izvan umetnosti. To je teorija koja negira saznajnu, moralnu i uopšte svaku funkciju umetnosti.
Nasuprot zatvaranju umetnosti u sferu intuicije i fantazije i njenom odvajanju od života, instumentalizam vrlo široko shvata umetnost. Džon Djui tretira umetnost kao oblik iskustva, budući da je svako stvaranje povezano sa iskustvom. Umetnost je oformljena energija, a estetsko sve ono što izaziva zadovoljstvo, bez razmisljanja.
Neopozitivizam u estetici koji često estetsko objašnjava fizičkim, matematičkim i biološkim zakonima. Na tim osnovama poniklo je gledište da je svaka organizacija umetnost i da u osnovi umetnosti postoji logički sistem. U tom sistemu manifestuje se sveopšti zakon ritma zasnovan na elementima matematičke logike. Čulno iskustvo i intuicija umetnika predstavljaju višu etapu umetničkog stvaralaštva. Oni utiču na prirodu najpre nesvesvo, a zatim svesno. U poslednjoj etapi umetnik stvara svesno, polazeći od principa matematičke logike, koji omogućava da se u određenom materijalu izrazi univerzalni zakon ritma.
Psihoanaliza je nastojala da objasni motive umetničkog stvaranja, dok je pitanje estetske vrednosti, forme i stila izraza potpuno izostavila. Osnova psihoanalitičke teorije umetnosti je nesvesno, jer nagoni i komleksi određuju sadržaj i tematiku umetničkog stvaranja i inspiracije. Ključ za objašnjenje nesvesnih procesa pa prema tome i umetnosti su erotični nagoni i seksualne želje. Psihoanaliza tvrdi da u svim oblastima ljudskog duha, u umetnosti i u socijalnom životu, veliku ulogu imaju seksualna osećanja, koja su sublimirana, tj.upravljena prema socijalno višim ciljevima. Bitni momenat stvaralačke dimanike jeste pretvaranje nesvesnog sadržaja u svesni. U sukobu sa zahtevima svesti nagon se pretvara u komplekse, koji umetnika cine osetljivim za neke dozivljaje, pa stoga oni postaju tematika umetničkog dela. Psihoanalitičari razlikuju dve vrste kompleksa : jedni su potpuno lične prirode, dok su drugi vezani sa istorijom vrste. Umetnik projektuje u umetničko delo svoje lične komplekse i tom obejktivizacijom oslobađa se njihovog pritiska.
Ovakvim objašnjenjem psihoanaliza otkriva terapeutsku funkciju umetnosti, a umetnicko stvaralastvo tretira kao jednu vrstu „autoanalize“, koja oslobađa od deprimirajućih afektivnih stanja koja se obično nazivaju neurozama.
Iz psihoanalitičke teorije umetnosti izvode se zaključci za vaspitnu praksu. Prema mišljenju pojedinih psihologa umetnost može da posluži kao vaspitno sredstvo naročito u periodu adolescencije.
Marksizam je doneo novu svetlost u razjašnjavanje prirode umetnosti. Svestranom analizom svih faktora koji uslovljavaju umetnost, objektivnih i subjektivnih, društvenih i individualnih, marksistička estetička misao nastoji da reši protivurečnosti između subjektivnog i objektivnog u umetnosti. Umetnost se definiše kao specijalan vid duhovnog osvajanja i menjanja stvarnosti, kao specifičan stvaralački odnos čoveka prema stvarnosti. Marksistička misao u estetici omogućila je da se afirmiše ideja o autonomiji čoveka i umetnosti kao stvaranja.
Umetnost i umetničko delo rezultat su stvaralačkog procesa u kome umetnik istražuje i izražava, a ne odražava niti imitira prirodu ili društvene pojave. Umetnost nije u prostom slikanju objektivne stvarnosti, nego u unošenju u nju umetničkog doživljaja i osećanja života.

SAZNAJNA VREDNOST UMETNOSTI
Večina savremenih pravaca odvajaju umetnost od pojma „saznanje“ i odriči saznajnu vrednost umetnosti. Sa tim u vezi nemački filozof Hartman kaže da je pogrešno lepotu vezivati sa saznanjem, jer zakoni lepote nisu dostupni saznanju, a između umetničkog i saznajnog akta ne postji, niti može postojati ikakva veza.
Upoređujući umetnost i nauku ističe se da razlika između nauke i umetnosti nije u predmetu, već u odnosu prema prirodi i društvenoj stvarnosti.
U umetnosti je saznanje nerazdvojivo povezano sa osećanjima umetnika, koja životnim sadržajima daju emocionalni karakter i ljudsko značenje. Bez osećanja, dakle, nema ni umetnosti. U tom smislu Tolstojeva misao da je za umetnost potrebno osećanje i da bez osećanja nema umetnosti izražava duboku istinu. Ali, isto tako, izvan saznaja nema pravog osećanja ni umetnosti. U tome i jeste specifičnost saznanja i njena razlika od svih drugih oblika ljudskog stvaralaštva. Umetnik, polazeći od saznanja stvarnosti i koristeći se njima, stvara likove koji nistu prost odraz već ponovo ostvareni svet u kome je sjedinjeno realno i izmišljeno, objektivno i subjektivno, ono što se naziva umetničkom istinom. Specifičnost umetničkog stvaralaštva je njegova izvanredna složenost. Uopštavajući i konkretizujući život u svojoj složenosti, umetnost ima ogromni saznajni značaj. Saznajni značaj ima umetnost svih epoha, kako umetnost antičkog društva tako i srednjovekovna i moderna umetnost.
Zahvaljujući bogatstvu svojih izražajnih sredstava umetnost zahvata život u njegovoj mnogostranosti i u svima aspektima estetskog odnosa prema njemu. U zavisnosti od estetskih medijuma ona se javlja u različitim vidovima,a svaki od ovih vidova ima ima svoj umetnički jezik i svoje specifične zakonitosti.
Savremena koncepcija estetskog vaspitanja predpostavlja upoznavanje omladine sa svim vidovima umetnosti, jer je to jedini put da umetnost postane sastavni deo opšte kulture svakog pojedinca.
Među umetnostima poseban vaspitni značaj ima književnost. Snagom umetničke reči, tim svojim osnovim izražajnim sredstvom, književnost slika čoveka u svom bogatstvu njegovih psihičkih i fizičkih osobenosti, u celini njegovog životnog procesa i aktivnost koje određuju i razvoj njegovog karaktera. Književnost se karakteriše osobenošću duboke analize životnih situacija, misli i osećanja, pa stoga može da probudi maštu čitaoca i da ga prenese u određeno vreme, da mu dočara atmosferu u kojoj se dogadjaji zbivaju, da u mašti prati tok razvitka događaja i njihov ishod. Najznačajniju ulogu ima jezik literature, jer je on nosilac misli i osećanja umetnika i posrednik između čitalaca i događaja koji se opisuje.
Sa gledišta saznajnih mogućnosti najveći značaj pripada svetkoj književnosti, koja u izvesnom smislu predstavlja svojevrsni letopis mišljenja i osećanja, put koji je čovečanstvo prešlo u traganju za istinom, pravdom i slobodom.
Snaga vaspitnog dejstva literature je u tome što umetnički šiže kao deo šireg sadržaja uključuje u svoju orbitu mnoštvo pojava.
Za razliku od literature slikarstvo se služi oblikom, linijom i bojom. Jezik ove umetnosti izražava se u bogatstvu dimaničkih formi, svetlosti i boja, u ritmu boja i kompozicija. Pored crteža, boja je jedno od osnovnih sredstava kojom umetnik slika sredinu i psihološke karakteristike likova, svoja osećanja i asocijacije. Poseban vid slikarstva je i grafika koji je najčešće povezan sa rečima i literaturom.
Likovnoj umetnosti pripada i skulptura . Dok slikarstvo daje umetničke likove pomoću boja i senke u dvodimenzionalnim površinama, u skulpturi su likovi izraženi u trodimenzionalnim obimnim formama. Iako se u skulpturi boja ređe upotrebljava, ona nije isključena. Osnovne karakteritike skulpture su telesnost i realna materijalnost njenih likova.
Arhitektura je specijalan vid umetnost, koji je tesno povezan sa proizvodnjom, materijalnim i duhovnim razvitkom društva. Praktična svrsishodnost konstrukcije, smelost proporcija, savršeno iskorišćeni materijal u arhitekturi imaju pored funkcionalne i estetsku vrednost.
Osobiti vid umetničkog izraza je muzika koju čine zvuci organizovani u specijalan sistem - melodiju i harmoniju. Muzika se smatra jednom od najneposrednijih umetnosti, jer ona otkriva stvarnost i ljudska osećanja u svoj njihovoj dubini i snazi. Smatra se da je muzika najbliža ljudskom srcu i osećanjima.
Koreografska umetnost kao poseban vid umetnosti izražava misli i osećanja u likovima koji izrastaju iz ritmičkih i skladnih pokreta tela. Značajna karakteristika ove umetnosti je što je kretanje tela u igri povezano sa muzičkom pratnjom.
Dramska umetnost je takva forma umetničkog izražavanja u kojoj se likovi javljaju u akciji, oštrim konfliktima, neposrednim reakcijama i bogatstvu živih odnosa. Stvarnost, karakteri ličnosti i njihovi odnosti predstavljeni su u životnoj konkretnosti, u akciji i dejstvu.
Pozorište objedinjuje u sebi literaturu, slikarstvo, skulpturu i muziku. Ove umetnosti se organski uključuju u drmasku umetnost, potčinjavajući se njenim zakonima.
Filmska umetnost u sebi objedinjuje i druge umetnosti (literaturu, muziku, pozorište...), ali za razliku od pozorišta, znatno šire i potpunije obihvata stvarnost. Ova umetnost crpi svoje sadržaje ne samo iz literature već i iz samog života, a njene tehničke i mogučnosti daleko prevazliaze mogućnosti dramske umetnosti.

UMETNOST KAO SREDSTVO MORALNOG VASPITANJA
Problem moralnog dejstva umetnosti prisutan je u mnogim pedagoškim teorijama, počev od antičkog doba do danas. Predstavnici antičke pedagoške misli tretirali su umetnost u nerazdvojnoj vezi sa moralnim vaspitanjem. I u kasnijim epohama umetnost je, pored ostalih funkcija, imala značajan udeo u moralnom vaspitanju, pa se o odnosu etičkog i estetskog, umetnosti i morala, raspravljalo u delima mnogih filozofa.
O ovom problemu susreću se dva ekstremna gledišta : jedno smatra da umetnost treba ljude da uči vrlini i osuđuje porok, a drugo ustaje protiv svake moralno-vaspitne funkcije umetnosti.
Prvo gledište javlja se još kod Platona, a u novom veku ga veoma živo zastupaju Lesing i Didro. Međutim, u XX veku javlja se shvatanje da umetnost treba da bude svrha samoj sebi. To je takozvani larpurlartizam, koji se suprostavlja svakoj funkciji umetnosti i predstavlja pokušaj odvajanja umetnosti od životnih problema. Larpurlartizam je sa stanovišta moderne estetike neprihvatljiv, zbog toga što se umetničko delo, bez obzira na intencije stvaraoca, ne može odvojiti od konkretnog životnog sadržaja.
Estetika egzistencijalizma na čelu sa Jaspersom takođe odbacuje moralno ispitivanje umetničkog dela i analizu uticaja umetnosti. Egzistencijalističko shvatanje umetnosti proizilazi iz suštine filozofije ovog pravca, iz filozofije apsurda, čiji je osnovni stav da je neizvesno odakle dolazi čovek i kuda on ide. Osnovni princip umetnosti je da utvrdi apsurd postojanja.
Moral i umetnost su dve forme saznanja, koje se po svom predmetu razlikuju. Predmet umetnosit je svet u njegovoj individualnoj specifičnosti, svet u kome čovek sa svojim mnogostrukim odnosima zauzima glavno mesto. Za razliku od predmeta morala, predmet umetnosti je mnogo širi, jer moral odražava samo međuljudske odnose, a umetnost i mnoge druge odnose
Umetnost se razlikuje od morala i u načinu ili formi izražavanja. Ona izražava socijalni ideal u estetskoj formi, u kojoj se organski spaja kompleks filozofskih, moralnih, političkih i drugih predstava umetnika o životu. U umetnosti značajno mesto zauzimaju moralni konflikti, dramatična svojstva strasti i borba ljudskih karaktera. Ako se pođe od stanovišta da je moralno prisutno tamo gde je na ovaj ili onaj način izražena ljudska drama, onda se dolazi do zaljučka da u svim formama umetnosti i u svakom umetničkom delu gde se prikazuje drama ljudskog života u raznim vidovima može naći veza estetskog i etičkog. Ono što daje vrednost jednom umetničkom delu nije samo njegova etička vrednosti, već njegova estetska egzistencija, svojsvrsno prodiranje u suštinu i tajne ljudskog bića, života i smrti, to jest estetski pristup opšteljudskim problemima.
Etičko u umetnosti je izraženo u različitim stepenima koji variraju u zavisnosti od vrste umetnosti, umetničkog roda i samog umetničkog dela, ali uvek u okviru estetskog ideala i estetske forme, što znači da etičko u umetnosti ne treba shvatiti kao didaktičku poruku o normama ponašanja. Umetnost deluje na moral snagom primera, umetnički predstavljenih u likovima romana, filmova ili drame , njihovom sugestibilnošću i ubedljivošću. Uticaj umetnosti u formiranju pogleda na svetu je nerazdvojno povezan sa celokupnim duhovnim oblikovanjem ličnosti, sa njenim saznanjem, osećajem i ukusom.
Među umetnostima posebnu snagu mroalnog uticaja ima literatura, pozirište, film i druge umetnosti, u kojima umetnik opisuje ili prikazuje ljudske odnose. Ali u moralnom formiranju ličnosti učestvuju i one umetnosti ( arhitektura i primenjena umetnost ) koje ne raspolažu mogućnostima pričanja i dramskog prikazivanja. One razvijaju estetski odnos čoveka prema stvarnosti, odnos prema lepom u umetnosti koja je produkt čovekovog stvaralaštva, osećanje za lepo i ružno, tj.estetski ukus, u kome se najčešće sjedinjuje lepo i dobro.
Moralno vaspitanje umetnošću ima prednost u odnosu na vaspitanje posredstvom nauke. Umetnost pruža u tom pogledu više. Ona u životu omladine predstavlja specifičan vid učenja i iskustva, koji doprinosi da omladina nađe svoje mesto i svoj životni ideal.

FAKTORI KOJI USLOVLJAVAJU VASPITNI UTICAJ UMETNOSTI
Vaspitnu umetnost uslovljavaju dva faktora : umetnička vrednost i subjekat koji to delo prima.
Svako umetničko delo predstavlja svojevrsni fenomen, pa je pri ocenjivanju njegove umetničke vrednosti neophodno analizirati ga, primenjujući u toj analizi već utvrđene umetničke kriterijume. U savremenoj estetici najčešće se kao merila umentičke vrednosti uzimaju : humanistička usmerenost, istinitost, dubina i lepota jednog umetničkog dela. Nijedno delo u istoriji umetnosti nije bilo ocenjeno kao umetnički vredno ako nije bilo humanistički usmereno.
Umetničko delo je humano ako je inspirisamo opšteljudskim problemima i stremljenjima, ako tretira sadržaje koji imaju značaja za svakog čoveka. U svojoj humanističkoj usmerenosti delo uključuje i etičke vrednosti. Međutim, u procenjivanju umetničkog dela ne treba u prvi plan stavljati njegove etičke vrednosti, već treba imati u vidu njegovu emocionalnu snagu i izraža
Istinitost umetničkog dela je značajno svojstvo njegove umetničke vrednosti. Umetnička istina je svojevrsna istina. Istinitost umetničkog dela nije u podatku, u činjenici i u objektivnoj tačnosti detalja. Istinitost uključuje i ljudske nade, želje i projekcije budućeg života.
Dubina umetničkog dela podrazumeva stepen prodiranja umetnika u objektivni svet i subjektivni psihički život osobe koju prikazuje
Kriterijum umetničke vrednosti jednog umetničkog dela je i estetski doživljaj koji ono izaziva. Umetničko delo treba da izazove emocionalni odjek i da duboko zahvati psihičke procese onoga koji ga prima.
Drugi faktor, isto toliko značajan, jeste subjekat koji prima određeno umetničko delo. Umetničko delo vaspitno deluje ako pobuđuje estetska osećanja, maštu, asocijacije, i celokupnu psihičku aktivnost. Tj.ono vaspitno deluje na subjekt ako subjekt može da ga doživi. U shvatanju odnosa umetničkog dela i deteta pedagozi se često razilaze sa umetnicima i estetičarima. Postoji gledište koje ignoriše uvažavanje psihičkih sposobnosti i estetskih mogućnosti vaspitanika na raznim uzrasnim nivoima. Sa druge strane postoji gledište koje uime osobenosti i specifičnosti dečijeg shvatanja zahtea da se biraju specijalni umetnički sadržaji u kojima su deca glavne ličnosti ili u kojima se tretira dečiji život.
Savremena pedagogija mora vodiit računa o pristupačnosti umetničkog dela. Ovaj kriterijum ne znači uprošćavanje umetnosti ili stvaranja specijalne umetnosti za decu i omladinu, već biranje sadržaja umetničke vrednosti, ali koji su pristupačni deci i omladini u pojedinim njihovim uzrasnim nivoima, koji odgovraju njihovim interesovanjima i sposobnostima da dožive njihovu pravu vrednost.

Autor: Dejan Đorđić

Izvor

Pogledacu ovde sta bi mi koristilo, izguglao sam ali nisam nasao odgovorajuce stvari, tako da sam ovde zatrazio pomoc. Hvala Mare 

Samo da se zahvalim, simijon i maretu, sve je lepo proteklo, vrhunski sam odradio, hvala puno.

nema na čemu i drugi put   

Nema na cemu