Бити мушкарац, у Србији, данас, незахвално је и неперспективно. Мало је простора за маневрисање између жеља, могућности и очекивања...
Бити мушкарац: помахнитала судбина (Фото К. Игњатовић)

Обавештавамо родбину и пријатеље да је после дуге и тешке агоније, безмало у пуној снази, од последица масивног излива свакодневице у свест, подсвест и его, трагично настрадао наш вољени – Балканац. Позивамо вас да минутом ћутања одамо последњу пошту мушкарцу као стожеру куће, породице и друштва, у земљи Србији. Нека му је вечна слава и лака интеграција у све што га је снашло. У потпису: ожалошћена транзиција.

Није шала. Бити мушкарац, у Србији, данас, незахвално је и неперспективно. Мало је простора за маневрисање између жеља, могућности и очекивања...

Актуелним прегруписавањем, потомци некадашњих „алфа мужјака” с ових простора, поделили су се у три карактеристичне групе: контроверзни бизнисмен, технолошки вишак и они што месечаре кроз живот. С тим што је друга категорија временом прерасла и у стање свести, те се највећи број мушкараца и поред сталног посла и некаквих примања осећа као технолошки вишак, у свом нарамку свакодневице.

Прилике, наиме, диктирају следећи ритам развитка и животног планирања будућег супруга, оца и домаћина: у двадесетим годинама интензивно размишља о тридесетим, слушајући од старијих како су они, до тог доба, успели да се скуће и стекну много шта. У тридесетим, размишља о томе како су двадесете брзо прошле а он, уз сав труд, није успео да стекне баш ништа, изузев назнака чира на желуцу.

Средином исте деценије почиње да га „убија” помисао да ће остарити у родитељском стану, довека возити очев аутомобил и да ће као једини капитал својој деци оставити – презиме.

С почетка четврте декаде живота фанатичним праћењем фудбалских преноса и испијањем енормних количина пива, покушава да амортизује фрустрације из претходна два десетлећа.

После још неколико траљавих година одлучује да дизгине помахнитале судбине узме у своје руке и успостави контролу над животом, па део скромних примања усмерава на лото, док део (за који супруга обично не зна) каналише ка спортским кладионицама. У празном новчанику, иза слике жене и детета, чува 18 пута пресавијен папирић, на којем је давно, таксативно побројао шта све треба да „уради” са новцем од премија.

Још коју годину касније, пред локалним драгстором саопштава другарима из краја (с којима је и одрастао и „остарио” у истом улазу) да је коначно убедио ћалета да прода стан, да је капарисао луксузних 26 квадрата надоградње, на другом крају града и да му остаје довољно новца да пазари скоро нов (мерна јединица за 15 година старости) аутомобил и нека сића за два тикета у кладионици и три лото комбинације. Наравно, дошло је време да са оног папирића из новчаника „тријумфално” прецрта ставку 1 и 2 (стан и кола).

У педесетој години право је време да почне свом детету да зановета како за све у животу мора да се потруди и да су двадесете на прагу, па мора већ да мисли на будућност и почне да стиче иметак...

Јер, потомци смо славних балканских „алфа мужјака”, можда тренутно мало на терету животу, али још је то та иста жила поносних мужева, отаца и домаћина...

Михаило Меденица
[објављено: 03/02/2008]

Izvor: Politika

 

alal mu vera za chlanak, ali mislim da sere

ne smatram sebe potomkom alfe, vec istim

Heh, sve to stoji, ali ovaj deo o tome da kada dodju u pedesete pocnu da zanovetaju deci kako moraju nesto da stvore - to je aspekat koji me kod svih matoraca izludjuje do bola! 

pa ok je da zvocaju ako su i sami neshto postigli, u suprotnom shuplja pricha

Ma kakav Mihailo Medenica ... ovo je napisala isfrustrirana zhena.

Очајни домаћини

Ти јој кажеш, драга, једу ми се сарма и пихтије, или, срцуленце, дај, испеглај ми кошуље, одлазим на пут, а она те уцени алиментацијом, невладиним организацијама и судом у Стразбуру

Уместо лова набавка: излазак из супермаркета

Зашто мушкарци осећају да постају сувишни, да не кажем клонули? Да ли је непрестано застрашивање мушке популације лажном корпоративном религијом о стицању моћи и тоталитарном женском идеологијом у којој се успоставља идеални лик успешне, јаке самосвесне жене, створило прави кошмар у мушкој генетској структури. Хајде, чик, ожените се или мувајте са јапијем у сукњи. Ти јој кажеш, драга, једу ми се сарма и пихтије или, срцуленце, дај, испеглај ми кошуље, одлазим на пут, а она те уцени алиментацијом, невладиним организацијама и судом у Стразбуру, после чега ти дужничко ропство трећег света изгледа као рајско цветно острво до којег не допире ни трунка неправде, а ММФ подсећа на удружење филантропа које у Африци лечи заражене од еболе. Верујте ми на реч и не питајте зашто.

Већина мушкараца, показује социолошко истраживање објављено недавно у САД, радије би оженило своју секретарицу, него своју шефицу, што, подвлачим, не тврдим ја. Не желим, наиме, да спавам на тераси. Подаци су истоветни и за Србе и Американце, што потврђује неопходност формирања хитне светске мушке коалиције у борби против „фемократије”.

Добро, ако се губитници српске транзиције осећају као мушкарци на резерви, да ли су онда успешни и богати остали на бранику одбране мушких полних интереса? Момци из више средње класе, банкари који нас одваљују за кредите, менаџери који нас нервирају колицима од тридесетак хиљада евра, тајкуни који су помажњавали лову или славни политичари који нас одводе у зоне сумрака из којих нема повратка, тек са коктелом од прозака, вијагре и вискија могу да издрже трку са конкуренцијом и сопственим либидом.

Каква нас онда чека будућност у доба непроглашене „фемократије”, феномена којим се улога мушкарца своди на донатора сперме? Јунакиње америчке серије „Секс и град” су типичне модерне владарке – храбре, економски самосталне, оне које преузимају иницијативу на разним фронтовима, од чаршафских до пословних.

Постоје, међутим, теорије које упозоравају да је фама о „фемократији” у Србији ипак само мит уплашених мушкараца.

„Фемократизација” чак ни у Београду није доживела свој 5. октобар, нити овдашње баје размишљају да раскидају с мрачном прошлошћу, тврде последњи мушки лобисти. Зашто би, кад будућност ионако не постоји. А и ту су увек наше драге маме, које нам не дају да одрастемо и бацимо цуцлу ни кад пређемо четрдесету.

Моја добра пријатељица је мајка хиперактивних близанаца који су у другом разреду основне школе. Она има сјајну каријеру, ради за страну компанију, зарађује око две хиљаде евра, вози нову „тојоту” од тридесетак хиљада (еврића, наравно) и – према рецептима женске диктатуре – шутнула је мужа који је ленчуга и коме је мама стављала памперс пелене и када је одслужио војску, иако би се рекло да специјалац из 63. падобранске ипак може сам на ношу.

Али, иако је остала слободна, уместо да доминира у кревету, она се у њега скљока сама, после напорног маратонског дана, у поноћ транзиционог српског неолиберализма.


Шетња: отац и син

Још једна познаница, директорка важне државне институције, удата за Црногорца, могла би да послужи као идеалан кроки за жену која доминира. Можда, да је ово Финска. Али, док с њеним мужем испијам лозу и мезим пршуту, посматрам је како долази у касне сате, у шанеловом костиму. За руку вуче једанаестогодишњег сина, с кондицијом победника у десетобоју и браон појасом у каратеу. Она је ипак пацификовала свог мужа из херојског и часног братства Монтенегра. Јуначина је те ноћи прао судове, надајући се да његов часни ђед из Мојковачке битке са небеса не посматра ову тужну сцену.

Тако долазимо до открића мистерије о успостављању новог женског поретка. Мултинационалним корпорацијама удате жене с породичним проблемима и клинцима који траже мајчинску пажњу нису нарочито омиљена тема.Фирмама су потребне жене које ће што дуже остати саме, дакле неудате, које неће рађати, тако да је пласиран мит о суперженама које владају над супершоњама. Завера која се представља као коначан пораз мушкараца. Знате шта ме теши? Што су писци сценарија о женској трилатерали мушкарци.

Ако је тако, онда ћемо ми, очајни домаћини, ипак пронаћи свој мир. Ако не у дому свом, у сигурној мушкој кући свакако.

Александар Апостоловски
[објављено: 03/02/2008]

Izvor: Politika

Мини интервју: Смиљка Томановић

Посао и(ли) породица

У случајевима кад много раде, питају их или се сами питају: „Зашто немаш времена за породицу?” Кад су више код куће питање гласи: „Зашто не зарађујеш довољно”. Потребно је уравнотежити ове улоге

Млади очеви и мушкарци у Србији налазе се у процепу између традиционалних и вредности које у нашу земљу долазе са запада. Са једне стране, урамљена на зиду који одолева вековима, стоји слика оца, Србина, хранитеља. С друге, пак, стидљиво провирује прилика брижног, нежног и осећајног мужа, налик „мекушцима” из холивудских романтичних комедија.

Смиљка Томановић, са Филозофског факултета у Београду подвукла је разлику између невоља које су заједничке свим младим људима у земљи (тешкоће приликом осамостаљивања, недостатак стамбеног простора) и оних које су особено мушке.

– Код нас се очекује да отац буде „хранитељ породице”, онај који ће зарађивати, доносити новац у кућу. С друге стране од младих очева друштво, али и они сами очекују да проводе квалитетно време са децом. Да учествују у њиховом неговању и васпитавању.

Није увек било тако?

– У Србији су у свест људи снажно усађени појмови жене – жртве и мужа – хранитеља. Раније се од мушкараца није очекивало да дају посебан допринос подизању деце. Било је довољно да буду „сива еминенција”, човек којим се прети кад су деца несташна. Данас се од очева не очекује да буду ауторитативне фигуре, већ да са децом остваре приснији однос. С друге стране, остала су очекивања у вези са пословним и финансијским успехом мушкарца. То је тај процеп између традиционалне и модерне улоге оца.

Како се мушкарци носе са оваквим, условно речено, друштвеним променама?

– Осећање гриже савести, утисак или уверење да нису остварени као људи, мушкарци, очеви. То су најизраженије и најдрастичније последице са којима се могу суочити. У случајевима кад много раде, питају их или се сами питају: „Зашто немаш времена за породицу?” Кад су више код куће питање гласи: „Зашто не зарађујеш довољно”. Потребно је уравнотежити ове улоге.

Како?

– Мушкарцима треба помоћи да разумеју да нису мање вредни уколико не зарађују „брдо пара”. Зашто не би жена могла да зарађује више? Добро би било и оснажити појам брачног партнерства. Супружници не би требало да доживљавају себе само као родитеље. Већ и да се сете због чега су се заволели.

Мислите ли да би просечан српски мушкарац лако прихватио чињеницу да жена зарађује више од њега?

– Доживљаји традиционалних улога оца и мајке су доста снажни у нашој земљи. Не видим разлог томе да жена не буде боље плаћена, иако је то, на известан начин, у супротности са српском традицијом. И на западу су мушкарци растрзани између посла и породице. Ако желе да буду успешни, од њих се очекује да на послу проводе 50-60 сати недељно. Код нас је за успех потребно и више. Неки се довијају, баве „сивом економијом”, други имају два посла. Породица, с друге стране, у тим случајевима трпи. Све је, наравно, ствар избора...

Б. Павићевић
[објављено: 03/02/2008]

Izvor: Politika