Љубомир Кљакић
„МЕКО“ У „ТВРДО“
 
Лондонски Центар за инострану политику (The Foreign PolicyCentre) – који је као „независну“ истраживачку установу „Нових лабуриста“ за стратешке студије 1998. основао Роберт Кук, тадашњи министар за спољне послове у влади Уједињеног Краљевства Велике Британије (УК), а под покровитељством самог премијера Тонија Блера – објавио је у марту 2002. зборник радова под веома амбициозним насловом Преуређење света (Re-Ordering the World).


Био је то одговор групе британских либерала и неколицине либерала из других земаља – политичара, политичких активиста, универзитетских професора и публициста који или припадају „Новим лабуристима“ или са њима деле базична идеолошка уверења – на конкретну иницијативу самог Тонија Блера.

Блер је, наиме, позвао ову групу аутора да у светлу ратног искуства са „Косовом“ 1999, као и у светлу терористичког искуства у Њујорку и Вашингтону 11. септембра 2001, понуде идеолошки употребљиве дефиниције „новог интернационализма“ и „нове доктрине хуманитарних интервенција“, како би се самопроглашеним „вођама човечанства“ омогућило да, ако већ не легално, а оно макар идеолошки легитимно, реагују на безбедносне изазове који за њихове интересе у светским пословима проистичу из нововековног начела суверенитета националних држава.

Најуспешнији у овом пројекту био је Роберт Френсис Купер, британски дипломата и обавештајни официр високог ранга, стручњак за безбедност, шеф службе за политичко планирање Форин офиса, заменик секретара за одбрану и прекоморске послове, особа блиска Тонију Блеру, „мандарин из Форин офиса и Блеров конфидент“, који је због својих великих заслуга за монархију одликован високим орденом Витеза Викторијиног краљевског реда и високим орденом Витеза краљевског Реда Светог Михајла и Светога Ђорђа.

Као аутор једног раније објављеног рада, такође од значаја у овој ствари, Купер је у зборнику Преуређење света објавио програмску идеолошку платформу под насловом Постмодерна држава. Утицајни дневници одмах су прештампали тај текст, истичући већ у наслову централну идеју Куперовог састава – једини делотворни одговор на хаос савременог света и ограничења која проистичу из „застарелог“ начела суверенитета националних држава јесте обнова империје и империјалне политике, овај пут у облику „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“.

Због одлучног става у прилог обнове империје и империјалне политике Купер је одмах почаствован и неформалном (али престижном) титулом „Стратег“, а већ исте године добио је прилику да ову стратегију почне и практично да операционализује. Постављен је, наиме, на високи положај генералног директора за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета Европске уније, који је за свој рад непосредно одговоран једино високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ.

Овде нарочито треба нагласити да ток догађаја покренут објављивањем Куперове Постмодерне државе и промоцијом доктрине „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“ није могуће замислити без покровитељства и активног учешћа самог Тонија Блера у свему томе.

Но, године 2002, у часу Куперовог именовања за генералног директора, па све до 1. децембра 2009, дужност Високог представника обављао је такође један аристократа и вишеструки витез – Франсиско Хавијар Солана де Мадариега, зван Хавијар Солана, потомак угледне шпанске аристократске породице, универзитетски професор физике, вишегодишњи Фулбрајтов стипендиста на америчким универзитетима, високи функционер шпанске Социјалистичке партије, министар културе, министар образовања и науке, министар спољних послова Шпаније, члан „Римског клуба“, генерални секретар НАТО-а, почасни Витез командер британског краљевског Реда Светог Михајла и Светог Ђорђа, носилац шпанског „Великог крста Изабеле Католичке“, носилац „Медаље Манфреда Вернера“ коју му је доделило немачко Министарство одбране, добитник признања „Визија за Европу“ и  „Државник године“ америчког Института Запад–Исток, добитник награде „Карло Велики“ за рад на унификацији Европе, кога ће због заслуга у текућем преуређењу света шпански краљ Хуан Карлос II већ у јануару 2010. прогласити за 1194-ог витеза у готово шест векова дугом низу витезова реда „Златног руна“ (немачки Orden vonGoldenen Vlies, холандски Orde van het Gulden Vlies, француски Ordre de la Toison d’Or, италијански Ordine del Toson d’Oro, шпански Orden del Toisón de Oro, енглески Order of the Golden Fleece, основан 1430).

Исте те 2002. отпочело је и практично тестирање Куперове доктрине „новог либералног империјализама“ и „нове либералне империје“, и то у оном делу света у којем се од 1990. до 1991. спроводи главни експеримент од значаја за њену артикулацију и због којег је номинално и артикулисана – на простору изворне Југославије, у Босни и Херцеговини. Обавезу да демонстрира и тестира све могућности ове доктрине преузео је тада још један, опет нови, британски аристократа, Џереми Џон Дарам Ешдаун, Барон Ешдаун од Нортона-под-Хамдоном, зван Педи Ешдаун, познат и као „Човек од акције“ (’‘Action Man‘’) и „Тигар“ (’‘Tiger‘’).

Избор овог „човека од акције“ била је логична и за ствар „нове либералне империје“ више него добра одлука. У часу избора Ешдаун је за собом већ имао богато вишегодишње искуство официра специјалних јединица британске ратне морнарице (Корпус краљевских маринаца, The Corps of Her Majesty’s Royal Marines, RM; Специјална поморска служба, The Special Boat Service, SBS), затим високог официра МИ6 (Тајна обавештајна служба УК, The Secret Intelligence Service, SIS, скраћено Тајна служба њеног височанства, Her Majesty’s Secret Service, колоквијално MI6) на служби у Форин офису, потом члана Парламента УК и шефа партије Либералних демократа.

Уз све то, Ешдаун се већ 1998. године успешно представио као радикални заступник главних својства онога што ће Купер нешто касније назвати „нови либерални империјализам“ и „нова либерална империја“. Као што сведочи један вишеминутни ТВ документ, Ешдаун је у септембру 1998, у извесном албанском селу на Косову и Метохији, дао своју часну реч групи припадника такозване „ОВК“ да ће се лично заложити код свог пријатеља, британског премијера Тонија Блера, да добију ново наоружање и савремену војну опрему за рат против Србије. И најзад, као један од најгорљивијих заговорника војне интервенције САД, УК и НАТО против СР Југославије, односно Србије, Ешдаун је 2000. због ових својих заслуга за Круну, УК, и ствар „новог империјализма“ уопште, одликован високим орденом Витеза командера краљевског реда Британске империје.

Исте године када је Купер постављен за Генералног директора за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ, који је за свој рад непосредно одговоран једино Високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, дакле Хавијару Солани, оперативац Ешдаун, официр МИ6, постављен је у Босни и Херцеговини на чак два положаја од интереса за практичну примену и тестирање доктрине „новог либералног империјализма“ и „нове либералне империје“.
Истовремено, постао је Високи представник генералног секретара ОУН и специјални представник ЕУ у БиХ. За свој рад Ешдаун је с једне стране непосредно одговарао генералном секретару ОУН, а са друге Високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, односно Хавијару Солани. Најближи Соланин сарадник у овим пословима тада је већ „Стратег“ Роберт Купер, генерални директор за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ.

Под овим претпоставкама Ешдаун је могао на миру да демонстрира све своје способности идеалног империјалног администратора – понашао се као „поткраљ Босне“ све до краја свог мандата 2006. године. Неслужбену титулу „Поткраља Босне“ Ешдауну су доделили британски листови по аналогији са системом британске колонијалне управе у Индији, од 1858. до 1947, када је сву власт у овој тадашњој британској колонији у име британског монарха и владе вршио поткраљ и генерални гувернер Индије. Колонијални поредак који је Британија успоставила и одржавала у Јужној Азији (Индија, Пакистан, Бангладеш, Бурма, односно Мианмар), од 1857. до 1947. назива се „Британско царство“ (на хиндију раџ), ‘’The British Raj‘’.
Стога, иако је Ешдаун као сведок оптужбе грубо прекршио закон, 2002. на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу лажући суд, као што је то показала Милошевићева одбрана у наставку суђења 2005, ипак га је 2006 – када је предао обе дужности свом наследнику у Босни и Херцеговини – Краљица Елизабета II због бројних заслуга за нови британски раџ одликовала још једним веома високим одликовањем, орденом Витеза великог крста краљевског Реда Светог Михајла и Светога Ђорђа. Исто тако, награђен је и веома престижном улогом једног од три копредседника Краљевског института за међународне послове (The Royal Institute for International Affairs), познатог и као „Чатам хаус“ (’‘Chatam House‘’), установе која ужива високу заштиту саме краљице.

Од 2006, због немерљивих заслуга за ствар „новог либералног империјализма“ и „нове либералне империје“, као успешни империјални администратор Педи Ешдаун тако стиче право да га ословљавају са ‘’The Right Honourable Lord Ashdown of Norton-sub-Hamdon, GCMG, KBE, PC‘’ (Велечасни Лорд Ешдаун од Нортон-под-Хемдоном, са скраћеницама његових звања и одликовања, прим. уред. СЛ).
Ваља такође имати на уму да је истог оног 1. децембра 2009. када је Хавијeр Солана напустио Кабинет у Бриселу дужност Високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ преузела је још једна особа из круга нове европске аристократије, такође блиска Тонију Блеру. Реч је о Катарини Маргарети Ештон, Баронеси Ештон од Апхолда (носилац је ове титуле од 1999, на предлог самог Тонија Блера), званој Кети Ештон, службеници високог средњег ранга у администрацији УК (то јест у јавним службама, влади, Националном архиву, Парламенту), којој се у нарочите заслуге приписује ратификација Лисабонског уговора у Дому лордова британског Парламента, и која је од 2006. члан још и Пречасног савета Њеног величанства (Her Majesty’s Most Honourable Privy Council).

Именовање баронесе Ештон на положај Високог представника ЕУ за заједничку спољну и безбедносну политику 2009. изазвало је међутим бројне коментаре о њеним компетенцијама за обављање тог захтевног административног посла, али је отворило и једну стару причу која се у британској јавности први пут чула крајем седамдесетих година 20. века.

Причу је 2009. отворила Партија независности УК (енглеска либертаријанска и евроскептичка партија, представљена у Европском парламенту мада се залаже да УК напусти чланство у ЕУ) захтевајући од Хосе Мануела Бароса, председника Европске комисије, да испита основаност навода о нелегалним финансијским везама између некадашњег СССР и британске Кампање за нуклеарно разоружање, током 1982. и 1983. Тада је, наиме, данашња баронеса Ештон била не само активисткиња, него и благајница ове организације.

На заседању Европског парламента члан тог Парламента из Партије независности УК јавно је питао Хосе Мануела Баросу хоће ли истражити да ли је Ештонова 1982. и 1983. заиста примила новац од „непријатеља Запада“, нашта је она изјавила да никада није имала односе са Совјетским Савезом и да никада није примила никакав новац из Москве. Њен Кабинет одбио је да даље коментарише ове оптужбе.

Но, једна коинциденција чини ову бизарну причу још бизарнијом. Наиме, сам Баросо био је током седамдесетих година 20. века, као студент Универзитета у Лисабону, вођа илегалне маоистичке организације Реорганизовани покрет пролетерске партије (МРПП, касније назван Комунистичком партијом португалских радника, потом преименован у Револуционарни покрет португалског пролетаријата). Децембра 1980, напустио је МРПП и приступио Демократској народној партији (ППД) десног центра, која ће касније променити име у Социјалдемократска партија (ПСД). Своју маоистичку студентску епизоду Баросо је касније, у разговору за лисабонски Експрес, објаснио рекавши да је у  МРПП ушао да би се успешно борио против конкурентске, такође илегалне, студентске организације коју је контролисала Комунистичка партија Португалије.

Овде заправо имамо посла са старом, током историје непрекидно обнављаном и усавршаваном праксом инфилатрације неког владајућег система у редове стварне или потенцијалне опозиције (инфилтрирани агенти, агенти информатори, агенти провокатори), као и следственог корумпирања и кооптирања неких њених припадника посредством сложених механизама конверзије и конвертитства (радикалне промене верског, етничког, етичког или политичког идентитета под претњом силе, због уцене, или услед моралног слома и корумпираности). Педесетих година 20. века, тај феномен је осветлио Исак Дојчер у класичној анализи „случаја“ шесторице бивших комуниста – Кестлера, Силонеа, Жида, Фишера, Рајта, Спендера. Од почетка текуће историјске демисије светског система седамдесетих година 20. века па до данас, инфилтрација владајућег система корпоративне дистопије, радикална конверзија и конвертитство међу онима над којима се тај систем одржава или тек успоставља, манифестују се у безброј, веома спектакуларних облика.

Узоран пример за то јесте и сам Тони Блер, један од главних глумаца у представи која нас овде занима. Он је променио тако много јавних идентитета током своје каријере – од младог троцкистичког марксисте и америчког стипендисте, ватреног американофила, либералног фундаменталисте и крсташа корпоративне империје, преко „америчке пудлице“ и ратног злочинца, до пребега из Англиканске у Католичку цркву и њуејџерског идеолога јединствене светске религије – да га с разлогом можемо прогласити за једног од највећих и најуспешнијих агената светског поретка корпоративне дистопије из последње две деценије 20. и прве деценије 21. века.

Како било да било, 1. децембра 2009 – истог дана када је Солана напустио свој бриселски Кабинет, а баронеса Ештон ступила на дужност Високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, на основу Лисабонског уговора од 17. децембра 2007, као и Уговора о европској дипломатској служби од 26. априла 2009, основан је и Европски сервис за спољашњу акцију (The European External Action Service, EEAS), до тада непостојећа дипломатско-обавештајна служба Европске уније.
Као Генерални директор за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ, а још више као „Стратег“, Роберт Купер добио је тада овлашћење да администрира процесом организовања и постављања ЕЕАС, како би тај апарат могао да профункционише пуним капацитетом за годину дана, дакле 1. децембра 2010. Јавност је усто обавештена да ће ЕЕАС заиста почети да ради 1. децембра 2010.

Нема притом никакве сумње да је главни задатак „Стратега“ Роберта Купера од 2002. до данас био и остао да са високог положаја који заузима у ЕУ развија и практично тестира све доктринарне и институционалне инструменте од значаја за успостављање ЕУ као „меке империје“, односно „нове либералне империје“. Европски сервис за спољашњу акцију са годишњим буџетом од 5,8 милијарди фунти стерлинга, односно 6,8 милијарди евра, са својих 7000 веома добро плаћених еврократа распоређених у 137 амбасада ЕУ широм света, један је од најважнијих таквих инструмената.
Нимало изненађујуће, данас најважнији простор за ЕЕАС и делатност његових припадника јесте централни Балкан, то јест Србија и Босна и Херцеговина. Ово потврђује планирани број припадника ЕЕАС-а у амбасадама ЕУ, од којих је номинално најбројнија она у Турској, са укупно 132 службеника. Међутим, има ли се у виду да се за две амбасаде ЕУ на територији САД (једну у Вашингтону, акредитовану код америчке владе, другу акредитовану код ОУН у Њујорку) планира укупно 124 службеника, да се за Русију предвиђа 113 службеника, а за Индију 91, онда на основу онога што је до сада познато следи да је централни Балкан, са концентрацијом од укупно 199 дипломата и обавештајаца ЕУ у само две суседне земље – у Србији 103, у БиХ 96 – уверљиво на челу листе приоритета Сервиса за
спољашњу акцију ЕУ.

Ово је у пуном складу са чињеницом да је политика ЕУ коју спроводи и треба да спроводи ЕЕАС до краја интегрисана у политику вашингтонске администрације. У случају Балкана то значи да је ЕЕАС један од важних инструмената „меке моћи“ за практично спровођење Визије Обамине администрације за Југоисточну Европу, The Obama Administration’s Vision for Southeastern Europe, јавно представљене 17. фебруара 2010. у Вашингтону.

Сетимо ли се да ова Визија у Југоисточну Европу класификује не само све земље настале на простору изворне Југославије, уз Албанију и Грчку (али не и Словенију, Румунију и Бугарску), те и Кипар и Турску, онда је извесно да ће ЕЕАС управо на том простору концентрисати највећи број својих припадника. Уосталом, већ сада то показују 394 припадника ЕЕАС-а који треба да буду стационирани у само четири земље Југоисточне Европе из Визије Обамине администрације (у Турској 132, Србији 103, БиХ 96, Албанији 63). Ако знамо да ће амбасаде ЕУ бити активне и у другим балканским земљама – Македонији, Црној Гори, Хрватској, ‘‘Косову’‘ – сасвим је јасно да ће укупни број службеника које ће ЕЕАС ангажовати у својој балканској политици бити још већи.

Заправо, радови у којима се Европска унија препознаје као империја говоре да труд оних који самопрегорно раде на институционалном развоју ЕУ у правцу „нове либералне империје“ није остао непримећен. Међу овим трудбеницима, империјални стратег и администратор Роберт Купер није на последњем месту. Управо је супротно.

Хосе Мануел Баросо, председник Европске комисије, оставио је о овоме прворазредно сведочанство. Наиме, само пет година после Куперовог доласка у Брисел, на дан потписивања Лисабонског уговора 10. јула 2007, на конференцији за штампу која је тим поводом одржана у Лисабону, Баросо је изјавио да Европска унија није ништа друго до империја – истини за вољу „неимперијална империја“, како је то појаснио у наставку свог полетног излагања.

У својој пак интерпретацији „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“, Купер зато полази од тога да је основно својство актуелног „тренутка“ светске историје његова турбулентност, конфликтност и хаотичност. Хаос је последица чињенице да је свет подељен на „постмодерне“ (САД, Велика Британија, ЕУ, Јапан), „модерне“, и „предмодерне“, односно „неуспешне“ државе (’‘failed states‘’).
Управо у овим „предмодерним“, односно „неуспешним“ државама, по Куперу се успоставља и репродукује стање трајног хаоса. Будући да ове „предмодерне“, односно „неуспешне“ државе више не испуњавају критеријуме за легитимну употребу силе, хаос који оне репродукују прети да се прелије на „модерне“ и „постмодерне“ делове света и угрози њихову безбедност и стабилност.

Зато је историјска одговорност и мисија „постмодерних“ држава – у овом случају САД и чланица ЕУ – да осигурају своју безбедност и стабилност, и то тиме што ће у хаос „предмодерних“ држава, милом – али, уколико устреба, и силом – увести уређени поредак. Систем безбедности „постмодерних“ држава служи том циљу. Тај систем представља историјску новину.

Наиме, основне карактеристике овог „постмодерног“ система безбедности јесу да се у њему брише граница између унутрашњих и спољних послова, пошто је дошло до прожимања традиционалних унутрашњих послова и међудржавног надзора, да се одбацује сила у решавању међусобних спорова, а да се последично кодификују и стандардизују правила понашања, те да су границе између „постмодерних“ држава, с обзиром на промењену улогу државе, али и на утицај саобраћаја, трговине, високе технологије, итд. постале практично ирелеватне, због чега се, најзад, и сам систем заснива на транспарентности, међусобној отворености, међузависности и узајамној рањивости.

Једино ослонцем на овакав систем безбедности, стално проширујући границе унутар којих он делује, „постмодерне“ државе могу проширити простор властитог стабилног и безбедног „постмодерног“ поретка. Основни разлог за овај превентивни експанзионизам и освајање Купер налази у чињеници да иако свет „постмодерних“ држава није заинтересован за хаос, то не значи да хаос „предмодерних“ држава није и не може бити заинтересован за „постмодерни“ свет. Следствено, пацификовање „предмодерног“ хаоса кроз његово „постмодерно“ запоседање има за „постмодерне“ државе примарно одбрамбену и безбедносну функцију.

За остварење овог великог идеала – увођење „постмодерног“ поретка у „предмодерни“ хаос – „постмодерне државе“ морају бити спремне на коришћење целокупног, веома разуђеног и софистицираног дијапазона средстава којима располажу на скали од „меке“ до „тврде“ моћи (политика, дипломатија, пропагаганда, психолошки рат, економски рат, субверзија, ратна политика, рат) како би одбраниле и прошириле „вредности“ у које верују и на којима почивају. Као што је већ показано, реч је при том о интегрисаним и флексибилним инструментима такозване Четврте генерације ратовања.
Купер је ову идеолошку платформу империјалне експанзије опширно представио 2003. у својој књизи Сламање нација – Поредак и хаос у двадесетпрвом веку: „За постмодерну државу, стога, постоји потешкоћа. Неопходно је да се навикне на идеју двоструких стандарда. Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности. Али, када имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног европског континента, (као) Европљани морамо се вратити на знатно грубље методе из ранијег времена – силу, превентивни напад, превару, све што је непоходно при бављењу онима који још увек живе у свету деветнаестог века где је свака држава за себе. Између себе, држимо се закона, али када делујемо у џунгли, и ми се морамо служити њеним законима.“

Оно што Европљанима заиста гарантује да ће у том великом предузећу увођења „постмодерног“ поретка у „предмодерни“ хаос заиста и успети, јесте империја. Али, не било која империја. За Купера, то је „постмодерна империја“: „Деветнаестовековне империје биле су засноване на заједничким расистичким претпоставкама – и колонизатори и колонизовани изгледа да су прихватали идеју о белачкој супериорности. Али, ове су претпоставке нестале. Постмодерна верзија империје мора бити добровољна, ако је то прихватљиво; у крајњем случају, мора бити кооперативна“.

Другим речима, Купер нас уверава да почетни услов за увођење поретка у хаос – услов без кога поредак уопште и није могућ – јесте успостављање Европске уније као „меке“, односно „постмодерне империје“, способне да ефикасно употребљава све инструменте „Четврте генерације ратовања“ и доследно спроводи стратегију „контролисане дезинтеграције“. Ширећи своје границе и захватајући све већи и већи простор, она као врхунску заједничку вредност штити властити „постмодерни“ поредак.

Као аргументе у прилог закључка да „у џунгли морамо користити њене законе“, Купер у Сламању нација наводи примере ратова које САД, УК и њихови савезници воде у Ираку, Сомалији и Авганистану, али нарочито инсистира на примерима из десетогодишњег Рата за југословенско наслеђе – рата у Хрватској, у Босни и Херцеговини, случају Србије и, нарочито, рата за Косово 1999. Има ли се то у виду, може се рећи да је концепт ЕУ као „меке“, „неолибералне империје“ заправо рођен на темељу резултата које је обезбедио експеримент са десетогодишњим Ратом за југословенско наслеђе.

Куперово Сламање нација – Поредак и хаос у двадесетпрвом веку представља идеолошки манифест „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“. Напред наведена места из Сламања нација, представљају саму срж ове доктрине.

Критичарима није требало много да уоче како Купер својом доктрином „неолибералне империје“ заправо компилира стари концепт европских империја, а нарочито стари концепт, и стари мит, о „доброј британској империји“, „либералној британској империји“, односно „империјалној федерацији“, који су либерални империјалисти викторијанске и едвардијанске Енглеске развијали од седамдесетих година 19. до тридесетих година 20. века кроз удружења попут Следбеници новог живота (The Fellowship of the NewLife), друштва основаног 1883, Фабијанског друштва (The Fabian Society), основаног 1884, Клуба коефицијената за вечере (The Coefficients Dining Club) основаног 1902, Група Родс–Милнеровог Округлог стола (The Rhodes–Milner Round Table Groups), мрежне организације основане 1909, англоамеричког, односно атлантског Института за међународне послове (Institute of International Affairs) основаног 1919, са своја два аутономна центра, Краљевским институтом за међународне послове (The Royal Institute for International Affairs), познатим као Чатам Хаус (Chatam House), основаним 1920. у Лондону и Саветом за иностране односе (Council on Foreign Relations, CFR), основаним 1921. у Њујорку.

У свом оптималном историјском облику овај поредак познат је као Британска империјална федерација у којој се ефикасно управља по моделу Британске индијске империје, односно Британског „раџа“ (British raj), колонијалног поретка који је Британија успоставила и одржавала у Индији, Пакистану, Бангладешу, Бурми (данас Мианмару) од 1857. до 1947.

Ова стара империјална платформа Куперу је осигурала и две престижне англо-америчке награде за 2004 – Сребрену медаљу Артур Рос, књижевну награду америчког Савета за иностране односе и британску награду за политичку публицистику Џорџ Орвел – али је отворила јавни простор и за друге заступнике старог-новог британског, односно англо-америчког или атлантског империјализма.

На овом месту нарочито треба нагласити да је ЕУ као „мека“ империја заправо продужетак САД као „тврде“ империје. Као „мека“ и „тврда“ империја, САД и ЕУ су интегрисана структура глобалне моћи одлучне да се успостави као светска „постмодерна“ империја.

Ово је „тренутно“ историјско „стање“ вековног сукоба између протагониста светске републике и протагониста светскога царства. Разуме се, тај спор још ни из далека није окончан.
Као декларисани и патетични крсташ „новог доба“ корпоративне дистопије који се из најплеменитијих побуда бори за „наше вредности“ једне „меке“ империје као што је Европска унија, Роберт Купер је већ најмање две године и непосредно ангажован на великом делу „сређивања прилика“ од интереса за земље на простору изворне Југославије. Иако оскудно и прилично стидљиво, о том нас повремено обавештавају овдашњи медији.

„Стратег“ наиме непосредно, предано, ефикасно и, што је најважније, истовремено, администрира – „сређује прилике“ – на чак три места:

„Сређује прилике“ у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској, у правцу унитаризације Босне и Херцеговине и даљег слабљења статуса који Република Српска има по Дејтонском споразуму.
„Сређује прилике“ у Републици Србији, а нарочито у ономе што је преостало од њеног система одбране.
„Сређује прилике“ између Републике Србије и „независног“ Косова у циљу „признавања реалности на терену“ од стране Србије.

Има ли се у виду да је Роберт Купер онај идеолог и администратор који је под покровитељством Тонија Блера потписао саму доктрину „новог либералног империјализма“, те да је барон Ешдаун тестирао ову доктрину као „Поткраљ Босне“, онда је јасно да у случају овог Куперовог непосредног ангажовања у „сређивању прилика“ на централном Балкану имамо посла са операцијом од највећег могућег стратешког значаја – и за њега лично и за све друге, важније, протагонисте доктрине коју је он потписао. Да је то тако недвосмислено потврђују сами догађаји, нарочито током протекле две године.

Сходно томе, не треба ни на тренутак помислити да се Купер неће придржавати напред наведних аксиома „новог либералног империјализма“. Уосталом, „сређивање прилика“ овде се већ двадесет година одвија уз стриктно поштовање тих истих аксиома – контролисане дезинтеграције, идеје „двоструких стандарда“, када Европљани „имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница“ те „морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сили, превентивном нападу, превари и свему другом неопходном за бављење онима који још живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава“,  као и аксиома да „у џунгли морамо користити њене законе “ – ваљда, „Четврту генерацију ратовања“, то јест, перманентни рат.

У том и таквом „сређивању прилика“, улога Роберта Купера као „Стратега“ може, дакле, бити само стратешка. Његово је да осигура све потребне услове да се у овом посебном случају Централног Балкана доктрина „новог либералног империјализма“ примени дословно. А то значи да ће се овдашње „прилике“ сматрати „сређеним“ тек када се у овдашњи „хаос“ – ову турбулентну, конфликтну и хаотичну балканску „џунглу“ – уведе „постмодерни“ поредак „постмодерне“ империје. Јер, као што је то показано, увођење поретка у хаос – односно у било коју „џунглу“, па и у ову балканску – по Куперу може ефикасно обавити само „нова либерална империја“ у свом „меком“ или „тврдом“ облику, већ према околностима, али у оба случаја у оквиру пропозиција „контролисане дезинтеграције“ и „Четврте генерације ратовања“.
Данас, улогу „меке империје“ на себе је преузела Европска унија. Не само за нашег „Стратега“, историјски узор за Европску унију као „меку империју“ може бити једино империјални поредак под Краљицом Викторијом успостављен у Индији.

Какав је тај поредак, и какав тек може да буде, имамо овде, на централном Балкану, прилику да непосредно и веома интензивно доживљавамо као властито наметнуто искуство већ 20 година, од 1990–1991. до данас. Ово искуство недвосмислено упозорава да је реч о историјски старом поретку империјалне доминације и субјугације. Тај поредак актуелно је структуиран као глобална корпоративна дистопија у лику „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“.

Да би се, међутим, делотворно одговорило на овде скицирано стање чињеница, за почетак је неопходно идентификовати и схватити стварни садржај империјалне политике „постмодерне“ доминације и субјугације – контролисану дезинтеграцију, начело двоструких стандарда, „силу, превентивни напад, превару и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава“, те „Четврту генерацију ратовања“, перманентни рат. Наравно, то није могуће без ослонца на поуздан концептуални, методолошки и аналитички, али и етички модел истраживања историјских феномена. Целокупно знање света данас нам је на располагању у овом захтевном предузећу.
Као незаобилазан део тог корпуса „светске књижевности“, морамо стога схватити да управо наше властито историјско искуство слободног мишљења и слободног деловања слободних људи испуњава све потребне услове за утемељење и развој једног таквог теоријског модела. Што се тиче овог писца, то нарочито важи за радове петорице наших великих претходника, такође и земљака, оних „Срба са дна каце“ из Херцеговине и Босне, који су ову традицију обогатили током 20. века. Ти угледници јесу: Владимир Ћоровић (1885–1941), Димитрије Митриновић (1887–1953), Васиљ Поповић (1887–1941), Милан Будимир (1891–1975) и Владимир Дедијер (1914–1990).
 
Београд, 1. октобар – 20. новембар 2010.
Делови студије Европска унија као ‘‘мека’‘ империја и Срби
 
 
Љубомир Кљакић, рођен 1951. у Сињу, политиколог је и публициста. Дипломирао на Факултету политичких наука у Београду 1975. Био члан редакција Видика, Идеја, Марксистичке мисли, библиотеке Изазови београдског Изадавачко информативног центра, Студентског издавачког центра, библиотеке Сусрет светова издавача Нолит и Просвета, члан Савета Трећег програма Радио Београда, Савета часописа Theoria, Савета студентског радио програма Index 202. Био главни и одговорни уредник листа Политиколог Савеза студената ФПН, и Студента, те један од главних студентских функционера између 1970. и 1984. Од 1985. до 1993. уредник за друштвену теорију и публицистику издавачког предузећа Рад, Београд.
Сарађивао са Владимиром Дедијером од 1985. до 1990, и у оквиру тога са Жан Пол Сартром, Ноамом Чомским, Џоном Махером, Габријелом Гарсијом Маркесом, Лелиом Басом, Волфгангом Дитер Наром, Крисом Фарлијем, Франком Базаљом и другима. Оснивач Архива Кљакић, Центра за ‘‘истраживање и производњу идеја’‘ (АРКА) 1991. Саоснивач Института за истраживање словенске цивилизације Прохор Пчињски 1992. Оснивач Студијске групе за европске перспективе 1992. Саоснивач и директор Академије Нове, центра за истраживање и производњу идеја, 1993–2004. Учесник рата 1999. Члан Scientific and Medical Network, 1995–2000. Један од директора Institute for Early Slavonic Studies, Лондон, 2001. До 2008 члан Српско-америчког центра основаног 2003, преименованог у Центар за националну стратегију. Члан његовог Савета 2008. Саветник, медијски аналитичар, Републичке радиодифузне агенције, 2005–2007. Помоћник министра за Косово и Метохију задужен за односе са страним војним и цивилним мисијама на КиМ у другој влади Војислава Коштунице, од 2007. По формирању нове владе, 21. августа 2008. разрешен дужности на властити захтев. Написао књигу Студијебудућности 1987–2004, Беорад 2005. Објавио прилоге у књигама Српска револуција 2000, Како помоћи Европи, Београд 1993, Ослобађање историје, Београд 1993, Трећи светски рат–Југославија и "нови светски поредак", Београд 1993, Ледени брегови – Прилози за критичку анализу југословенског друштва, Београд 1985, Пред-постављање револуције, Београд 1979.
Ожењен, има две ћерке, с породицом живи и ради у Београду. E-mail: ljubaark@eunet.rs; ljubomir.kljakic@sac.org.rs


Напомена: Објављено у београдском Печату 14. јула 2011. Наслов, опрема и редакција Уредништва Српског листа.
Иначе, Роберт Френсис Купер тренутно обавља функцију и главног посредника Европске уније у ‘‘дијалогу’‘ Београд-Приштина.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/meko-u-tvrdo

http://www.pecat.co.rs/2011/07/robert-frensis-kuper-imperijalni-strateg-i-administrator/

Одлична тема.