i puna je ironije, onako uzgred da se kazhe

Da ne pominjemo još i to da pesma nudi privremeno rešenje, a meni se nekako čini da je autoru teme bilo dosta privremenih rešenja. 

ehh da mu je bilo dosta privremenih resenja, davnih dana bi on to resio...

Mislila sam da mu je dosta tih rešenja, ali da i sam nije toga svestan, jer su ta rešenja samo guranje problema pod tepih.

Ne znam.. meni je strasno kada se ljudi tako uniste...
Jbt, kao da zivot traje beskonacno, pa ces sve stici da uradis...

Doduse, kad bolje razmislim, nije ni lose ziveti taj benigni tinejdzerski zivot... nema obaveza, nema ljubavi, nema problema... zvacem svoje cebence i zamisljam kako je svet okrutno mesto prema meni...

Tek sad shvatam koliko obozavam svoje probleme...  

A, sta ces... ja smatram da svaki moj pad, svaka moja greska... moze da izrodi samo nesto pozitivno - po mene...

Da se ne lazemo, i mene zagrebe srce & dusa kada se setim moje velike ljubavi od pre 10 godina, plus sto mi nismo bili zajedno samo 5 meseci, vec dve godine, vidjali se svaki dan po citav dan, vec se pricalo o tome sta ce biti sa nama kada zavrsimo fakultet i tako to... plus je bio lep, delio moja interesovanja, druga polovina... bukvalno... jbg... 

Ali ja ne ocajavam sto mi nismo zajedno...
Izgubiti nekoga je normalno...
Popiti odbijanje kada pozoves nekoga da izadjete je normalno...
Sujeta je ugruvana tu i tamo, srce slomljeno tu i tamo, ali to sve vremenom prodje... sve je to deo zivota...

Ali 10 godina tugovanja zbog veze koja je sa prekidima trajala samo 5 meseci i to sa osobom koja je samo bila dobra u krevetu je vec tuzno...

A i tih 10 godina je zaista dovoljno da se razvije odlicna slonovska koza... koju nista ne moze da probije...

Potpuno tacno. Nikada necu razumeti one koji svoj zivot pretvore u samocu zbog tamo nekoga koji je iz ovog ili onog razloga otisao. Sto ti kazes i mene zagrebe i srce i dusa kada se setim moje nekadasnje ljubavi... oboje smo preboleli i nastavili dalje... i oboje smo svesni da nikada vise necemo naci takvu "drugu polovinu", ali kad ne ide... onda ne ide. Proslu noc sam ga sanjala kao da mi prepricava neke nase komicne dogadjaje... priznajem da je i dalje negde u mojoj podsvesti, tamo i neka ostane.

Baš zato sam i mišljenja da je njegov problem odavno prevazišao njegove kapacitete i da bi zaista trebao da razgovara sa nekim stručnim.

Jer, normalno je da tugujemo i patimo kada nekoga izgubimo, bez obzira na okolnosti pod kojima se to desilo.
Ali, u psihologiji postoji nešto što se zove ''komplikovano tugovanje'', odnosno produžetak i komplikacija tog tugovanja, koji je prosto neprirodno i vremenom može da izazove zaista velike probleme.

Ne bih da zvučim surovo, ali ljudi odboluju i smrt najbližih, sopstvenim kapacitetima.
Ovde je očito slučaj da tih kapaciteta nije ni bilo, kao posledica neizgrađenosti dobrog dela ličnosti.  

Slazem se da mu samo strucnjak moze pomoci... Ta vezica je postala tepih pod koje gura sve svoje probleme... a pre svega - nezrelost... ma koliko to mozda zvucalo ruzno kada se ovako kaze...