ТУЖИЛАЦ:
Емир Кустурица, Мокра Гора-Ужице, кога заступају адвокати Александра Ковачевић и Исидора Дацовић из Београда, ул.Ботићева бр.12,

ТУЖЕНИ:

1. „Е- НОВИНЕ,, д.о.о. из Београда, улица Хаџи Проданова број 15, кога заступа законски заступник Бранислав Јелић, кога позвати са адресе првотуженог

2. Петар Луковић, главни и одговорни уредник јавног гласила „Е-новине", кога звати са адресе редакције, Београд, ул. Хаџи Проданова број 15, спрат 1

ТУЖБА: Ради накнаде нематеријалне штете-Вредност предмета спора: 2.000.000,00

Дана 15.01.2011. године у јавом гласилу „ Е- новине" објављен је текст под насловом „Новогодишња бајка за убице". Аутори наведеног текста су Зоран Јанић и Мирослав Бојчић.

Највећи део текста у гласилу туженог је преузет са сајта „www.песцаник.нет" на коме је био објављен дана 14.01.2011,године. У спорном тексту који је преузет аутори су између осталог навели следеће :

Током целог оног периода који убица Вукотић проводи у бекству (дакле, крајем деведесетих и почетком двехиљадитих), док се скрива у Шпанији (Барселони) или врзма но Француској (Паризу), главни човек за везу са Србијом и особа за контакт био му је Емир Немања Кустурица, филмски режисер; као нераздвојни пријатељи , били су на сталној телефонској вези, а редовно су се и виђали ( ни један ни други нису то крили). По тврдњама појединих извора из редова Службе, Кустурица је збављао улогу курира између СДБ Србије (Станишића) и Вукотића, преносећи овоме поруке, а често и новац...."

2. Међутим, у наведеном интернет издању спорни текст је измењен и редакцијски опремљен и то тако што му је најпре додат наднаслов „Отуђена, тајна моћ Службе управља Србијом".

Затим је испод наслова објављена фотографија тужиоца са коментаром „Човек за везу: Емир Немања Кустурица, редитељ Службе".

У другом делу текст је измењен тако што му је додат поднаслов „Кустурица, човек за везу" као фотографија тужиоца са коментаром „Помоћ за Вукотића: Емир Кустурица, фајтер".

У спорном тексту обајвљене су неистините и увредљиве информације које вређају част и углед тужиоца, услед чега је тужилац претрпео нематеријалну штету због повреде угледа и части. Стога је тужилац активно легитимисан да тражи накнаду штете.

2. Пасивна легитимација прво и друготуженог произилази из одредби члана 80 Закона о јавном информисању којим је предвиђено је да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су са пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације. Првотужени „Е-новине,, д.о.о. је оснивач јавног гласила „Е-новине" у којем је објављен спорни текст, друготужени Петар Луковић је главни уредник дневног листа.

3. Благовременост тужбе: Чланом 85 Закона о јавном информисању предвиђено је да се тужба за накнаду штете подноси у року од шест месеци од дана објављивања информације. Како су неистините и увредљиве информације објављене дана15.01.2011. године то је тужба за накнаду штете благовремено поднета.

1. Одговорност друготуженог Петра Луковића, као главног и одговорног уредника „Е - новина" заснива се на одредбама члана 3 Закона о јавном информисању којим је одређена обавеза новинарске пажње и којим је предвиђено да су новинар и одговорни уредник јавног гласила у обавези да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност.

2. Штетна чињеница

Објављивањем наведених неистина и увредљивих информација о тужиоцу, тужени су повредили права личности тужиоца. Намећу јавности постојање чињеница које не постоје, постојање радњи које не постоје и постојање улоге тужиоца која не постоји.

Усмерава се јавност да је заправо угледни уметник и светски признати режисер ,у ствари „редитељ службе", контакт неке тајне службе која управља Србијом са вишеструким убицом и носилац значајне улоге у пружању помоћи том убици итд.

Објављивањем спорног текста са описаном редакцијском опремом, додавањем наднаслова и фотографија тужиоца са наведеним коментарима наглашава се наводна негативна слика и улога тужиоца и наноси се штета тужиоцу кроз покушај да се у јавности створи или евентуално продуби негативан став према тужиоцу и изазове негативно мишљење о личним и професионалним квалитетима тужиоца.

Тиме се и сугерише јавности потпуно погрешна представа о тужиоцу која шкоди угледу и части тужиоца.

Нематеријална штета: Чланом 200 Закона о облигационим односима предвиђени су услови за накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части. Тако члан 200 Закона о облигационим односима предвиђа да „за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суда да ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјале штете као и у њеном одсуству".

Приликом одлучивања о висини новчане накнаде суд би требало да цени и следеће околности:

а) Кривицу штетника

Објективно, ради се о омаловајавајућем поступању тужених, са елементима злоупотребе права учесника у процесу јавног информисања и коришћење тог права противно његовом циљу. Квалитет објављених неистина и увреда, њихов карактер и подобност да повреде права личности тужиоца представљају околности које би требало да утичу да висина накнаде буде одређена у већем износу.

б)

Однос штетника према штети: Према штети која је причињена штетници се односи тако да то мора да буде од утицаја да досуђена накнада буде већа. Садржина објављених информација и понашање штетника су чињенице које морају утицати на висину накнаде, с обзиром да анализа спорног текста недвосмислено указује на то да је штетна радња предузета са намером да се штета проузрокује као и да није само резултат непажње која превазилази границе уобичајеног понашања и дужне пажње на страни тужених већ и намере.

в)

Поступање оштећеног: Тужилац као оштећена страна ни једном својом радњом није допринео настанку штете нити да штетна радња буде предузета

г)

Имовинске прилике штетника: Приликом утврђивања висине накнаде нематеријалне штете суд мора да цени и начело социјализације одговорности. У конкретном случају имовинске прилике тужених дозвољавају пуну сатисфакцију за претрпљену штету и досуђивање правичне новчане накнаде у већем износу.

Дакле, објављивањем напред наведених информација, директно је проузрокована повреда угледа и части тужиоца што је за своју последицу имало наступање нематеријалне штете за тужиоца.

Захтев за објављивање пресуде

Одредбама члана 90 Закона о јавном информисању предвиђена је обавеза одговорног уредника да пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете објави без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневне штампе од правоснажности пресуде. Тужилац, овим путем предлаже да суд обавеже друготуженог да, у смислу одредаба напред наведеног члана, да у другом наредном броју од правоснажности пресуде објави пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете.

Имајући у виду напред наведено, тужилац, преко пуномоћника предлаже да суд донесе следећу:

П Р Е С У Д У

ОБАВЕЗУЈУ СЕ првотужени ,,Е-новине„ д.о.о. из Београда и друготујени Петар Луковић, главни и одговорни уредник јавног гласила „Е- новине" да тужиоцу Емиру Кустурици из Ужица- Мокре Горе, на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части солидарно исплате износ од 2.000.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења на до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ друготужени Петар Луковић, главни и одговорни уредник јавног гласила „Е-новине " да пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете објави, без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју јавног гласила „Е- новине" од дана правоснажности пресуде.

ОБАВЕЗУЈУ СЕ првотужени „Е- новине,, д.о.о. из Београда и друготужени Петар Луковић, главни уредник јавног гласила „Е-новине" да тужиоцу Емиру Кустурици из Ужица-Мокре Горе, солидарно накнаде трошкове парничног поступка, колико буду изнели, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Извор

Muahaha... jedva cekvam mrgecov izvestaj... kakvu su sad kuknjavu postavili ))

"Sarajevski velemajstor šege i dobra vica" očigledno ne voli šege na svoj račun. Zna se to sa šegom oduvjek, pa beg sme terat šegu da gologuzom rajom, ali raja sa begom šegu ni pomislit ne smije, ode glava niz kaldrmu.

Kako jučer, tako danas i za vjekove...

Kakve veze nas Mrgili ima s tim? 

Новогодишња бајка за убице       
ЗОРАН ЈАНИЋ, МИРОСЛАВ БОЈЧИЋ      
14.01.2011.
Лозинка за тајни сеф

У Србији у последњих двадесет година постоји тема од пресудне важности. То је питање отуђене, тајне моћи која управља животом ове земље и њених грађана. Та сила одлучује о животу и смрти, поставља на више место или смењује, шаље у затвор и додељује јавна признања и награде. Она кроји судбине и одлучује о свему, као да је изнад грађана, изнад власти, закона и парламента, изнад свега. Пипци те моћи досежу свуда, а њен додир је хладан.

Пред Нову годину се у штампи појавила вест у којој су се нашли кључ и лозинка за тајни сеф у којем лежи похрањена та моћ. Ко је хтео, могао је да отпочне отварање тог сефа, у којем би нашао одговоре на сва она питања која годинама муче нашу јавност: ко и зашто, по чијем налогу, убија политичке противнике, намешта судске процесе, шурује са криминалним клановима, криминалце ослобађа, а часне људе уништава? Ко поставља министре, директоре, лидере странака, владике и попове, муфтије и фудбалске тренере? Ко отима друштвену имовину, без новца преузима предузећа, хотеле и комплексе земљишта? Ко скрива мрачне тајне недавних ратова? Ко крије Младића? Ко стоји иза убиства премијера Ђинђића? У сваком иоле пристојном друштву то би изазвало праву политичку лавину, након чега би уследио не само пад владе и хапшење високих појединаца из врхова власти, него и темељно преустројство и саме државе и њених тајних служби. Пођимо редом.

Новогодишња вест

Последњег дана 2010, док су се сви припремали за дочек Нове године, дневници Блиц и Пресс донели су слабо запажену вест да је у Новом Саду претходног дана ухапшен Веселин Вукотић, плаћени убица Државне безбедности. Хапшење је извршено на основу потернице судских органа Црне Горе и правоснажне пресуде тамошњег суда, по којој је Вукотић осуђен на 20 година због убиства поморског капетана Душка Бошковића 1997. у једној бококоторској дискотеци.

Хапшење Веселина Вукотића у тим првим вестима било је приказано не толико као доказ да српска полиција добро обавља свој посао, већ као тек једна епизода у низу размирица и међусобних оптужби Србије и Црне Горе због непоштовања међудржавног споразума о изручивању. Блицов извор прогнозирао је да ће спор две мале земље имати срећан крај: „Вукотић ће бити изручен Црној Гори, од које се сада очекује веће залагање на хапшењу оних чије изручење захтева Србија”.

Међутим, хапшење Веселина Вукотића није хаппy енд спора Србије и Црне Горе, већ новогодишња бајка за убице. Вукотић је ухапшен због правне клаузуле по којој се, након хапшења лица које тражи Интерпол, потерница за њима аутоматски укида. Дакле, чином хапшења („током рутинске рације у Новом Саду“) укинута је Интерполова потерница коју је расписала Црна Гора за Вукотићем пре више од једне деценије. Као у правој бајци, тужилаштво након хапшења није затражило притвор (реч је о вишеструком убици и бегунцу од закона), па је Вукотић у Вишем суду у Новом Саду за свега 15 минута саслушан и исто вече пуштен да се брани са слободе. Интерполова потерница за њим је укинута; посао је обављен чисто (управо да би све прошло што мање запажено, изабран је тренутак уочи новогодишњих празника).

Где је ослобођени убица сада, новинари Блица засигурно неће сазнати. Суд то не занима; јер да га занима, против Вукотића би у протекле две године, од када је изручен Србији, било одржано барем једно рочиште за тешки злочин за који је оптужен. Моћне мрачне силе тиме су омогућиле овом плаћеном убици да остане на слободи, без потернице, како би могао и даље да ради за њих. Такав налог могућ је једино уз одобрење највиших државних органа, и председник Тадић дужан је јавности одговор ко је све заправо учествовао у Вукотићевом ослобађању.

Сам Вукотић највероватније је у овом тренутку далеко ван Србије (снабдевен лажним документима), негде на сигурном и вратиће се тек када уде требало да обави задатак који му је намењен.

Удбин убица: фоторобот

Погледамо ли интернет претраживач Гоогле – добићемо приступ десетинама докумената са Вукотићевим именом. Из њиховог пресека пред нама ће се указати нешто значајније од обичне криминалне биографије: спрега власти и подземља, државе и мафије, преломљена у тој једној личности, која се појављује као парадигма злочиначке и нелустриране тајне службе.

Све тајне службе на свету служе се најпрљавијим методама и ангажују људе сумњиве прошлости. Српска тајна служба, међутим – и у томе је основна разлика – одавно је изашла из оквира институционалности и легалности. Не заборавимо да је она без оклевања убила премијера истога тренутка када је запретио да ће је ставити под контролу и угрозити њене уносне, разгранате послове (атентатор Звездан Јовановић био је пуковник Државне безбедности). И још једна разлика од пресудног значаја: Служба (војна и цивилна) извршила је тај најтежи антидржавни акт уз сарадњу и наговор најширег фронта политичких противника првог демократски изабраног премијера. Интереси тих двеју групација, злочиначких тајних служби, цивилних и војних, и већине српских политичара, у томе се потпуно поклапају. Штавише, ти заједнички интереси запечаћени су саучесништвом у заједничком злочину, а савез сваким даном постаје све јачи са сваком новом корупцијом, новом пљачком, новим злочином преко којег ћутке прелазе тужиоци и судије, и сами корумпирани и застрашени.

Тобожњи бегунац од закона (Служба га је пуних осамнаест година чувала и штитила), Вукотић се у фокус домаће јавности поново враћа фебруара 2006, када бива ухапшен на мадридском аеродрому, по слетању из Париза. У тренутку хапшења[1] имао је хрватски пасош на име Лудвига Булића. Број тог пасоша био је за једну цифру виши од такође лажног пасоша хрватског ратног злочинца Анте Готовине, који је, исто тако у Шпанији, био ухапшен месец дана раније.

Хапшење Вукотића 2006. било је прворазредна вест у многим европским државама, у контексту његовог могућег сведочења у хашком процесу против Милошевића, јер је најављивано да би он могао поседовати списак људи убијених по Милошевићевом налогу. То је био довољан разлог да се дописник Новости (традиционално блиских србијанској Служби) јави са панично интонираним насловом „Ухапшен опасан сведок и криминалац“, да би вест преузели и остали медији под контролом Државне безбедности, са насловима „Ухапшен главни сведок против Слобе“, „Плаћени убица сведок против Милошевића“ итд.

У тренутку Вукотићевог хапшења њега су потраживале три земље: Белгија, Црна Гора и Србија. Белгија је тражила његово изручење због убиства Енвера Хадрија, косовског историчара и председника Комитета за заштиту људских права на Косову, кога ће Вуковић, по налогу србијанског огранка ДБ-а, ликвидирати у Бриселу фебруара 1990. Хадри је непосредно пре убиства имао торбу са доказима о убиствима 34 косовска Албанца које је током осамдестих извршила српска тајна полиција, у време Милошевићевог обрачуна са “шиптарским сепаратистима и терористима“; након атентата, торба је нестала[2].

Преостале две земље тражиле су Вукотића свака из својих разлога: Црна Гора на основу правоснажне пресуде за убиство поморског капетана Душка Бошковића 1997. у бококоторској дискотеци Флеш (том приликом је ранио још једну особу, а самог Бошковића је убио, како стоји у пресуди, јер му је “сметао на подијуму за игру”). Хапшење је избегао напустивши земљу уз помоћ Војске Југославије и србијанског ДБ-а. Србија га је тражила због наводног саучесништва у убиству Андрије Лаконића у београдском клубу Нана, извршеног свега месец дана након заједничке акције Вукотића, Лаконића и још једног криминалца, Дарка Ашанина, у Бриселу, где су ликвидирали Хадрија; Вукотић, који је био оптужен за саучесништво, заправо је убио Лаконића, “свог најбољег пријатеља из детињства“. И Ашанин, који је првобитно био оптужен за то убиство, и координатор атентаторске групе, полицијски инспектор Мирослав Бижић (оптужен за „прекорачење овлашћења“), ослобођени су оптужби, а касније ликвидирани.

Игре око држављанства

Вукотић је у белгијском затвору Сен Жил провео непуне три године, да би средином децембра 2008. био изручен Србији. Већ у јануару он званично полази на издржавање двадесетогодишње казне, изречене у Црној Гори још пре готово једне деценије, о чему, наравно, јављају гласила блиска Служби.[3]

Да би уопште успели да постигну Вукотићево изручење, машинерија Државне безбедности и Кабинет Војислава Коштунице морали су да покрену све механизме: осим што је започета процедура доделе српског држављанства Вукотићу и поднет захтев за његово изручење, Безбедносно информативна агенција, по налогу самог директора и члана ужег Кабинета Радета Булатовића, формира посебан тим са јединим циљем да Вукотића, како зна и уме, довуче у Београд. На разговоре са њим у Белгију одлазе специјални изасланици БИА, полиције и тужилаштва. У преговоре је укључено и Министарство иностраних послова, амбасада Србије у Белгији, притисак врше и кључни људи извршне власти, од Коштунице, преко Стојковића и Јочића, до Булатовића. Све њихове активности усмерене су ка једном циљу: да плаћени убица нипошто не стигне у Црну Гору, већ у Београд.

Као по команди, сви медији у Србији престају да пишу о “документима које Вукотић поседује против Милошевића“, не спомиње се више ни његова улога “потенцијалног сведока у Хагу“, а када затим, непуне две недеље иза тога, Милошевић изненада умире у затворској ћелији, Вукотић као да напрасно бива заборављен (у српским медијима).

Сви ти напори Кабинета и Службе уродили су плодом (као у свакој бајци): децембра 2008, у највећој тајности, уз посебне мере безбедности, окорели убица специјалним авионом бива допремљен у Београд. За пучанство је приређена стандардна представа – приказана три године раније приликом допремања Сретена Јоцића (алиас Јоце Амстердама) – уз обавезно учешће на стотина статиста и уз богату кореографију. Аеродром се затвара за саобраћај, специјални авион слеће, на писту му у сусрет у пуној брзини долазе „хамери“, све врви од специјалаца са чарапама на главама, хеликоптер надлеће „хамере“, колона од неких 50 аутомобила и три марице (наводно само у једној седи Вукотић) креће са аеродрома, цела рута дуж аутопута је блокирана, полицајци стоје на сваком ћошку, марице вратоломном брзином улазе и нестају иза капија затвора у Бачванској. Недуго затим, ти исти окорели криминалци и државни непријатељи излазили би на слободу, шетали се београдским улицама, учествовали у приватизацијама, куповали фабрике, некретнине и ресторане, седели у друштву полицајаца, судија, политичара и посланика.

Сам Вукотић, након мање од годину дана, доспева на слободу новом махинацијом Службе. Изговор је овог пута нађен у његовим срчаним сметњама. Поставља се, наравно, питање ко је уопште потписао налог за ослобађање Вукотића, по ком правном основу, као и питање кривичне одговорности за то дело (здравствени проблеми не могу бити разлог за ослобађање најтежих преступника).

Санирање штете

Вукотић ће тако, као безбрижни реконвалесцент, такорећи пензионер, живети на слободи све до последњих дана децембра 2010, када се појављује вест о његовом фингираном хапшењу. Пошто се вест већ појавила (неко ће бити примерно кажњен због тог пропуста), и штавише, у њој се помиње да је убица исте вечери пуштен, у санирање штете одмах крећу режимске Новости. У првом издању по Новој години, оне скандал интерпретирају у духу општег оптимизма са којим грађани Србије треба да отпочну 2011. годину. Већ 4. јануара појављује се текст под насловом “Веско главни сведок шверца цигарета“, а одмах сутрадан (по опробаном удбином рецепту), следи и фељтонски наставак, да се читаоцима утуви истина у главу – да од најављеног изручења, о којем су новинари јављали само пет дана раније, неће бити ништа.

У том накнадном чланку од 5. јануара, под насловом “Клопка дуванског картела”, курзивом стоји: Страни агенти дали информацију да је Веселину Вукотићу угрожен живот у Црној Гори. Потенцијални сведок добио заштиту полиције. Ћелија у Спужу (црногорском затвору) дуго ће остати празна”.

На тај начин, како видимо, потенцијални сведок против Милошевића преко ноћи постаје потенцијални сведок против Мила Ђукановића (о томе извештава Вукотићев презимењак, уредник Новости Манојло). Наравно, тај потенцијални сведок није ништа друго него плаћени убица осуђен у другој држави на најстрожу затворску казну, чије изручење (сазнају Новости), Србија одбија са некаквим фантастично конструисаним образложењем да ће тог ликвидатора, по извршењу њене међудржавне уговорне обавезе, ликвидирати Дарко Шарић, Мило Ђукановић и Цане Суботић[4] (“дувански и кокаински картел”). А откуд српске власти знају да ће се то десити? Јавила им једна страна обавештајна служба, пишу Новости.

Најављујући пуштање Вукотића на слободу, из тобожњих процедуралних разлога („против њега је већ покренут судски поступак“), новосадски судија Светлана Томић-Јокић при том ни једном речју није поменула чињеницу да већ две године надлежни суд није заказао ниједно рочиште за убиство почињено у Црној Гори, а новинар је пропустио да је пита у чему се, кад је то већ тако, уопште састоји „покретање поступка“? И како грађани могу да знају да их суд не обмањује, у спрези са криминалцима и политичарима?

Заједно са Новостима и Вукотићем (уредником, не убицом) јавља се саопштењем за штампу и Републичко јавно тужилаштво, тврдећи да оно није одговорно зато што суду није уложило рутински захтев да се плаћени убица, правоснажно осуђен на 20 година затвора и бегунац од закона, не пусти на слободу. Тужилаштво, дакле, тврди да није одговорно, иако је било обавезно да такав захтев уложи. Сам Виши суд, који је донео одлуку о пуштању Вукотића (име судије који је то учинио није објављено), био је критичан према тужилаштву, признавши да се ради о “ризичном потезу”, док је Министарство правде, у лику госпође Маловић, остало недоступно медијима, пословично немо када су неугодне теме у питању.

Виши суд у Новом Саду не само да је ослободио Вукотића, него је обавестио јавност да му се неће ни судити за убиство Лаконића (иако га је Србија управо због тога тражила од Белгије). Тиме је – покретањем поступка да му се поновно суди за убиство за које је већ добио максималну казну у Црној Гори (која је тада била у истој држави са Србијом) – испуњен и последњи предуслов да се осујети његово изручење, јер је Вукотић у међувремену већ добио наше држављанство. Треба ли рећи, Веско Вукотић постао је наш држављанин потпуно оправдано[5]: по закону, држављанство Србије у хитном поступку може се дати само лицима од изузетних заслуга за републику. Није јасно једино да ли је у овом конкретном случају одговарајућу одлуку потписао председник републике или само министар унутрашњих послова. Оно што је сасвим извесно јесте да је МУП издао нову личну карту бегунцу од закона и лицу са Интерполове потернице Веселину Вукотићу 10. јануара 2010 – у време кад је министар полиције Ивица Дачић, а председник Борис Тадић.

Убица у удбином борделу

Почетком деведесетих, Вукотић закупљује просторије у хотелу Путник у Новом Саду, где отвара касино Ројал и ексклузивну јавну кућу. Тачније, све то је већ у власништву Службе, која Вукотића само поставља на место “управника“ касина и бордела. Ту новопечени управник организује тајне састанке и провод политичке врхушке, припадника ДБ-а, криминалаца и појединих писаца (Брана Црнчевић). По линији блискости са Марком и Маријом Милошевић, његова институција излази на добар глас, и директор се не може пожалити да му фали посетилаца.

По речима заштићеног сведока Хашког трибунала Ц-48 (на суђењу Милошевићу), међу сталним гостима били су Милорад Вучелић, ондашњи директор РТС, затим Михаљ Кертес, у то време заменик савезног министра унутрашњих послова (касније директор Царине), Милован Попивода, шеф новосадског центра ДБ-а, (као и брат му, Милутин Попивода, шеф маркетинга Телевизије Србије), Франко Симатовић, командант Јединице за специјалне операције СДБ-а, и Јовица Станишић, шеф тајне полиције. Једном приликом у госте је свратио и Слободан Милошевић, да би био одведен у најексклузивнији део апартмана, опремљен намештајем Луј XИВ.

Сведок је изјавио како је Служба државне безбедности, између осталог, користила новосадски касино да би “стекла контролу над неким личностима”. Током седам и по година, ту није ушла финансијска полиција, омогућивши тиме пореску утају од неких два милиона марака. „У лето 1998. године”, изјављује заштићени сведок, “у касино улазе руски пословни партнери, са учешћем од 50 посто”.

Да сумирамо: у том периоду, док србијанска полиција наводно трага за Вукотићем због убиства Лаконића, то исто “лице у бекству” и плаћени убица држи наочиглед целог света касино и јавну кућу у Новом Саду, где ће му једном приликом гост бити и шеф државе. Током наведеног периода убијена је и новинарка Дада Вујасиновић, која је у свом последњем написаном тексту навела Вукотића као двоструког убицу, не само Лаконића него и Хадрија, оптуживши Службу за наручивање убистава и разне криминалне везе и послове.

Исти адвокат (Зденко Томановић)[6] који је бранио Милошевића и Франка Симатовића у Хагу (бранилац и Мире Марковић и Александра Тијанића) додељен је и Веселину Вукотићу. Пре екстрадиције, Вукотић мимо закона добија српско држављанство (“под утицајем одређених функционера Социјалистичке партије Србије“). Мање од годину дана проводи у Окружном затвору у Новом Саду, након чега је, како смо видели, пуштен због срчаних проблема. Његово лечење плаћено је у најскупљој приватној клиници, а у исто време борац за људска права Биљана Ковачевић Вучо умире од инфекције у обичној болници.

Дакле, приликом ослобађања Вукотића, примењен је сличан образац као и у случају још једног крупног криминалца (кријумчара дроге) и убице, Сретена Јоцића (Јоца Амстердам) који је 2005. такође пуштен из затвора одмах након што је по екстрадиционом захтеву изручен Србији. Овога пута пошаљилац је била Холандија, а прималац такође Социјалистичка партија Србије: Јоцић се населио у вили фамилије Милошевић.

Убрзо након тога, Вукотићу држава додељује обезбеђење и плаћа му све трошкове, укључујући боравак у хотелу Континентал и новац за коцкање по коцкарницама (није познато из којих позиција буџета се њему даје новац за све те трошкове). Током целог оног периода који убица Вукотић проводи у бекству (дакле, крајем деведесетих и почетком двехиљадитих), док се скрива у Шпанији (Барселони) или врзма по Француској (Паризу), главни човек за везу са Србијом и особа за контакт био му је Емир Немања Кустурица, филмски режисер; као нераздвојни пријатељи, били су на сталној телефонској вези, а редовно су се и виђали (ни један ни други нису то крили). По тврдњама појединих извора из редова Службе, Кустурица је обављао улогу курира између СДБ Србије (Станишића) и Вукотића, преносећи овоме поруке, а често и новац.

Питања која се сама намећу

Можда је ово тренутак и место да рекапитулирамо читав онај низ махинација којима се послужила Служба како би Вукотића сачувала под својим окриљем: по убиству Лаконића, иако је за Вукотићем расписана потерница, овоме је дозвољено да у Новом Саду држи бордел и касино (у међувремену рањава “циганског краља”, криминалца Иса Лера Џамбу у кафани Маракана, о чему такође јавља штампа); након убиства капетана дуге пловидбе Душана Бошковића 1997. у бококоторској дискотеци Флеш, склањају га на извесно време у иностранство, а затим, по хапшењу у Француској и његовом испоручењу Белгији, дају му држављанство (испрва одбијено, а затим, на нечију интервенцију, одобрено на само месец дана пре екстрадиције) и довлаче га у Србију под изговором да хоће да му суде због убиства Лаконића.[7] У Србији га након непуне године пуштају на слободу (због срчаних проблема), тврдећи како не могу да му суде за поменуто убиство јер је потребно прво обновити суђење за убиство Бошковића почињено у Црној Гори (?), затим му додељују пратњу и плаћају све трошкове, да би га на измаку 2010. тобоже ухапсила случајна полицијска патрола, у ствари да би се Служба, због споразума о сарадњи између Србије и Црне Горе и захтева Црногораца за Вукотићевим изручењем, тим хапшењем осигурала да његово име буде скинуто са листе Интерпола.

Већ и из овога се види која је права природа моћи ове Службе: илегална и парадржавна, ванинституционална и паракриминална (или криминална) и, као таква, она делује из сенке, и уместо да власт њу контролише, она контролише власт. Сама њена сенка је исувише тешка и мрачна – под њом се дешавају небројени злочини, убиства, изнуде и уцене – и крајње је време да се та сенка склони.

Ослобађање Вукотића уклапа се у матрицу свега онога што је стајало иза убиства Ђинђића, скривања Ратка Младића, убиства Славка Ћурувије, убиства војника у топчидерској касарни и јасно је да су све прљаве махинације око овог плаћеног “хитмена” Службе изведене са намером да он буде искоришћен за неке нечасне циљеве.

Шта ће се испод те сенке појавити? Искежена чељуст службе, најсличније румунској Секуритатеи, и злоћудно набујало ткиво раширило се свуда по танком друштвеном ткању последње државе у Европи која се још није ослободила загрљаја тајних служби из времена хладног рата ни отворила своја досијеа. Танка пређа тог ткања само што се није прокинула, и на сваком кораку видљива је огромна голотиња онога што стоји испод, једва и прикривено: спрега криминала и корупције, државе и мафије, безнађа и разбрбљане званичне пропаганде. Али држава која штити убице типа Вукотића, кршећи при том сопствене законе не би ли га приволела за неке своје прљаве послове, таква држава убија и последњу наду да ће се ишта од прокламованих демократских вредности овде икада остварити. У чије име председник Тадић и његова Служба, уместо да правосудни органи ове земље искористе Вукотића при расветљавању убиства Даде Вујасиновић, штите тог плаћеног убицу милошевићевског режима? И толика друга нерасветљана убиства, без чијег разрешења нема демократске Србије ни њеног прикључења Европи. Шта у томе могу видети обични грађани, ако не јасан знак и поруку да држава, пригласивши плаћеног убицу за особу изнад закона, практично недодирљивог и некажњивог, хоће заправо да нам поручи да то исто важи и за убице Славка Чурувије, судије Небојше Симеуновића, организаторе атентата на Вука Драшковића, убице војника у Топчидеру, налогодавце у случају шеснаесторо радника РТС-а – да не идемо даље са тим крвавим низом. Какву наду могу имати грађани који се стално питају шта је Србија данас: држава грађана или држава убица и њихових помагача? Демократско друштво и правна држава или “сигурна кућа“ за ликвидаторе и криминалце?

[1] Две су основне претпоставке како је Вукотић ухапшен, и обе узимају у обзир да је његов пасош био потпуно исправан, само на измишљено име, и да дакле Французи нису имали повода да га задрже. По првој, не могући да га другачије натера да се врати, Французима га је откуцала српска служба; онда је логично да је све време знала где се крије и под којим именом. По другој претпоставци, дојаву су извршили Хрвати, након пада Готовине, јер су пристали, или су морали да пристану, да дају Интерполу бројеве читаве те серије фалш пасоша. Трећа претпоставка је је да обе нелустриране службе, српска и хрватска, тесно пословно сарађују све ово време: не постоји значајнији српски криминалац, укључујући Легију, Милоша Симовића и Срећка Калинића, који нема хрватски пасош. Последња двојица те пасоше добила су након што је проваљена серија коју су поседовали Вукотић и Легија.

[2] Убиство Хадрија било је прво политичко убиство које је извршила српска Удба независно од савезне, дакле прво које се може приписати искључиво српској, а не федералној служби, изјавио је на суђењу Милошевићу заштићени сведок Ц-48, блиски сарадник Вукотића. Управо је то била тема последњег чланка познате београдске новинарке Даде Вујасиновић, пре него што је и сама након десетак дана (8. априла 1994) била убијена (а тај злочин проглашен самоубиством). Убиства Хадрија и Лаконића (видети касније у главном тексту) тадашњи главни Милошевићев полицајац Радмило Богдановић искористио је да протури неистину како је савезна Удба одговорна за та убиства, а да српска такве ствари не чини

[3] “Веско Вукотић, који је средином децембра 2008. године изручен из Белгије по потерници расписаној пре неколико година, упућен је прошле недеље у сремскомитровачки затвор на издржавање двадесетогодишње казне, коју му је пре девет година изрекао црногорски суд.” - Вечерње Новости, 20. јануар 2009.

[4] Та три имена, стављена заједно, несумњиво тренутно покрећу параноидне механизме у главама медијски испране српске публике.

[5] У формалном захтеву је, као образложење, наведено да он од 1994. има боравиште у Новом Саду, штавише да је тамо био један од највиђенијих људи, водећи Удбину коцкарницу и јавну кућу.

[6] Томановић износи бројне неистине у одбрани свог клијента, а све то има за циљ да покаже како је, у крајњој линији, немогуће судити вишеструком убици. У Блицу од 23. децембра 2008. Томановић тврди да је Вукотић из белгијског затвора пуштен уз кауцију од 100.000 евра. Белгијски суд га је пустио јер је “у његовом случају прекорачена дужина трајања притвора“, а изручен је “због убиства Андрије Лаконића“. Две године касније, у Новостима од 5. јануара 2011, Томановић изјављује како “правно, Србија не може и не сме да суди Вукотићу за убиство Андрије Лаконића, јер је Белгија одбила да га изручи за то кривично дело“. У ствари, неистинита је и прича о плаћеној кауцији од 100. 000 евра; белгијски суд јесте пустио Вукотића после готово три године затвора, али је плаћање кауције било онемогућено тиме што је Србија у то време поднела екстрадициони захтев за Вукотићем, заснован на потреби да му се наводно суди у Србији због убиства Лаконића Ево још неких изјава Томановића, мање-више препричаних: „Мира Марковић ни мрава не би згазила!”, “Мира Марковић иде у Москву и доћи ће чим је позову”, “Мира Марковић је једна часна и добра жена!”, “Слободан Милосевић није прекршио закон”, “Милошевић је кућу купио легално” (реч је о кући у којој се после населио Јоца Амстердам), “Сретен Јоцић (Јоца Амстердам) је поштен бизнисмен”, “Дарко Шариц нема везе са шверцом наркотика!”

[7] “Како нам је речено у Окружном суду, потерница за Вукотићем расписана је 2. априла 1990. године, непосредно пошто је овај суд донео решење о спровођењу истраге против Вукотића и одређивању притвора због сумње да је учествовао у убиству Лаконића. Будући да је од тада био недоступан истражним органима, притвор ће му се рачунати од дана изручења, односно 18. децембра.” – Политика од 20. децембра 2008.

Извор
Напомена: ни превод текст није могао да побољша квалитет истог.

Covek im je finansijer...sta mislis ko ce da plati tu kaznu, ako ne mrgec   ...ovog Lukovica kuce nema za sta da ujede

On je glavni (i jedini) finansijer e-novina 

Jao, tuga 

 

постављам одмах у теми предвиђеној за то

Ајде постави овде...