Jedan Rispekt za Milana - Bog da mu dušu prosti.
Obilježio je moje tinejdžerske dane

Pocast

Najbolja domaca grupa! Ubedljivo!

Ti si sav MOJ BoLjavascript:void(0);
:floating:javascript:void(0);
Prayjavascript:void(0);
Smiley 3

Nesto si zeznuo...

greska u javi, pardon, u tvom koriscenju skripti........

Dobro jebo javu, nazad na EKV...

thx for sharing

EKATARINA VELIKA: DOBAR VETAR UZ LICE

"POP-ROCK" br. 139; januar 1990.
piše: Vojislav Pantić
povodom izbora Ekatarine Velike
za rock grupu godine u izboru "Pop-rock-a"

Album "Bistriji ili tuplji čovek biva kad..." (Jugoton, jul 1981) porodio je i zbrisao istovremeno najmoćniju postavu u istoriji beogradskog rock'n'rolla, Šarla akrobatu. Po kratkom postupku. Fanovi sa koncerata znali su da Milan, Koja i Vd neće propustiti priliku da na prvom (a, na žalost, i jedinom) solo-projektu protnu značajno više žestine od one koja se čula sa "Paket aranžmana".

No, oni drugi, koji su tražili deset novih pesama a la "Ona se budi", ovom pločom, svakako, nisu mogli biti zadovoljni. Zato je njen kvalitet, koji pored čisto muzičkog obuhvata i onaj eksperimentalni aspekt, bio glavni uzrok slabog komercijalnog uspeha. Ova ploča, jednostavno, nije ni zamišljena kao hit-ploča, pa takvih stvari nije ni imala. Nisu to bite ni "O,o,o..." ni "Ja želim jako", iako su se vrtele na radiju. Uz to, ploča je, posle izvesnog odlaganja termina za snimanje, objavljena tek u julu, u vreme kada su klinci već bili na moru. Za ozbiljnu promociju će na jesen biti kasno... Nervoza u bendu, kao rezultat neadekvatne koncertne aktivnosti (dakle i nedovoljnog trošenja viška energije) bila je vidljiva. Milan će kasnije prićati kako je jedini pravi solistićki koncert Šarla održan u LjubIjani, pred oko hiljadu srećnika. Uostalom, u to vreme u Beogradu je i bio trend ,koktel" svirki. Pod firmom BAS redovno je nastupalo više gurpa (i, verujte mi na reč, niko se nije obazirao ko svira prvi. a ko poslednji), no ovo je rađalo problem kod ozvučavanja bendova nestandardnog zvuka odnosno rasporeda instrumenata, kakav je Šarlo upravo bio.Isti problem se ponovio i na koncertima u Poljskoj u jesen 1981. Upravo sa ovim organizaciono - promocionalnim nezadovoljstvima javljao se jak kreativni sukob dve, kako će se sledećih godina ispostaviti, potpuno muzički različite ličnosti - agresivnog i prijavog Dušana Kojića, odnosno nežnog, emotivnog i melodičnog Milana Mladenovića.

Još jedna bitna ličnost u priči je Goran Vejvoda. Kao jedan od prvih koji su u gradu posedovali novu generaciju sintija (njegov CASIO VL-2 daće 1982. značajan doprinos neobičnom bogatstvu novih zvukova na ploči 0dbrana i poslednji dani' grupe Idoli), bio je, logično, pozvan od strane Vda (Ivan Vdović - bubnjevi) da obogati zvuk Šaria, ali je bio glatko odbijen od strane Kojića. Najviše se, medutim, razočarao Milan. Ideja o sintiju nlje ga napuštala. A Kojić je pretio da će, ukollko Mllan kupi sinti, istupiti iz grupe. E, to je već bilo ozbiljno! Za sinti, koji je toliko želeo, Milan n!)e imao para. Sa tako organizovanim Šarlom, nije ih mogao ni zaraditi. Postojao je, dakle, ravnopravno jak finansijski problem. Milan će ga reiiti tek 1987. Koja ga neće ni rešavati.

Ipak sinti!

Krajem sedamdesetlh, Milan Mladenović i Gagi Mihajlović jmali su postavu koja se zvala Limunovo drvo. Kako to obično biva u mnogim domaćim rock'n'roll pričama iz onog vremena, grupa je puno svirala, promenila priličan broj članova i spremala materijal za ploču kod Trulog u Zagrebu. Poslednja formacija: Milan i Gagi - gitare Koja - bas, Vd - bubnjevi, pojavila se aprila 1980. kao predgrupa Pankrtlma. U krajnjem očajanju, novi proboj pokušala je, što je uobičajeno (ali je, začudo, ovde značilo i priličnu pozitivnu promenu u filosofiji) promenom imena. Ovaj, prvi, koncert Šarla akrobate, bio je istovremeno i poslednji za Gagija. Svoja muzička opredeljenja Gagi ce sačuvati sve do jeseni 1981. Posle nekoliko svirki sa Dr. Spirom, i konaćno poslednje (Atelje 212) grupa koja je pratila Dr Splru odlućila je da nastavi svojim putem. Pored Gagija, svirali su još i Švaba (kasnije Du-Du-A, El. Org. - bas) i Dule (bubnjevi). U ovom triju Gagi će sačekati gnevnog Milana i nekako u isto vreme nazvati bend (i patentirati ime!) - Katarina II.

Tokom 1982. godjne, a u saglasju sa Milanovom ambicijom iz vremena Šarla, bendu se priključuje Margita, nesuđena kuma prvog rock'n'roll grafita u gradu iz ulice Maršala Tolbuhina - neko je, u vreme najluđe Papićeve medijske euforije za Dećaclma (kasnije Idolil na zidu ispisao MARGITA JE DEČAK. Margita je tek 1982 godine uspešno završavala arhitekturu, i, uporedo s tim važila za jednog od najtalentovanijih klasičnih mladih pijanista u gradu. No, energija koju je jedne večen u sali bioskopa Topčiderska zvezda" primila slušajući Katarinu II presudila je u korist sasvim treće stvari - rock'n'rolla.

Prvog maja 1982. godine, Margita je upoznala Ijude iz i El. Orgazma. Počelo je druženje i tako je upoznala i Milana. Motivisan Margltinom izuzetnom voljom za istraživanje za nju potpuno nove muzike i fenomenalrom tehnikom, Mllan je kupio sinti na kojem je Margita imala prilike da vežba. Konačno (posle povratka sa tromesečnog puta u SAD), Margita postaje stalni član ekipe ispunjavajući time u potpunosti Milanovu potrebu za klavijaturama u bendu. U isto vreme, grupi se priključio i Bojan Pečar (bas, ex. Via Talasj Počeo je ozbiljan rad na materijalu. Postojale su već Treba da se čisti", Vrt", ,Ja znam..." i .Jesen", i postojao je poziv za Zagrebački bijenale, s kog se Katarina vratila dobro primljena od publike, ali i zapažena (pozitivno!) u mnogim novinskim reportažama. (Pitajte Žiklća, svoje oduševljenje nije ni malo skrivao -.Džuboks" br. 164). Zakone profesionalnog bavljenja muzikom, koji su se posle ovakvih uspeha morali poštovati, prvi nije mogao da ispoštuje Dule. Njegova interesovanja, jednostavno, nisu bila dovoljno jaka. Umesto njega, neposredno pred unapred zakazano snimanje u studiju .Druga maca' Enca Lesića, u grupu dolazi Vd. Snimanje kod Enca razvuklo se na pet meseci, ali se snimljena Jesen' već vrtela na Dlskomeru Studlja B i bilo je krajnje vreme da se posao ubrza. U susret je izašla produkcija RTV Ljubljane, zakazano je novo snimanje u .Akvarijusu* i, za ukupno pedeset satl (!), krajem decembra 1983. godine rodena je prva ploča.

Gagi je takav čovek...

Naziv prvog albuma (kao i ime grupe - .Katarina II") laika bi mogao prevariti da se radi o još jednom nemaštovitom projektu u jugoslovenskom rock'n'rollu. Stvarnost je bila sasvim suprotna. Na ploči je elegantno promešana Šartova punkoidnost kroz Bojanovo i Margitino klasičarsko nasleđe (muzički), odnosno, Milanova artistička senzibilnost kroz Gagijevu blago naglašenu angažovanost (tekstovi).

Zaboravljenom Hammond zvuku iz Margitinog sintija, koji je Katarinu II prevlačio patinom nekih ranijjh vremena, suprotstavljaju se ovde nove ideje (suzdržani beli reggae Police, i funk Talking Heads). Posebno to važi za ovo drugo. Headsoidne su ,Ja znam..." i Treba da se ćlsti" (obe verzije). Headsoidan je i Milanov način ispevanja, često recitovanje i brojni krikovi.

Uz sve navedeno, ploča je nosila sjajan potencijal za koncertno izvođenje. Sve je, zapravo, ostalo u skicama što ide, svakako, na dušu i kratkom roku za snimanje), a tekstovi, iako nadrealistički. sasvim su zgodno bili pamtljivi što je, naravno, produkovalo prave horove oduševIjenih fanova u publici. Zato je i logično da Milan nije mogao da čeka Gagijev povratak iz vojske. Ploču je trebalo hitno promovisati. Kada se Gagi vratio, Katarina II je imala-novog bubnjara (Vda je zamenio Firči) i nekoliko novih stvari, vidno komercijalnijih i stilski ujednačenijih. Ni Gagija, međutim, nije više zanimao ozbiljan rad... Godine 1985, povodom objavljivanja drugog albuma, Mllan će to objasniti ovakvim rečima:

- Gagi je sjajan gitarista. Međutim, on je čovek koji nikad neće dati sve od sebe da bi grupa što bolje funkcionisala. I, mrzeće ga da pomeri pojaćalo prema sebi, da okrene zvučnik kako bi se bolje čuo. Sve vreme sebe zavarava da nešto radi a, u stvari, ne radi ništa i ništa ne daje od sebe, iako bi mogao mnogo da pruži. Ali, jednostavno, takav je čovek. A za takve Ijude nema mesta - ili ćeš da radlš nešto kako treba ili nećeš da radiš nikako...

Očl boje meda

Uspešni koncerti po klubovima i manjim salama - ravnopravno u tri najveća rock'n'roll centra (Zagreb, Ljubljana, Beograd) bili su idealan poligon za ispitivanje novog zvuka. Već na sledećoj ploči pesme će postati komunikativnije, pitkije, ne izgubivši pri tom nadrealističnost i specifičnu muzičku boju. Ovo je potpuno razumljivo ako se pogleda poleđina omota prve ploče - najnekomunikativnije tekstove (mada nikako ne i loše!) - ,Vrt" i ,Platforme" napisao je upravo Gagi.

Za snimanje drugog albuma odabran je tada tek otvoreni studio SIM, u Zagrebu. Ploča je nastajala tokom janura i februara 1985, imajući neprijatnu sudbinu da svoje izdavanje dočeka u vreme najveće euforije klinaca za Bajagom, Plavim orkestrom i Dugmetom. Za razliku od tri navedena sastava.koji su svoje omote peglali tako da budu po ukusu male dece i starih čika, sa omota albuma grupe Ekatarina Velika, istog nazlva (Gagi je, setimo se, imao pravo na ime Katarina II) gledall su Milan, Magi, Bojan i Firči, iscrtani po licu i telu raznim simbolima (krstovi i drugo), nalik indijanskom obrednom tetovažu. Omot krajnje psihodeličan, čak mističan, pakovao je mnogo otvoreniju ploču od prvenca no, ipak, dovoljno daleku od šablona neophodnog za tiraže izražene u stotinama hiljada primeraka. Otvorenost su nosile pre svega kompozicije ,Modro i zeleno" (istovremeno i favorit dole potpisanog!), ,To sam ja" i .Tatoo". Za ,0či boje meda" urađen je sjajan spot (prvo mesto u referendunnu kritičara ROCK-a te godine). Kritičari su ovoj ploči podarili još tri plasmana u istoj anketi: drugo mesto (kategorija rock sastava) i dva treća - kategorije albuma i singlova (,0či boje meda"), Za reakcije publike, egzaltirane izgledom Malog Loše i Bajage, još uvek je bilo prerano. Konačno, ni EKV nije bila nezadovoljna. Baštu SKC-a je punila kao od šale, Kulušić isto...

Uz put. .Tatoo" je stigao i na film (Tajvanska kanasta", Gorana Markovfća). Margita fenomenalno glumi sestru glavnog junaka, a ima i bend (naravno, kompletan EKV), koji u pivari izvodi Tatoo". Ovaj aspekt multimedijalnog rada nikako nije zanemarljiv u slučaju EKV. Mllan je snimao film ,Cma Marija", a Žika, sadašnji bubnjar EKV je profesionalni glumac. Margita je radila muziku za dve pozorišne predstave (.Klasni naprijatelj', Tri sestre") i TV-dramu .Plavi, Plavi". Pored toga Margita je sarađivala sa grupom Karlovy Wary, a Milan se bavio produkcijom (Gustav i njegovi dobrl duhovi, Fit.).

Ti si sav moj bol"

Ni 1986. godina nije mogla da prode bez personalnih promena. Ovoga puta, zbog neozbiljnosti je izleteo Firči (Marina, ah, Marina'), a za bubnjeve je seo jedan od najperspektivnijih mladih beogradskih bubnjara - Ivan Ranković, zvani Raka, bivši član grupe Tvrdo srca i velike uši. Njegovim dolaskom EKV nije dobila samo dobrog svirača svog instrumenta, već i kompletnog muzičara. Raka je solidan gitarista, dakle (barem idejno) mogao je doprineti kvalitetu novih kompozicja. Studio SIM je takođe imao novog gosta. Zvao se Emulator II i predstavfjao je prvi pravi sampler u našim krajevima. Pisac ovih redova se i te kako seća Margitine radosne face po povratku iz Zagreba. Ono što je iz ove saradnje čovek / mašina izašlo, slušao je radosno nekoliko nedelja kasnije... Svojim magičnim bojama, Emulator II je (što u oblasti korišćenja samplera u našim krajevima nije mnogo čest slučaj) doprineo pravom oplemenjenju zvuka EKV. Pametno, sve je to na sve strane rašireno u produkciji, pa je krajnji produkt bila vedra, jaka, skoro navijačka (u kompozicljama ,Ti si sav moj bol i ,Budi sam na ulici") ploča, pod nazivom ,S vetrom uz llce". Jasno, primedba nekih mojih kolega da ploča suviše duguje vinilnim ostvarenjima grupe Simple Mlnds stoji, no, čini mi se da nije sramota dobro i pošteno pozajmljivati od onih najvećih.

Dalje, ova ploča ima neviđeno dobru dinaniiku (za naše uslove, naravno), do vrhunca dovedenu EKV filosofiju u tekstovima, veliki hit - .Novac u rukama", i konačno, najmoćniju EKV pesmu do danas - .Tl sl sav moj bol" - onu istu koja će i najdrvenije na koncertima uspevati da razdrma. Lično, spisku pomenutih pesama rado bih pridodao .Kao da je bllo nekad', .Stvaran svet oko mene i Soba" koje su muzički najjaće, a koje svojim egzotičnim ritmičko-melodijskim rešenjima donose sasvim nov kvalitet opusu EKV. Sve zajedno, sasvim dovoljno za novu uspešnu seriju svirki i za dobre plasmane u godišnjim anketama: u anketi kritičara ROCK-a album je zauzeo četvrto mesto, a sama EKV je na petom (rock sastavi), i četvrtom mestu (scenski nastup), a Marglta na trećem (instrumenti sa klavijaturom). Iste godine, EKV snima živi album (5.11., Kulušić) koristeći na najbolji način rastuću populamost. Dobrom živom pločom ,EKV - live 1986." grupa je na najbolji način raznim pametnjakovićima dokazala da dobri zapisi sa živih dešavanja nisu karakteristika samo Engleza i Amerikanaca. (Čast Orgazmu, Valjku, i Kazalištu!). No, shodno svojoj lepršavoj pnrodi i neviđenoj energiji, Raka odlučuje da ode iz sastava kako bi, kao gitarista, sa svojim starim drugarima iz Tvrdog srca napravio Ulicu od meseca. '

Ljubav"... ah. Ljubav

Godina je 1987. Opet novi bubnjar, opet dobar, ovog puta Žika Todorović iz Dlscipline kičme. Ploča rađena u leto. Milan će kasnije za ROCK pričati kako ovaj, četvrti studijski album u karijeri grupe, nazvan ,Ljubav", nije pretrpeo veliki uticaj od strane producenta Teodora Janija (Theodore Yanni). U redu, nemam prava da nekom imputiram da greši, pogotovu kad priča o svom sopstvenom projektu (pa on je prisustvovao svim snimanjima) ali ja zaista stojim da je Janijeva zasluga u uspehu ovog albuma kod publike velika. Pre svega, to je snažna rock ploča, sa agresivnim gitarama i pumpajućom ritam-sekcijom. Drugo, to je ploča koja zvuči začuđujuće živo, gotovo kao da je snimana all together kako se radilo početkom šezdesetih... Treće, (a to je svakako i producentova zasluga), uspeo je da oseti hit (Zemlja). Pričajući posle nekog vremena sa ljudima iz PGP RTB-a, zaprepastio sam se zbog činjenice da na ovu pesmu niko u prvom momentu nije računao. A ona je zapravo nosila jednu snažnu, Ijudsku poruku koja je morala da privuče... Intimno, tekstovi su jača strana ove ploče. U stvari, ako bi se složili da je, muzički, ,S vetrom uz lice" najinteresantnija EKV ploća, tad EKV zaista svoj muzički iizraz na albumima koji slede postepeno pojednostavljuje, dobijajući time prostor za emitovanje (naroćito koncertno!) atomske enegije svirajući nešto lakše forme. Samo ovako radena ploča mogla je EKV preseliti a malih sala u velike hale. Imajući ovo u vidu, jasno je kako je EKV mogla tako lako da puni halu ,Pionir" (kapaciteta oko 6000 mesta) dva dana uzastopce. Još nešto je vrlo bitno. Čini se da je ova ploča kod publike probudila neke sasvim nove, tople emocije, a to upravo zbog takvih tekstova. Milan je to ovako objasnio:

• Svaka reč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem... Mi smo rešili da pokušamo u novim pesmama na ovoj ploči da prestanemo da se zezamo sa takvim stvarima i da upotrebimo reći (Ljubav. zemlja, istina, sloboda... prim. V. P) onakve kakve jesu i kakve ih je naš narod upotrebljavao pre petsto godina, sa pravim osećanjem...

U izboru kritičara ROCK-a, .Ljubav" se 1987. godine nalazi na drugom mestu. U izboru publike, EKV ima čak šest plasmana: peta mesta (kategorije .rock sastav 1987., ,pevač 1987.' i .scenski nastup 1987."), četvrto mesto (kategorija ,albumi 1987.') te dva Margitina plasmana (treće mesto - klavijaturisti, odnosno drugo mesto - .najseksepilnija rockerka").

»Samo par godina za nas"

Vreme današnje, godina 1989. Posle uspešne turneje u 1988. godini, grupa je ponovo ušla u studio i svoji peti studijski album završila krajem januara. Ploća ,Samo par godlna za nas" izaziva podeljena mišljenja kod krrtičara, često pnlično negativna. O čemu se međutirn, radi. Otkrivši recept za stvarnje solidne komercijalne ploće, EKV je ovu ploću osmislio po ugledu na prethodnu, zadržavši karakterističnu EKV liriku i prepoznatljiv zvuk, ali sve zajedno još više uprostivši. To je siguran put i vrlo verovatno zvući konstatacija da EKV ne može da snimi lošu ploču. Takođe verovatno izgleda činjenica da EKV i od najjednostavnije melodije može da izgura hit. Na ovim prostorima oni još uvek nemaju adekvatne plagijatore, a znajući ih, odnosno znajući koliko oni zaista žive muziku koju sviraju, teško da će pravih plagijatora ikad imati.

Pričajući o najsvežijim momentima iz delovanja grupe, obavezno moram da pomenem da kvalitet njihovog scenskog nastupa i ove godine ide uzlaznom linijom, te da po čvrstoj i moćnoj svirci uživo sada u zemlji zaisla nemaju konkurente. Publika to itekako oseća. EKV je jedan od retkih bendova koje i danas, u surovo vreme nacionalnih podela, može ravnopravno dobro napuniti sale u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu.

Konačno, svojim ovogodišnjim nastupom na Festivalu EBU u Novom Sadu, EKV je skinula još jednu bezrazložnu mistifikaciju o domaćem rock'n'rolfu. Dokazala je da rock sastav, ako se profesionalno i pametno ponaša može dobro zvučati i preko televizije.

Verujući, intimno, u snagu i nepresušnu kreativnost pojedinaca i celog benda, toplo se nadam da će ovo priznanje inicirati neku, makar malu pozitivnu promenu, koja u ovako sušnim domaćim muzičkim vremenima može delovati kao prava pozitivna injekcija.

Jer, kako drukčije da sačuvaš sebe od promene sem putem promene...

Sve naravno, još jednom, pre svega za dobrobit rock'n'rolla...

======================================================

DODATAK:
"UKUS NESTAŠNIH"; br. 4 ; januar 1995.
piše: Petar Janjatović

Pred rat, avgusta 1991. izlazi im album "Dum-dum". Na omotu Milan sa srebrnim pištoljem uperenim u slepoočnicu. Za njega, koji je roden u Zagrebu, kao klinac živeo u Sarajevu a ključne stvari doživeo i ostvario u Beogradu, umiranje jedne zemlje je sigurno bilo veoma bolno. Album "Dum Dum" je stigao u vreme kada je rock muzika postala potpuno marginalna stvar. Pesme kao "Zabranjujem", "Glad", "Hladan", "Bledo" više nisu imale do koga da dopru.

Ratno vreme Ekatarina Velika je provela kao i većina drugih muzičara: zbunjeno i zanemelo. Sa kolegama Milan je početkom 1992. godine formirao ad hoc grupu Rimtutituki i snimili su sugestivnu pesmu "Slusaj ' vamo" sa ključnim refrenom "Mir, brate, mir". Zatim je počeo rat u Bosni.

Leta 1993. godine, posle duže pauze, sa Markom Milivojevićem za bubnjevima i Dragišom Uskokovićem - Ćimom na basu objavili su, sada već poslednji album "Neko nas posmatra" na kome se, za mnoge sasvim neočekivano, naišli Milanovi tekstovi ispunjeni optimizmom i verom u budućnost. Povodom te ploče je izjavio: "Da sam 1980. mogao da zavirim u današnje vrerne, mislim da bih bio zadovoljan sobom. Ne osećam grižu savesti, ništa protiv svoje savesti nisam uradio. Pesma "Ponos ostaje", koja zatvara ploču, je o tome da, ako sve propadne, ukoliko se sve naopako desi ili se već desava, čovek može da kaže miran sam jer nisam ogrešio o sebe, o svoje standarde."

Početkom septembra 1993. EKV zajedno sa Električnim orgazmom i Partibrejkersima odlazi u Prag i Berlin gde na koncertima nazvanim "Ko to tamo pjeva" sviraju zajedno sa zagrebačkim Vješticama. Sviraju pretežno pred publikom koju čine ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.

Par meseci posle toga Milan odlazi u Brazil kod svog druga Mitra Subotića koji je svojevremeno u Novom Sadu delovao pod umetničkim imenom Rex Ilusivi. Mitar i Milan su već ranije radili zajedničku muziku, a ovog puta sa brazilskim muzičarima snimaju neobičan, ezoteričan materijal pod nazivom "Anđeoski dah". Milan u isto vreme gostuje na snimanju ploče jedne brazilske pevačice. "Andeoski dah" je zasada daleko od ušiju publike ali nudi pitak eksperiment, poigravanje udaraljkama i glasom, nudi jednog drugačijeg Milana, zainteresovanog za muziku tog nekog trećeg sveta, zainteresovanog za dalja muzička koračanja. U isto vreme se zanima za nove instrumente pa tako počinje da vežba trubu. Svoje planove ipak ne uspeva da ostvari. Čovek koji je vrlo davno proniknuo laž i mimikriu zaustavljen je na pola puta. Ne baveći se banalnim i direktnim slikama, na svojim pločama je svojevemeno iscrtao buducnost koja nas je snašla, pevajući mnogo pre raspada Jugoslavije da je ostalo "Još samo par godina za nas", da "Tonemo" da je ovo ipak Zemlja za nas, zemlja za sve naše Ijude" i da treba ostati. Ne predavati se i ne otići. Njegovu poruku su shvatale samo hiljade klinaca u publici i niko više. Političari i onako nemaju pojma o rok muzici.

Poslednji put kad sam s njim razgovarao za novine, leta 1993. za kraju intervjua sam mu, sasvim slučajno, postavio pitanje, šta misli koliko je godina ostalo za nas. "Jedino trideset, četrdeset. Za tebe i mene".

"POP-ROCK"; 7. mart 1990.
piše Zoran Trbović

MILAN MLADENOVIĆ: interview


- Kako se miriš sa činjenicom da si postao zvezda?

- Pa malo je neprijatno jer ne možes više da radiš šta hoćeš, Ijudi te sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim sa tim uveličavanjem na svim mogućim poljima, vremenom koje provedeš u razgovoru sa Ijudima koji te zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To može da bude vrlo neprijatno.

- Kao vanredno kvalitetan pevač, moraš biti svestan svoje snage. Da li te u tom smislu prožima neko posebno osećanje?

- Ne, ništa posebno Sve je to normalno ali čovek teško može da se pomiri s tim da izgubi svoju slobodu. Međutim, kod mene to još nije u tolikim razmerama da bi predstavljalo veliki problem.

- Šta misliš, kako se vaša muzika i tekstovi odnose prema generaciji kojoj se obraćate?

- Ovako mi smo mala grupa gorkih Ijudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, delimično nije. Mi smo u poziciji da nešto kažemo zbog toga što će to da se pušta na radiju, na televiziji, izaći će ploča, Ijudi će staviti tu ploču na gramofon, kasetu u kasetofon i slušati napredne misli, a to je, u stvari, i izazov i odgovornost. Zbog toga volim da kažem da EKV nije u jurnjavi za što većim brojem tih Ijudi, mi radimo jednostavno ono što nam se u određenom trenutku dopada. Međutim, mi definitivno živimo potpuno istim životom kojim živi jako puno Ijudi u ovoj zemlji i, na neki način, govorimo ono što naša generacija želi da kaže. To može da bude dosta uvijeno, netipično, indirektno, što znači da nismo Ijudi koji bi izašli na ulicu, pričali unosili se drugim Ijudima u lice. Mi imamo neku drugu vrstu mentaliteta, osećaja za etiku, estetiku, i izabrali smo ovaj način da govorimo ono što želimo. E, sad. da li je to što je u nama došlo pre no što smo počeli da sviramo, ili posle, kada smo postaili grupa, to je pitanje toga što smo mi muzičari, što jako volimo muziku i što je muzika nešto što nas jako okupira, u svakom trenutku. To je jedna forma koja nam dopušta da neke stvari kažemo indirektno, da napravimo od njih neku vrstu definitivne estetike, a način na koji to govorimo zavisi od tog osećanja jake Ijubavi prema muzici. Jednostavnije rečeno, ne želimo ni da pokvarimo muziku time što ćemo u prvi plan gurnuti tekst, niti želimo da pokvarimo tekst time što ćemo u prvi plan da gurnemo muziku. Pokušavamo da pronademo neki balans.

- Imam utisak da vam je do sada uspevalo.

- Pa, manje ili više. To isto može da se kaže i u pozorištu, i na filmu, all ovo je najjednostavniji način.

Zajednica specifičnih individua

- Po zakonu šou-biznisa, u drugim bendovima uvek postoji čovek koji je eksponiran ispred ostalih članova. EKV je, čini se, homogena celina, svi ste unutra, nema lidera.

- Mi nismo hteli da se odreknemo nečega što se zove ideja. Nismo hteli da se odreknemo različitosti mnogih ideja koje se pojavljuju kod raznih članova benda. Ukoliko neko donese pesmu, to ne znači da će ona ostati u obliku u kojem ju je on doneo. Svako ima prava.da menja i dodaje nešto svoje.

- Da ti je to dobro ill loše?

- Mislim da je dobro. Na taj način muzika može samo da dobije. U svakom slučaju, ne može nešto da se izgubi. Mi smo Ijudi koji verujemo u muzički ukus onog drugog. Ako napraviš nešto što se zove pesma i voliš to što si napravio, neko ko je tvoj prijatelj, radi s tobom već dugo vremena i veruješ mu, neće da pokvari tvoju ideju, može samo da je učini boljom. Na taj način dosta toga uradili smo zajedno. Ima stvari koje su kompletno Bojanove, Margitine ili moje, ali u većini pesama svi zajedno smo učestvovali u njihovom stvaranju.

- Na taj način možda ste teže razumljivi medijima. Znaš i sam kako to ide... Ako hoćeš da vidiš kako funkcioniše Bijelo dugme, zoveš Gorana Bregovića, drugi, praktično, nemaju pravo glasa. To je kod vas pozitivno, i sa Ijudske i sa kreativne strane.

- Verovatno bi bilo jednostavnije da je tako, ali ja mislim da to nije dobro.

- EKV je zajednica specifičnih individua - Margite, Bojana i tebe?

- Tu se radi samo o poverenju, o suzbijanju ega. Ako imaš pored sebe još par Ijudi koji su jednako talentovani i i imaju šta da kažu , i ako im ne dozvolip da to kažu u muzici koju zajedno pravite, to onda znači da to više nije taj bend, to si onda ti sam. To nije dobro, mislim da je stvar mnogo vrednija ako izade iz zajedničkog rada. Nekoliko pari ušiju bolje čuje od samo jednog.

- Kod vas vlada neka vrsta muzičkog komunizma?

- Nas prati neko vreme inkubacije. Pojavi se ideja i bend krene nekim malo drugačijim putem, napravi potpuno nove pesme koje povuku sve nabolje. Onda se, odjednom, pojavi rupa, jer se svi zamore od frke i pesama i normalno je da se javi neka vrsta krize. Međutim, ako neko od nas zakaže, pojaviće se neko drugi sa svojim idejama.

- Možeš li da objasniš svoj talenat?

- Ne verujem u to da postoje Ijudi koji nisu u stanju ništa da naprave, koji nisu talentovani. Mislim da samo postoje Ijudi koji su otkrili mehanizam pravljenja stvari i Ijudi koji to nisu.

Automatske pesme

- Na koji način ti praviš pesme?

- Postoji neka vrsta automatizma. Ima jedna teorija koja kaže da svako u sebi ima robota koji je zauzeo njegovu svest, dok se njegov ego nalazi u podsvesti. Čovek obavlja gomilu funkcija po tom robotu. Onog momenta kada ja oslobodim svoju svest od svog robota, tada se događaju one kreativne stvari, dolazi do nesistemskih oblika ponašanja i izražavanja, jednog momenta to moje ja počne da piše nešto. U tom trenutku ti ne znaš šta si napisao, ali posle dva dana, kada to pročita tvoj robot, ti shvataš stvar i povezuješ sve što se dešava.

- Da li su ti prelasci iz robota u svoje ja česti?

- Ne mora da znači. Sve zavisi koliko moje ja voli da prelazi u robota.

Evo jednog tipično novinarskog pitanja. Zašto ti veruju? Jedna devojka iz Sarajeva poklonila ti je knjigu i napisala: "Verovaću ti dokle god budeš pevao".

- Pazi, mi radimo nešto što znači nešto mnogim Ijudima. Sve to što radimo nije ograničeno nečim što bi se moglo nazvati šou-biznisom ili zabavom. Mi to radimo na malo drugačiji način, ne dozvoljavamo da izađe u javnost nešto što nije proživljeno, što nema razloga da postoji. To nisu pesme koje su napravljene eto tako, da bi se napravile pesme, one sadrze u sebi neke emocije koje su nas naterale da napravimo te pesme. A, opet, to nisu samo emocije, to je više ogledalo onoga što se trenutno dešava, u Jugoslaviji, u našim životima. To je similarno, slično sa onim što se dešava i u tim mladim Ijudima koji žive na istom mestu kao mi, malo dalje ili malo bliže. Ima puno Ijudi koji su slični nama i to je ono što ih vezuje za naš rad. To što mi radimo, to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo Ijude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su Ijubavi, drže se jedni drugih. Kad napraviš jednu takvu pesmu kao što je, ne znam, "Par godina za nas", oni te neće tretirati na isti način kao kad im otpevaš pesmu o cmim čarapama, štiklama. banalnu priču koja ne sadrži ništa od onoga što ih okružuje. Čovek ne može da se veže za nešto što mu samo tako proleti, on se vezuje za nešto što sadrži ideal njegovog života, pretvoren u neke reči koje pogadaju suštinu problema, koji još uvek traje. Pesma ,Par godina za nas" bila je aktuelna prošle godine, ali, evo, i dan-danas je aktuelna. Ljudi se vezuju za nju zato što u njoj ima nešto više od puke zabave.

- Šta misliš o odnosu vaše muzike i spotova?

- Odnos je uvek u korist naše muzike, pošto svi znamo kako se prave spotovi. Mi nemamo kontrolu nad tim kako nam prave spotove i snimamo ih zbog prinudnog objavljivanja na televiziji, da bi Ijudi znali da smo živi, da postojimo, da radimo nesto novo. E sad, svi znamo da su ti spotovi užasno loši, da nikada nema dovoljno vremena, da nikada nema ni minimum para. Mi se još uvek nismo pomirili s tim pa mislim da ćemo uskoro snimiti neki mnogo bolji spot, sa samo našom kontrolom nad idejama.

- Šta sada uvežbavate u SKC-u? Novog bubnjara?

- Uvežbavamo Marka i paralelno načinjemo neke ideje koje nam uz put padaju na pamet. Nismo ništa konkretno napravili, ali je na pomolu.

- Zašto je Žika otišao iz benda?

- Rešio je da se posveti glumi, da završi školu. Talentovan je glumac i želi da pokuša da napravi nešto više.

- Marko?

- Marko je sin Nafte, čoveka koji je svirao sa mnogim poznatim jazz muzičarima. Od Ijudi koji se razumeju u tu scenu čuo sam da je jedan od najboljih jugoslovenskih bubnjara. Nadam se da je Marko ostao u tom miljeu.

- Imali ste nesreću da ste morali da menjate bubnjare, ali i sreću da su na niihovo mesto opet dolazili dobri.

- Žlka ima svoj stil, to je jedna engleska škola na bazi novog zvuka, koji je on preradio prema svojim mogućnostima, željama i potrebama, On ie jako konstruktivan, ima dobre ideje i uvek istu ideju o istoj pesmi.

- Voleo bih da progovorimo par reči o Bojanu, basisti godine po izboru čitalaca POP ROCK-a.

- Bojan je neverovatno talentovan. On je evoluirao sa svojim sviranjem basa. Tokom ovih godina koje smo proveli zajedno, on je izgustirao egzibicije na basu, tako da sada svira potpuno prečišćeno. Sve mi se više dopada kako svira i, uopšte, pristupa svom instrumentu. Bojan ima veoma izgrađen muzički ukus i dobar osećaj.

- A Magi? Misliš li da biste bolje zvučali da raspolaže opremom poput Laze Ristovskog?

- Da, to bi bitno popravilo stvar.

- Vaš peti član?

- To je Grga, naš organizator poslova. Između nas vlada puno poverenje.

Radost minimalne inovacije

- A ti? Imaš li neku predstavu o tome kako sviraš?

- Mislim da su egzibicije i na gitari i na bilo kom drugom instrumentu nešto što je najdosadnije. Ja sam svestan da nisam neki poseban gitarista, sviranje je kod mene više pitanje osećaja. Jedne večeri mogu da sviram jako dobro, druge večeri mogu da sviram sasvim loše. Ako mi se Bojan nasmeši dok sviram solo, to znači da sam ga odsvirao dobro, ako ne - prošlo je tek tako, zato što na tom mestu u pesmi dođe solo. Ako se dese momenti da napravimo nešto što je netipično za neku pesmu, ako je odsviramo malo drugačije ili napravimo drugačiju atmosferu, to mi je znak da je koncert uspeo i to me veoma raduje. Raduju me te minimalne inovacije unutar naših pesama.

- Kakvi su tvoji kontakti sa Subom (Mitar Subotić, Rex llusivii - prim. ur.)? Sta vi to zajedno radite?

- Ima malo Ijudi koji dobro pevaju kod nas. Naš jezik je jako težak za pevanje.

- Mi smo zajedno napravili dosta neke različite muzike u odnosu na ono sto on i ja radimo pojedinačno. On pravi muziku za pozorište, izdao je jednu ploču koja je izašla u jako malom tiražu. Radio je muziku Eriha Satija na svoj način, klavirsku muziku Šopena, ne pelja se suviše u rock'n'roll. Mi smo napravili par zajedničkih koncerata pod imenom Dah anđela. To je neka vrsta ,new age" muzike. Kako to zvuči, to je ne umem da objasnim, To je muzika koja zahteva pažnju slušalaca, to nije rock'n'roll, nema zabave u sebi, nema tekstova, ništa se ne peva. Moć komunikacije te muzike je mnogo manja u odnosu na. recimo rock'n'roll. Ona, zato, zahteva pažljive slušaoce i zato ih je relativno malo, do stotinu Ijudi po koncertu. Meni je žao što ti snimci nikada nisu izašli.

- Po Margitinoj teoriji, ti si reinkarnacija čovek - glas. Da li ti je to poznato?

- Mnogo je lakše pevati na engleskom. Treba pronaći način na koji naš jezik može da zvuči dobro, ali je malo ljudi uspelo da ga pronađe. Ipak, ima ih, nije da ih nema. Na primer, Dado Topić.

- Kad si spomenuo Dadu Topića - da li si imao svoje junake u mladostl?

- Pa, eto, Dado Topić mi je bio junak.

- A od gitarista?

- Vedran Božić, Boček, Dragi Jelić. Dragi mi nije odgovarao po stilu, ali je definitivno izmislio neki svoj način sviranja gitare.

- Šta voliš da radiš u slobodnom vremenu?

- Volim da igram bilijar, volim da čitam knjige. Naročito naučnu fantastiku.

- Ko je tvoj omiljeni autor naučne fantastike?

- Ursula le Guin, Asimov ponešto.

- Klasična dela si odavno pročitao?

- Da, svakako.