XIX poglavlje

Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotada poznavao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugasenim vulkanom sluzio se kao stolicicom. "Sa jedne visoke planine kao sto je ova, pomisli on u sebi, obuhvaticu pogledom celu planetu i sve ljude..." Ali je primetio samo ostre kamene vrhove.
-Dobar dan, rece on za svaki slucaj
-Dobar dan... dobar dan... dobar dan... odgovori odjek.
-Ko ste vi? upita mali princ.
-Ko ste vi... ko ste vi... ko ste vi... odgovori odjek.
-Budite mi prijatelji, ja sam sam, rece on.
-Ja sam sam... ja sam sam... ja sam sam, odgovori odjek.
"Cudne li planete! pomisli on tada. Sva je suva i siljata i sva slana.





I ljudi nemaju maste. Ponavljaju ono sto im se kaze... Kod kuce sam imao jednu ruzu: ona je uvek govorila prva..."

XX poglavlje

Ali se desi da mali princ, posto je dugo koracao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronade neki put. A svi putevi vode ka ljudima.
-Dobar dan, rece on.
Bio je to vet pun rascvetalih ruza.
-Dobar dan, odgovorise ruze.
Mali princ ih pogleda. Sve su licile na njegovu ruzu.





-Ko ste vi? upita on zaprepascen.
-Mi smo ruze, rekose one.
-Oh! rece mali princ.
Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruza mu je pricala da je ona jedistveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih!
"Ona bi bila vrlo uvredjena kad bi to videla, pomisli on... strasno bi se zakasljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smesna. I ja bih bio prinudjen da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre..."
Zatim pomisli opet: "Verovao sam da sam bogat sto imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu ruzu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan mozda zauvek ugasen; sve to ne cini me bas tako velikim princom..." I on leze na travu i gorko zaplaka.

XXI poglavlje

Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.





-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?





-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrle rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.





Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni su citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

XXII poglavlje

-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori skretnicar.
-Sta to radis? upita ga mali princ.
-Odabiram putnike, po sveznjevima od hiljadu, odgovori skretnicar. Ispracam vozove koji ih odnose cas na desnu stranu, cas na levu.
Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeci kao grmljavina, zatrese skretnicarevu kucicu.
-Prilicno se zure, rece mali princ. Za cim jure?
-To ne zna cak ni masinovoda, rece skretnicar.
I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.
-Zar se vec vracaju? upita mali princ.
-To nisu isti, rece skretnicar. To je razmena.
-Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
-Covek nikad nije zadovoljan tamo gde je, rece skretnicar.
I zagrme treci osvetljeni brzi voz.
-Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
-Ne gone oni nikoga, rece skretnicar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
-Samo deca znaju sta zele, rece mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma vazna, i ako im je neko oduzme, ona placu...
-Srecni su, rece skretnicar.

XXIII poglavlje

-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, rece trgovac.
To je bio trgovac savrsenih pilula koje gase zed. Covek proguta jednu nedeljno i ne oseca vise potrebu da pije.
-Zasto to prodajes? upita mali princ.
-To je velika usteda u vremenu, rece trgovac. Strucnjaci su proracunali. Covek ustedi pedeset tri minuta nedeljno.
-A sta radi za tih pedeset i tri minuta?
-Radi sta hoce.
"Kad bih ja imao, rece u sebi mali princ, kad ja imao slobodnih pedeset tri minuta, uputio bih se sasvim lagano nekom izvoru..."

XXIV poglavlje

Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slusao pricu o trgovcu ispio sam poslednju gutljaj svoje zalihe vode.
-Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja jos nisam popravio svoj avion, a nemam vise nista za pice, i ja bih isto tako bio vrlo srecan kad bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
-Moja prijateljica lija, rece mi on...
-Mali moj, nije vise rec o lisici!
-Zasto?
-Zato sto cemo umreti od zedi...
On nije razumeo moju misao, te mi odgovori:
-Dobro je kad covek ima prijatelja, cak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan sto sam imao lisicu za prijatelja...
"Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nije ni gladan ni zedan. Dovoljno mu je malo sunca..."
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
-I ja sam zedan... hajde da potrazimo neki bunar...
Napravih jedan umoran pokret: glupo je traziti bunar na srecu, u beskrajnoj pustinju. Ipak krenusmo.
Posto smo satima koracali, cuteci, pade noc, i zvezde pocese da se pale. Primecivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog zedi. Reci malog princa vrzmale su mi se po pameti:
-I ti si dakle zedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Rece mi jednostavno:
-Voda moze biti dobra i za srce...
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ucutah... Znao sam da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog cutanja, on dodade:
-Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga covek ne vidi...
Odgovorih "naravno" i posmatrah bez reci pescane nabore na mesecini.
-Pustinja je lepa, dodade on...
I to je bila istina.. Uvek sam voleo pustinju. Covek sedne na neku pescanu dinu. Ne vidi nista. Ne cuje nista. Pa ipak nesto svetluca u tisini...
-Ono sto krasi pustinju, rece mali princ, to je sto se u njoj negde skriva bunar...
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali stanovao sam u jednoj staroj kuci, za koju se pricalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije nasao, a mozda ga cak nije ni trazio. Ali je njime bila zacarana cela kuca. Moja kuca je duboko u sebi skrivala jednu tajnu...
-Da, rekoh malom princ, bilo da je u pitanju kuca, zvezde ili pustinja, ono sto cini njihovu lepotu nevidljivo je!
-Milo mi je, rece on, sto se slazes sa mojom lisicom.
Posto je mali princ zaspao, uzeh ga u narucje i ponovo krenuh. Bio sam uzbudjen. Cinilo mi se kao da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je cak da na Zemlji nema niceg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesecini, to bledo celo, te zatvorene oci, te pramenove kose koji su leprsali na vetru i govorio u sebi: ja ovde vidim samo ljusku. Najvaznije je nevidljivo...
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh jos: "Ono sto me najvise uzbuduje kod ovog malog usnulog princa to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruze, koja traci u njemu kao plamen lampe, cak i kada spava..." I cinio mi se jos krhkiji. Treba dobro cuvati lampe: najmanji vetric moze ih ugasiti...
I, iduci tako, pronasao sam pred zoru bunar.

XXV poglavlje

-Ljudi se, rece mali princ, tiskaju po brzim vozovima, ali ne znaju vise sta traze. Onda postaju nemirni i vrte se u krugu...
I dodade:
-Ne vredi...
Bunar do koga smo stigli nije licio na bunare u Sahari. Saharski bunari su obicne rupe iskopane u pesku. Ovaj je licio na seoski bunar. Ali tu nije bilo nikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.
-To je neobicno, rekoh malom princu, sve je spremno: cekrk, vedro i uze...
On se nasmeja, dodirnu uze, i pusti da se cekrk odmota. Cekrk zaskripa kao sto skipi stari petao na krovu kad dugo nije bilo vetra.





-Cujes li, rece mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on peva...
Nisam zeleo da se napreze:
-Pusti mene, rekoh mu, to je suvise tesko za tebe.
Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam ga cvrsto uglavio. U usima mi je jos brujala pesma cekrka, a u vodi koja je jos podrhtavala, video sam kako podrhtava sunce.
-Zedan sam te vode, rece mali princ, daj mi da pijem...
I ja sam razumeo sta je trazio!
Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih ociju. Bilo je tiho kao na svecanosti. Ta voda je bila vise nego hrana. Ona je proizasla iz hod pod zvezdama, iz pesme cekrka, iz napora mojih ruku. Prijala je srcu kao poklon. Kad sam bio mali, svetlost bozicnjeg drvca, muzika ponocne sluzbe, blagi osmesi davali su mom bozicnjem poklonu svu njegovu car.
-Ljudi sa tvoje planete, rece mali princ, gaje pet hiljada ruza samo u jednom vrtu... i nisu u stanju da u njima nadju ono sto traze...
-Nisu u stanju da nadju, odgovorih...
-A ipak ono sto traze, moze se naci u jednoj jedinoj ruzi ili u malo vode...
-Naravno, odgovorih.
A mali princ dodade:
-Ali oci su slepe. Treba traziti srcem.
Napio sam se. Disao sam duboko. Pesak u zoru ima boju meda. Bio sam srecan i zbog te boje meda. Zasto je morala da se umesa tuga...
-Treba da odrzis svoje obecanje, rece mi mali princ, koji je opet seo pored mene.
-Kakvo obecanje?
-Znas i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvet!
Izvukoh iz dzepa moje nedovrsene crteze. Mli princ ih spazi i rece smejuci se:
-Tvoji baobabi lice pomalo na kupus...
-Oh!
A ja sam bio tako gord na baobabe!
-Tvoja lisica... njene usi... lice pomalo na rogove... isuvise su duge!
On se i dalje smejao.
-Nepravedan si, malisa, nisam nikad umeo nista da crtam sem zmijskog cara spolja i iznutra.
-Oh! Bice dobro, rece on, deca razumeju.
Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:
-Ti imas neke namere za koje ja ne znam...
Ali on mi ne odgovori. Samo mi rece:
-Znas, moj pad na Zemlju... sutra ce biti godinu dana...
Zatim, pocutavsi malo, dodade:
-Pao sam tu sasvim blizu...
I pocrvene.
Ne razumevajuci zasto, ja osetih opet neku cudnu tugu. Ali mi jedno pitanje pade na pamet:
-Znaci da to nije slucajno sto si se onog jutra kad sam te sreo, pre osam dana, setao tako, sasvim sam, hiljadama milja daleko od svih naselja. Vracao si se na mesto gde si pao?
Mali princ jos vise pocrvene.
Ja dodadoh, kolebajuci se:
-Mozda zbog godisnjice?...
Mali princ ponovo pocrvene. On nikad nije odgovarao na pitanja, ali kad covek pocrveni, to znaci "da", zar ne?
-Ah! rekoh mu ja, bojim se...
Ali on mi odgovori:
-Ti treba sada da radis. Treba da se vratis svojoj masini. Cekacu te ovde. Vrati se sutra uvece...
Ali to me nije umirilo. Setio sam se lisice. Ako covek dopusti da ga pripitome, moze se desiti da zaplace...

XXVI poglavlje

Pored bunara nalazile su se rusevine nekog starog kamenog zida. Kad sam se vracao s posla, sutradan uvece, opazio sam iz daleka mog malog princa kako sedi gore na zidu, spustenih nogu. I cuo sam ga kako govori:
-Ti se dakle ne secas? govorio je on. Nije bilo bas ovde!
Neki glas mu je bez sumnje odgovorio, jer on odvrati:
-Da! Da! tacno u ovaj dan, ali ne ovom mestu...
Produzio sam prema zidu. Jos nikog nisam ni video ni cuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:
-... Naravno. Videces gde pocinje moj trag na pesku. Cekaj me tamo. Doci cu nocas.
Bio sam na dvadeset metara od zida i jos nisam nista video.
Posle kraceg cutanja, mali princ opet rece:
-Imas li dobrog otrova? Jesi li sigurna da se necu dugo muciti?
Stadoh, stegnuta srca, ali jos uvek nisam razumevao.
-A sada odlazi, rece on... hocu da sidjem!





Tada spustih pogled do podnozja zida i odskocih! Tu, ustremljena prema princu, nalazila se jedna od onih zutih zmija koje vas ubijaju za trideset sekundi. Preturajuci po dzepu da bih izvadio revolver, poceh da trcim, ali na sum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne zureci se smugnu medu kamenje uz lak metalni zvuk.
Stigoh do zida tacno u casu da prihvatim u narucje mog malisana princa, bledog kao smrt.
-Sta to treba da znaci! Govoris sada sa zmijama!
Skinuo sam mu njegov veciti zlatni sal. Pokvasio sam mu slepoocnice i dao mu da pije. I nisam se usudjivao nista vise da pitam. Gledao me je ozbiljno i zagrlio oko vrata. Osecao sam kako mu srce kuca kao u pticeta koje umire pogodeno iz puske. On mi rece:
-Radujem se sto si pronasao kvar u svojoj masini. Sad mozes da se vratis kuci...
-Otkud znas!
Upravo sam hteo da mu saopstim da sam, preko svakog ocekivanja uspeo da zavrsim svoj posao!
On nista ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:
-I ja se danas vracam kuci...
Zatim rece setno:
-To je mnogo dalje... Mnogo teze...
Osecao sam da se desava nesto neobicno. Stezao sam ga u narucje kao malo dete, a ipak mi se cinilo kao da tonem pravo u neki bezdan a ja nisam u stanju da ga zadrzim...
Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:
-Imam tvoju ovcu. Imam i kutiju za ovcu. I brnjicu...
On se tuzno osmehnu.
Dugo sam cekao. Osecao sam da mu se malo-pomalo vraca toplota:
-Siromah malisa, uplasio si se...
Razume se da se uplasio! Ali on se tiho nasmeja:
-Jos vise cu se plasiti veceras...
Osetih kako se opet ledim pred neizbeznim. I shvatih da ne mogu da podnesem misao da vise necu cuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u pustinji.
-Mali moj, hocu i dalje da te slusam kako se smejes...
Ali on mi rece:
-Ove noci, bice godinu dana. Moja zvezda se se nalaziti tacno iznadonog mesta gde sam pao prosle godine...
-Malisa, zar ne, to je samo ruzan san, ta prica o zmiji i o sastanku i o zvezdi...
Ali on neodgovori na moje pitanje. Rece mi:
-Ono sto je vazno, to se ne vidi...
-Naravno...
-To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
-Naravno...
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i uzeta... secas li se... bila je slatka.
-Naravno...
-Gledaces nocu zvezda. Moja je isuvise mala dabih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde... Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nesto...
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon... bice to kao s vodom...
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema...
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se samnom upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes samnom. otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada reci: "Da, zvezda me uvek zasmejavaju!" A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...
On se i dalje smejao...
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku paraporaca koji umeju da se smeju...
On se jos smejao. A zati me uozbilji:
-Nocas... znas... nemoj doci.
-Necu se odvajati od tebe.
-Izgledace kao da sam bolestan... izgledace pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doci da to gledas, nema smisla...
-Necu se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
-Zazem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujeda... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva.
-Necu se odvajati od tebe.
Ali nesto ga umiri:
-Istina, one nemaju vise otrova za drugi ujed...
Te noci nisam primetio kad je posao. Pobegao je necujno. Kad sam uspeo da ga stignem, isao je odlucno, brzim korakom. Rece mi samo:
-Ah! tu si...
Uze me za ruku. Ali se jos mucio:
-Gresis. Bice ti tesko. Izgledacu kao da sam mrtav, a to nece biti istina...
Ja sam cutao.
-Shvatas. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suvise je tesko.
Ja sam cutao.
-To ce biti kao stara napustena ljustura. Stare ljusture nisu tuzne...
Ja sam cutao.
On se malo obeshrabri. Ali ucini jos jedan napor:
-Bice lepo, znas. I ja cu gledati zvezde. Sve svezde ce biti bunari sa zardalim cektrima. Sve ce mi zvezde sipati da pijem...
Ja sam cutao.
-To ce biti veoma zabavno! Ti ces imati pet stotina miliona zvoncica, a ja cu imati pet stotina miliona izvora...
I on zacuta, jer je plakao...
-To je tamo. Pusti me jedan korak samog.





I on sede jer se plasio.





Zatim rece:
-Znas... moja ruza... ja sam za nju odgovoran! A ona je tako slaba Ona je tako bezazlena! Ona ima samo cetiri nistavna trna da je brane od sveta...
I ja sam seo jer vise nisam mogao da stojim.
On rece:
-Eto... To je sve...
Jos malo je oklevao, zatim ustade. Koraknu. Ja nisam mogao da se maknem.
Blesnu zuta munja kraj njegove noge. On ostade trenutak nepomican. Nije viknuo. Pao je polako kao sto pada drvo. Nije se nista culo zbog peska.

XXVII poglavlje

I sada, naravno, proslo je sest godina... Jos nikad nisam pricao ovu pricu. Kad su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni sto me vide ziva. Bio sam tuzan ali sam im rekao: "To je od zamora..."
Sad sam se malo utesio. To jest... ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronasao njegovo telo. To nije bilo tako tesko telo... A ja volim nocu da slusam zvezde. Kao pet stotima miliona zvoncica...
Ali, evo, dogada se nesto neobisno. Na brnjicu, ko ju sam nacrtao za malog princa zaboravio sam da stavim kozni kajis! Nikada je nese mosi da namesti svojoj ovci. I ja se pitam: "Sta li se dogodilo na njegovoj planeti? Mozda je ipak ovca pojela ruzu..."
Ponekad kazem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noci svoju ruzu pod stakleno zvono, dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srecan. I sve zvezda se smeju umiljato.
Po nekada opet kazem sebi: "Katkada je covek rasejan i to je dovoljno! Jedno vece zaboravio je stakleno zvono, ili se mozda jedne noci ovca iskrala necujno..." Tada se svi zvoncici pretvaraju u suze!...
Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije ni malo sve jedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ruzu...
Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ruzu ili nije? I videcete kako se sve menja...
I nijedna odrasla osoba nece nikad razumeti da to ima toliko znacaja!