Zadužbina Ive Andrića u Beogradu ima svoju Internet stranu na adresi http://www.ivoandric.org.yu - gde možete da nađete i preuzmete mnoge korisne podatke iz postavljene izložbe pod nazivom: "Ivo Andrić i Nobelova nagrada, povodom 40 godina od njenog dobijanja".

Jedan predstavnik te zadužbine je na ponudu da se dostave nepoznati podaci o Ivi Andriću, odgovorio da oni imaju sve podatke i da im ništa više nije potrebno. Evo o čemu se radi, pa ako neko čita...

Pre više godina Vojin (Vojislav) Počuća, koji danas živi u Beogradu, na izložbi kristalnog stakla koju je on za svoju firmu organizovao u Londonu, susreo se sa predstavnikom jedne londonske firme koji se zvao Ivo Bond.

U međusobnom razgovoru, Počuća je upitao Bonda otkud mu ime Ivo, na šta mu je ovaj odgovorio da je on češkog porekla, a ime mu je dala majka u spomen na njen posao u jednoj ambasadi u Čehoslovačkoj pre Drugog svetskog rata.

Razgovarajući o još nekim detaljima, razmenili su vizit karte i prijateljski se rastali. Neki dan kasnije, Počuća, nakon što se informisao o ambasadorima u Čehoslovačkoj, otišao je u najveću londonsku knjižaru i pod slojevima prašine našao dva izdanja na engleskom knjige "Na Drini ćuprija" sa slikom Ive Andrića, te mu jednu poslao na kućnu adresu, čekajući ishod.

Već je izgubio nadu, kad mu se skoro posle deset dana telefonom javio Bond i uzbuđenim glasom tražio da se nađu na ručku u jednom restoranu.

Tu je Bond počeo da priča. Nakon što su se rastali na izložbi, Bond je otišao u Holandiju na službeno putovanje, a vratio se dan pre nego što se javio telefonom. Dok je došao kući i skinuo mantil, našao je pošiljku na stolu, otvorio je i video knjigu. Počeo je čitati i dok je nije završio nije se dizao. Njegova majka je rekla: jeste, to je taj.

Kao mlada, 18 godišnja devojka, majka mu se zaposlila u ambasadi u kojoj je radio Ivo Andrić. Nakon kraće romanse Andrića su povukli sa te službe i verovatno poslali na drugo mesto (bio je na više mesta ambasador). Ona je ostavši u drugom stanju, ubrzo iskoristila priliku da otputuje za London. Tu se udala za engleza Bonda. Kako je on, kao tipični Englez, bio konzervativan, insistirao je da dete koje će nositi njegovo prezime ima i odgovarajuće ime. Majka je bila još upornija, govoreći da je to njeno dete i da će nositi ime Ivo.

I tako dalje...

Sve ovo mi je lično ispričao Počuća.

Mudro je da i književnost i kultura ne poznaju granice.

Ovaj tekst je prvi put objavljen na Sezamu 21. 02. 2002. godine.