Zagor!
Zagor!

Slazem se da je Alan Ford jako dobar strip, ali je meni licno omiljen Dylan Dog. Volim da citam i Martija, ali Dilan je Dilan.

Po meni Alan Ford i Dylan Dog su najbolji.

Dylan Dog! 

Pred Zagorom su dva puta

Moreno Buratini, scenarista stripa „Zagor", otkriva za Pressmagazin ko mu je inspiracija za negativce i objašnjava kako se Zagor uozbiljio u 50. godini i kako će se Duh sa Sekirom nositi sa internetom, filmom i igricama.



Moreno Buratini, scenarista kultnog stripa „Zagor" - junaka čijih pola veka postojanja fanovi slave ove godine, priznao je za Pressmagazin da su za njega nagativci, a ne Zagor, „srećni trenutak" u pravljenju stripa. Pronalaženje „poštenog negativca", požalio se Buratini na „Zagorovom" rođendanu u Kragujevcu, sve je teže, jer i negativac u 21. veku mora da bude politički korektan. Sve to, kaže čovek koji je posao dobio kritikujući svog prethodnika, čitav rad čini još zanimljivijim. Taj bi posao, priznao je, radio i besplatno. Platio bi da ga puste da smišlja nove Zagorove avanture.

Kako uopšte nastaje strip „Zagor"? Kako izgleda kada jedan čovek smišlja priču, vidi je u svojoj glavi, a drugi čovek, crtač, treba tu sliku da prenese na papir?

- Pa, za mene bi najbolje bilo da crtač uradi baš kako je u mojim mislima, ali i on ima slobodu da interpretira moju ideju. Prvo uradi skicu olovkom, konsultujemo se, nešto se možda izmeni, i onda se prelazi na rad mastilom. Moj posao je da odredim koliko će scena trajati, da li se ona proteže na jednu i po ili na 10 strana. Scena ne sme biti kratka niti dugačka, ni dosadna.

A kada se ne usaglasite?

- (smeh) Evo, u ovom stripu se glavni negativac pojavljuje na 20. strani, a crtač Džoevito Nucio je insistirao da se pojavi na stranici pre te. Rešeno je tako što se u jednoj vinjeti na 19. strani negativcu vide samo noge, u sledećoj se vidi do grudi i tek kada čitalac okrene stranu, vidi lice. Pravilo je, inače, da se novosti, iznenađenja, čuvaju za parne strane, da čitalac iščekuje, i da tek okretanjem lista nađe rešenje, u ovom slučaju lice negativca.

Zagor je jedan, ali koliko je teško nalaziti nove i nove negativce, smišljati njihov karakter i izgled?

- (opet smeh) U Italiji imamo velikog fana stripa „Zagor" koji se zove Đankarlo Raci i, radeći priču iz južnoameričkog ciklusa, nisam odoleo da ne „pozajmim" njegov lik. Obožavamo ga, stalno na forumima piše o Zagoru, ali sam bio nemoćan, ima idealno lice za negativca. Ostali moji negativci nastajali su kao kombinacija hiljada slika interesantnih lica koje nalazim na internetu i skladištim u računaru. Nalaženje negativaca je srećni trenutak u stripu, jer je junak konstanta. Od negativca zavisi hoće li se čitalac dovoljno uživeti u radnju. Ali, naći negativca jako je teško, moraju biti pažljivo birani i obavezno politički korektni. Ako je negativac sa Dalekog istoka, ako je musliman, „prišiće" nam nekorektnost. Jednom smo se „okliznuli", kada je negativac bila homoseksualka Mirna.

Odakle inspiracija za Zagorove, odnosno dogodovštine negativaca u stripu? U poseti ste Kragujevcu, ima li ovde inspiracije za vas, ima li inspiracije u političkoj situaciji u Italiji i svetu?

- Inspiracija dolazi iz novina, sa TV-a, iz vesti... Vidim situaciju i pitam se kako bi to Zagor rešio. Gledao sam seriju „Milenijum", jedna od epizoda zasnivala se na priči o ocu koji teroriše ćerku. Nastala je priča o Zagorovoj majci koju je maltretirao otac, znači Zagorov deda. Politika izdavačke kuće „Serđo Boneli editore" je da politika i političari ne mogu biti inspiracija. Kada sam došao u Kragujevac i saznao za veliku tragediju vašeg grada, za streljanje đaka u Šumaricama, pomislio sam da i takav događaj može biti inspiracija za priču.



Da li je Zagor danas, pola veka od kada je strip nastao, isti onaj od pre 50 godina i koliko su se promenili čitaoci stripa?

- Zagor je junak autora Serđa Bonelija, scenariste, i Galijena Ferija, crtača, koji je nastao 1961. godine u Italiji. Tekst o Zagoru nastao je 1948. godine, autor je bio Đan Luiđi Boneli, otac Serđa Bonelija. Izdavač je tada smatrao da strip o Zagoru treba da naginje stripovima koji su bili više za decu, poput „Kapetana Mikija" i „Bleka Stene". U tom nekom duhu je nastao i „Zagor". Bio je prilagođeniji mlađim čitaocima. Danas, nakon 50 godina, ne može se reći da je „Zagor" strip za decu. On je nekada bio štivo za široke narodne mase, kada nije bilo TV-a ni interneta. Danas nije ni to. Čitaoci stripa danas su osobe specifičnog ukusa, obrazovani ljudi koji znaju da uživaju u stripu.



Ima li strip, posebno „Zagor", budućnost? Hoće li ga pregaziti novi načini zabave koje pruža moderna tehnologija?

- Strip je moderna forma umetnosti koja nudi zabavu kroz znakove i simbole koje čitalac treba da dešifruje da bi mu sve bilo jasno i da bi stigao do kraja priče. To je nešto što strip razdvaja od drugih umetnosti. Čini mi se da je strip u neku ruku sličan pozorištu. Ono je vremenom izgubilo funkciju koju je nekada imalo u društvu, ali se ne može reći da je pozorište i odlazak u pozorište nešto što je izumrlo. Na sličan način će i strip nastaviti da živi. Kada je reč o modernim tehnologijama, postoje dva puta. Strip se može udružiti sa tehnologijom i listati na ekranu monitora, a drugi je put ostaviti ljubiteljima stripa mogućnost da mogu da dodirnu hartiju na kojoj je nešto nacrtano.

Jednom ste izjavili da ste radom na „Zagoru" dotakli suštinu života po Erskinu Kaldvelu, piscu koji je rekao da se ona sastoji u tome da čoveka plaćaju da radi ono što bi on, kada bi imao para, platio da radi. Da li se to promenilo?

- Ma ovo bih i džabe radio! Neverovatan osećaj imam kada je strip odštampan, kada ga gledam, prelistavam, a onda strahujem - da li će se dopasti čitaocima. Onda ih špijuniram. Ležim tako na plaži i „snimam" lice mladića koji kraj mene čita „Zagora" koji sam ja napisao. Gledam kako će reagovati do kraja epizode. I njegovo lice mi kaže da treba da nastavim ovo što radim.



„Zagora" niste dobili nego oteli od njegovog „oca" Serđa Bonelija. Kada su mu dosadila vaša pisma kritike na račun scenarija, rekao vam je da ako znate bolje, treba sami da napišete jedan scenario za „Zagora". Da li biste isto uradili kada bi neko kritikovao vas?

- (grohotan smeh) Hm... ne ljute me kritike... Ja ne znam da plešem niti da zavrnem sijalicu, ali sam uveren u svoju sposobnost da stvaram zanimljive priče. Da li bih nekome dao da napiše „Zagora"? Možda... Ponekad...

Patrik Vilding umalo nije dobio ime Ajaks

# Scenaristi „Zagora" - Bruno Abijeti, Mauro Bozeli, Moreno Buratini, Ade Kapone, Galijeno Feri, Serđo Boneli (pod pseudonimom Gvido Nolita), Alesandro Ruso, Marčelo Tonineli i Bepi Vinja
# Crtači - Galijeno Feri, Stefano Andreuči, Franko Binjoti, Gaetano i Gasparo Kasare, Alesandro Kjarola, Franko Deveskovi, Franko Donateli, Mauricio Doti, Frančesko Gamba, Mauro Laurenti, Karlo Marčelo, Mikele Pepe, Masimilijano Peše i Marko Toričeli
# Na prostorima bivše SFRJ „Zagor" se prvi put pojavio 1968. u stripu pod naslovom „Nasilje u Darkvudu"
# Pravo ime strip-heroja je Patrik Vilding. Prvobitno, Zagoru je bilo nadenuto ime Ajaks, ali se Boneli predomislio kad je čuo da postoji deterdžent istog imena. Jednog dana heroj sreće Indijance koji su napali grupu glumaca sa kočijama. Savladao ih je i spasao glumce koji će postati njegovi prijatelji. Ispričao im je svoju tužnu životnu priču, o smrti roditelja i sve o ocu, a oni mu prave crveni kostim sa orlom na grudima. Patrik daje sebi ime Duh sa Sekirom, na indijanskom Zagor Te-Nej. Radnja stripa dešava se u izmišljenoj darkvudskoj šumi u Severnoj Americi
# Borac protiv nepravde, Patrik Vilding ili Zagor Te-Nej, doneo je odluku: „Ubuduće ću raditi samo na miru! Pokušaću da izmirim Indijance i belce, imati više razumevanja za njih. Pomagaću onima koje ocenim pravednima, bez razmišljanja o tome ko kojoj rasi pripada".

Izvor: Press

Dylan Dog..

Alan Ford - njujorški luzer

Jedan od najpopularnijih stripova u bivšoj Jugoslaviji svakako je bio „Alan Ford“. Ljubitelji ovog stripa često su pravi jugonostalgičari, koji su prosto obožavali bizarnu ekipu detektiva TNT. Magnus i Bunker, sa pravim imenima Roberto Raviola (Magnus) kao crtač i Lučano Seći (Bunker) kao scenarista, pre „Alana Forda“ radili su strip koji se zvao “Maxmagnus”, koji je obilovao neobičnim crnim humorom.

Kada se „Alan Ford“ pojavio na kioscima 1969. godine, nije se preterano dobro prodavao. Autori su čak planirali da prekinu saradnju i da više ne rade strip kada je bukvalno preko noći “Alan Ford” prihvatila masovna publika.

Radnja je pratila njujorškog luzera Alana Forda (stvoren prema liku poznatog glumca Petera O’Tula), koji spletom okolnosti završava u jednoj cvećari koja je paravan za operacije tajne grupe TNT. Grupom TNT rukovodi famozni Broj 1, matorac u paraplegičarskim kolicima, koji tvrdi da postoji od kada postoji i svet ljudi, te da nije Adam prvi čovek na planeti, nego on. Broj 1 je kroz istoriju bio blizak prijatelj sa najvećim moćnicima i kriminalcima, a u svojoj čuvenoj beležnici ima tajne informacije o svakome od njih. U nekim brojevima stripa “Alan Ford” prepričava se istorija sveta viđena očima Broja 1. Članovi grupe TNT su redom: Bob Rok, nosati kompleksaš koji je ujedno i najbolji Fordov prijatelj, Debeli Šef sa svojim partnerom Jeremijom, koji je postao sinonim za bolećivog starca kojeg su zahvatile sve boljke poznate čoveku.



Tu je i Ser Oliver, kleptoman sumnjivog plemićkog porekla, i Grunf, nemački treš pronalazač. Jedan od slavnih negativaca protiv kojih se bori ekipa Alana Forda je Superhik, debeljuškasti alkos koji krade od siromašnih i daje bogatima. Slavne izreke iz ovog stripa su: ako želiš pobediti, ne smeš izgubiti ili bolje sto godina živeti kao milioner nego jednu nedelju u siromaštvu.

Strip „Alan Ford“ danas jedva egzistira na staroj slavi prvih stotinak brojeva.

Izvor: Blic

Mister No je najveca faca

Умро Серђо Бонели

РИМ - Издавач италијанских стрипова „Текс Вилер” и „Дилан Дог” и творац популарних стрип јунака Загора и Мистера Ноа Серђо Бонели умро је јутрос у Монци у 79. години, известили су италијански медији.



Бонели је умро у болници у коју је примљен пре недељу дана. Био је ожењен и имао је сина Давидеа који је био задужен за маркетинг у издавачкој кући „Серђо Бонели едиторе” из Милана.

Бонели је био син Ђана Луиђија Бонелија, који је 1948. створио лик Текса Вилера, тексашког ренџера који постаје вођа племена Навахо и брани слабе.

Веома млад је почео да ради у породичној издавачкој кући, најпре као курир и радник у складишту, а 1957. долази на чело издавачке куће „Чепим (Цепим)”, која касније мења име у „Серђо Бонели едиторе”.

Као сценариста под именом Гвидо Нолита створио је ликове какви су Загор (1961), мешавина вестерн јунака и Тарзана, и Мистер Но (1975), бивши амерички војник који 1950-их година живи у бразилској Амазонији.

Према писању дневника Република, Мистер Но је лик који „представља моменат прекида са традицијом издавачке куће коју је основао његов отац”. „Војник Џек Дрејк је анти-јунак, веома хуман и веома далеко од непогрешивих јуначких фигура попут Текса Вилера”, наводи тај лист.

Бонели је заменио свог оца на месту сценаристе стрипа „Текс Вилер”, који је и данас један од најпродаванијих стрипова у Италији.

Дилан Дог, кога је 1986. створио Тицијано Склави, инспирисан је глумцем Рупертом Еверетом. Тај стрип је 2010. послужио као инспирација за холивудски филм „Dylan Dog: Dead of Night” у режији Кевина Манроа.

Агенције
објављено: 26.09.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Umro-Serdjo-Boneli.sr.html