Svakoj odgovornoj vladi borba protiv siromaštva automatski se nameće kao jedan od najvažnijih prioriteta. Vladama zemalja u tranziciji posebno. Proces prelaska sa dogovorne, socijalističke, na istinski tržišnu privredu nije moguć bez bolnih rezova i nepopularnih mera. Uostalom, skoro svaka firma u Srbiji ušla je u tranziciju sa viškovima zaposlenih. Uzroci takvog stanja su manje-više poznati i sada se, umesto na prazne polemike, maksimalna pažnja mora usmeriti na ublažavanje i otklanjanje štetnih posledica - kaže Rasim Ljajić.
Situacija, naravno, nije nimalo jednostavna. Tranzicija se ne može niti sme zaustaviti. Bez obzira na to što se nekima može učiniti da Srbija plaća previsoku cenu za to u vidu velikog broja nezaposlenih i siromašnih, ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, izvesno je da bi nezaposlenih i siromašnih bilo još više da se još oklevalo sa početkom tranzicije. Tim pre što Srbija ionako kasni za susedima, od kojih su mnogi već postali članovi EU.
Čak i da nije bilo tranzicije, mnogi bi kad-tad shvatili da su u `svojim` firmama imali samo radna mesta, ali ne i posao, da plate koje su primali, bez obzira kolike, u velikoj meri nisu ni bile zarađene. Celo društvo živelo je na veresiju. No, u ekonomiji nema besplatnog ručka. Neko to, na kraju, mora da plati.
Cilj odgovorne vlade je da se taj trošak raspodeli srazmerno ekonomskoj snazi svakog pojedinca, da se ne prevali na siromašnije slojeve stanovništva, kao što je to bio slučaj tokom 90-ih godina. Uostalom, inflacija je svojevrstan porez koji najmanje pogađa najbogatije, a najviše udara po `plitkom džepu`. Otuda se održavanje makroekonomske stabilnosti u sklopu tranzicije i borba protiv siromaštva ne smeju odvojeno posmatrati. To su u stvari dve strane iste medalje.
Najbolji lek za smanjenje siromaštva je brži privredni rast i stvaranje ambijenta atraktivnog za investicije. Zadatak vlade je da ljudima sa preduzetničkim duhom pruži šansu da sami sebi pomognu. Onima, koji ni pored toga ne uspeju da se snađu, država mora pomoći. Ali, ona nema čarobni štapić, kojim bi lako mogla rešiti sve, pa i problem siromaštva. Da bi se nekome pomoć dala, od nekoga mora da se uzme. Praksa je, međutim, pokazala da je čoveka bolje naučiti da nešto radi i da sam zaradi nego mu dati novac. Jer, kada ga potroši, ponovo će se suočiti sa istim problemom.
Ovaj princip se, naravno, ne odnosi na nemoćne, one koji nisu u stanju da se sami o sebi brinu. Za njih država mora naći neophodna sredstva. Svima ostalima trebalo bi da pomogne da se sami angažuju. U tom pravcu bi trebalo razmisliti i o novim, diferenciranim merama socijalne politike da se ne bi desilo da i najbogatiji uživaju u tome što država neke cene drži na nerealno niskom nivou i da one služe kao mera socijalne zaštite. Umesto toga, bolje je da svi plaćaju ekonomsku cenu, a iz tako obezbeđenog prihoda deo bi mogao da se usmeri kao pomoć najsiromašnijim slojevima stanovništva.

OSTALI SU "VIŠAK"!

RADNICI kragujevačke "Zastave" i Vlada Srbije utvrdili su svoje pozicije. Metalci najavljuju "radniči ustanak" ukoliko im se ne omogući da rade, a iz Vlade poručuju da više neće finansirati njihov nerad.
- Obećavali su nam povratak na radna mesta, 15 miliona evra za "Zastavu", otvaranje malih i srednjih preduzeća i izgradnju fabrike duvana u Kragujevcu, ali ništa od toga nisu uradili - kažu vođe sindikata.
Uz jednoglasnu odluku o prestanku finansiranja firme "Zastava zapošljavanje i obrazovanje" i podsećanje da je radnicima, "koji praktično ne rade", već uplatila više od 100 miliona evra, Vlada je stala uz svog ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića i njegove ponude "uzmi ili ostavi". Radnici koji se do sutra ne prijave za stimulativnu otpremninu od 250 evra po godini staža moći će kasnije da ostvare pravo na otpremninu po Zakonu o radu, koja je znatno niža.
Sudbina kragujevačkih metalaca, na koju nije stavljena tačka, "otvara" priču o našim sudbinama: gde smo danas, sedam godina posle "demokratskih promena", ima li kraja ovom truckanju po srpskoj kaldrmi i, konačno, hoćemo li svi, ako izuzmemo tajkune i "svitu", biti tranzicioni gubitnici.
AKO smo i verovali 2000. godine da ćemo kada "padnu Sloba i socijalisti" svi postati "pomalo kapitalisti", danas moramo da se suočimo sa činjenicama. Istraživanja pokazuju da u Srbiji 60 odsto stanovnika troši manje od dva dolara dnevno, što nas, prema kriterijumima Svetske banke, svrstava u kategoriju siromašnih. Polovina zaposlenih prima minimalne plate (manje od 9.000 dinara) i živi na egzistencijalnom minimumu. Većina penzionera prima penzije na nivou socijalne pomoći.
Danas u Srbiji 20 odsto radno sposobnih građana nema zaposlenje. Nezaposleni su mladi sa završenom srednjom ili visokom školom, a bez posla i perspektive ostaju oni koji iza sebe imaju pola životnog veka i radno iskustvo koje više nikome ne treba.
Prema istraživanju CeSID, 11 odsto građana Srbije sebe vidi kao dobitnike tranzicije, 30 odsto se smatra gubitnicima, a ostali sebe ne mogu da svrstaju ni u jednu grupu.
- Među gubitnicima tranzicije dominiraju ljudi između 40 i 50 godina, niže kvalifikacione strukture, tradicionalnih zanimanja zastarele tehnologije, a tržište je izgubljeno i za rutinske činovnike - kaže za "Novosti" Zoran Stojiljković, politički analitičar i potpredsednik UGS "Nezavisnost". - Samo je četvrtina zaposlenih mlađa od 25 godina, što je ekstremno u poređenju sa drugim zemljama.
Među dobitnicima tranzicije ima mladih i obrazovanih. Ne mogu se svi, ukazuje naš sagovornik, podvesti pod kategoriju "turbo kapitalista", koji su do bogatstva stigli izvan legalnih struktura i uz pomoć političkih veza i korupcije.
- Ljudi su pokazali spremnost za različite prekvalifikacije, deo njih i za preduzetnički rizik - kaže Stojiljković. - Ali, proces tranzicije mora biti transparentan. Ako radnici u "Zastavi" nisu krivi, ne mogu samo oni da plate cenu tuđe neodgovornosti. Pitanje je da li je država ponudila atraktivne programe. Onima koji prihvate otpremnine treba pomoći da dođu do posla. I tu treba da se angažuju sindikati.
Slobodan Antonić, politički analitičar, upozorava na stav koje društvo zauzima prema gubitnicima tranzicije:
- U najvećem delu naše elite širi se uverenje da su gubitnici tranzicije sami krivi za ono što ih je snašlo. Ideolozi su pričali da je, tradicionalno, na početku tranzicije ogroman broj gubitnika, da se taj broj smanjuje i da na kraju celo društvo postaje dobitnik. Taj kraj se, najčešće, vezuje za ulazak u Evropsku uniju.
Antonić upućuje na komšije Bugare. Iako su već u Evropskoj uniji, čak 49 odsto Bugara smatra da je njihovo društvo gubitnik. Kod nas, kako tranzicija napreduje, tako se udeo gubitnika ne smanjuje i to je, kaže on, loša društvena situacija.
NIJE teško odgovoriti na pitanje ko su žrtve tranzicije - objašnjava Danijel Cvjetićanin, ekonomski analitičar. - Radne mase, nekadašnju radničku klasu, tranzicija baca na nemilosrdno tržište rada. To je veoma bolno. Nema više one slatke, samoupravne sigurnosti radnih mesta, nema više onog stepena socijalne i zdravstvene zaštite, smanjuje se pravo na besplatno školovanje... Kapitalistička privreda u prvi plan ističe principe efikasnosti. Ona raste brzo, ali ceh tog rasta plaćaju radne mase. Društvo se raslojava, a oni koji su nosioci rasta, kapitalisti, zakonito raspolažu lavovskim delom društvenog proizvoda.
To je cena, ističe naš sagovornik, kojom se plaća ono impresivno obilje robe po izlozima, blistave svetlosti velegrada koje socijalizam nikada nije mogao da ponudi, a koje su svi želeli. Dovoljno je vratiti sećanje na nekadašnje odlaske u Trst, Frankfurt ili Pariz.
- Naša nevolja nije u tome što kapitalizam mnogima pokazuje i svoje drugo lice, nego u tome što dušebrižnici u vlasti teže za nekom svojom pravdom i ne dozvoljavaju da se istinski razmahne privatna inicijativa - dodaje Cvjetićanin. - Ta kombinacija tržišnih i socijalnih principa ima za posledicu visoku javnu potrošnju, ogromnu moć državnih i partijskih aparatčika, korupciju, kriminal i druge oblike društvene izopačenosti.
Žrtvama tranzicije psiholog Žarko Trebješanin obuhvata širok sloj ljudi, različitih profesija:
- Lakše je reći ko nisu žrtve tranzicije. To su oni koji su uspeli da steknu enormno bogatstvo, uglavnom zahvaljujući nelegalnim poslovima. Gubitnici su oni koji su i bili siromašni, neobrazovani, stariji, oni kojima je ostalo nekoliko godina do penzije. Za njih je ovo veliki šok. Vreme ih je pregazilo, ne mogu da se bore sa novim zahtevima i tehnologijama. Posledica je dezorijentisanost i apatija

NOVI OTKAZI

POSLEDNjEG dana prošle godine u Srbiji je evidentirano 1.987.000 zaposlenih. Tri godine ranije ta brojka je bila 2.060.000. I ona će se obrtati dok se tranzicija ne završi i privreda ne stabilizuje - kaže za "Novosti" Rato Ninković, predsednik Unije poslodavaca Srbije.
Prošle godine je otpušteno između 180.000 i 200.000 ljudi, ali je toliko novih i uposleno. Privatizacijom javnog sektora, u ovoj godini bi trebalo očekivati 100.000 otkaza. Na udaru su, uglavnom, ljudi stariji od 50 godina, nižeg obrazovanja, koji se teško prolagođavaju novim tehnologijama.
Tek 2009. godine možemo očekivati, smatra Ninković, porast zapošljavanja, da bismo 2012. imali između 2.300.000 i 2.400.000 zaposlenih.

Izvor: Novosti

cg, aj plz lockuj ovu temu.
ja sam istu postavio sinoc...
ako je problem, nema veze, nastavicemo ovde...