Za jači pol se obično kaže da teško i nerado izjavljuje ljubav. Međutim, za neke od njih je izgovaranje reči "volim te" ravno nemogućem, dok je za neke druge izgovaranje tih čarobnih reči deo zavodničke svakodnevice. Pitanje je zapravo zašto se ustežemo. I umemo li na pravi način da izjavimo ljubav? Žene uglavnom očekuju da im se ljubav izjavi i pokaže. Da li se mi zadovoljavamo samo time da nam se nežnost pokazuje? Čini se da bismo odlično funkcionisali i kada bi one bile malo štedljivije na rečima. Nema potrebe da se na svako njihovo "volim te" naježimo od glave do pete.

Ukoliko reči "volim te" posmatramo kao nešto što ima izrazitu simboliku, nešto što za nas ima posebnu dimenziju i nešto što označava večnu ljubav, strah od izgovaranja tih ozbiljnih reči može da bude donekle opravdan. Ali šta ćemo onda s onom pričom da je svaki dan kao stvoren za ljubav? Zar nije bez veze promrmljati te dve reči samo povremeno ako primetimo da neka osoba žudi za ljubavlju? Naravno da jeste. To što nekoga volimo i što smo spremni to i da verbalizujemo ne znači neminovno gubljenje slobode. Možda je najbolje "loviti priliku", umeti izabrati pravi trenutak, a kada se on dogodi, onda je lakše reći - ovog trenutka te zaista volim. Te reči stvarno jesu dragocene i treba ih čuvati za osobe do kojih nam je istinski stalo. Kada smo u njihovom društvu, rado izjavljujemo ljubav i s oduševljenjem prihvatamo njihove ljubavne izjave.

Ne treba držati partnera za reči, jer ne pridajemo svi isti značaj verbalnom. Daleko je važnije da znamo da je iskrena ljubav moguća i kada se o njoj ne govori, kao i da reči ne znače mnogo bez iskrenih osećanja. Pogledajte samo oko sebe i vidite sve one muškarce koji olako izjavljuju ljubav. Krajnje je vreme da postanu štedljiviji na rečima i da dokaze ljubavi pruže ponašanjem, a ne onim što govore.



Izvor: Krstarica