Blog je napisan 2010 - do njega me dovela ova prica - Arandjelovdan

---

---

Moju baku po majci ubili su Nemci 1944. Jednog dana upala je patrola i pretresla kuću. Našli su joj sakriveno pismo od sina partizana, tada polaznika Oficirske škole u Drvaru, koje je stiglo partizanskom vezom. Pisma su se čitala i uništavala. Majka je pismo, jedini dodir sa dugo odsutnim sinom, sačuvala. Da nije, možda bi sačuvala glavu.

Baku su Nemci odveli u zatvor. Kad se nekoliko dana kasnije, po raznim osnovama, skupilo 9 uzapćenih civila, odveli su ih dalje. Posle rata rodbina je, uz pomoć državnih organa, pokušala da utvrdi kuda su vođeni i gde su skončali. Trag im ide preko mesta B do mesta C ... i posle toga ništa. Nikakvog traga, nikakve potvrde bilo koje pretpostavke. Devet civilnih žrtava rata kojima se ni groba ne zna.

Iako mi je porodica sa obe strane teško stradala u ratu, odrastao sam u vrlo normalnoj atmosferi. Nas decu nisu opterećivali ni ratom ni sećanjima ni strahovima ni mržnjom a još manje pozivima na osvetu. Ali, baka je bila poseban slučaj. Nije se ništa znalo, ni kad su je ubili, ni na koji način ni gde joj je skončalo telo.

Što sam bivao stariji sve više sam primećivao tihu i gotovo nikad javno iskazanu bol i patnju moje majke. Njoj je majčinsku ljubav – u meri u kojoj je to uopšte moguće – nadoknadila tetka koja se nikad nije udavala, koju je neizmerno volela. Obe su bile presrećne što smo je mi zvali bakom jer nama je ona zaista bila jedina baka po majci koju smo imali. Uprkos svemu, sa godinama sam sve više razumevao i uviđao unutrašnju traumu moje majke. Njenoj majci nije se znao grob na koji bi deca mogla da odu, zapale sveću, polože cvet.

Danas, 64 godine od bakine pogibije, moja majka koja je prešla sedamdesetu, ima samo jednu beznačajnu spomen-ploču na kojoj je baka upisana kao žrtva fašističkog terora. Ali to je mesto na kojem se ne može osetiti veza sa svojim najbližim, to je tek mesto kojeg se (ponekad, zavisno od političkih kurvanja) sete vlasti, borci. To je mesto na kojem se (ponekad, zavisno od političkih kurvanja) drže govori, na koje se (ponekad, zavisno od političkih kurvanja) polažu venci Organizacija. Ne znam da je iko otišao na ijedan spomenik da odnese struk poljskog cveća i posedi sam sa svojim mislima. Za takav mir potreban je grob.

Ja sam inače prilično tvrd čovek, svašta mogu da otrpim ćutke i bez pokazivanja emocija, ali znam da je moje celoživotno svedočenje boli moje majke razlog što sam izrazito osetljiv na nesahranjene mrtve, na porodice bez groba. Sa svakim roditeljem bez groba, za svakom sestrom bez humke, za svakim unukom bez dedinog spomenika saosećam lično i intenzivno. Uvek i svuda, bez obzira na politiku, nacije, vere, pravednost ili okrutnost borbe u kojoj su pali ljudi bez groba.

Godinama me tiho jedu i užasavaju nesahranjene žrtve ovih naših ratova. Sve isto i sve podjednako. Mrtvi nemaju ni politiku, ni nacionalnost, ni veru. Imaju samo ljude koji tiho pate, duboko i svakodnevno. I zato mi se gade sve političke igre na svim stranama zahvaljujući kojima majke ne mogu da dobiju šaku zemlje da stave pod neki kamen i time se konačno umire. Ta šaka zemlje je rodbini jedino moguće umirenje, konačni kraj rata, simbolično saznanje da je gotovo.

Godinama pratim mukotrpne napore forenzičara od Sutle do Đevđelije koji iskopavaju komadiće ne veće od pilećih koščica, analiziraju DNK čitavh sela... da bi na kraju nekome rekli sa sigurnošću tvrdimo da možete da zakopate ovu šaku zemlje kao svoga sina. Samo to ima smisla, samo to pomaže da neki ljudi ne pate duže i ne pate više.

Ne znam koliko će to trajati i koliko njih neče dočekati šaku zemlje za pod kamen. U igri su i namera i slučaj. Letos je slučaj hteo da se zbog remonta jedne hidrocentrale spusti nivo akumulacije i da isplivaju kosti stotine pobijenih i bačenih u jezero..18 godina je voda koja proizvodi struju što nekome osvetljava proslave i veselja pre lopatica elektrane udarala u ljudske kosti.  Primetih i jezivu rečenicu da je poslednji put elektrana koja se sada remontuje stala baš te 1992. jer su ljudska tela žapušila turbine. To smo mi.

Dajte svakome tu šaku zemlje.


Preuzeto sa....