2. U POTKROVLJU ILI »DRAGA KRISTINA«

VREME: 24. 7. 1972. Između 14. i 17. časova.

MESTO: Sobica u potkrovlju stare kuće Topalovića — petougaonog oblika sa kosim krovom. Kroz otvoren prozor na krovu dopire svetlost. Sunce obasjava deo postelje gde sedi Kristina i sunča se. Zabacila je glavu prema prozoru. Na sebi ima samo donji deo kupaćeg kostima.

PRISUTNI: Mirko i lepa, visoka Kristina... Mladić nervozno šeta izmedu nekoliko povećih geografskih mapa ... Zastao je kod globusa, okreće ga. Posmatra devojku, koja je, bar se tako čini, zadremala na popodnevnom suncu.

MIRKO: Vidiš, i ovde možeš da se sunčaš.

KRISTINA:Mirko ...

MIRKO: Znam, znam. Ti voliš da plivaš. Volim i ja da plivam, ali ne volim nešto drugo: kad šetamo po plaži osećam se neprijatno ... Ljudi te lepo napadaju pogledima, odmeravaju, skidaju, dobacuju, zvižde, reže, laju ... Da smeju, silovali bi te. A i ti znaš, draga Kristina, da ih provociraš. Kad se tuširaš dižeš noge, pritiskaš grudi, razvlačiš gaćice, uvijaš se, trćiš i guziš, što izaziva onu stoku. Ne mogu više da podnesem čopor zagorelih tipova koji se šetaju za nama. I da znaš, moram ti reći: koliko su oni krivi, toliko si isto i ti. Kako se baš samo na tebe zaleću. Nije to bez razloga.

KRISTINA: Mirko ...

MIRKO: Umalo da zaboravim, draga Kristina, da ti saopštim jednu tužno-radosnu vest: sinoć je odapeo Pantelija. Mene su hteli da isteraju iz kuće, ali ja neću otići dok ne otvore testament. Valjda mi je stari pacov nešto ostavio.

KRISTINA: Mirko ...

MIRKO: Htela si da me pitaš šta je bilo u redakciji? Ništa. Zamisli kretene: predložim im seriju ekskluzivnih reportaža, iz zemalja sa kraja sveta, a oni mi kažu, pošto sam početnik, da za prvo vreme uređujem čitulje. Da se bavim pogrebnim poslovima!

KRISTINA: Mirko ...

MIRKO: Rekao sam uredniku: to nek ti radi neko drugi, ja neću! Kad mu nisam opalio šamarčinu ... Pa ja od takvih poslova, od groblja i mrtvaca, bežim iz ove kuće, a on meni... Dosta mi je i ovog grada, i ljudi, i običaja, i morala, i ovog balkanskog primitivizma! Otićemo odavde, po cenu da u svetu prosimo ... Proveo sam mladost čekajući kad će milicija zakucati na vrata. Stalno osluškujem korake i zaustavljanje automobila pred kućom. Neću da sutra ljudi pokazuju prstom na mene i da govore: to je najmlađi Topalović, iz one porodice ludaka. (Pogleda na sat.) Đenka neće doći. Sigurno je zaglavio u nekoj kafančini. Znaš, draga Kristina, bojim se da je on opet počeo po starom.

KRISTINA: Mirko ...

MIRKO: Krade, obija, pljačka. Nema, on je izgleda rođeni razbojnik. To mu je u krvi. I otac mu je skapao na robiji zbog lopovluka. Ja sam pokušao da ga opametim, ali... (Prelazi rukom preko velike geografske karte.) Pogledaj ova prostranstva. Sve ovo moramo da prevalimo peške. Zemlje se vide i upoznaju samo kad se propešače, kad se nogama osete. Sva ostala putovanja su čisto sranje ... Meni je sad cilj da se ti popraviš jedno dvadesetak kila, da iskopam negde te milione za polazak, i, treće, da se osvetim onim bogaljima. Nešto sam razmišljao, ako me izrade sa testamentom, da uzmem Milutinovu kasu. Neće smeti da me prijave.

(Kristina leže, okrenuvši glavu prema zidu. Mladić je ogrnu kartom Afrike.)

MIRKO: Pokriću te Afrikom, draga Kristina, da ti bude toplo ... Znaš, sigurno ti nisam odavno rekao: volim te. Volim te toliko da ću sve učiniti da se oslobodimo ovih muka.

(Oglasi se kucanje na vratima. Mirko odlazi, otvara vrata.)

MIRKO: Ulazi! Zašto lupaš? Hoćeš da me izjure pre vremena?

(Ulazi Đenka Đavo: visok, koštunjav, nepodnošljivo nervozan mladić. Priča brzo, gestikulirajući rukama i nogama.)

ĐENKA ĐAVO: A, brat uvek dobro lupa! (Spusti poveću kesu iz samousluge.) Računam, možda se tucate, a to ne podnosim u ove sate na prazan stomak. Prošle godine u kampu, kod Zadra, upadnem u jedan šator, baš pred ručak, kad imam šta videti: dvoje se rasturaju na komadiće. Ona reži, on kefće, a ja stojim i blenem ko ovca. Zdravlja mi!

MIRKO: Đenka ...

ĐENKA ĐAVO: Nisam mogao da ručam tri dana. Samo sam dobro doručkovao. Zato sad kucam. Jedno uzbuđenje, pa drugo, treće ... i kod desetog — infarkt! Cap, ko roletna! Zbog tuđeg zadovoljstva. Hajde da žderemo. (Vadi hranu iz kese.) Šta je bilo s tvojima?

MIRKO: Ništa. Najurili me ... Nemoj da budiš Kristinu, sad je zaspala.

ĐENKA ĐAVO: Dobra kobasica. Uzmi ... Ko govno ... Nego, nešto sam malo razmišljao, ti si debelo glup čovek. Baš onako, propisno! Inatiš se s ljudima, umesto da se prihvatiš posla. Ko danas ima lovu ako nešto ne muti i valja. Ej, bre, je l ti vidiš gde živiš? Otkuda ljudima kuće, kola, vikendice, stanovi, a svi žive od plate koja im odlazi na kredite. Dok sam upadao u stanove pronalazio sam gomile zlata i deviza. Odakle to? Misliš, od šljake na poslu?

MIRKO: Slušaj, Đenka: rekao sam ti da moje probleme ostaviš meni. To se tebe ne tiče.

ĐENKA ĐAVO: Rešio sam, od jeseni se prihvatam ozbiljnog posla ...

MIRKO: Ako te dotle ne zatvore.

ĐENKA ĐAVO: E, pa, jebi ga, valjda neće. Obećao mi arbajtovanje jedan mehaničar sa Karaburme. Da uđemo u gradnju servisa ko ortaci, pa posle da delimo đenge. Lova do krova, muda do kolena. Ima da radim ko niger ... Gde je vino? Ostalo je preksinoć pola flaše.

MIRKO: Iza kreveta.

(Dok traži flašu, Đenka posmatra Kristinu. Mirko mu prilazi, povlači ga za ruku, Đenka se osmehuje, vrti glavom.)

ĐENKA ĐAVO: Ima ti devojka grudi, svaka čast. To se danas retko viđa. Sve ovde imaš, a đavo te tera da lomiš vrat i gubiš glavu u nekoj tunguziji. Dobro se ušmrknes, pa pljuneš na sreću.

MIRKO: Hoću nešto da te pitam: da li si nekad poželeo da spavaš sa mojom Kristinom?

ĐENKA ĐAVO: Jesi ti normalan? Ja ništa pre braka i vojske.

MIRKO: Nemoj da se zezaš, ozbiljno te pitam?

ĐENKA ĐAVO: Ozbiljno?

MIRKO: Da, ozbiljno.

(Đenka pogleda prijatelja prezrivo, ljutito. Kiselo se osmehne.)

ĐENKA ĐAVO: Kako bi ti sad odvalio jednu šamarčinu. Kristinu volim i postujem ko rođenu sestru. Nas dvoje smo odrasli kuća do kuće ...(Začu se potmula grmljavina. Pogleda kroz prozor.) Nema danas ništa od kupanja. Pogledaj kakvo sranje dolazi. Biće leda ... Ode moje žito. Zašto sam kopao i sejao cele godine.

(Zazvoni telefon. Mirko podiže slušalicu.)

MIRKO: Da ... Ništa, odmaramo se ... Ne, ne putujemo sutra. Odložili smo za dve-tri nedelje. Moram da nabavim neke stvari ... Tu je ... Odmah ... Đenka, traži te Nataša.

ĐENKA ĐAVO (uzima slušalicu): Zdravo ribo! ... Molim, dušo? ... Gde smo se dogovorili? ... Ma nije moguće? ... Znači, opet sam ja pogrešio ... Lepo sam ti rekao da dođeš ovde u tri, pa da odavde idemo na Adu ... Ko je sinoć bio pijan: ja ili ti ? ... Slušaj, sunce, nemoj da kenjaš, kad sam ti u taksiju pet puta rekao da ću te ovde čekati ... Molim? Muž te tukao? ... Ma nije moguće ... A zašto? ... Što si jutros došla u pola četiri? Bože, koji je on primitivac ... Tuko te po glavi i guzi ... C, c, c, c ... Znaš, da si moja žena, ja bi te obesio ... Ej, pazi šta govoriš ... I ja tebi! More, nosi se! (Ljutito spusti slušalicu.) Tako mi i treba kad se vucaram sa udatim ženama. Možeš misliti našla meni da plače, što je muž tuko? (Ponovo zazvoni telefon. Đenka brzo podiže slušalicu.) Halo! Slušaj: nosi se u pičku materinu! Tvoje probleme rešavaj u tvojoj kući! ...(Zastade. Zbunjen je.) Da?... Jao, molim vas izvinite, čika Laki ... Mislio sam da je jedna moja ... Đenka Đavo, ko bi drugi ... Kako ste? ... Primite moje najiskrenije saučešće ... Izvinite još jednom ... Zove te stari.

MIRKO (prihvati slušalicu): Da ... Dobro, dolazim ... Sigurno ... Nećete odložiti sahranu ako bude provala oblaka ... Ne, ne počinjem »ponovo«, samo pitam. jer se napolju sprema nevreme ... Da ... Dolazim. Zdravo.

ĐENKA ĐAVO: Taj bi čovek za tebe poginuo, a ti ga kecaš kad god stigneš. Znaš burazeru da je mene neko u životu samo ovoliko voleo, ja bi danas bio ... predsednik opštine. Bio bi gospodin čovek. Ej, bre, ja sam ko dete zapaljenje pluća prestajao ispred kapije, na ulici, čekajući da mi ćale dođe iz zatvora. Sa devet godina sam počeo da kradem na Kalenićevoj pijaci. Kome se krade sa devet godina ... Da je Laki moj otac, srušili bi ceo svet. Ovako — cak!

MIRKO: Misliš? Ne znaš ti Lakija.

ĐENKA ĐAVO: Ne znam, ali, jebeš ti život kad sam sebe počneš da prepovijaš i dojiš, kad sam sebe vodiš u šetnju, kad sam sebe uspavljuješ i budiš, kad sam sebe voliš, kad sam sebe upišeš u školu i sam sebi ideš na roditeljske ... Malo sam ja sranja napravio koliko je ovo društvo zaslužilo.

(Negde. u blizini. udari grom; po krovu zabubnja kiša sa ledom. Mirko skoči, zatvori prozor.)

MIRKO: Oooo, jebem ti vreme ... i kišu, i led. Šta je ovo napolju ...

ĐENKA ĐAVO: Sa Natašom sam danas raskinuo. Gotovo. Moram, pod hitno, izvršiti transfuziju seksa. Ona se izgubi, a ja radim, bože oprosti — ko nadničar. Počeću ozbiljno da se družim sa Oljom ... Je li, da nju Laki slučajno nešto ne ... A? Stari ti je opasna zverka ... Gde se spremaš?

MIRKO: Idem na groblje. Od sto pedeset godina, morao je da odapne bas po ovakvom vremenu. Koliko je bilo, za vek i po, divnih dana za sahranu. Treba grom da me ubije zbog metuzalema.

(Zagrmi, protrese staklo na prozoru; sobu obasja bela, zaslepljujuća svetlost. Krov prokišnjava. Mirko podmeće dva suda. Voda u sudovima ima različite tonove kapanja ... Đenka pokriva Kristinu ćebetom. Pažljivo je ušuškava.)

MIRKO: Brineš se ti za sestru, nema šta.

ĐENKA ĐAVO: Moram, kad ti nećeš.

MIRKO: Ti ćeš ostati ovde ... Je li?

ĐENKA ĐAVO: Idem s tobom. Tvom ocu će biti drago kad me vidi. Jednom mi je, ispred kuće, rekao: »Đenka, da si mi ti sin, čuda bi napravili.« A ko je umro? Da ne izjavim pogrešno saučešće?

MIRKO: Pantelija.

ĐENKA ĐAVO: Osnivač firme i familije. Šteta.

(Začu se brujanje automobila u dvorištu.)

ĐENKA ĐAVO: Možda ima mesta u kolima. Pogledaj.

MIRKO: Dosta ću ih gledati na groblju ... Imaš li koji dinar za bus?

ĐENKA ĐAVO: Ni filera.

MIRKO: Onda idemo taksijem ... Na iskakanje.

(Napuštaju potkrovlje. Ponovo grmi ... Kristina i dalje, valjda, spava.)

3. NA GROBLJU ILI »SEĆANJE«

VREME: 24.7.1972. Oko 18. časova.

MESTO: Groblje. Nekoliko krstova i dva manja spomenika.

PRISUTNI: Laki, Milutin i Aksentije Topalović. Sva trojica su u crnim odelima. Drže otvorene kišobrane. Ćute i gledaju u svežu raku. pokraj koje je kovčeg sa pokojnikom. Aksentije vadi maramicu, briše oči ... Milutin ispruži ruku ispod svog kišobrana.

MILUTIN: Stade sranje!

(Kao po komandi, sva trojica zatvoriše kišobrane ... Laki opomenu oca.)

LAKI: Tata, molim te, nije red. Mogao si to isto reći lepše: letnje kiše su jake ali kratke.

MILUTIN: Vidiš ovaj kišobran, ako te odalamim, bog te neće skupiti. Ti ćeš mene da opominješ.

AKSENTIJE (uzdahnu duboko, bolno): Eh, deda, deda, što me ostavi sa barabama. Vidiš li ih, deko, oni se i u ovom svetom času svađaju ... Deko, deko.

LAKI (klima glavom i govori setno-patetično): Deda naš, bio si čovek. Ljudi tvoga kova se samo jednom rađaju i samo jednom umiru. Oh bože, oh bože, prosto ne mogu da verujem. Deko, deko, nisi smeo da nam ovo učiniš ...

MILUTIN (očepi sina): Šta ti je? Šta se zajebavaš sa pokojnikom ... A one tvoje budale od sina još nema. Gde je?

LAKI: Obećao je da će doći.

AKSENTIJE: A šta će nam ta vucibatina?! Samo da skrnavi ovo sveto mesto. Ko ga je zvao?

LAKI: Ja. ja sam ga zvao. Valjda je i on Topalović?

AKSENTIJE: Kamo sreće da nije ... Ide baraba, sa onim razbojnikom. Je li moj deda zaslužio da se ovde okuplja ološ?

MILUTIN: Tata, molim te ... Ajde. Mirko!

(Dolaze Mirko i Đenka Đavo ... Mirko skida cipelu, istresa kamenčiće. Familija ga ukočeno posmatra ... Đenka prilazi starcima i izjavljuje saučešće. Laki ga zahvalno potapša po ramenu.)

LAKI: Hvala, Đenka. Hvala, sine.

ĐENKA ĐAVO: Baš sam rekao Mirku: šteta za takvog čoveka. Velika šteta.

LAKI: Valjda sudbina.

ĐENKA ĐAVO: Ništa drugo. Isključivo sudbina.

MILUTIN: Počni, Laki!

(Laki odlazi do kovčega. Iz unutrašnjeg džepa vadi nekoliko listova hartije. Diskretno se nakašlja pa poče da čita oproštajno slovo.)

LAKI: Dragi nas oče! Evo došao je i ovaj trenutak konačno ... pardon — kobni trenutak ... izvinjavam se još jednom ... dakle, da ti onaj koga si najviše voleo uputi posiednji pozdrav, uputi poslednje zbogom! Teško je to i skoro nemoguće izraziti šta se u našim dušama u ovom strašnom trenutku događa. Malo je pravih i ade ... ade ... adekvatnih reči koje bi mogle da iznesu na tužnom nivou naša unutrašnja osećanja ... Bio si čovek! Ostavio si nas ucveljene, same bez tebe i bez tvog svetlog lika, da lutamo po ovom surovom i nesrećnom svetu. Napustio si nas u cvetu starosti ... I ja, deda, sve nekako mislim — ne mogu se oteti takvom utisku, da se ti samo šališ, jer si oduvek imao osećaj za duhovitu komiku — i da ćeš sada ustati i sa nama poći kući kao nekada Lazar. Ali avaj, avaj, pusti su moji snovi, puste su moje reči i moje želje, ti me više ne čuješ, ne čuješ tvoje »šašavo pile« — kako si mi tepao, ne čuješ tvog malog Lakija ...

(Laki vadi maramicu, briše suze i popreko gleda Mirka, koji se tiho smeje očevim oproštajnim rečima.)

LAKI: Dragi naš oče, umro si pred kraj svoga života. Bol je stegao naša srca, kao sibirski led daleke plave cvetove. Šumi Volga i nosi ...

MILUTIN: Skrati malo, Laki!

LAKI: ... Dakle, nakraju, u ovom za sve nas neprocenjivo tužnom i tragičnom trenutku, u koji nikad nismo verovali, jer smo mislili da ćeš i ovo izbeći, kao što si mnoge stvari u životu izbegao, dozvoli da te pozdravim jednom pesničkom metaforom: ŽIVEO NAM NAŠ DELIJA — TOPALOVIĆ PANTELIJA! ... Šta se smeješ, barabo?! Šta ti je smešno?! Je li?!

(Laki pođe prema sinu, koji se zasmejao i sakrio iza Đenke ... Milutin ga zaustavi.)

MILUTIN: Laki!

LAKI: Neka ona bitanga napusti groblje ... Ne mogu da gledam kako mi se celo vreme smeje. Mirko, gubi se! Odlazi! ... Časna reč, ubiću ga ... Meni se ovde srce cepa, a on ...

MIRKO: Nisam se tebi smejao.

ĐENKA ĐAVO: Nije, čika Laki. Ja sam mu nešto rekao. Razumem vas, velika je tuga izgubiti ... Izvinite, šta vam je pokojnik bio?

LAKI: Čukundeda.

ĐENKA ĐAVO: To je teško, ali kad vam kažem, vi znate da vas nikad nisam slagao. Naprotiv, pre pet minuta mi je rekao: »Tata se mnogo uzbuđuje. Moram mu pomoći ... «

LAKI: Kaži časna reč.

ĐENKA ĐAVO: Keve mi.

LAKI: Dobro ... izvinjavam se.

(Laki pokuša da zagrli sina, ali se on ljutito izmače.)

MIRKO: Samo ti mene vređaj. Kad god ne znaš šta da radiš, ti uhvatiš mene i gaziš. Ostavi me jednom ...

AKSENTIJE: C, c, c ...(Prekrsti se.) Bože gospode, kakvi su ovo ljudi ... Milutine, čitaj, da idemo. Ne mogu da ih gledam!

(Milutin izvadi ispresavijani, zgužvani list hartije. Pokušava da pročita govor ... Muči se, okreće list, a onda ga baci.)

MILUTIN: Kiša razlila mastilo ... Biću kratak: dragi naš oče, ti znaš da je naša kuća bila nesrećna sa ženama. Tu nas je terao neki baksuz od pamtiveka. Kako koju dovedemo, tako ista, čim rodi muško dete, zanemoća, vene i uvene — ko cvet. Bože oprosti, uvenu osam žena. A, oče naš, ti znaš da mi nismo sultani.

AKSENTIJE: Tako je, sine.

MILUTIN: Ne možemo da izdržavamo one koji ne rade. Šta će nam harem u kući. Dosta je jedna da pospremi, skuva, popegla i tako to. I sam si govorio da su žene velik, dosadan luksuz ... Pošteno smo, kako dolikuje krštenom čoveku, svaku otpratili. Pošteno ... Dragi naš oče, tvoj sin Maksimilijan, ne zna za tvoju smrt. Nismo mu rekli. On će se i dalje raspitivati kako je njegov babuška, a mi ćemo odgovarati: dobro je, dobro je. Jer, on sigurno ne bi preživeo saznanje da te nema. Rešili smo da tvoja soba ostane onakva kakvu si je napustio. Ti ćeš, za sve nas, i dalje biti živ, gore, u velikoj sobi ...

(Milutina prekide glas narikače, negde sa strane. Mirko i Đenka gledaju susednu sahranu.)

ĐENKA ĐAVO: Tamo kukaju samo žene, a ovde samo muškarci. Ovaj trebalo da napuni 155-tu, a onaj 25-tu. Kuka se isto. (Rezignirano pljucne kroz zube.) Eto, šta ti je život: danas jesi, sutra jesi, prekosutra jesi, a onda dođe neka sreda i, cap! ko dudinja.

LAKI: Je l to tamo neki mladi čovek?

ĐENKA ĐAVO: Mirkovo godište. Bacio se pod voz.

LAKI: C, c, c ...

MILUTIN (govori glasnije): A spomenik će biti, oče naš, kao robna kuća! Biće ogroman, najveći spomenik koga je čovečanstvo videlo. Keopsova piramida raspašće se od stida!

ĐENKA ĐAVO: Šta misliš kada bi čovek iza ove žene postavio dobar džez-orkestar. Bila bi to serija hitova.

MILUTIN (gađa ženu kišobranom, van scene): Zaveži! Moraš toliko da se dereš! Alamunjo matora! Ako ti dođem tamo, kukaće i za tobom! ... E, da je ona moja žena, odneo bi je đavo za dve nedelje. Uvenula bi ko popišan cvet ...

(Aksentije se zanese, posrnu, i naglavačke pade u raku. Milutin i Laki skočiše; pokušavaju da ga izvade ... Mirko i Đenka pomažu: iznose ukočenog prestravljenog starca. Pomažu mu da sedne na obližnju klupu.)

MILUTIN: Tata, šta je bilo? Šta ti je?

LAKI: Kako, šta mu je? Zašto si pominjao otrov.

MILUTIN: Ko je pominjao otrov?

LAKI: Je si reko da će uvenuti ko cvet. A od čega će uvenuti?

(Mirko otresa Aksentijeve rukave.)

MIRKO: Aksentije, Aksentije, tebi se ne isplati da ideš kući.

(Aksentije zaječa, a Laki i Milutin skočiše na mladića; Mirko pobeže preko rake. Za njim se udalji, smejući se, i Đenka Đavo ... Laki je podivljao: gađa sina lopatom, vrišti i preti pesnicom.)

LAKI: Sunce li ti jebem pokvareno! Ubiću te! Ti mome dedi da kažeš da mu se ne isplati da ide kući! Platićeš mi za ovo! Iseckaću te na komadiće!

AKSENTIJE (ošamućeno, nemoćno): Ja sam karabin kupio ... Dovešću plaćenike. Pozvaću legiju stranaca ... Neka proba na mene neko da udari ...

MILUTIN: Smiri se, tata. Ja ću mu doći glave.

AKSENTIJE: Organizovali ste se ... da me uništite ... I dedu ste otrovali ... pa oćete i mene ... i moga oca ...

LAKI: Šta sad ti pričaš? Malo mi je one barabe ...

MILUTIN: Tata, tata ...

(Sa strane se ponovo oglasi kuknjava žena ... Laki i Milutin ih besno posmatraju ... Nad grobljem se spušta prvi suton.)

4. NA PUTU ILI »NESREĆAN SLUČAJ«

VREME: 24.7.1972. Oko 23,30 časova.

MESTO: Na putu između Zemuna i Beograda, preko »Gazele«.

PRISUTNI: Laki je za volanom starog, dobro očuvanog automobila; model iz 1935. Na zadnjim sedištima su Milutin i Aksentije. Laki se osvrće, posmatra oca koji je zagrlio dedu. Po svemu sudeći, starac se malo oporavio od pada na groblju ... Krov automobila je spušten. Kola se kreću brzo, osvetljavajući mutnim, žućkastim farovima, asfaltni put.

LAKI (ponovo se osvrće): Deda Aksentije, kako je?! Je li, dedice?! Prija li vožnja?

MILUTIN: Vozi malo lakše! Zašto jurcaš?

LAKI: Dobro ... Samo zapovedajte! ... Evo, trideset na sat ... Sad se vozite kao nekada u fijakeru. Časna reč, baš tako!

AKSENTIJE: E, stari dobri fijakeri ... Milutine, sećaš li se naših konja?

MILUTIN: Bože, tata. zar sam mogao zaboraviti Zvezdana i Čerkeza. Kad posedamo. kad se zavalimo u tapacirana sedišta i kad tata fićne korbačem: fić fić! ... A konji polete ... Kako je Čerkez zabacivao glavu! Zvezdan je imao lepši korak od Petrovih oficira: gazio je kao kapetan na smotri ... I mnogo je bila prijatnija ona turska kaldrma od ovog dronjavog asfalta ... A kad izađemo iz grada, na put za Obrenovac, onda bi pokojni deda, Bog da mu dušu prosti, zapevao iz basa: »Što se bore misli moje« ... Pevao je bolje od svih popova u Beogradu. Molili su ga da vodi hor Sv. Đorđa. I onda ponovo zapuca od Cera, odakle obično sviću ratovi ... I ponovo se navukoše vojske, topovi, kuknjava ... I nema više fijakera, abadžija, rabadžija, ni fenjera. Od starog Beograda ostali su samo stari ljudi ... Ej, starosti, starosti, posrano oružje! A ovo danas se neće svršiti na dobro. Raskomotio se narod, razgaćio, izbezobrazio, izludeo od pića i bluda ... Sve škripi, škripi i oće da se slomi. Da pukne. Narod lepo ište i moli nesreću.

LAKI: Deda, hajde da i mi zapevamo!

AKSENTIJE: Ja ću da povedem!

LAKI: Kreni, deda!

MILUTIN: Šta vam je?! Ta znate li da se vraćamo sa groblja, a ne sa vašara u Pinosavi!

AKSENTIJE: Ćuti! Za pravim čovekom se baca prava pesma, a ne suza slinavica! Pesma mora da se peva iz srca. Ko nema srce, neka ćuti, da mu ne bi prosuo zube ko sitan šoder!

(Aksentije zapeva »Što se bore misli moje«. Milutin i Laki prihvatiše pesmu. Pevaju lepo, složno i jako ... Odjednom, motor zabruja, poče da »preskače« i gubi snagu; prestade sa radom.)

LAKI: Šta mu bi u pola tri? Ovih dana je radio ko sat.

MILUTIN: Govorio sam ti da kola ne daješ na popravku Đenki Đavolu. On se razume samo u lopovluke i razbojništva!

(Laki je napustio kola. Podiže haubu ... Baterijskom lampom osvetljava motor ... Naglo se uspravi, držeći se za stomak. Lice mu se pretvorilo u ružnu, gadljivu grimasu. Sa užasom gleda motor.)

LAKI: Uh! Ljudi, ovo je strašno ... Sunce li mu žarko! C, c, c ... Prosto čovek da ne veruje!

MILUTIN: Šta je? Šta je bilo?!

LAKI (stresa se): Uh! Stomak mi se okrenuo! Dođe mi ...

MILUTIN: Govori šta je?! Šta se desilo?!

LAKI: Elisa isekla pacova! Valjda se đubre uvuklo na groblju, dok se motor hladio ... Sve je krvavo i puno mesa ... Uh ...

MILUTIN: Siguran si da je pacov?

LAKI: A šta bi moglo da bude?

MILUTIN: Svakim danom pročitam u novinama kako žene ostavljaju svoju novorođenčad. Jednostavno ih spuste bilo gde i odu.

LAKI: Tata, molim te. Muka mi je ...

(Sa gadenjem zalupi haubu. Kurblom pali motor; stara mašina ponovo radi. Vraća se, seda za volan i pokreće kola.)

MILUTIN: Prvo pukla guma, sad uleteo pacov ... Kako se vozimo, izgleda da noćas nećemo stići kući. Da sam išo peške, već bi večerao i spavao. Jebem ti auto i ko ga izmisli!

AKSENTIJE: Tišina! Dosta! ... Vozi brže da se ohladim! ... Vi to namerno ubacujete gamad u motor samo da meni pozli, da mi se smuči život i da crknem! ... Namerno to radite! Vozi brže!

LAKI (menja brzine): Hoćemo li preko »Gazele«?

MILUTIN: Nećemo! Idemo preko Tunisa i Irana!

LAKI: Jebi me, tata, šta drugo da radiš?

MILUTIN: Zaveži! Nemoj ti na mene da režiš!

(Izvesno vreme voze se ćuteći.)

AKSENTIJE (lupi Lakija štapom po ramenu): Koči!

LAKI: Šta je?

AKSENTIJE: Koči! Zaustavljaj!

LAKI (zaustavi kola uz škripu): Šta je bilo?

AKSENTIJE: Oću da pišam!

LAKI: Preselo ti! Pišaš svaki sto metara!

AKSENTIJE: U mojim godinama ti nećeš imati bešiku. (Sa naporom napušta kola. Odlazi u mrak ... Proteza mu cvili i škripi.)

LAKI: Što ne podmažete ono čudo od proteze? Zašto sam kupovao mast za podmazivanje?

MILUTIN: Zaveži! Škripe stare cipele, a neće onako osetljiva proteza ... To je najlepša i najosetljivija proteza na Balkanu. Izuzev jednog penzionera u Sloveniji, takve više niko nema ... (Viče u mrak gde je Aksentije otišao.) Hajde tata! Šta radiš pola sata?!

LAKI (smeje se): Hoćeš li da ti kažem šta radi?

MILUTIN (zaprepastio se i zagrcnuo od besa): To ... to tvoj sin onaniše! Mome ocu lekari nisu rekli da može na klin da ga obesi! Žalosno je to kad ti moraš da mu napraviš sina! Jeste, jeste. Ne znam ja? Lud sam pa ne vidim? Ne znam da si obletao oko Kristine, da si napumpao Olju, i da se spremaš da pričaš kako je to Mirko uradio ... I nisam čuo jedne noći kako ti je Mirko pretio da će te ubiti ako još jednom nasrneš na Kristinu! Mislio si da i tu pomogneš onom tvom bedniku. Zato on i beži iz kuće ... A moj otac ima sina u svakom glavnom gradu naših republika! On je širio bratstvo, a vi ne možete da produžite lozu. Izumrećemo sa vama, govnari nesposobni! ... Hajde, tata! Gde si!

(Aksentije se vraća iz mraka. Jedna nogavica mu je mokra. Ljutito posmatra sina i unuka.)

AKSENTIJE: Kad se čoveku ruke tresu, onda nije u stanju da otkopča šlic sa 150 dugmića koje ste vi zašili! A lepo sam rekao: neću da vidim dugme na šlicu! Treba da počnem sa otkopčavanjem u maju, a da se, ko čovek, popišam u poznu jesen ... Lepo ste to smislili. Da mi eksplodira bešika!

MILUTIN: Penji se, tata.

AKSENTIJE: A ti, pasji sine, skidaj pantalone! Znam šta ste hteli: da sednem, da me vetar produva ovako mokrog. Međutim, ja sam neuništiv! Ja sam lukav! Skidaj pantalone!

LAKI: Drugi put nosimo pelene. Svlači se, imaš pozadi ćebe ... Ljudi, uskoro će da svane.

(Aksentije skida pantalone, umotava se u ćebe ... Seda. Laki pokreće automobil, menja brzine, dodaje gas ... Starci se čvrsto drže.)

LAKI: Baš da vidim koliko može da razvije ... Evo: 80 ... 90 ... 100 ... Ajde rago! ... Ajde! ... 105 ...

(Laki naglo koči. Sa jezivom škripom kočnica odjeknu i tup tresak. Automobil se zanese, popreči se i stade. Oseti se miris nagorelih guma. Milutin i Aksentije su prestravljeni. Laki se osvrće.)

LAKI: Šta ovo bi?

AKSENTIJE: Čovek ... Udario si čoveka ...

LAKI: Iznenada je iskočio ... Sve sam učinio. Kočio sam ... Tata, da bežimo? Neko će naići.

(Laki je brzo sišao i počeo da okreće kurblu. Milutin napusti kola.)

MILUTIN: Ostavi kurblu! Dolazi da ga nađemo!

LAKI: Neko će naići.

(Pretražuju put iza kola. Razdvajaju se i dovikuju.)

MILUTIN: Evo ga! Laki, brzo!

LAKI: Gde si? Tata ...

MILUTIN: Donesi bateriju! Ajde!

LAKI: Ostavi ga! Neko će naići! Tata ...

MILUTIN: Dolazi! Čuješ li, Laki!!

AKSENTIJE: Slušaj oca, ubico! Idi tamo!

LAKI: Ti zaveži! Ako te odalamim ovom kurblom ...

AKSENTIJE: Teško ti je bilo da ubiješ jednog, sad je lako ... Ostavićeš kosti na robiji!

LAKI: Idem, tata, idem ... Gde je?

(Osvetljavaju nastradalog čoveka iza kola. Milutin mu opipava puls.)

LAKI: Šta je?

MILUTIN: Kao da nikada nije imao srce ... Lepo si ga udesio. Izlomio si ga na deset mesta ... Ponesi ga do kola.

LAKI: Bolje da ga ovde negde sakrijemo.

MILUTIN: Zaveži, glupačino! Nosi ga.

(Laki uprti nastradalog, nosi ga do automobila.)

LAKI: Gde da ga stavim?

MILUTIN: Pa nećeš u motor? Stavi ga pokraj dede.

AKSENTIJE (užasnuto vrisne): Dalje! Beži s mrtvacem! Dalje od mene! Dalje! Smrt je prelazna bolest!

(Aksentije silazi. Ćebe mu je spalo. Uplašeno šeta. Proteza škripi.)

MILUTIN: Tata, sedi napred. I nemoj da vrištiš.

(Aksentije seda na prednje sediste. Nastradalog podižu i smeštaju pozadi. Milutin seda do njega. Pridržava ga, stavlja mu svoj šešir na glavu; izgleda kao da na ramenu jednog čoveka spava drugi čovek.)

AKSENTIJE: Laki, vozi. Vozi, molim te ... Eno mu cipela.

(Laki uzima cipelu, koja je ostala na putu. Osvrće se ... Pali motor.)

LAKI: Nema ništa više ...(Seda za volan, pokreće kola. Vozi i krsti se.) Bože, zar je moguće ... Zar ja, koji nisam mrava zgazio ... Tata, video si ...

MILUTIN: Nemoj da zapevaš. I gledaj kako voziš! Nema mesta za još jednog!

LAKI: Deko, kako vam je. Videli ste: istrčao je kao zec. Ja sam kočio i skretao ...

AKSENTIJE: Nisam ja ništa video! Ja sam spavao. a i sad spavam.(Zažmuri.) Sa ubicama nemam nikakve veze. Ništa ne znam!

(Milutin razgleda papire koje je pronašao u džepu nastradalog. Laki se uplašeno osvrće.)

LAKI: Tata, da ga odvezemo do pruge. Kad ga voz ...

MILUTIN: A šta misliš, da ga stavimo u pokojnikovu sobu?

LAKI: Odlično! Tamo niko ne zalazi.

MILUTIN: Znaš šta: tebi bi bilo najbolje da ćutiš.

LAKI: Pa gde da vozim? Gde?!

MILUTIN: Za Pančevo.

LAKI: Šta ćemo u Pančevu?

MILUTIN: Sutra je vašar, možda ćemo ga prodati ... Vozi prema Pančevu i — ćuti! ... Evo lična karta ... Sad ću ti predstaviti čoveka koga si ubio. To je: Lazar Savić iz Kragujevca. Roden 8. 10. 1939 ... (Trgne se uplašeno.) Ljudi, on se mrdnuo! ... Živ je.

AKSENTIJE: Vampir. Već se povampirio.

MILUTIN (gleda neke slike): Ima dvoje dece ... Sina i ćerkicu ... A žena nije loša. Pogledaj, Laki, sumnjam da je tvoj tip. Nema ništa od Kristine.

LAKI (prihvata sliku): Ne volim ovako široko lice. Ko pun mesec ... Tata, šta da radimo s njim? Živ je.

AKSENTIJE: Daj sliku da vidim ... Baš ljudski lepa žena. Lepotica. Oči kao badem, punačka u obrazima.

LAKI (gleda drugu sliku): Stvarno, slatka deca ... Samo, mala je zrikava. Šteta, majku mu.

MILUTIN: Kako nisam primetio? Daj da pogledam ... Vidi, stvarno ... (Podigne nastradalom šešir sa čela, zagleda mu se u oči.) Na oca! I on je uzrikavio ... A možda je to od udarca?

LAKI: Tata, molim te nemoj da preteruješ. Ako sam mu izlomio kičmu, nisam mu i oči poremetio ... Bio je zrikav i ranije. Možda je mislio da sam već prošao. Takvi ljudi vide sve naopačke. Zakon bi morao o tome da vodi računa. Na primer, da vozač ne odgovara za gaženje 90% zrikavog čoveka. On me je video tamo, a ja sam bio ovamo.

AKSENTIJE (još gleda sliku žene): 1922. sreo sam u Šapcu sličnu ženu. Ja i tata išli da pogodimo neke poslove u kući Bogoljuba Mutavdžića. Odmah sam se zaljubio, ali mi otac reče: »Nemoj da si šašav, naći ću ja tebi damu u Beogradu. Za tebe je gospoda, a ne seljanka.« I našao mi je neku ...

MILUTIN: Persu Spasojević.

AKSENTIJE: Jeste ... Do koje nikako nisam dolazio na red od oca i dede. Jedan ustane drugi legne. A ja sam, kao poslednji slepac, stajao sa strane, sa spuštenim pantalonama. Zato se u našoj kući ne zna ko je kome otac, a ko kome sin. Možda je meni Mirko deda? Ne bi me čudilo da jeste, samo da je sposoban.

LAKI: Plemeniti starac opet sere gurabije.

MILUTIN: Tata, šta to pričaš? Kršten li si?

LAKI: Tata, zamoli ga da ćuti. Udariću ga.

AKSENTIJE: Koga ćeš ti da udariš? Mene? Ajde, probaj. Izvoli. Cvikaš? Prpa. Kreč? Jebem li ti sunce žarko, kad te odalamim ovako, preko tintare, nećeš uspeti da zevneš? Ti ćeš mene ...

MILUTIN: Tišina! Laki, zaustavi kola!

LAKI (koči, staje): Šta je sad?

MILUTIN: Napisaćeš jedno pisamce: kao, dragi moji, opraštam se od vas ... A zašto se oprašta? Hajde da vidimo zašto će ovaj čovek da skoči sa pančevačkog mosta?

LAKI: On će da skoči sa mosta?

MILUTIN: Da. On je samoubica ... Sad je pitanje zašto će da se samoubije? Perke, zašto? Zbog male plate se više niko ne ubija. Svet krade i dosta mu je. Švalerku je imao, čim nosi ženinu sliku ... Sa seksom je bio sređen ... Mućnite i vas dvojica glavama. Šta me gledate?

AKSENTIJE: Ja sa vama nemam veze!

LAKI: Bacićemo ga sa mosta?

MILUTIN: Nećemo, budalo! Pismo, koje napišemo, stavićemo u sako, sako ćemo ostaviti na mostu, a njega ćemo odvesti negde i zakopati. Tražiće ga po Dunavu dvesta godina.

LAKI: Tata, on je živ.

MILUTIN: Bilo bi mu bolje da nije. Mislite li?

AKSENTIJE: Idu neki ljudi ... Eno ih.

LAKI: Pecaroši.

MILUTIN: Od tih budala ne može čovek ništa da uradi ... Vozi. Vozi kad ti kažem! I staćeš kad ti kažem. Jebem ti pecaroše ...

(Laki pokrenu kola. Nastradali se smirio na Milutinovom ramenu. Udaljavaju se putem prema Pančevu.)

II ČIN

1. KOD OLJE U SOBI ILI »POLJUBAC — PO ĐAVOLU«

VREME: 27. 7. 1972. Biće prošla ponoć.

MESTO: Oljina sobica u babinom stanu: dve lampe iz uglova obasjavaju nizak ležaj, nekoliko jastuka po podu, gramofon, magnetofon i »hipi« posteri.

PRISUTNI: Mirko, sedi na podu. oslonjen na zid. Puši. Pred njim je velika čaša puna vina. Tupo gleda Kristinu koja pleše. Devojka igra lepo, izazovno — bar mu se tako čini... Đenka Đavo i Olja se valjaju po sunđerastorn ležaju. Đavo prekida igranje sa Oljom, seda i posmatra Kristinu. Zadovoljno se smeška.

ĐENKA ĐAVO: Kako igra sestra? A? Svaka čast! Bravo! ... Čovek se za sve rodi ... A da vidite sad: nastupa čuveni trbušni plesač — Đenka Đavo Erotikon Orijent!

(Đenka skoči, zadiže majicu i poče sa svojim »programom« ... Na grudima mu se pojavi istetovirani Đavo. Igra brzo, prateći Kristinine pokrete. Olja se pripito smeje. Pojača disko-muziku.)

OLJA: Najzad Đavo kolo vodi!... Zašto se meni uvek sviđaju barabe?!(Seda do Mirka. Zagrli ga. Mladić se kiselo osmehne.)

OLJA: Zašto si se skupio i ne mrdaš? Nije ti prijatno kod mene?

MIRKO: Prijatno mi je.

OLJA: Svađao si se sa Kristinom?

MIRKO (trgne se): Ne! Nisam se svađao. Mi se nikad nismo svađali. Otkuda ti ta ideja?

OLJA (zbunila se): Vidim ... ne govorite večeras.

MIRKO: Ne govorimo? Ne znam, nisam primetio.

(Olja ustane. Podiže čašu.)

OLJA: Bio bi red da mi neko čestita i nazdravi. Prošla je ponoć. Gde ste kavaljeri?!

(Đenka prestaje da igra; uzima svoju čašu, diže je i nazdravlja.)

ĐENKA ĐAVO: Onda, kad je tako, neka nam živi naša domaćica! Živela duže od Pantelije Topalovića! ... Kad smo već kod plemenitog pokojnika, kad se otvara testament?

MIRKO: Sutra.

ĐENKA ĐAVO: Znači, još večeras si siroma čovek. Od sutra nam je prijatelj milijarder ...

OLJA: Ala si mi nazdravio? Baš ti hvala!

ĐENKA ĐAVO: Izvini, sunce moje! Mogu li da se rehabilitujem u tvojim plavim očima? Pa onda, ovako: da poživiš hiljadu leta, da uvek ovako laćo izgledaš, da ove jeseni budeš primljena na Pozorišnu akademiju i da što pre postaneš bolja glumica, od moje prve ljubavi — Brižite Bardo! S moje strane — dosta.

OLJA: Ala si je našao? Možeš misliti — Brižit ...

ĐENKA ĐAVO: Bardo! Kad je ona bila u najboljim godinama, ja sam bio u vojsci. Oh, kako nas vežu čarobni trenuci. Pisao sam joj pisma i slao razglednice »u noći«. Samo, nikad mi nije odgovorila ...

MIRKO: Olja, živela. Želim ti da se što pre zaposliš i oslobodiš onih mojih grobara.

OLJA: Vala, stvarno mi ih je dosta.

(Ispijaju vino... Mirko seda na pod, do prijatelja.)

MIRKO: Slušaj, hteo sam nešto da ti kažem ... Nemoj ovu malu da uvlačiš u tvoje »poslove«.

ĐENKA ĐAVO: Kakve poslove? O čemu pričaš?

MIRKO: Nemoj da se igraš glavom.

ĐENKA ĐAVO: Ej, bre, jesi ti normalan? A?

(Đenka zavuče ruku u džep pantalona; izvadi sat i zlatan prsten.)

ĐENKA ĐAVO: Ovo ti je moj poklon za put.

MIRKO: Odakle ti ovo?

ĐENKA ĐAVO: Samo se zakačilo, zajedno sa ovim pantalonama. Dobar kroj? Uspomena sa plaže ... Mislio sam da putujem sa vama. Bilo bi nam lepo zajedno ...

MIRKO (iznenađeno ga pogleda): Sa mnom i Kristinom?

ĐENKA ĐAVO: Da. Ti ne bi voleo?

MIRKO: Što da ne ... Samo, nisi mi ništa govorio.

ĐENKA ĐAVO: Hteo sam da vas iznenadim. Spremam se već mesec dana. Onaj moj zlatar mi je obećao par hiljada maraka. To bi nam bilo dosta za početak ... Ali, jebi ga, ponovo su mi odbili molbu za pasoš. Neće murija da čuje. Boje se, vele, da ne popalim strance. Sad nešto mislim, da opalim lažnjak.

MIRKO: Šta da radiš?

ĐENKA ĐAVO: Da adaptiram jedan pasoš. Kad preletim granu, mogu da me povuku... Ja bi vas čekao u Trći, a onda bi brodom do Afrike. Dalje, kako nam padne.

MIRKO: Mi ćemo peške ...

ĐENKA ĐAVO: I ja ću. Kako vas dvoje, tako i ja ... Olja, pojačaj to malo! Laćo stvar. Eh, gde je vreme tvista.(On ustaje i šali se na račun te igre.) Telo opušteno, ruke u blagom njihanju, a vrhom prstiju desne noge gnječiš pljugu ... Život brzo prolazi, znači igrajmo brže! ... Bravo, Kristina! Tako, tako ... Hop! Nas dvoje bi pobedili u takmičenju za najbolji par godine! Kako igramo? ... Hej!

(Mirko ustaje. Trlja lice kao da se umiva. Prilazi Olji.)

MIRKO: Imaš li neku tabletu za glavu. Boli me luda užasno ... Kristina, lakše malo, polomićeš se ... Svašta ...

(Olja je donela tabletu, koju mladić proguta bez vode.)

OLJA: Ako hoćeš, izađi malo na balkon, ovde je zagušljivo ... Ne tamo ... ovuda ...

(Olja izvede Mirka iz zadimljene sobe... Đenka odlazi do gramofona, menja ploču; »pustio« je neku tihu, snenu melodiju.)

ĐENKA ĐAVO: Mogu li da te zamolim ...(Zagrli je. Igraju sporo, gotovo bez pokreta.) Jesi čula šta sam rekao Mirku? ... Hoću da idem s vama. Gde vi ... gde ti ... tu i ja ... Njemu je pozlilo kad je čuo, ali boli me ... Tebi je sve jasno, je l tako? ... Je li?(Igra se pramenom njene kose.) Slušaj Kristina, ja se zezam okolo, jurim neke ribe, kao, šatro, zabavljam se ... a stalno mislim na tebe. Ne spavam već dva meseca ...(Posmatra je dugo, a onda naglo privuče i poljubi.)

KRISTINA: Đenka ...

ĐENKA ĐAVO: Znam, sve znam ... Ali, šta mogu. Morao sam da ti kažem ... Nešto sam mislio, bilo bi najbolje da idemo nas dvoje. Koji će nam on? Težak je ko crna zemlja ...

(Olja uplašeno ulazi.)

OLJA: Đenka, dođi. Mirku je loše. Jako loše.

ĐENKA ĐAVO: Koji mu je đavo?

OLJA: Sav se trese, drhti... Đenka, Đenka.

(Đenka izade... Olja posmatra Kristinu, koja se oslonila na zid i tupo gleda kroz prozor.)

OLJA: To se tako ne radi.

(Đenka se vraća.)

ĐENKA ĐAVO: Kristina, zove te da idete. Pripazi na njega, opet je poludeo. Moraću ja njega za ruku, pa kod nekog veterinara. Govedo, bre. Malo, malo, pa počne da se rita i krklja.

(Kristina uze tašnicu i bez reči napusti sobu... Đenka sede na ležaj. Sipa vino u dve čaše. Olja ga besno posmatra.)

OLJA: Molim te da se spakuješ i odeš. Odmah...

ĐENKA ĐAVO: Šta ... Koji je tebi sad klin? A? Šta sam uradio? Je li?

OLJA: Ja sam mislila da si ti fer tip ... Iza ovog prozora je balkon. On je sve video. Kad si je poljubio, mislila sam da će skočiti sa balkona.

ĐENKA ĐAVO: Tu je balkon? ... E, jebi ga ...

OLJA: Da znaš da si đubre! Pravo đubre!

ĐENKA ĐAVO: Samo ti nemoj da mi pričaš ... Vučeš se sa Lakijem već dve godine. Prošle nedelje ste se ševili u kolima, na Adi. Onaj tip što vas je gurnuo prema Savi, to sam bio ja... Ja!

(Olja ga gleda zapanjeno... a onda se zasmeja. Đenka se oblači.)

ĐENKA ĐAVO: Bilo vuna?

OLJA: Ti si nas gurnuo? ... Kad se nismo podavili ... Baš si sotona ... Ideš?

ĐENKA ĐAVO: Ne, oblačim se da ostanem. Otvori mi lift... Sunce moje drago, našla si mene da radiš ...

OLJA: Ostani ... Kod mene može i prijatelj da prespava. Otišao je poslednji autobus.

ĐENKA ĐAVO: A baba?

OLJA: Reći ću da si malo više popio ... Ja ću spavati u drugoj sobi. Ajde, ćao ... Moram ujutro da poranim. Ovde ti je posteljina ... Treba li ti još nešto?

ĐENKA ĐAVO: C!

(Devojka ga posmatra ... Napušta sobu i zatvara vrata ... Đenka se skida, leže. Pripaljuje cigaretu. Uzima neki ženski časopis. Ploča se i dalje okreće ... Vrata se tiho otvaraju. Olja ulazi: na sebi ima kratku, providnu spavaćicu. Stoji na sredini sobe.)

ĐENKA ĐAVO: Šta je bilo?

OLJA: Ništa ... Nešto sam zaboravila.

ĐENKA ĐAVO: Šta?

OLJA: Da ti kažem — laku noć.

ĐENKA ĐAVO: Laku noć.

(Devojka priđe krevetu, zavuče se pod ćebe i ugasi svetlo.)

2. U RADIONICI ILI »TESTAMENT I PROSLAVA«

VREME: 28. 7. 1972. Oko 11 časova.

MESTO: Pogrebna radionica porodice Topalović. U radionici se nalazi nekoliko završenih sanduka, krstova i drvenih zvezda. Na sredini prostorije je dugačak sto, prekriven crnim, pozlaćenim stolnjakom. Na stolu gori trorogi svećnjak. U dubini prostorije, na najistaknutijem mestu, postavljen je portret Pantelije Topalovića. Ispod slike je natpis: 1872—1972. Da nam živi naš delija — Topalović Pantelija! Slika je ukrašena plastičnim cvećem.

PRISUTNI: Mirko, Laki, Milutin i Aksentije. Topalovići su u crnim, svečanim odelima. Milutin sedi u pročelju stola. Laki prilazi trubastom gramofonu. Spušta ručicu na ploču. Začu se neka »posmrtna« melodija. Aksentije se prekrsti zapanjeno.

AKSENTIJE: Bože gospode, šta će nam muzika?

LAKI: Ne otvaramo Pantelijin testament svaki dan. Ovako je svečanije ... Nisam nikad bio uzbuđeniji.(Vraća se do stola, vadi pismo iz džepa i polako ga otvara.)

MILUTIN: Čitaj!

LAKI (pogleda prisutne, pročisti grlo): »Dragi moji, biću kratak i jasan, kao što sam uvek bio; svu svoju imovinu, što će reći: kuću, okućnicu, radionicu, prodavnicu, nameštaj i vrednosne papire, ostavljam u zavet i na raspolaganje, za dobro naše familije ... mom dragom čukununuku Lakiju ...«

(Laki se zagleda u testament kao da ne veruje onome što piše.)

LAKI: Meni?... Sve meni ostavlja? Tata, zar je ovo moguće? Ja sam znao da me je on najviše voleo, ali, ipak, tu je deda Maks, pa Aksentije ... pa i ti u krajnjem slučaju.

MILUTIN: Čitaj dalje!

LAKI: »Smatram da je Laki najsposobniji da nastavi poslove koje sam ja započeo. Njegovo osećanje za vođenje ...«

(Laki je sve uzbudeniji; ruke mu podrhtavaju. glas treperi... Prilazi Milutinu, predaje mu testament.)

LAKI: Čitaj ti dalje ... Ja ne mogu. Evo, nisam plakao dvadeset godina, a sad ... same mi suze teku ... Dragi moj Pantelija, hvala ti...

(Laki se nakloni Pantelijinoj slici. Milutin ustade, pocepa testament, a sinu razvali šamarčinu.)

MILUTIN: Njega si našao da falsifikuješ! Znaš da ću te sad ubiti! Barabo pokvarena!

(Laki beži na drugu stranu stola. Ćuti, gleda u pod.)

AKSENTIJE: Ubico! Malo ti je što ubijaš, sad si počeo i da falsifikuješ! Moga dedu si falsifikovao?! Nisi znao da mi je Pantelija ostavio testament? Nisi znao?

LAKI: Nisam. Rekli ste da testament nije pronađen. Hteo sam samo da izbegnemo svađe i delenje kuće. Ništa više.

MILUTIN: Sve sebi i ništa više?!... Čitaj, tata.

(Aksentije otvara pismo, koje je izvadio iz unutrašnjeg džepa sakoa.)

AKSENTIJE (još jednom pogleda Lakija preteći, pa poče da čita tiho, uzvišeno): »Mili moji, došao je i ovaj čas kad se moram oprostiti od vas, meni najdražih. Više se nikad nećemo videti, pa da se bar još jednom čujemo. Pišem ovo, hemijskom olovkom, a ruka mi drhti od tuge i bola ...«

(Aksentije vadi maramicu, briše suze ... Prodera se na Lakija.)

AKSENTIJE: Barabo pokvarena, ovakvog si čoveka falsifikovao! Joj, dabogda te milicija uhvatila zbog onog gaženja. Ja ću svedočiti, moje će te reči na vešala oterati! Pazi šta sam ti rekao!

MILUTIN: Nastavi, tata.

AKSENTIJE: »Sve vas moje srce podjednako voli, ali, kao što priroda nalaže i Bog zapoveda, moram izdvojiti moga sina Maksimilijana i plemenitog unuka Aksentija ...«

(Starac se duboko pokloni Pantelijinom liku ... Milutin ustaje, uzima mu testament iz ruke, pocepa ga i prezrivo reče.)

MILUTIN: Sram te bilo, tata. Imaš sto godina, a kradeš i varaš. Stidi se. Gori si od njega. On je oduvek bio baraba, to je njemu i priličilo ...

AKSENTIJE: O čemu se radi?

LAKI: Đubre pokvareno? Đubre ono matoro! Ja sam se samo šalio, a on krenuo ozbiljno, teo da sve otme i prigrabi!

MILUTIN: Tišina! Dosta!

(Mirko se osvrće, gleda čas jednog, čas drugog, trećeg... Milutin iz džepa vadi poveće pismo, zapečaćeno voskom. Laki se kiselo osmehnu.)

LAKI: A to je sad, kao, pravi testament?

MILUTIN: Dođi ovamo ... Dođi. .. Pogledaj: je l ovo žig Pantelijinog prstena u vosku?

LAKI: Jeste, stvarno.

MILUTIN (udari sina po glavi): Na mene sumnjaš?! Marš tamo, đubre jedno!