Najbolji rezultat u Srbiji tranzicija je zabeležen na ekonomskom planu. Ali, to je manje od polovine puta koji moramo da pređemo da bismo stigli do efikasne pri­vrede. Ostao nam je daleko teži deo puta - kaže u intervjuu "Novostima" Alek­sandar Vlahović, konsultant u "Eki investmentu" i prvi ministar za privredu i priva­tizaciju u Đinđićevoj vladi.

Koji je taj teži deo tranzicionog puta?

- Restrukturiranje, naravno. Na tom ključnom polju tranzicije je utvrđeno vrlo ma­lo ili gotovo nimalo. Nije samo reč o javnim preduzećima. U celini uzev na sekto­ru restrukturiranja privrede ambicije su naglo presahle od 2004. godine. Čak je i proces privatizacije društvenog sektora bio gotovo potpuno zaustavljen. Uz veli­ke napore on je 2005. ponovo pokrenut, ali nivo iz 2003. nije ni približno dostig­nut.
Problem nije manjak zainteresovanih kupaca, investitora, već to što svako novo vreme traži realizaciju novih mera. Potrebno je dodavati novo gorivo u motor eko­nomske tranzicije. To novo gorivo jeste restrukturisanje i privatizacija javnih pred­uzeća i mnogo hrabrije restrukturiranje velikih društvenih holding preduzeća i to kroz postupak stečaja.

Sa upozorenjem slične sadržine oglasio se ovih dana i MMF?

- To je bilo i za očekivati, odnosno ne predstavlja nikakvu novost. O neophodno­sti otvaranja procesa restrukturiranja i privatizacije javnog sektora govori se već godinama i, nažalost, i pored upozorenja da svaki dan odlaganja proizvodi samo nove i nove ekonomske štete, ne čini se gotovo ništa. Ne radi se tu o ispunjenju zahteva prema MMF, već zbog nas, zato što bez tih reformi ne možemo da stig­nemo do uspostavljanja efikasnije ekonomije.

Zašto kasni restrukturiranje i privatizacija javnih preduzeća?

- Prvo, zato što je to izuzetno osetljiv proces, ima svoje socijalne posledice i Vla­da Srbije, u ovom sastavu, sa ovakvom političkom koalicijom, nema tu preko po­trebnu snagu niti ima preko potreban legalitet da bi takve mere sprovela.
Drugi razlog je političko-ekonomske prirode. Očigledno je, naime, da vlada javna preduzeća tretira kao partijski i politički plen, teren za raspoređivanje partijskih kadrova.

Bilo je najavljeno da će strategija privatizacije NIS biti urađena do kraja marta, odnosno da će je do tada privatizacioni savetnik "Meril Linč" do­staviti Vladi Srbije?

- Za sada to kašnjenje nije dramatično, ali biće dramatično ukoliko se oduži. Ne očekujem da će privatizacioni savetnik izaći sa predlogom i takozvanoj većin­skoj privatizaciji Naftne industrije Srbije, odnosno očekujem da će izaći sa jasno definisanom vremenskom dinamikom privatizacije, pri čemu će na prodaju u star­tu biti ponuđen manjinski paket i odmah biti urađena delimična besplatna podela akcija. I osnov za dalje korake, podizanje efikasnosti poslovanja preduzeća. Ve­rujem da će strateškom partneru biti ustupljeno upravljanje kompanijom bez ob­zira što nije većinski vlasnik.

Šta je sa EPS-om, "Telekomom", "Jatom"...?

- Imam utisak da država ni za jedno od tih preduzeća nema ni dan danas viziju kako treba da budu privatizovana. Elektroprivreda će tu biti najkomplikovanija, a upravo zbog svog monopola. Ne mora restrukturiranje da podrazumeva po auto­matizmu i privatizaciju. Naprotiv, može da se obezbedi kroz dolazak direktnih stranih ulaganja.
Pouzdano znam da postoje partneri iz Nemačke i nekih drugih zemalja Evrop­ske unije koji su veoma zainteresovani da opredele stotine miliona evra u izgrad­nju novih energetskih potencijala ovde, da prave termoelektrane i hidrocentrale. Šta, međutim, nedostaje? Nedostaje jasna nezavisna institucija koja reguliše oblast energetike.
Agenciju za energetiku mi, istina, imamo, ali samo na papiru, jer Vlada Srbije je i dalje ta koja određuje cene, ta koja određuje uslove poslovanja. Tako je i u ostalim sektorima. Ili je reč o oklevanju da se primeni već postojeća regulativa, ili o oklevanju u donošenju zakona.
Eto, sa zakonom o stečaju se čekalo nekoliko godina, a da je donet onda kada smo ga mi napravili, 2001. godine, ne bismo danas imali malverzacije koje ima­mo. I, opet, umesto da se krene sa širokom primenom te nove stečajne regulati­ve, opet imamo oklevanja. Doneta su sva podzakonska akta, formirana je Agen­cija za licenciranje stečajnih upravnika, Agencija za privatizaciju osposobljena da preuzima posao stečajnog upravnika za sva društvena preduzeća... Nedosta­je, dakle, samo politička odluka i hrabrost da se ta velika društvena preduzeća privatizuju kroz stečaj.
A, nedostatak te hrabrosti jeste posledica veoma malog rejtinga koji danas Vla­da Srbije uživa. Mađarska, je da posetim bitku za uspešnu tranziciju dobila onog časa kada su smogli snagu da otvore masovne stečajne postupke, jer to je bio put da se nerentabilna i nelikvidna preduzeća uspešno privatizuju.

Šta je sa tajkunizacijom srpske privrede, odnosno stvaranjem svojevrsne kartelizacije?

- Te stvari se rešavaju kroz antimonopolsko zakonodavstvo, koje nije dovoljno sa­mo doneti, već treba i valjano primeniti. Mnogo, međutim, veća opasnost privredi Srbije danas preti od državnih monopola nego od potencijalne kartelizacije ili mo­nopolizacije, koje dolaze od privatnih investitora.
Najveći monopoli su, naime, u vlasništvu države. I upravo najveći otpori demono­polizaciji srpske privrede dolaze ne samo ih tih kompanija, nego iz političkih stranaka koje danas formiraju vladu. Zašto? Ako bi raskinuli tu pupčanu vrpcu iz­među politike i ekonomije, ne bi mogli da polupismene članove postavljaju u upravne odbore, niti bi neki privatni investitori svoje najveće poslove obavljali sa državnom.

Dokle je, onda, stigla tranzicija?

- Tranzicija je stigla do te faze da joj treba jasna spremnost političkih stranaka da prepoznaju šta su ključni nacionalni interesi u našoj zemlji. Ti ključni nacio­nalni interesi se nalaze u ekonomskoj sferi. I, ko god misli da to nije tačno, ne­ka pita ljude šta su njihovi glavni strahovi i onda će svi ovi koji vode zemlju shvati­ti da su ključni strahovi običnih građana vezani za ekonomiju.
I upravo zbog toga bi za građane, za ovu zemlju, bilo mnogo produktivnije da poli­tičari manje gledaju svoj rejting, a mnogo više da se bave svojom odgovornošću.

Zalažete se za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora?

- Kada govorim o izborima, ne govorim to iz pozicije člana Demokratske stran­ke: dosadilo mi je da budem u opoziciji pa hoću da se vratim u ministarsku fote­lju. Ne, ne radi se ni o meni ni o Demokratskoj stranci. Radi se o našoj zemlji. Radi se o jednoj vrlo prostoj činjenici da, sve dotle dok je vlada slaba, neće biti u stanju da realizuje ključne tranzicione procese koji se i dalje nalaze pred nama.

Razočaranje

Mislim da je ključni razlog za razočaranost građana upravo činjenica da unutar takozvanih demokratskih snaga, postoje konstantni sukobi i prepoznavanje gra­đana da se tu, ne retko, radi o običnoj borbi za golu vlast.
Što se mene lično tiče, želim da se bavim politikom da bih realizovao preko po­trebne mere ekonomske tranzicije. Posle toga, pa neka moj rejting bude minus, i baš me briga i da li će postojati i moja stranka, ako sa druge strane moja ze­mlja bude bogata i ukoliko se bude razvijala.


Izvor: Novosti / Svetlana Vuković

Tranzicia e samo druga rec za zakonitu pljacku pri cemu ogromna sredstva prelaze na potpuno kriminalan nacin
u privatne dzepove sto bivsi ministar veoma dobro zna jer se i obogatio  na taj nacin.A ako se uradi na nacin na koji se to radi u srbiji onda je  to zlocin iz koristoljublja.Aktiviteti javnih preduzeca su takve vrste visokog rizika
da privatni kapital nije u stanju da ih podnese upravo zbog toga.Kada drustvo u
celini podnese rizik onda se privatni kapital pojavljuje i preuzima uz pomoc politickih prevaranata javna preduzeca bez ikakvog rizika.To Vlahovic dobro zna!