Društvo i trudnoća :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Ево за увод, историјски осврт.

"Жеља за децом од увек је била велика — главни циљ и срећа свако човека.

Човек тежи да у деци добије своје наследнике, који ће га одменути у раду, у старости неговати, који ће му лозу наставити да се не затре или угаси славска свећа. При остваривању ових жеља врло је важна полност деце, а ту се предност даје мушком наследнику који остаје као чувар огњишта, док женско дете, по народном, рођено је да само себи бира дом. Отуда и превелика наклоност родитеља, а посебно жене, према мушком наследнику јер самим рођењем мушког детета она учвршћује своју брачну везу. Условљена овом жељом, која је у ствари традиционално опште прихваћена у народу (јер по народном веровању, жеља за добијање мушког наследника „утемељује“ се унапред вршењем разних магијских радњи нпр. млади се даје мушко дете, „накоњче“, да би рађала мушку децу; ако се роди женско дете, кум при улазу у кућу да дете крсти измења места својих ципела да би следеће било мушко и др.), жена и у прошлости, што је присутно у многим народним песмама, а и данас иде из трудноће у трудноћу са жељом да роди мушког наследника — сина.

„Роди мајка девет девојака
и десето под појасом носа
Куд год иде све се Богу моли
дај ми, Боже, да се мушко роди...“

(Види песму: „Анка ђаволанка“)

или
„Роди мајка девет девојака
и десетог родила је Рајка... „

(Види песму: „Урекнути Рајко“)

У прошлости жене у Рађевини рађале се у просеку деветоро деце, а има и поприличан број жена које су родиле од десеторо до шеснаесторо деце. Међутим, у прошлости због специфичних услова живота велики број деце је умирао. Ако упоредимо наталитет од пре неколико деценија са данашњим, уочавамо да наталитет све више опада. Данашње породице (сем појединих изузетака) углавном се задржавају на двоје деце, највише троје, а све је више оних који имају само једно дете. Разлога овоме има више, али истакао бих само један, а то је велики утицај градског на сеоско становништво.

Многобројни су примери раскида брака у прошлости, а и данас, чији је заједнички узрок брак без деце. Жена нероткиња, коју у народу погрдно називају „јаловка“, тешко се задржава у брачној заједници јер бива отерана од стране супруга или његове породице. Зато многе нероткиње проводе цео свој брачни живот у очајању и очекивању да затрудне, па би учиниле све што би им се казало, макар по цену њиховог живота и угледа само да би родиле и сачувале брак.

У народу Рађевине дубоко су укорењена веровања из паганског наслеђа да је брак без деце: Божија казна (прича се тако у једном селу Рађевине да је некакав младић који је сакупљао паре за изградњу сеоске цркве од сакупљених пара један део присвојио себи да нико не зна. Али кад се ожени, Бог га казни да нама порода.); „суђено“ (по народном веровању за будући живот сваког човека велику улогу имају „суђенице“ које долазе по рођењу детета (за време малих бабина) да детету „суде“ односно проричу будућност); дело проклетства које стиже и девето колено (ако се ономе који је много зла другима чинио ништа не деси, ако га Бог не казни за време његовог живота за његова надела испаштаће његово потомство).

Жена и трудноћа — У Рађевини жену која носи дете називају „тешка“, „гравидна“, „благословена“, „носећа“, „трудна“, „у другом стању“ и др.

Вук Караџић каже: „Црногорке, као и Српкиње уопште, а особито по Херцеговини, Босни и Србији не мјењају ни у чему свој начин живота за вријеме трудноће до самог порођаја... „[5] Овакав начин живота жене за време трудноће до самог порођаја устаљен је у Рађевини од Вуковог доба па све до данашњих дана. Чест је пример да трудница ради и најтеже физичке послове, тј. није ни мало поштеђена, што говори о тешком положају жене на селу. Највећи разлог овоме су застарела схватања, од којих наводим казивање К. Д. из села Дворске: „Ни мене моја свекрва није мазила; радила сам и вукла са стомаком до зуба, и нико те ништа не пита. Па ево ме; вала Богу, жива сам и здрава и здраву децу изродила. Е, па кад сам могла ја, још прије у оно време у онаквој беди и сиротињи да се мучим и служим, може и моја снаја да потегне, и ако је трудна ништа јој неће валити“.
[5]

Вук Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1977, 95.

По народном веровању, трудна жена је честа мета злих сила као и гатара (врачара или чинилица), које покушавају да на разне начине нашкоде трудници и детету (набацивањем или потурањем чини или урока). Међутим, гатаре то раде по поруџбини, тј. њих за разне услуге плаћају они који желе да нашкоде трудници и детету, а то су у већи број случајева поједини чланови фамилије или саме породице. Да би се трудница сачувала од враџбина као и урокљивих погледа, обичај је да трудница уз себе носи разна апотропејска средства као и разне амајлије у виду крпе, конца, ланчића и др. које јој по личној наруџбини врачара уврача. Од разних апотропејских средстава трудница уз себе најчешће носи главицу белог лука јер на њега „не сме никаква нечиста сила[6], а нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези с врачањем и гатањем[7]; глогов трн којим се терају демони болести[8], цвеће урочац које истакнуто на телу скреће на себе урокљиве погледе и тиме штити трудницу од урока.
[6]

Милан Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Београд 1984, 326.
[7]

Веселин Чајкановић, Речник српских и народних веровања о биљкама, Београд 1985, 25-32
[8]

Нав. дело, 75-80.

Трудница мора да се придржава и одређених прописаних обичајних норми или, у противном, нашкодиће свом породу на пример

1) Жена док је трудна не сме ништа украсти. Ако украде, показаће се на детету белега као што је украдена ствар, и то и на оном месту за које се она на себи прво дохватила пошто је ствар украла. Да се не би на детету показала белега ако шта украде, по Р. Т. из села Костајника, трудница после крађе треба прво да дотакне земљу.

2) Трудница не сме повезивати црнину нити јаукати, гледати мртваца, нити јести о даћи јер ће „набаксузирати“ и родити мртво дете.

3) Трудница не сме прескакати конопац јер ће јој се дете кад одрасте обесити итд.

За радознале чланове породице и будуће родитеље важно је унапред сазнати, пре рођења, које ће полности бити рођено дете. Да би се то одгонетнуло приступа се провереним народним методама:

— шиваћа игла (чији делови ушице и врх имитативно представљају људске полне органе) завије се средином хлеба и да трудници да загризе. Ако трудница загризе ону страну где су ушице родиће женско дете, а ако загризе на ону страну где је врх родиће мушко дете.

— маказе и нож (који наменом у домаћинству откривају и полност корисника) ставе се без присуства труднице на столице и прекрију платном. Онда се трудница позове да седне на столицу коју сама по личном избору одреди. Ако седне на столицу на којој су маказе родиће женско дете, а ако седне на столицу на којој је нож родиће мушко дете.

Превремена трудноћа или трудноћа пре „вакта“ (времена) карактеристична за неудате девојке одлика је и прошлости и данашњице. Међутим, и поред заједничке одлике, схватања овом проблему данас су сасвим различита у односу на прошлост.

У прошлости ако девојка затрудни пре удаје, да би сачувала образ од срамоте, одлази сама (или ако се поверила мајци, с мајком) у потаји, сеоској бабици да прекине трудноћу. Наравно, та нешколована сеоска бабица, разним надрилекарским методама и средствима понекад би, али врло ретко, успела да прекине трудноћу без већих последица по девојку и њено здравље, али чешћи случај је да после побачаја због последица које настају, девојка умре.

Данас се побачаји или абортуси врше у домовима здравља без последица по здравље. Да девојка затрудни пре удаје није више толико страно. Народ на селу се толико прилагодио да се чак и брани да девојка абортира, већ девојка рађа ванбрачно дете, и гаји га и уз помоћ својих родитеља.!

Izvor: Rastko

А ево нешто савремено.
Због потребе да стекне високошколско образовање, оствари успешну пословну каријеру, обезбеди финансијску независност и нађе правог партнера, све већи број жена широм света одлаже материнство. На то указује и чињеница да је у наглом порасту број трудница које прву трудноћу носе после 35. године. Неке од њих са страхом преживљавају сваки одлазак гинекологу, плашећи се да се нешто не искомпликује и не угрози трудноћу. „Таквом стању у великој мери могу да допринесу и лекари који у појединим ситуацијама исказују неоправдану бригу за труднице старије од 35 година тако да се оне осећају као да су болесници, а не здраве жене које ће ускоро постати мајке”, истиче др Милица Весић-Димитријевић, специјалиста гинеколог акушер, која је, за тридесет година рада, породила на хиљаде трудница.

Према њеним речима, све је мањи број жена које трудноћу доживљавају као радост рађања, а све више као страх да се нешто не искомпликује. Због тога се улога гинеколога често своди не само на праћење трудноће, већ и на ослобађање од страха и охрабривање, јер су многе труднице рањиве и уплашене. Како каже др Весић-Димитријевић, понекад је потребна велика подршка да будуће маме схвате да је реч о природном процесу и да је трудноћа најздравије стање жене. „Ако је све ишло како треба, не постоји жена која неће рећи да је то био период у животу у коме се најбоље осећала”, наглашава она.

Ризик од Дауновог синдрома

Да би на свет дошла здрава беба, најидеалнији приступ био би да се пре трудноће обаве сви гинеколошки прегледи и изврше тестови на инфекције како би се оне излечиле пре зачећа, јер су за успешну трудноћу предуслови да мајка буде здрава (без инфекција гениталног тракта) и да плод буде здрав (морфолошки, хромозомски и генетски).

Напредак ултразвучне технологије омогућио је лекарима да прате шта се дешава током трудноће и да на време реагују уколико се појаве индикатори одређених аномалија. Због ризика рађања детета са хромозомским аномалијама (Даунов синдром), који расте са годинама старости труднице, свим трудницама старијим од 36 година препоручивано је да се подвргну анализи плодове воде.

Реч је о амниоцентези, техници којом се између 16. и 18. недеље трудноће узима узорак плодове течности који се затим анализира на број и структуру хромозома плода. Амниоцентеза, међутим, може да доведе до побачаја. Идеално би било постићи да се са мањим бројем амниоцентеза роди мање деце са Дауновим синдромом. У ту сврху од пре 15 година уведено је праћење ултразвучних хромозмских маркера који дају индикаторе оправданости сумње да ли плод носи хромозомску аномалију. У комбинацији са биохемијским анализама доноси се закључак о индививуалном ризику и подвргавању амниоцентези.

„Женама млађим од 36 година може се радити амниоцентеза, као што се не мора нужно радити трудницама старијим од тих година. Све је индивидуално”, каже др Весић-Димитријевић, која је стицала знање у Америци и лондонском „Кингс колеџу”, где се стручно усавршавала код проф. Кипроса Николаидеса, који се сматра једним од најбољих стручњака из области праћења трудноће и ултразвучне дијагностике. Како наглашава др Весић-Димитријевић, техника ултразвучног и биохемијског скрининга даје поузданост до 90 одсто, док једино амниоцентеза 100 посто открива хромозомску структуру плода.

Такође, богато професионално искуство наше саговорнице потврђује да нема правила ко ће се како породити. „Било је случајева да су млађе девојке имале сложеније порођаје, а да су труднице које су старије од четрдесет година са лакоћом донеле бебу на свет. Не треба априори сматрати ако ће ако неко има четрдесет година порођај бити тежак и да је обавезан царски рез”, каже др Весић-Димитријевић.

Љубав уместо страха

Кад је реч о вечној теми свих трудница – шта и колико смеју да једу и да ли је оправдано када нас у три сата изјутра замоле да им донесемо чоколаду јер им је управо тада беба „шапнула” да је гладна, наша саговорница каже да здрава жена нема разлога за ограничавање понашања у трудноћи, а да исхрана треба да буде лагана, не треба јести ни превише слано ни слатко, што се ником не препоручује, па ни трудницама. Према њеним речима, будућа мама током девет месеци не би требало да се угоји више од 15 килограма. Ако је реч о трудници која је дијабетичар или срчани болесник, онда се тим стручњака стара да се што је могуће боље и безбедније трудноћа изнесе до краја.

Наглашавајући да све у животу иде лакше када се роди дете и оствари матерински инстинкт, др Весић-Димитријевић истиче да уз бебу тек почиње прави живот и осећај пуноће живљења и заједничке среће. „Због тога и трудноћа треба да буде стање радости а не страха. Труднице не треба претварати у болеснике, већ их треба растеретити бојазни и уверити да оне могу у радости да дочекају рађање својих беба. Трудим се да моје труднице увек ординацију напусте са осмехом. Сматрам то личном обавезом. Ако будућа мама са радошћу креће у породилиште она позитивно утиче на своју бебу и доприноси да она с љубављу и благословом дође на свет”, закључује др Милица Весић-Димитријевић.

Izvor: Politika