Vazi, sada mozemo da caskamo.


Ovde je rac o Drazi ne o ostalima.Ako uzmemo u obzir partizani su sela koja su pomagala Drazi palili i ubijali, isto to su radili neki partizanskim selima. Draza nije ziveo u hotelu nego po gudurama, tako da masa vasih argumenata pada.

I jeo gibanicu. Šala na stranu, nisam baš siguran da se Draža može tako lako odvojiti od ostalog Četničkog pokreta, a pogotovo da je za to dovoljna odluka nekog tamo sudije. Na delu je revanšizam, ja tu ne vidim ništa drugo. Da je prisutna želja za pravdom i istinom problemu bi se pristupilo na sasvim drugi način. Ovako sve je još uvek puno ličnih emocija. Jedne ćemo uzdići druge ukopati.

Ma nemoj da brines nista nece smetati rehabilitacija. Kada je ista suma novca od rajha nudjena za Tita i Drazu, nece im smetati da budu oboica vodje otpora.

Pa nije on odluciovao kuda ide front. I zato ga je trebalo ubiti od batina u 87-oj godini? Jel ti citas sta pises?
Ja razumem fukare koje osudjuju Drazu. To su ljudi bez identiteta, napisali sve te stvari o kojekavim klanjima, partizanima kao donosiocima meda i mleka i sada imas danasnje stanje.
Do devedesete, dok im partija nije rekla sta su, nisu ni znali.
Sada su Veliki Srbi, Veliki Hrvati a tek za Balije da ne pricam. Nikad jeo prasetinu.
Draza je bio bastion odbrane onoga protiv cega su svi hibridi danas, ali nece da priznaju, jer ce morati da priznaju da nikada pare za svoje carsave nisu zaradili u zivotu. Samo tudji su slatki.
Za njih je Varvari kompliment.Sada imaju opcije u pluralizmu: stari kandzari i novi kandzari. A svi Veliki Srbi.
Kupovanje srpstva na zelenjaku i podrigivanje srptva uz bradate udbase i prasetinu. Utanjilo bato.
Pravac Amerika da im otmes kucerine. Da osvetis Indijance.

Naravno da Bojovića nije trebalo ubiti kao starca, trebalo je ubiti krme gadno kad je pohapsio elitu srpskih oficira u Solunu i poslao vojsku u malarično blato.

Što se tiče stoke, politkomesarskih kopilana i gologuzana koji su cokulom uletali u tuđe, uništili dobrulju i mnogulju i oterali 2.000.000 vrednih obrazovanih Srba u inostranstvo slažem se sa tobom. Sve dok ideal uspeha u Srbiji bude "Evo valjam neku robu"  i dok firme budu poslovale na dođem ti dođeš mi a radnicima plate kad budu neće valjati. Samo tu je jedan veliki korak koji svako od nas mora da iskorači, mora prestati da radi za obećanja i sanja avione, kamione, milione bez znoja.

Po tonu bih ipak rekao da se radi o osveti. Izgleda da je neki deda bio bogataš, a obogatio se tako što je zaradio varajući sirotinju, uz pomoć pravedne države, dičnih srpskih kraljeva, Karađorđevića, naročito blagopočivšeg Aleksandra , jedinog vlasnika logor za neistomišljenike. Dobar primer su Miškovići, Kostići i slični, dobar primer načina "poštenog" sticanja imetka.
Ipak revanšizam, a Draža bi dobro poslužio, zar ne? 

Pa o tome se ovde radi. Otrcano je to: borio se za ove, saradjivao sa onima, mi nismo, oni jesu.
Draza je simbol otpora drustva koji su komesari napravili.Rezultat je danasnjica, gde vise nemas ljude. Imas samo deklarativne Srbe, koji se nadaju dobiti nesto zato sto je Srbin.
Zato ja mislim da je potrebno prevahodno reci tacno, koliko je partizanski otpor bio antinacisticki, po efikasnosti.
Po onih 200 Svaba za koje su streljani po 100 Srba? Do 1944-e?
Pa ako dansnji Srbi to odobravaju, onda sta su oni?
Nije nego im je Tito doneo nesto sto nikada nisu sanjali: stanove, kuce, zemlju. Sve tudje. Pa je gusla proradila: ides u Srbiju ili Vojvodinu i najebes se majke izdajnicke.
Partija daje stan, daje penziju, daje spomenicu.
Ona propast Krajine sa Tudjmanom je zbog te gusle, jer da je znao sta ga ceka ne bi je nikada napustio.
To sve ima svoje korenje od 45-e i od streljanja Draze kao ideje.
Daleko od toga da je Draza bio ideolog.Ali ispunio do dakse vernost prema svom narodu.
Samo izuzetno zli ljudi, koji pretenduju da su Srbi mogu biti protiv Draze.

Ovo sto se danas desava, to je rani boljsevizam u obliku demokratije.
Otimacina po Srbiji, koju rade samo podobni komesari nije nista drugo.
Srbija i Srbi, polako postaju zreli za svoju partiju.Da li ce ih biti dosta? Cisto sumnjam.

Ubode brate ko prstom u govno svaka ti čast. Jeste obogatili su se odruicanjem od Karađorđeve zvezde i penzije, svađanjem sa kraljem, nošenjem crvenog barjaka kroz Kraguijevac pa izbacivanjem iz gimnazije i internata. Obogatili su se tako što su preklani i pobacani u Neretvu 24.6.1941. kao najopasniji protivnici ustašluku. Obogatili su se što su sa dva fakulteta radili u malaričnom Skoplju kao državni činovnici pa sve što su zaradili im opljačkala bugaraška banda. Obogatili su se kad su bratu Miloju Milojeviću rekli da im ne ulazi u avliju jer je krvav do lakata i kolena. Obogatili su se kad su ih zatvarali po Kalemegdanu bez suda i zakona a onda puštali bez izvinjenja. Obogatili su se kad su im tri puta stornirani doktorati kao državne tajne. Obogatili su se jer se sve to negde na nebu piše i moći će sa svojim blagom da stanu pred Tvorca visoko dignutog čela.

Bajke o poštenju srpskih bogataša iz vremena kraljevine i nepoštenju komunističkih tirana se u potpunosti uklapaju u ambijent rehabilitacije Draže Mihajlovića.
Pročitajte otuda ovaj članak, koji će vam reći kako se u srbiji dolazilo do bogatsva. Komunistički metodi su poznati i nisu za opravdanje, ali ajde pogledajmo i u one vredne kapitaliste i njihove metode bogaćenaj

Srpski tajkuni, sto godina ranije

Sličnost u načinu bogaćenja industrijalaca i bankara u Srbiji s početka 20. veka i današnjih tajkuna zapanjujuća

 
Kraljevski ministar privrede u doba Luja XIV po imenu Kolber okupio je svojevremeno vodeće industrijalce tog vremena kako bi sa njima porazgovarao o ekonomskoj politici i vladinim merama. Postavio im je jednostavno pitanje: - Šta vlada može da učini za vas, gospodo?
Na to pitanje biznismen po imenu Lažandr odgovorio je:
- Laissez-nous faire. (Pustite nas da radimo.)
Drugim rečima, nemojte da nam pomažete, molim vas!
Kada bi danas, četiri veka kasnije, Vojislav Koštunica ili Boris Tadić pozvali ovdašnje privrednike ili trgovce i upitali ih šta država može da učini za njih, sasvim sigurno se među njima ne bi našao niti jedan Lažandr. Štaviše! U Srbiji su politika i biznis uvek bili neodvojivi. Da bi neko bio uspešan biznismen, iza njega mora da stoji moćan političar. I obrnuto! Iza svih danas velikih srpskih stranaka i političara stoje veliki tajkuni.
STARA PRIČA Ako ste mislili da su tajkuni i bogaćenje na prečac proizvod tranzicije i Miloševićevih devedesetih, ili da je to svojstveno samo današnjoj Srbiji, silno ste u krivu! Bogatstvo u Srbiji oduvek se sticalo preko noći, a posebno plodan period bio je u prvim godinama posle Prvog svetskog rata! Svaka sličnost s današnjim dešavanjima slučajna je i zapanjujuća.
Tadašnji tajkuni, a potom ugledni industrijalci, bankari i trgovci, baš kao i ovi danas, stekli su bogatstvo u neregularnim ili poluregularnim poslovima, bez jasnih i kredibilnih pravila igre i stabilnog sudskog sistema. Iskoristivši političke veze, zloupotrebljavajući javne fondove ili povlašćeni pristup kreditima državnih banaka, stekli su ogromno bogatstvo.
TRI GENERACIJE Istoričar Čedomir Antić kaže da su, uopšteno govoreći, od 1804. do 1945. godine postojale tri generacije bogataša u Srbiji.
- Prvu bih nazvao ustaničko-činovničkom i ona je stekla svoje bogatstvo koristeći državnu vlast, zloupotrebljavajući monopol u snabdevanju vojske i naroda. Tako se obogatio knez Miloš, kao i čuveni Mladen Milovanović i Miloje Petrović (protiv kojih se u vreme Prvog srpskog ustanka pobunio narod u Beogradu). U doba ustavobranitelja obogatili su se i političari kao što su braća Stojan i Aleksa Simić, koji su se pored politike bavili i trgovinom. Najpoznatiji bogataš tog vremena bio je major Miša Anastasijević, koji je imao flotu brodova i držao trgovinu na donjem Dunavu. Kapetan Miša predstavlja prelaz ka drugoj generaciji bogataša. To su ljudi koji su iz svih delova Srpstva dolazili u malu kneževinu i kasnije kraljevinu Srbiju i tu iz velikog siromaštva, radom i hrabrošću, ali i drskošću i bezobzirnošću, stvarali veliko bogatstvo. Takvi su bili i Nikola Spasić i Luka Ćelović Trebinjac. Za vreme Prvog svetskog rata bivaju otkrivene gnusne afere. Prva je bila opančarska, kada je otkriveno da su braća Mitići, industrijalci iz Leskovca, prodavali vojsci opanke koji su u velikom procentu bili neupotrebljivi (premali ili napravljeni od kartona). Druga afera bila je peskarska, kada je u brašnu koje je vojsci prodao Konstantin Popović iz Niša pronađen pesak. Obe afere završene su nestankom dokumentacije tokom rata - kaže Antić.
POLITIKA I NOVAC Sin predsednika vlade Nikole Pašića Rade bio je umešan u desetine korupcionaških afera, a prema istorijskim podacima, nije prezao ni od trgovine s neprijateljem, švercujući platinu Nemcima.
Istoričar Antić kaže da je Rade Pašić bio ozloglašen zato što se verovalo da u trgovini ima političku zaštitu.
- Prema nekim podacima, Rade Pašić je godišnje zarađivao i do 120 miliona dinara, što je u to vreme bilo 120.000 činovničkih plata. Kada bi to preračunačali u današnji novac, Pašić je zarađivao između 80 i 100 miliona dolara.
Na opasnost od sprege političara i tajkuna upozoravao je i Arčibald Rajs u svojoj oporuci Čujte, Srbi. Rajs je bio posebno razočaran predsednicima srpske vlade Pašićem i Stojadinovićem.
„Šta reći o Pašiću, koji je vrlo skromnog porekla? Istina, venčao se ženom koja mu je donela nešto novca. Postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Zar verujete da je samo od poslaničke i ministarske plate mogao da postane truli bogataš kakav je danas?“, pisao je Rajs.
ZLOUPOTREBE Najilustrativniji primer sprege tadašnjih političara i tajkuna jeste zloupotreba obveznica ratne odštete posle Prvog svetskog rata. Sistem je bio krajnje jednostavan - špekulanti su lažno objavljivali da vrednost obveznica pada ili da je Nemačka obustavila njihovu isplatu, pa su ih onda u bescenje kupovali od naroda.
Tako je zahvaljujući špekulativnim igrama sa obveznicama ratne odštete veliko bogatstvo zgrnuo ministar finansija, a potom i predsednik vlade dr Milan Stojadinović, a u čitavoj režiranoj berzanskoj igri, po svoj prilici, učestvovao je i kralj Aleksandar Karađorđević.
Kako je funkcionisala prevara sa obveznicama ratne odštete i na koji način su tadašnji političari došli do znatnih sredstava, ispričao je i jedan od tada viđenijih radikala Miloš Trifunović. Uvređen prozivkama da je na nelegalan način došao dao novca za gradnju palata u Beogradu i Užicu, Trifunović je rekao da je novac zaradio pošteno i da mu je u tome pomogao ministar finansija Milan Stojadinović.
Trifunović je ispričao kako je na jednoj sednici vlade Stojadinović preporučio ministrima da kupuju bonove ratne odštete jer će njihova vrednost uskoro početi rapidno da raste.
- Nisam imao dovoljno ušteđevine i požalih se Milanu da nemam dovoljno novca za kupovinu bonova. Čuvši to, on meni i još nekim ministrima otvori kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove za trideset dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je naglo skočila. Ja se uplaših berzanskih prevara i prodah bonove. Moj osnovni kapital se upetostručio. Tako sam sazidao kuće - ispričao je Trifunović, ustvrdivši da ne vidi da je uradio nešto nepošteno.
- Kao što se vidi, pošteno sam zaradio. Nisam primio mito, nisam ukrao iz državne kase niti novac stekao korupcijom ili ucenom - istakao je Trifunović.
Da je kojim slučajem sačekao još koji mesec, mogao je svoju imovinu da ustostruči, jer je vrednost bonova sa 30 dinara skočila na čak 450-500 dinara.
Dr Milan Stojadinović javno je kritikovao emitovanje zajma, čak je izjavio da njegove papire država sigurno neće ni isplaćivati, ali ih je u potaji kupovao. Kada je postao ministar, dr Stojadinović je naredio isplatu ovih papira po nominali. Zarada je bila ogromna.
Zloupotrebljavajući položaj ministra finansija, Stojadinović je opstruirao poslovni aranžman s jednim češkim preduzećem i u saradnji s Radetom Pašićem prisvojio proviziju, čime je budžet oštećen za više od 100.000.000 dinara. Naime, češka firma AD za mašinska i mostovna postrojenja popravljala je vagone za Kraljevinu. Međutim, novac za ugovoreni posao nije isplaćen jer je Stojadinović mesecima opstruirao tu isplatu. Direktor češke firme doputovao je u Beograd i sklopio tajni dogovor o naplati tako što je podmitio Pašića, Stojadinovića, advokata Emerika Tartalju i Ljubomira Milina, direktora Slavenske banke, sa 6.000.000 čeških kruna. Kako je u međuvremenu dužnička suma sa 30.000.000 porasla na čak 150.000.000 dinara, država je oštećena za 120.000.000 dinara. Milan Stojadinović nikad nije krivično gonjen.

Braća Teokarević akteri najveće korupcionaške afere

Vlada, Laza i Svetislav Teokarević bili su vlasnici fabrika za proizvodnju tekstila u Leskovcu i Paraćinu. U njima je bilo zaposleno više od 3.000 ljudi, a Teokarovići su važili za najbogatije ljude u predratnoj Jugoslaviji. Oni su i akteri jedne od najvećih korupcionaških afera u Kraljevini. Ministar pravde u periodu od 1921. do 1923. Lazar Marković izdao je lažno uverenje o obeštećenju na ime ratne štete biznismenu Svetislavu Teokareviću i naložio da mu država isplati 1.000.000 zlatnih maraka.
Zahtev za naknadu ratne štete uputila je u stvari firma Ilić, Petrović i Teokarević zato što je bugarska vojska tokom rata demolirala njenu fabriku. Međutim, reparacionu naknadu, zahvaljujući ministru Markoviću, dobio je samo Svetislav Teokarević iako nije imao nikakva svojinska prava u firmi.
Teokarević je u međuvremenu zakupio dva stana u zgradi Akademije nauka koja su se vodila na ime Teokarević i Marković, a plaćao je rentu umesto ministra. Uprkos ovako jasnim dokazima o korupciji, Marković nije osuđen, a njegov slučaj skinut je s dnevnog reda Narodne skupštine.

 


Dva mercedesa za dva dinara

Stojadinović je bio veoma spretan i spreman da u momentu ni iz čega napravi znatnu dobit. I danas se u šali pripoveda o njegovoj poseti fabrici automobila Mercedes u Nemačkoj. Svedoci tog događaja ispričali su da je posle obilaska čuvene fabrike direktor Mercedesa saopštio Stojadinoviću da su iz uprave nemačkog giganta upravo odlučili da mu poklone najnoviji model automobila. Stojadinović je odbio rekavši da kao predstavnik kraljevske vlade nema pravo na poklone. Direktor je bio uporan, predloživši da ga onda kupi za simboličnu sumu. Stojadinović je pitao:
- Koliko?
- Neka bude jedan vaš dinar - odgovorio je direktor Mercedesa.
Predsednik vlade izvukao je iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru.
- Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno - našalio se direktor.
- Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur...

 


Dete voli šećer

U novembru 1921. godine Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila je od Nemačke na ime ratne štete kontingent od 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Umesto seljacima, stoka je ustupljena izvesnom konzorcijumu po neverovatno povoljnim uslovima. Glavnu ulogu u aferi opet je odigrao Rade Pašić, i to sa šurakom, Grkom Nikosom Velojanisom. Stoka je bez licitacije prodata firmama Promes i Impeks, iza kojih je stajao Radivoje Hafner, Pašićev saučesnik i vojni liferant za Austrougarsku monarhiju tokom Prvog svetskog rata. I pored očigledne korupcije i snažnog protivljenja javnosti, vlada Nikole Pašića je odobrila posao! Beogradska Republika izračunala je da su učesnici afere zaradili 136.000.000 dinara. Primera radi, prosečna mesečna plata sudija, profesora i lekara tada je iznosila oko 1.500 dinara.
Nikola Pašić uvek je štitio svog nestašnog sina, pa je tako ostalo zabeleženo da je, reagujući na optužbe za malverzacije sa šećerom protiv njega, u Narodnoj skupštini rekao: A šta ćete... Dete, pa voli šećer!

Pesak u brašnu za vojsku

Jedan od najvećih predratnih bogataša bio je Konstantin Popović, stric čuvenog komuniste, partizana i ministra Koče Popovića. On je svoje bogatstvo, kao i nadimak, stekao tako što je stavljao pesak u brašno za vojsku. Afera je otkrivena u julu 1914.
Pošto je bilo ozbiljnih pritužbi na brašno koje je za potrebe vojske mleveno u njegovom mlinu u Nišu, vojska je poslala komisiju da podrobnije ispita čitav slučaj. Utvrđeno je da je brašno dobijeno mlevenjem državnog žita mešano sa brašnom znatno slabijeg kvaliteta, ubuđalim i zgrudvanim. Da stvar bude interesantnija, u tom brašnu bilo je značajne količine peska.
Popoviću je posle vojne istrage suđeno i vojni sud u Valjevu osudio ga je na četiri godine zatvora. Pošto je bio rezervni inženjerijski potporučnik, Popović je ipak ostao u vojsci do kraja rata jer su prema tadašnjim zakonima vojnici upućivani na odsluženje zatvorske kazne tek nakon završetka službe. Posle rata odobreno mu je novo suđenje, na kome je oslobođen krivice. Interesantno je i da je pukovnik Vlada Jovanović, koji je odobrio ponovni proces Popoviću, nešto kasnije odlikovan ordenom Legije časti.

Naslednik Stefana Dečanskog

Član Narodne radikalne stranke Puniša Račić najpoznatiji po atentatu na Stjepana Radića. Imetak je stekao tako što je, na osnovu presude suda u Peći, dobio šumski posed manastira Dečani, zadužbine Stefana Dečanskog!
Ceo posao obavljen je 1924. uz saglasnost tadašnjeg ministra šuma Milana Srškića i uz snažan pritisak samog Pašića. Posebno je zanimljivo da se Račić pozivao na srodstvo s legendarnum Stevom Vasojevićem iz 14. veka! Sud je doneo odluku da se šuma vredna više desetina miliona dinara dodeli Račiću, čime je on postao naslednik kralja Stefana Dečanskog.

Trošio je i pozajmljivao na sve strane

Oni koji su dobro poznavali Radeta Pašića tvrde da je sve ono što je nasledio od oca - oštrinu intelekta, političku veština, državničku genijalnost, moć kombinovanja i pronalaženja rešenja u najtežim situacijama - koristio jedino u trgovačkim i finansijskim poslovima. Lako je dolazio do para, i još lakše ih je trošio. Bio je u stanju da za jedno veče potroši ogromne svote i da posle dva-tri dana pozajmljuje novac od prijatelja spreman da potpiše menice na dvostruke iznose, uveren da će uskoro ponovo ostvariti veliku zaradu.
Tokom Prvog svetskog rata Rade Pašić je od srpskog poslanstva u Parizu uzeo dragulj vredan 350.000 franaka. Položio je kaparu od 30.000 franaka, a dragulj prodao i potrošio sav novac. Pošto je neko vreme proveo u pritvoru, na urgiranje srpskog poslanstva je pušten, a šteta je namirena iz državnog budžeta. Rade Pašić bio je umešan i u aferu sa švercovanjem platine neprijateljima! Zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, uhapšen je zbog toga što je diplomatskim sanducima platina prebacivana u Švajcarsku, gde je za basnoslovne sume prodavana Nemcima. Pašić je uskoro pušten, dok je Gluščević nakon razvlačenja suđenja - oslobođen. Do jula 1921. godine Rade Pašić je bio umešan u dvadesetak afera.

 Išao je iz afere u aferu, nikad osuđen

Čuveni industrijalac i predsednik Opštine beogradske od 1935. do 1939. Vlada Ilić važio je nekad za jednog od najbogatijih ljudi u zemlji. Hotel Admiral klub Beograd smešten je u jednu od najprestižnijih rezidencija starog Beograda. Ova vila sazidana je 1935. za Vladu Ilića, po projektu poznatog dvorskog arhitekte Aleksandra Đorđevića. Ilić je bio ugledni član Dunavskog kola jahača i najznačajniji uzgajivač konja u periodu između dva rata.
Međutim, malo se zna da je Ilić jedan od glavnih aktera u tzv. opančarskoj aferi, jednom od najvećih skandala u toku Prvog svetskog rata. Detalji o tom skandalu mogu se naći u zborniku Korupcija i razvoj moderne srpske države Aleksandre Bulatović i Srđana Koraća.
Krajem 1914. godine srpska vojska je bila u teškoj situaciji. Nedostajalo je svega, a posebno dobre i kvalitetne obuće. Za te svrhe iz budžeta su odvojeni milioni dinara, a jedina obuća koju je srpska država tada mogla da obezbedi svojim vojnicima bili su opanci. Oni su, međutim, bili veoma lošeg kvaliteta, gotovo neupotrebljivi, a pritužbe i nezadovoljstvo vojnika ogromno. Kako bi stvar isterala na čistac, tadašnja skupština formirala je anketnu komisiju, a njeni nalazi bili su poražavajući. Opanci su rađeni od loše i trule kože, a često i od presovane hartije.
I pored zastrašujućih dokaza protiv liferanata, industrijalaca braće Milana i Vlade Ilića, ništa nije preduzeto. Štaviše, Vlada Ilić je nekoliko meseci kasnije (februara 1915) kao liferant dobio novu porudžbinu za velike količine veša za vojsku.

Draza ce biti rehabilitovan nazalost, pitanje je vremena.  Srpska cud je prevrtljiva, jedno vece si jedno, drugo vece si drugo.  Ljudi se menjaju kako vetar duva